Grci konačno pronašli Pikasovu sliku vrednu 16 miliona evra

 

Grčka policija pronašla je sliku "Ženska glava" - delo španskog slikara Pabla Pikasa, koja je pre više od devet godina ukradena iz Nacionalne galerije u Atini.

 

IZVOR: JUTARNJI LIST UTORAK, 29.06.2021. | 10:43 -> 19:15

 

Sliku (pogledati):

https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2021&mm=06&dd=29&nav_category=1864&nav_id=1882890

 

Lopov je navodno 49-godišnjak, objavili su grčki mediji u ponedeljak uveče.

 

Osim Pikasove slike, pronađena je još jedna - delo holandskog slikara Pita Mondrijana. Slika je oštećena, a nalazila se u skladištu oko 50 kilometara od Atine.

 

Ministarstvo kulture u Atini potvrdilo je da su ova dela pronađena.

 

Vrednost slike procenjuje se na 16,5 miliona evra. Ona ima posebno značenje za Grčku, jer ju je umetnik lično poklonio zemlji kako bi je nagradio za otpor protiv nacista tokom Drugog svetskog rata.

 

Inače, policija je nastavila istrage u februaru, jer su stručnjaci verovali da se "Ženska glava" nikada nije pojavila na crnom tržištu i da ustvari nije ni odneta iz Grčke.

 

 

***

Komentar

 

***

 

 

„Ako čula deformišu, samo duh formira”.

 

Veliki filozof  Ortega i Gaset je, na predavanju u Lisabonu posle razornog drugog svetskog  rata, 1946. kazao: „Gotovo sve je u ruševinama ... Slikarstvo je u ruševinama - njegovi su ruševine kubizam - kroz njega Pikasove slike izgledaju kao srušena kuća ili kao ugao buvlje pijace.  Muzika je u ruševinama - Stravinski ovih poslednjih godina predstavlja muzički detritus. Ekonomija - nacionalna i teorijska - je u ruševinama. Konačno, ženstvenost je u ruševinama. " Zamerio se Pikasu, Daliju, Bunjuelu. Da li je Ortega bio u pravu? Za razliku od naučnih - odredbenih sudova - refleksivni  umetnički sudovi ne kopiraju, ne objašnjavaju, niti dokazuju kao što to čini nauka, oni ne zahtevaju svedočanstvo i dokaze da bi nas ubedili u svoju istinitost.  Istina prikazana putem estetičkih ideja je neposredno doživljena i intuitivno shvaćena. Ali većina slikarskih pravaca 20 veka to ne zadovoljava; oni proizvode "slike" bez estetike; njihove su slike "naučna umetnost", "eksperimenti" (uspešni, neuspešni) sa perspektivnim tačkama, figuracijama, bojama i tsl; da bi gledalac "doživeo" tu "sliku" on bi prvo morao pročitati "manifest" i &; slično je i u muzici i drugim modernim umetnostima.

Pikaso: „slikam predmete kako ih zamišljam, a ne kako ih vidim”. „Ako čula deformišu, samo duh formira”.U kubizmu je prisutan uticaj i afričke umjetnosti, a osnova je kocka. Kubisti na slici prikazuju simultano (istovremeno) ono što u zbilji možemo videti samo sukcesivno (u sledu vremena, uzastopno).

 

 

Zoran Stokić

30.06.2021.

 

Ni kometa ni planeta - otkud ovaj misteriozni objekat blizu Zemlje?

 

Naučnici poslednjih nekoliko godina sa velikim interesovanjem prate svemirsko telo pod nazivom "2014 UN271" koje je, po svemu sudeći, preveliko za kometu, a premalo da bi bilo planeta. U svakom slučaju, ovaj objekat iz Sunčevog sastava projuriće 2031. najbliže Zemlji od praistorijskog doba.

 

IZVOR: INDEX.HR ČETVRTAK, 24.06.2021. | 09:06 -> 21:00

Za sada nije poznata njegova tačna veličina, ali se procenjuje da mu je prečnik između 100 i 370 km, najverovatnije oko 160 km.

 

"To znači da je slične veličine ili veći od ogromne komete C/1729 P1 i da se verovatno radi o najvećem do sada otkrivenom objektu u Oortovom oblaku - koji bi mogao da bude skoro patuljasta planeta", rekao je astronom amater Sam Din.

 

Mada nije dovoljno veliki za patuljastu planetu, "2014 UN271" bi svakako mogao da bude najveći objekat Oortovog oblaka koji smo do sada videli. Oortov oblak je sferni oblak koji je sačinjen od kometa i slična tela, a koji orbitiraju oko Sunca na udaljenosti do četvrtine udaljenosti najbližih zvezda.

 

Ponovo blizu za 612.190 godina

 

"2014 UN271" je veći od rekordera iz modernih vremena, komete "Hale-Bopp" (C/1995 O1), koja je bila široka oko 60 kilometara. Kometa iz 1729. godine (C/1729 P1) imala je možda prečnik od 100 kilometara, međutim nikada nije došla bliže od orbite Jupitera pa posmatrači tada nisu mogli da utvrde njegovu tačnu veličinu, piše "Sky & Telescope".

 

Ovo telo će se 2031. godine tokom svoje orbite približiti najbliže Zemlji u poslednjih nekoliko stotina hiljada godina, a nalaziće se na otprilike jednakoj udaljenosti kao Saturn. Možda se nekima to ne čini preterano blizu, ali se zapravo radi o zapanjujuće maloj udaljenosti ako se kao merilo uzme čitav Sunčev sastav.

 

Astronomi se nadaju da će tada biti dovoljno vedro za nesmetano posmatranje ovog tela sa Zemlje jer će se ono nama opet toliko približiti tek za 612.190 godina - što je vremenski ekvivalent periodu koji je prošao od postojanja neandertalaca.

 

Posebna prilika

 

"2014 UN271" ima neobičnu putanju, odnosno orbitu oko Sunca koja ga vodi po svim delovima tog sistema. Ponekad se nađe relativno blizu Suncu, a ponekad putuje po samom kraju našeg solarnog sastava - koketirajući pritom s međuzvezdanim prostorom, piše Futurism.

 

Izuzetno je redak događaj da se telo koje orbitira toliko daleko od naše zvezde probije do unutrašnjeg Sunčevog sistema. Zbog toga će ovo biti izvanredna prilika za astronome da proučavaju izgled i strukturu tela poput "2014 UN2712, a da zbog toga ne moraju da lansiraju sondu u svemir, a nakon toga i da čekaju godine da ona doputuje do tako dalekog dela našeg Sunčevog sastava.

 

Nažalost, ovaj događaj neće biti toliko "zanimljiv" astronomima amaterima jer će "2014. UN271" na noćnom nebu 2031. biti slabijeg sjaja, nešto kao Pluton ili njegov mesec Haron, pa će ga biti jako teško uočiti bez profesionalne opreme.

 

***

Komentar

***

 

 

Naši životi su povezani sa beskonačnim kosmičkim zbivanjima. Posmatračka astronomija nije u stanju bez podrške astrofizičkih i kosmoloških teorija da nam pomogne da dobijemo bolju predstavu o kretanju tako malih objekata. Tek od 1950, kada su se pojavile sonde, sateliti, rakere koje izlaze izvan Zemljine atmosfere, te otada dobijamo, precizne merne podatke raznorodnih zračenja (koje uz pomoć kompujuter sajensa možemo bolje uređivati) a to nam pomaže da unapredimo astrofizičke i kosmološke teorije. Do 1950. naše su kosmološke teorijiske konstrukcije zapravo najviše ličile na Ptolomejeve epicikle čiji je cilj bio samo to da "spasu fenomene". Tamni oblak međuzvezdane prašine (delom iz pramaterije) kroz koju Sunce prolazi pri galaktičkoj rotaciji stvorio je (i stvara) jata, oblake, planetoida, kometa i asteroida. Dok su asteroidi stenovita tela koja se kreću u unutrašnjem pojasu, komete su ledena tela spoljašnjosti...nema tu ničeg misterioznog (Saturn i Jupiter nas prilično dobro štite svojom gravitacijom).

 

*

 

@ Slavisa V., /"@zoran stokic, znaci 1950. je bio nagli skok? Po tome ispada da su u pravu oni koji tvrde da dogadjaj u Rozvelu 1947. itekako sa tim ima veze..."/24. jun 2021 23:49

 Eksperimentali zakoni ima svoj život nezavisno od teorija, označavaju izvesne odnose između stvari (ili osobina stvari) koji se mogu "opaziti"; ti eksperimentali zakoni zavise od mernih metoda, mernih instrumenata; jedan od najpoznatijih je Bojlov (Bojl-Mariotov) zakon (Na konstantnoj temperaturi i nepromenjenoj količini gasa, proizvod pritiska i zapremine je konstantan, ovaj i drugi Bojlovi eksperimentalni zakoni, su bili mogući jer je uznapredovala izrada mernih instrumenata; posle 1600. holandski majstori konstruišu teleskop, časovnik sa klatnom, mikroskop, barometar, termometar. Možda su nas "posetili" i 1600.?); ti zakoni su usmeravali u kom će obliku kasnije postojati neka buduća fizička teorija. Na pr, Njutnova saradnja sa Bojlom koja mu je omogućila da se odrekne svoje prvobitne predstave o "eterskoj gravitaciji". Njutn je u ranim konceptima dinamike opis planetarnih kretanja zasnovao na teorijskom zakonu o direknim (kontaktnim) dinamičkim interakcijama; u svom eterskom modelu, Njutn opisuje eter kao medijum koji "neprestano teče" nadole prema Zemljinoj površini i delimično se apsorbuje. Ova cartezijanska "cirkulacija" etera (računao je, koristeći Bojlove zakone, različite gustine etera, stvarajući zapravo "gradijent" gustine etera.) mu je bila kopča koja osmišljava postojanje sile gravitacije - pre nego što je u "Principima" 1687. uveo silu gravitacije na daljinu - na nemehanički način.

 

 

Zoran Stokić

27.06.2021.

 

Mićunović o raspadu SFRJ: Demokratija je broj, a Srba je bilo najviše

VESTI Autor:Filip Lukić26. jun. 202119:51 > 21:20 3 komentara

 

Bivši predsednik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović kaže za N1 da do raspada Jugoslavije nikad ne bi došlo da je zemlja bila iole demokratska u odlučivanju. "Pokušao sam da ubedim u to Miloševića, 'ako ti je stalo, Srba ima najviše, demokratija je broj, treba da usvojimo demokratiju, velike sile su pragmatične, pomoći će onoga ko je najveći i ko će biti uz njih'", rekao je Mićunović i dodao da je populizam koji zaglupljuje mase neophodan da bi se određene grupacije održale na vlasti. "Zaglupljivanje je lakše nego obrazovanje", rekao je on.

On smatra da je na raspad Jugoslavije uticalo nekoliko faktora – međunarodni, ali i unutrašnji.

„Ključni faktor je bilo Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije, nedoraslo događajima. Svi su bili odgovorni jer je to bilo kolektivno rukovodstvo, sastajali su se u 70 Titovih rezidencija i ništa nisu dogovorili“, ocenjuje Mićunović.

Objašnjava da je nacionalizma bilo u Jugoslaviji, ali da ga je bilo i kasnije.

„Jugoslavija je opstajala jer je imala jednu partiju, diktatora, na čelu. Kada je u državi parija sve, u vojsci, politici, kulturi, ona se raspada. Kad sam rekao Anti Makorviću rekao je ‘nije važno što se raspada partija, ostala je država’. Rekao sam ‘ako se raspadne partija, raspala se država’. Kad se uvukao međunarodni faktor kao arbitrar, videli su da tu ima za svakoga neka dobit“, rekao je Dragoljub Mićunović.

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Prof Mićuniviću nije baš sve tako kako kažete. Kao što je govorio Karl Poper u nauci, politici, životu regulatrni princip je "opovrgavanje". Takođe o stvarima sudimo po posledicama (!) 1990. kada je započelo ovo Slobino i & samoubistvo Srbije, postojao  je list vaša "Demokratija", poslao sam vam tada nekoliko tekstova, u kojima sam postavio pitanje tadašnjoj našoj eliti (u kojoj ste bili i vi) šta nam je činiti, posto smo oko 700 g (vizantisko/osmanska/komunistička faza) boravili u despotskih kulturnim matricama, upozorio na razorno dejstvo te SOCIOLOŠKE INERCIJE, predlagao da je jedini put  momentalna "lustracija" i demokratizacija; nijedan od tih tekstova nije objavljen. Evo ovih dana (2021) profesor Trkulja: „Srbija ostala jedina država u Evropi koja nije otvorila tajna dosijea. Zašto? Zato što vodeće partije i političke elite nisu bile spremne na diskontinuitet sa mehanizmima autoritarne vladavine, na raskid sa metodama represije i manipulacije u delovanju tajnih službi.“ Nisam odustao od tih ideja, uredno sam slao tekstove raznim listovima, tek 1997/8 tu i tamo  su "ta pitanja" bila objavljena. Kako je reagovala vaša generacija? Sveta Stojanović je na TV i radio kazao "eto ima neki ludak tvrdi da smo 700 g...", slično Nebojša Popov je na TV kazao "eto imamo dva ekstremizma, levi i desni, eto neki tvrde da je komunizam despotski  sistem" odmah sam bio svrstan u "ekstremiste. Tražiš da u Srbiji bude građansko društvo dobiješ etiketu "ekstremista".

 

 

Zoran Stokić

26.06.2021.

 

Deseti susret Zubina Mehte i Beogradske filharmonije

 

KULTURA Autor:N1 Beograd25. jun. 202109:11 > 22:18 3 komentara

 

Beogradska filharmonija održaće koncert sa čuvenim dirigentom Zubinom Mehtom, 10. jula u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. "Događaj godine, ujedno i deseti susret maestra i filharmonijskog orkestra, dugo je planiran i očekivan, a biće u znaku Betovena i Bramsa", navodi Beogradska filharmonija.

„Izuzetno sam srećan i ponosan što se vraćam jednom od najdražih orkestra – Beogradskoj filharmoniji koju poznajem još od davne 1958. godine. Iza sebe imamo dugogodišnje prijateljstvo tokom kojeg smo stvarali zajedničku istoriju. Veoma me raduje što je nova koncertna dvorana koju ovaj divan orkestar treba i zaslužuje, napokon postala sadašnjost“, izjavio je maestro povodom novog susreta sa Beogradskom filharmonijom.

Prijateljstvo koje Mehta neguje sa Ivanom Tasovcem i orkestrom Filharmonije, koncertno se obeležava po deseti put, dodaje se u saopštenju. Za ovu priliku maestro je izabrao Betovenovu Pastoralnu simfoniju i Bramsovu Simfoniju broj jedan, poznatu još i pod nazivom Betovenova „Deseta“.

„Legendarni maestro, u osamdeset petoj godini života, aktivni je dirigent nemerljive veličine. Na svetskoj muzičkoj sceni prisutan je više od 60 godina sa nastupima koji su postali istorijski. Kao veliki prijatelj Beogradske filharmonije, Zubin Mehta je uvek spreman da pomogne orkestru sa kojim ima jedinstvenu vezu. Uvek zagovarajući važnost nove koncertne dvorane Beogradske filharmonije, maestro je poslednji put predvodio filharmonijski orkestar 2017. godine kao specijalni gost prvog koncertna na otvorenom u istoriji orkestra“, navodi Filharmonija.

Pamte se brojni nastupi, među kojima i donatorski koncert kojim je Mehta pomogao ostvarenje velikog filharmonijskog sna – prvu turneju po SAD-u, koju je orkestar uspešno realizovao u oktobru, 2014. godine.

 

***

Komentar

(Neobjavljen komentar na N1)

***

(Evo šaljem ponovo komentar, nije objavljen, zašto? Šta treba svi da mislimo ISTO?) To što nam je Metha prijatelj ne znači da treba da mu "gledam kroz prste". Ne odobravam da se u Bg po 100 put izvode Betovenove simfonije (a većina poznatih dela drugih kompozitora nikada nisu izvođena), da sam na mestu Methe radije bi izveo u Bg - Friedrich Witt Symphony in C major 'Jena' (1790s) (delo koje je pogrešno bilo pripisano Betovenu); to bi bio "pun pogodak"(!) Ili omiljenog Betovenovog kompozitora Klementea, na pr, Muzio Clementi - Symphony in B-flat major, Op.18, No.1 (1785.), Muzio Clementi - Symphony No.2 in D-major, Op. 33 (1793.). Istorija muzike je potpuna "prevara", ne poštuje činjenice, stvara lažnu sliku. U doba, na pr, J. Hajdna, A. Mocarta i Betovena u Beču su najpopularniji (pored brojnih italijana: Lukezije, Paizjela, Saljerija i &) bila zapravo pet češka kompozitora:   carski kompozitor Paul Wranitzky (1756-1808), Johann Baptist Wanhal (1739 –1813), Jan Ladislav Dussek (1760 – 1812), Humel, Gluk (maternji jezik mu je češki). U ta vremena u Beču stvarao božanstvena dela jedan od muzičkih ikona koja je živela nezavisno od pomoći aristokrata živeo je u elitnom delu grada, od prodaje svojih nota – Wanhal (na pr, Symphony in G minor).  A Betovena su pomagali: grof Ferdinand von Valdstein, knez Lobkovitz. Inače ako gledamo iz ugla muzike najtalentovaniji bečlija tih vremena je mlađi brat J. Hajdna - Mihajl Hajdn(1737-1806) - od koga su svi "kraduckali" pa i Amadeus i Betoven.

 

 

 

 

Zoran Stokić

26.06.2021.

 

Reditelj Aleksandar Nikolić pred večerašnju premijeru Glukove opere "Orfej i Euridika" na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu

 

*

 

Orfej kao harizmatični individualac liči na ljude savremenog sveta

 

Jelena Tasić

"Danas" 11:26

 

Kad sam na početku svog putovanja kroz opersku režiju, pre 15 godina, gledao Glukovog „Orfeja i Euridiku“ u pariskom teatru Šatle doživeo sam retko katarzično iskustvo.

 

Predstava je bila nezaboravna, magija se sa umetnika prelila u publiku – kad se zavesa zatvorila svi smo bili na nogama i ujedinjeni kroz Glukovu umetnost. U tom momentu nisam verovao da ću ikada gledati integralnog Orfeja u našem teatru, niti da ću ga baš ja ikada režirati. Život je pun neočekivanih preokreta. Petnaest godina nakon te izvanredne pariske predstave Nacionalni teatar meni dodeljuju čast i odgovornost da postavim ovo remek delo. Nisam ga samo ja dugo čekao. Mislim da u našoj operskoj sredini postoji mnogo veće interesovanje za obogaćivanje repertoara, nego što mi možemo da proizvedemo predstava. Operska publika je gladna uzbudljivog doživljaja – kaže u razgovoru za danas reditelj Aleksandar Nikolić pred večerašnju premijeru opere „Orfej i Euridika“ Kristoga Vilibalda Gluka, jednog od najvećih revolucionara u operskoj umetnosti.

 

*Šta je za Vaš rediteljski izazov u ovoj produkciji?

 

– Priča o Orfeju može da se sagledava iz mnogo uglova, ali ideja koja me je najviše privukla ima u sebi nešto terapeutsko i drevno, a to je tema o zdravom odnosu prema sopstvenoj smrti i smrti uopšte. Orfej kao harizmatični individualac jako liči na nas, ljude savremenog sveta. On odbija da prihvati i razume prirodne procese kao što su život i smrt, čak uspeva i da ih prevaziđe. Ta pobeda deluje kao trijumf ljudske snage, na početku budi optimizam. Ipak, kako se krećemo ka finalu opere počinju da nam se otvaraju razne perspektive. Smrt je zdrava. Smrt je oslobađajuća. Smrt je terapeutska. Sukob Smrti i Amora – Tanatosa i Erosa postaje plastičan i ostaje kao misao kojom će se gledalac baviti nakon predstave. Jedna perspektiva je perspektiva prirodnog ciklusa od zrna žita, preko izdanka zelene stabljike u punoj snazi, zatim zlatne suve stabljike i na kraju odkosa i smrti zahvaljujući kojoj zrna padaju na zemlju i nakon hibernacije proklijaju kao trijumf novog života. Druga perspektiva je perspektiva Amora, boga trenutka i žudnje. Boga koji je prisutan sada i ovde i koji želi sve. On nema razumevanja ni za umiranje, ni za rađanje. On razume samo neodoljivu potrebu da se sjedini sa svojim predmetom želje i u toj želji je spreman da pogazi svaki prirodni red.

 

*Kažete da su četiri ključna fenomena koja određuju ovu opersku predstavu – inovativna Glukova muzika, mit o Orfeju, antički kult i misterije. U kom pravcu ste istraživali i šta za Vas znači bavljenje grčkim mitološkim temama u današnjim okolnostima i vremenima?

 

– Mislim da je povratak klasici neophodan. Klasika nije samo isprazna reč. U okeanu trijumfa mediokritetskog i plitkog, obligatorno originalnog, u formi nekompleksnog – savremeni gledalac se često kreće linijom degeneracije. Svet pop kulture i komercijalnog ne grade od nas Orfeje već zvezde rijalitija. Ne treba nam porobljavanje, mi smo pristankom na takav sadržaj pristali na poziciju plitkog, efemernog, trivijalnog i drugorazrednog. Klasika i opera se ne bave trivijalnim, niti nam daju podstrek da pođemo tim putem. Opera, mitologija i tragedija nas izdižu iznad banalnosti svakodnevice, teme naših misli postaju dublji sadržaji koji nas se suštinski mnogo više tiču i esencijalno su za nas važni.

 

*Sve tri uloge pevaju pevačice, Orfeja peva mecosopran. Da li je to mali scenski paradoks da u operi na mitološku temu imamo izvođačku inverziju u odnosu na antičko pozorište gde su sve uloge tumačili muškarci?

 

 

– I antiku i Šekspira često posmatraju kao teatar „muškaraca“. To je činjenično tačno, ali mi se čini da promašujemo metu. To su suštinski i duboko antirealistični teatri, koji namerno negiraju polnost, rod, godine i telo izvođača, oslobađaju nas od bolećivosti prema lepoti i mladosti glumice koja bi igrala Antigonu, i tim postupkom nas nagone da uđemo samo na polje morala i duhovnog. Tako i naš Orfej nije priča o rodu. Ni o polu. Ni o pojedincu. On ima u sebi nešto univerzalno, mitološko, klasično i stilizovano. Ko voli triviju roda, sigurno može da je pronađe u ovoj predstavi. Ima poljubaca, dodira, velike intimnosti i strasti. Možda je to nekome skandalozno, ali mi se na to nismo ni obazirali. Naša meta je bila usmerena na nešto drugo, na neki mnogo uzvišeniji cilj. Bavili smo se pritiskom grupe na pojedinca, košmarima, snovima, nadama i strahovima, usamljenošću i obeshrabrenjem.

 

*U autorskom timu je i koreograf Aleksandar Ilić, sa kojim ste nedavno radili mjuzikl u Madlenianumu „Grand Hotel. Šta vam je bio zajednički zadatak u ovoj operi i kako je tekla saradnja sa dirigentom iz Bugarske Čobanovim koji ima stručno pojačanje u Predragu Gosti?

 

– Aleksandar Ilić i ja sarađujemo već sedam godina neprestano i svakodnevno. Ta neobična umetnička simbioza ne posustaje, već iz projekta u projekat biva jača i plodonosnija. Možemo već da govorimo o zajedničkom umetničkom istraživanju, kao i istraživanju života uopšte. Naš zajednički opersko-baletski posao nas je vodio širom sveta, ali mi osećamo da smo tek na početku i radoznali smo kao mala deca. U nekoliko poslednjih predstava se opsesivno bavimo smrću i životom s one strane ogledala. Dirigent Dian Čobanov je veliki stručnjak koji će unaprediti našu umetničku sredinu. Mislim da imamo veliku snagu i harizmu, a da kroz rad sa internacionalnim stručnjacima možemo da se brzim koracima približimo svetskom nivou. Vreme je za novi iskorak ka najvišem kvalitetu.

 

*U aprilu je i HNK Zagreb imalo premijeru „Orfeja i Euridike“? Da li ste videli zagrebačku produkciju i koliko stižete da pratite opersku i baletsku scenu na prostoru bivše SFRJ?

 

– Da, pogledao sam zagrebačku produkciju. Mislim da se naša po svemu mnogo razlikuje. Godinama radim u nacionalnim teatrima u regionu i pratim sve operske i baletske produkcije. Volim glumstvenost naših pevača, strast u osećanju da imamo pionirski zadatak. Zanos. Često produkcije u regionu imaju budžete koji su nama nedostižni, kao i pedantnost u izvođaštvu koja je za svako poštovanje. A mi, s druge stane, mnogo toga nadoknađujemo zanosom, strašću i šarmom. Događalo mi se da budem pozvan da isti naslov režiram tri puta u regionu. Uvek su sve predstave različite. Dovoljno smo različiti da nas drugi vide kao jedno, a dovoljno slični da jedni druge ne vidimo kao identične. To je lepota tog fenomena.

 

O tajnama života i smrti

 

– Izvodićemo prvu, italijansku verziju dela „Orfeja i Euridike“. Gluk je igrom srećnih okolnosti svoju karijeru nastavio u tadašnjem centru sveta – Parizu. Kao bivšem učitelju muzike princeze u koju se nije mnogo polagalo otvaraju mu se nove mogućnosti kada se ta princeza neočekivano udaje za princa Francuske. Ni od tog princa se nije mnogo očekivalo, ali on igrom slučaja postaje kralj Francuske. To su Luj Šesnaesti i Marija Antoaneta. Ona se posvećeno bavila umetnošću i sama je bila verzirana harfiskinja, glumica, pevačica i plesač. Marija Antoaneta je bila luda za teatrom i kao učesnik i kao gledalac tako da je Gluk mogao da ostvari svoje muzičko-dramaturške zamisli na najvažnijoj sceni sveta. Obe verzije dela – italijanska i francuska, uzbudljive su na svoj način, a ono što ih spaja jeste burna reakcija kod gledalaca. Glukov rad je izazvao rat u tadašnjem teatarskom svetu. Jedni su ga zvali varvarinom, drugi bogom, a svi su dolazili da gledaju njegove predstave. Njegova ideja nije bila rat u operi, iako je ga je smatrao neophodnim. Ideja je bilo stvaranje klasičnih dela za večnost kroz koja bi se ljudima govorilo o tajnama života i smrti – kaže Aleksandar Nikolić, kog posle „Orfeja i Euridike“ očekuju velika produkcija Verdije „Aide“ i opere „Vladimir i Kosara“ Stevana Divjakovića u SNP-u u okviru projekta Novi Sad Evropska prestonica kulture 2022.

 

Umetnički tim

 

U umetničkom timu koji je zajedno sa Nikolićem radio na „Orfeju i Euridici“ su bugarski dirigent Dian Čobanov i njegov beogradski kolega kao savetnik za ranu muziku Predrag Gosta, scenograf Dunja Kostić, scenograf Katarina Grčić Nikolić. Pevačka podela ima više alternacija, a na premijeri večeras trebalo bi da pevaju: Snežana Savičić Sekulić, Aleksandra Angelov i Sofija Pižurica. U predstavi učestvuju orkestar i Hor Opere NO, a prva repriza je 27. juna.

 

Rusko gostovanje

 

U okviru velike turneje započete u Egiptu ovog meseca u NP Beograd i Operi i teatru Madlenianum od 26. do 28. juna gostovaće Kamerna opera Sankt Peterburga. Kako je najavljeno na jučerašnjoj konferenciji za novinare, ova ruska operska kuća u okviru svog četvrtog gostovanja u Beogradu izvešće operu Riharda Štrausa „Elektra“ u petak u NP, a u Madlenianumu 27. juna Gala koncert svetskih remek dela klasike i dan kasnije operu „Esmeralda“ Aleksandra Dargomižskog.

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Bilo je to vreme predivne muzike kosmopolitskih umetnika, kada je muzika mogla da "teče preko granica", pre regresa u nacionalizam koji je doneo romantizam ...Luj XVI i Marija Amtoaneta su pomagali: Pičinija, Sakinija, Gluka... U toj konkurenciji čak ni Amadeus Mocart nije mogao dobiti posao u Parizu. Očekujemo večeras uspešnu premjeru! 

Po mom mišljenju odskače po jednostavnosti režije/ scene (sa relativno malim sredstvima) izvođenje Raymond Leppard sa pevačkom ikonom : Janet Baker;  Elisabeth Speiser, Elizabeth Gale           London Philharmonic Orchestra and Chorus (1982.). Takođe i režija/scena 1999. gde maestralno pevaju: Magdalena Kožená, Madeline Bender, Patricia Petibon.       

Orfej i Euridika se smatra prvom reformatorskom operom (5.10.1762.) i treba da bude na stalnom repertoaru, premda bi i neke druge mogle da se smatraju prvim, na primer, (nažalost nikada nisu izvedene u Begradu), Tomasa Traeta ""Ipolit i Aricija" (1759. pretvorio je Ramoovu baroknu "Ipolit i Aricija" operu u "kasicističku" operu), "Sofonizba" (1761), Armida (1761). Thomas  Arne "Artaxerxes" (2.02. 1762.). Ili (kad se već spominje) postoji božanstvene opera "Antigona", ne zna se čija je uspelija da ona koju je komponovao Traeta, ili ona Mislivečekova (koje takođe kod nas nisu nikada izvedene, budući da nismo imali mecene poput M.Antoanete).

 

Zoran Stokić

23.06.2021.

 

Akvarel Vasilija Kandinskog prodat za više od milion evra

 

KULTURA Autor:Hina21. jun. 202107:35

 

Više od 70 godina kako nije bila dostupna javnosti, slika "Gebogene Spitze" ruskog umetnika Vasilija Kandinskog prodata je na aukciji u Minhenu za svotu daleko veću od procenjene.

Slika je prodata za 1,25 miliona evra.

Stručnjaci su procenili da slika vredi 300.000 evra.

Akvarel potiče iz privatne zbirke u Nemačkoj. Zbog svoje stroge geometrijske kompozicije jedno je od najprodavanijih umetnikovih dela.

Poznato je da je akvarel bio izložen još za umetnikova života (1866.-1944) u Berlinu, Parizu i Stokholmu.

Posljednji put, koliko je poznato, bila je dio izložbe priređene 1932. godine.

Stručnjaci navode da ju je Kandinsky nakon toga dao trgovcu umjetninama koji ju je prodao 1949.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Kandinski je primer, kako izgleda pravnik po obrazovanju, kada je školovan u najboljoj humanisičkoj tradiciji građanskog društva.  Predavao pravo na Moskovskom univerzitetu, a pored toga je i slikao. Slučajnost iz 1889., je promenila buduće slikarstvo sveta, Vasiliji je započeo ekspediciju na Ural gde je studirao pravni sistem sirjanskih plemena. Neobično su ga zanimale geometrijske slike i apstrakcije na njihovim bubnjevima i to se odrazilo na njegovim slikama. Iako je neka kultura radiklno različita od naše Kandinskom se učinilo da je mi ipak "razmemo", kako? Umetnička dela ne samo slike već i muzika, poezija, drama,..., su u stanju da bez posredovanja determinističkog jezika bez posredovanja svesnog saopšte večne istine; mi sanjamo mitove i simbole koji su slični onima koje su ljudi ranijih kultura gajili. Treba "uočiti" "prezentovati" taj zajednički "apstraktan/simbllički jezik"...

 

Zoran Stokić

21.06.2021.

 

Otkriven najveći luk galaksija u svemiru - slučajnost ili nešto više?

 

Naučnici su nedavno otkrili gotovo simetričan luk galaksija na udaljenosti od 9,2 milijarde svetlosnih godina i širokih preko 3,3 milijarde svetlosnih godina, što je najveća do sada poznata struktura.

IZVOR: B92, SCIENCE ALERT NEDELJA, 20.06.2021. | 15:40 -> 08:05

Pogledati sliku:

 

Astronomi ga zovu "Džinovski luk" i, ukoliko ga zvanično potvrde, pridružiće se sve većem broju ovih džinovskih struktura. "Rastući broj velikih struktura preko granice veličine onoga što se smatra teoretski održivim postaje sve teže zanemariti", rekla je astronomkinja Alekia Lopez sa Univerziteta u Centralnom Lankaširu, u Velikoj Britaniji.

"Prema kosmolozima, trenutna granica procenjena je na 1,2 milijarde svetlosnih godina, što čini "Džinovski luk" skoro tri puta većim. Da li standardni model kosmologije ove ogromne strukture u Univerzumu može okarakterisati kao retke pojave, ili su nešto više od toga?"

Naš standardni kosmološki model zasnovan je na nečemu što se naziva "Kosmološki princip", koji ukazuje na to da je, na dovoljno velikim razmerama, Univerzum homogen, ili "gladak", u svim pravcima. Svaki odeljak Univerzuma treba da izgleda manje-više isto, bez većih nedoslednosti ili neravnina. Strukture velikih razmera, veće od oko 1,2 milijarde svetlosnih godina, smatrale bi se upravo takvom nepravilnošću. Jedna ili dve takve neravnine mogu se smatrati slučajnim, ali sve više njih se pojavljuju u podacima.

Postoji "Sloanov Veliki zid", širok oko 1,5 milijardi svetlosnih godina. Otkriće slične strukture "Zid Južnog pola", čiji prečnik iznosi oko 1,37 milijardi svetlosnih godina, dogodilo se prošle godine. Grupa galaksija "The Cloves-Campusano LQG" širok je 2 milijarde svetlosnih godina, a duplo širi je "Huge Large Quasar Group". Najveći je "Hercules-Corona Borealis Great Wall", otprilike se prostire na čak 10 milijardi svetlosnih godina.

"Džinovski luk" otkriven je u podacima "Sloan Digital Survey"-a. Lopez i njene kolege proučavali su svetlost kvazarnih galaksija - najsjajnijih galaksija u Univerzumu, osvetljenih aktivnim supermasivnim crnim rupama u njihovim centrima. Kada svetlost iz ovih galaksija prolazi kroz gas u međugalaktičkom prostoru, apsorbuju se određene talasne dužine. Spektralne apsorpcione linije koje nastaju u ovom procesu mogu da se koriste za mapiranje distribucije materije u Univerzumu. Koristeći ovu metodu, istraživači su primetili da se čini da su galaksije "Džinovskog luka" skupljene zajedno.

Čini se da detaljnija analiza to potvrđuje. Rezultati tima pouzdani su preko 99.9 procenata, ali još uvek postoji mogućnost da su to slučajne pojave. "Noćno nebo, kada se gleda u dovoljno velikom obimu, trebalo bi da izgleda isto, bez obzira na lokacije posmatrača ili pravce u kojima gledaju", rekla je Lopez i dodala da "Divovski luk" sigurno otvara više pitanja nego što daje odgovora.

 

***

Komentar

***

 

Prostor je homogen ne u stvarnosti nego u „jezgrima teorija“. Tek je Njutn 1687. stvorio naučni metod tj. teoriju saznanja. Kako je to izgledalo pre njega? Kepler je, na pr, tadašnju činjenicu o postojanju samo šest planeta u Sun­čevom si­ste­mu dokazivao pozivajući se na „matematičku harmoniju“, tj. pozivajući se na pravilne poliedre i sfere koje ih obuhvataju. Galilej i Dekart su mislili da priroda bez „matematičkog jezika“ ne bi mogla da funkioniše. Njutn je fiziku učinio autonomnom. Baveći se klasifikacijama trajektorija Njutn je uspeo da konstruiše veličinu (ubrzanje) čije menjanje po sebi ne sačinjava promenu, ali može o toj promeni da govori; došao je u situaciju da se izdigne iznad zdravorazumskog prostora prirodne promene  predhodnika - u jedan potpuno novi, apstraktan, meta-prostor, u kome je moguće davati fizička objašnjenja i kada nemamo kompletan opis stanja sistema. Za zdravo razumsko iskustvo prostor je ne­homogen i anizotropan, "laka tela dižu se u vis", a "teška tela pa­daju uvek na zemlju", "telo na koje ne dejstvuje ni­kak­va snaga /sila/ ostaje ne­po­kretno", za­tim da "sve što se kreće, jeste po­kre­tano ne­čim drugim“ i tsl. A sada kod Njutna "postoje isti principi za kretanje planete i padanje kamena na zemlju", a "tela mogu da padaju na zemlju sa jednakim ubrzanjem", samo u teoriji mogu da postoje reverzibilne promene, a prostor može da bude homogen i izotropan.

 

Zoran Stokić

20.06.2021.

 

Tajne Van Ajkove slike

 

Čuvena misteriozna slika vekovima krije tajnu čije razotkrivanje podseća na detektivski rad Šerloka Holmsa ili Herkula Poaroa. Koja je poruka koju muškarac i žena na slici već vekovima žele da nam prenesu? Šta je to što je čuveni slikar ostavio u nasleđe?

 

"B92" Kultura, Piše: Milan Aranđelović, ČETVRTAK, 17.06.2021. | 08:51 -> 11:53

 

Posetioci britanske Nacionalne galerije u sali broj pedeset i šest mogu da vide čuvenu sliku. Kada je, sredinom devetnaestog veka, postala deo stalne postavke, da bi je zaštitili od londonskog smoga, sliku su zastaklili i uramili. Taj ram prvi pada u oči. Uzak je i, čini se, ružan. Međutim, ovaj ram odmah pada u zaborav. Čuvari se smenjuju na svakih petnaest-dvadeset minuta. Mnogi su poreklom iz nekadašnjih britanskih kolonija. Sede preko puta slike i stražare. Posetioci dolaze i odlaze. Najviše se zadržavaju baš pred tom slikom. Ne mnogo. Minut-dva. Dovoljno da se mnogo toga vidi.

Slika je poznata. Nije Mona Liza, ali ceo svet zna za nju. Upečatljiva je i vanvremenska. Čak i onaj ko se ne razume u umetnost i nije upoznat sa istorijom slike već na prvi pogled može da oseti njenu privlačnost. O slici se mnogo pisalo. A opet, i dalje se tako malo zna. Kao da nam uvek izmiče njena tajna. Stojimo pred njom kao pred poslednjim poglavljem u romanu Agate Kristi. Poznati su nam svi elementi, ali ipak i dalje ne znamo rešenje misterije. Nešto propuštamo. Snađite se, kao da nam govore muškarac i žena koje već više od stotinu i pedeset godina zovemo bračni par Arnolfini.

Misteriju ove slike pokušava da nam otkrije Žan-Filip Postel u svojoj knjizi "Slučaj Arnolfini – Tajne Van Ajkove slike" koju je, u prevodu Jelene Mijatović, objavila izdavačka kuća "Službeni glasnik". Zagonetan, neobično lep i jedinstven portret "Bračni par Arnolfini", koji je bez pandana u istoriji slikarstva, naslikao je Jan van Ajk 1434. godine.

Ili ipak, nije? Sve što znamo o godini nastanka slike jeste misteriozni natpis koji stoji iznad ogledala na kome, na iskvarenom latinskom, piše "Jan van Ajk je bio ovaj ovde 1434." Odnosno "Jan van Ajk je bio ovaj ovde". Čak je i potpis dvosmislen. Ne znamo da li je Van Ajk bio svedok događaja ili glavni junak priče.

Zahvaljujući računovodstvenim knjigama s burgundskog dvora o Van Ajku se zna više nego o svim drugim slikarima njegovog vremena, pa ipak mnogi delovi njegove biografije ostaju nerazjašnjeni. Mesto i godina njegovog rođenja nisu poznati. Ne zna se ništa o njegovim učiteljima, kao ni o učenju zanata. Ne zna se sa sigurnošću ni da li su njegova braća Hubert i Lambert i sestra Margaret, za koje se takođe priča da su bili slikari, ikada i postojali. U računima Kancelarije za finansije u više navrata se pominju "izvesna tajna daleka putovanja na koja ga je gospodin slao i o kojima druge zabeleške nije želeo". Gospodin je vojvoda Filip, u čiju službu je Van Ajk stupio nakon smrti holandskog sizerena Jana III Bavarskog.

Na Zapadu se čitavo slikarstvo tog doba svodilo na prikaze iz Biblije. Tek je šezdesetih godina 14. veka nastao prvi svetovni portret za koji se zna. Naslikan vodenom bojom s jajetom na podlozi od gipsa ovaj portret predstavlja francuskog kralja Žana Dobrog. Nakon toga svet slikarstva ispunili su portreti kraljeva, kraljica, vojvoda, vojvotkinja, princeza i prinčeva. Negde u tom periodu Van Ajk je naslikao sliku "Bračni par Arnolfini". Veruje se da je to prvi portret muškarca i žene koji se nalaze u sobi. Danas se slika naziva tako, ali je njen prvi pisani naziv "Ernul-le-Fen sa ženom".

Ime prvog vlasnika nestalo je u tami istorije, kao i put koji je slika prešla dok se nije našla u kolekciji izvesnog Don Dijega de Gavare, paža na dvoru Filipa Dobrog, štitonoše Šarla Smelog, glavnog trpeznika kod kraljice Huane Lude i dvorskog komornika kod Karla V. Ovaj renesansni čovek sliku je poklonio Margareti Austrijskoj, a koju je nasledila njena nećaka Marija Ugarska. Godinu dana nakon abdikacije Karla V, Marija Ugarska sliku nosi u Španiju. Ovako je slika izbegla "ikonoklastički bes" kalvinista koji su deset godina kasnije uništili more slika po Holandiji i Flandriji. Slika je zatim preživela i požar tokom božićne noći 1734. godine koji je uništio Alkazar u Madridu.

Misteriozne su i okolnosti pod kojima je slika nestala iz Kraljevske palate u Madridu tokom vladavine Žozefa Bonaparte, poznatog i kao Žožo Ispičutura. Isto tako se ne zna kako se slika, godinama kasnije, našla u Engleskoj. Prema legendi, slika je 1815. pronađena u jednoj kući u Belgiji. Navodno je krasila sobu engleskog oficira ranjenog na Vaterlou – potpukovnika Džejmsa Heja - kome se slika dopala, te ju je kupio od svog domaćina pre nego što se vratio u Englesku i prodao je Nacionalnoj galeriji.

Istoričari se dvoume između dva zločina. Ili su je vojnici Žozefa Bonaparte ukrali u Madridu i prodali u Belgiji ili ju je potpukovnik Hej, glavom i rukom, izvukao iz prtljaga Žožoa Ispičuture za vreme bitke kod Vitorije nakon čega je izmislio svoju belgijsku verziju priče. U svakom slučaju slika se od marta 1843. nalazi izložena u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Nakon što nismo otkrili kada je naslikana i kako se slika našla tu gde jeste, vreme je i da ne otkrijemo i ko se nalazi na njoj.

Arnolfinijevi?

Arnolfinijevi su bila izuzetno bogata porodica italijanskih trgovaca poreklom iz grada Luke, u kojem je u to vreme cvetala trgovina svilom. Očevi, sinovi, stričevi i bratanci spominju se u računima brugundskog dvora kao snabdevači dvora tkaninom. Njihovo ime se za sliku vezuje počev od 1857. godine. Te godine su dvojica istoričara umetnosti utvrdili da je glasovna sličnost reči "Ernul –le Fen" i "Arnolfini" dovoljna da od njih napravi jedan te isti patronim. Otada potiče i ubeđenje da slika predstavlja nekog od članova porodice Arnolfini u društvu supruge.

Slikar i njegova supruga?

Prema drugoj teoriji, prvi put iznesenoj 1847. godine, na slici se nalaze Jan van Ajk i njegova supruga Margareta. Mnogi su u slikama na kojima se veruje da je Van Ajk predstavio sebe tražili i upoređivali lice sa ove slike. Rasprava između pristalica autoportreta i "arnolfinijevaca" traje gotovo dva veka. Nepoznato je i ko je naručio sliku pod imenom Ernl-leFen. Nama ostaju samo pretpostavke. Tako trenutno stoje stvari.

Šta se nalazi na slici?

Nakon što nismo otkrili kada je slika nastala, kako se našla u Nacionalnoj galeriji i ko se na njoj nalazi, ostaje nam još samo da utvrdimo šta slika ne predstavlja i naša detektivska misterija ostaje nerešena. Danas dominiraju tri pretpostavke šta ova slika prikazuje.

Rogonja

U propisima iz 1516. i 1524. godine sam naslov slike glasi "Ernul-leFen" i "Arnul fen" i možda na suptilan način upućuju i na samo značenje slike. Sada moramo imati u vidu da se prema tradiciji potvrđenoj još od "Romana o Ruži" i još živoj u Molijerovo doba ime Arnul, Ernul, Arnolf, Arno, Arnifil – kao nadimak davalo prevarenim muževima. Sveti Arnul je bio zaštitnik rogonja, jarčeva, jarčina, prevarenih i povređenih muževa. Za rogonje se govorilo da pripadaju "bratstvu Svetog Arnula", da "stanuju u zdanju Sveti Ernu", da "pale sveću Svetom Arnulu".

U prvom poznatom opisu slike, koji je najbliži trenutku njenog nastanka, spominje se velika slika "po imenu ’Ernul-le-Fen’". Ništa ne ukazuje na to da joj je Van Ajk dao to ime. Jedino je izvesno da je slika tako nazivana između 1434. i 1516. godine. Da li, dakle, slika prikazuje arhetip građanina koga njegova prelepa i premlada supruga izvrgava ruglu pozirajući s lažnom poslušnošću sa svojim psićem (istovremeno simbolom i bračne vernosti i pohote)? Na to, možda upućuju i Ovidijevi stihovi iz "Umeća ljubavi" koji su se nalazili na, kasnije uklonjenom, drvenom ramu. Stihovi su glasili: "Obećaj, Šta je loše u obećanju? Da obeća može svako." Nije važno šta jedno drugom obećavaju, oni jedno drugo varaju. I ona pobeđuje u toj igri.

Demon

Hajde sada da se usredsredimo na onog psića na dnu slike. Slatki mali grifon je jedini koji nas gleda. Nas koji gledamo sliku. On nas jedini primećuje. Međutim, ako dobro pogledate odraz u ogledalu na zidu, psić se ne vidi. Propust slikara ili namera da nam prenese poruku? Možda je upravo u tome ključ za rešenje misterije ove slike. Proučavanje infracrvenom svetlošću nam je otkrilo da za psetance nije bilo pripremne slike. Tako da možda zaista i jeste umetnut naknadno, u cilju uravnoteženja kompozicije slike.

Ili nije?

Ogledalo je oduvek bilo simbol istine. Od Demokrita znamo da ništa ne znamo zato što je Istina na dnu bunara. Na slikama akademista iz 19. veka, bilo da naga čuči u bunaru ili da izlazi iz njega kako bi obasjala čovečanstvo, Istina u ruci uvek nosi ogledalo. Za ogledalo se kaže da je božije oko: oko na čijoj se mrežnjači urezuje samo opipljiva stvarnost, a ne iluzije, varke, vizije ili privid. Hajde da pođemo za tim tragom i istražimo kakvu istinu krije Van Ajkovo ogledalo. Na njemu vidimo bračni par. Njemu se nazire lice, ali njoj ne. Skriveno je iza vela. Ogledalo bi moralo da odražava deo njene desne slepoočnice i jedan od dva roga kose ispod providne mrežice. U ogledalu vidimo čak i lica dve prilike u crvenom i plavom. Samo ženinog lica nema. I kakvu to crnu mrlju vidimo u ogledalu? Crna mrlja na mestu ruke koju muškarac pruža ženi? Nešto mračno i nejasno se ocrtava na tom mestu. Kakav je to svetlosni trag koji se nazire oko mesta gde im se ruke dodiruju? Zar, ako je ogledalo konveksno, njihove ruke ne bi trebalo da budu veće u odrazu? A te spojene ruke se i ne odražavaju u ogledalu.

U zbirci fantastičnih anegdota koje je Šarl Nodije sakupio i objavio 1822. godine nalazi se i priča "Doživljaji tetke Melahton". Filip Melahton je, inače crkveni reformator koji je bio Van Ajkov savremenik. U toj priči Melahtonovu tetku posećuje duh pokojnog supruga koji traži od nje da se za njega pomoli i da mu, bez straha, pruži ruku. Pružila mu je ruku i kada ju je izvukla, zaista je nije bolela, ali je bila toliko izgorela da joj je celog života ostala crna. Kao muškarčeva ruka u ogledalu na slici. Dakle – žena je avet. Ona je utvara, sablast, prikaza. Umrla je. Duša joj dogoreva u čistilištu. Vraća se na zemlju kako bi od prestravljenog muškarca izvukla obećanje koje joj on daje s desnom rukom podignutom kao da polaže zakletvu. To je taj dim koji vidimo u ogledalu. Ruka mu gori zbog dodira sa utvarom.

Mnogi detalji na slici ukazuju da je žena prikazana na njoj mrtva. Na lusteru vidimo jednu sveću koja gori. Dan je, a ona gori i to baš iznad muškarčeve glave. Na lusteru iznad njene glave vidimo vosak. Ostatke sveće koja je izgorela. Deset malih medaljona oko ogledala prikazuju Hristovo stradanje i vaskrsnuće. One slike koje se nalaze na muškarčevoj strani prikazuju živog Isusa, a one na njenoj polovini mrtvog. Iza ženine ruke vidimo izrezbarenu figuru lava koji je u srednjovekovnom slikarstvu bio simbol vaskrsnuća, kao i demonsku figuru polučoveka, poluživotinje, sa nogama jarca, mačijim ušima i ljudskim licem sa grimasom kao simbolom đavola. Dakle, ženina duša rastrzana između Boga i đavola, kao što je slučaj sa svakom dušom u čistilištu.

Gornji vitraž prozora ispunjen je kolutovima od duvanog stakla. Oni se ponavljaju, što nije slučajno jer krug predstavlja božansko savršenstvo. Ako pogledamo kroz prozor, čiji se odraz vidi u ogledalu, videćemo krovove okolnih kuća. Znači da se soba nalazi na spratu. Gore. Poput raja. Vide se i plodovi trešanja. U "Rečniku mitova u simbola" Džejmsa Hola saznajemo da je trešnja rajsko voće. Hol, takođe, zapaža da se na flamanskom jeziku za narandžu kaže "sinaasappel" ("kineska jabuka") i da u flamanskom slikarstvu ona ima isto značenje kao i jabuka, voćka s rajskog drveta poznanja doba i zla. Znači, napolju, s naše leve strane jeste raj, simbolizovan drvetom trešnje i kružićima od duvanskog stakla, potom narandžama na ivici prizora. Sa druge strane, nalazi se žena koja je došla iz sveta mrtvih. Dvadeset i devet perli brojanice na zidu iza muškarca čekaju da ih muškarac okreće među prstima moleći se za spas duše pokojnice. Par, malih, crvenih papuča u sredini slike nam pokazuju kako je jedna usmerena ka raju, a druga ka čistilištu. Mesto na kome se dodiruju nalazi se tačno na polovini slike, polovini koja odvaja svet živih od sveta mrtvih.

Majčinstvo

Kada je Izabela Portugalska napustila zemlju da bi se udala za Filipa Dobrog, sa njom je krenula njena pratilja koja je nakon udaje postala grofica od Poatjea. Kada je grofica zašla u određene godine ispričala je svojoj ćerki Alijenori o raskoši i etikeciji na burgundskom dvoru u vreme vojvode Filipa. Alijenora je priču zapisala pod naslovom "Počasti na dvoru". Uputstva damama za porođaj zauzimaju više poglavlja i ona se isključivo tiču načina na koje bi porodilje trebalo da nameste sobu. Čini se da je prilikom opisa Alijenora pred sobom imala upravo Van Ajkovu sliku. To je slika sobe za porođaj. Visoka stolica sa naslonom, fotelja sa sandukom sa prekrivačem i jastucima "na kojoj se sedi kada se dođe porodilji u posetu". Tepih je, takođe, pod obavezno.

Na naslonu visoke stolice vidimo izrezbarenu figuru Svete Margarete (kod nas poznate kao Ognjena Marija) koja je zaštitnica trudnih žena. Još jedan trag na slici nas upućuje da je u pitanju kuća mladenaca. Ona jedna sveća koja gori usred bela dana. Bio je običaj da se sveća pali u kući mladenaca. Takođe je bio običaj da trudne žene zapale sveću u kući kako bi predupredile da nešto krene po zlu. U Kvebeku se sve do tridesetih godina minulog veka zadržao običaj da se pali sveća ili svetiljka tamo gde će se žena poroditi. Takođe, ako dobro osmotrite luster iznad ženine glave, iza one dogorele sveće, videćete i delić nove sveće koja još nije upaljena. To bi trebalo da simboliše novorođenče koje je na putu.

Koje je pravo značenje slike?

Ako se odmaknete od slike i pogledate sa veće udaljenosti, primetićete da silueta muškarca i žene ocrtavaju veliko slovo M, ogledalo je slovo O, drvene papuče ispred ocrtavaju slovo R, a blistavobeli rub ženinog ogrtača vijugavo pada i pravi grčko slovo Z. Morz. Smrt na starofrancuskom. Onda pogledate male crvene papuče koje oblikuju slovo V. Vita. Život. Možda onog deteta koje će se tek roditi. Shvatate li u čemu je magična privlačnost ove slike? Toliko je mogućih tumačenja i skrivenih značenja i poruka koje nam je Van Ajk ostavio.

 

***

Komentar

***

 

Ne čudi što život Jan van Eick nije  dobro dokumentovan  to  je doba kada su ljudi u Evropi bili na početku serije malih ledenih doba i epidemije kuge. Ovaj odličan tekst bi dopunio drugom tačkom posmatranja. Narodi starih civilizacija pa ni antički grci nisu razumeli, nisu umeli da objasne, na primer, zašto nečija ruka, kada se rotira, pomera, menja svoju veličinu. Koristili su „vertikalnu perspektivu“  (prikazuje prostor  u ravni - ono što je udaljenije, postavlja iznad onoga što je bliže, prostorni planovi se slažu jedan iznad drugoga, tako da se nigdje ne preklapaju i tsl). Tek na gotskim slikama 13 veka pojavila se „obrnuta perspektiva“ (veličina predmeta, umesto da se smanjuje, povećava se prema dubini prostora). A sa prevodom Alhazenove „Optike“ (prvi objasnio da se vid javlja kada se svetlost odbije od predmeta, a zatim pređe u nečije oči, prvi je pokazao da se vid javlja u mozgu, a ne u očima; veoma stručno je pisao o rožnjači, mrežnjači i dužici; opisao je osnovne karakteristike mračne komore) na latinski  (oko 1200) i njenom distribucijom po gradovima Italije, stvorile su se pretpostavke za kreiranje „linearne perspektive“ (zasnovana je na prirodnom zakonu da se udaljavanjem od posmatrača likovi srazmerno pravolinijski /linearno/ smanjuju – i svi nestaju u jednoj istoj tačci – nedogledu) . I dok  su Alhazenove oftamološke ideje  čekale 500 g da je naučnici (Kopernik, Kepler,...) „primete“ - one su takoreći odmah našle svoju primenu u italijanskom sikarstvu i arhitekturi - Filipp Brunelleschu, Masaccio, Paolo Uccello, Piero della Francesca i Luca Pacioli, proučavali su linearnu perspektivu, pisali rasprave i ugrađivali je u svoja dela, spajajući tako umetnost, matematiku i kinematiku. Na tom tragu se kretao Jan van Eick. Ovu sliku krcatu simbolima uradio je pomoću linarne perspektive, ali pošto nije dobro odredio tačku „nedogleda“ sika u njegovom ogledalu kao da je urađena pomoću „primene neeuklidske geometrije“. Jedna greška učinila je da „neuklidska geometrija“ zabilista još 1434.

Sa linearnom perspektivom oko umetnika se pokrenulo i dalo „dubinu“ - slično se dogodilo  u muzici - dubinu (treću dimenziju) je dala harmonija.  Bezvremena, nepokretna i statična umetnost i nauka starih civilizacija sada su pomoću „linearne perspektive“ postale aktivni način gledanja i posmatranja sveta i prirode. Direr, korist kvadratne mreže i astronomski daljinometar, uspeva da uhvati vremenske trenutke u prostoru - izdužuje kružnice u elipse – vreme postaje "promenljivo".  Renesasa nije imala tehničku opremu, kao mi danas, koja bi joj omogućila da zaustavi sliku, ali je imala intelekturalnu opremu – unutrašnje oko slikara -udruženo sa kinematikom astronomije i logikom matematičara.

 

Zoran Stokić

19.06.2021.

 

Učeno neznanje

 

Reagovanje na tekst Aleksandra Lipkovskog "Gde je grešila Ivanka Popović" ("Danas", 11. jun)

 

Zoran Stokić

"Danas" 15. 06. 2021. 15:29

 

Od 1990-2021. dokle su nas doveli kadrovi, dekani, prodekani, večita vlast na Beogradskom univerzitetu, Lipkovski, Boričić i kompanija?

 

Najskuplja cena ratne avanture iz ’90. bila je ta da su školski sistem i građanski moral doživeli apsolutni slom.

 

Posledice?

 

Kada brucoš dođe da studira, podrazumeva se da je on u prethodnom školovanju stekao neophodna znanja i usvojio određene moralne norme i da tako opremljen stupa u zgradu fakulteta.

 

Slom građanske kulture doneo nam je, već od 2000. godine, srednjoškolce koji dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sintezom, da se simbolički izražavaju, apstrahuju itd.

 

Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i „objašnjavanju“ stvarnosti?

 

Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru.

 

Kako da onda budu sposobni da, na primer, dokazuju teoreme (što je u starom, pred Bolonjskom, sistemu studiranja bilo osnov za ocenjivanje)? Nikako!

 

Na nesreću po budućnost Srbije, nju vodi „učeno neznanje“ – ono koje je izlaz videlo u „prečicama“, tj. „skrivanju od javnosti činjenica“, a to je postiglo pomoću famoznog načina studiranja zvani „Bolonja“.

 

„Bolonja“ je postala „smokvin list“ iza kojeg je, pored ostalog, sakrivena i degradacija u ocenjivanju studenata, tj. u načinu dolaženja do diplome.

 

Tako od 2000. godine studenti više nisu morali za pozitivnu ocenu da dokazuju teoreme: dobiješ diplomu, a nisi sposoban da se služiš apstrakcijama i simbolima; to je kao da si postao kompozitor koji treba da komponuje muziku, ali nisi savladao note.

 

Tako su i državni fakulteti polako postajali sega-mega-turbo-pink. „Učenom neznanju“ je pošlo za rukom, ono što nije nikome na svetu, da proizvedu čak i „naše“ nove naučnike bez kritičkog mišljenja i bez naučnog morala, tj. da proizvedu „drveno-gvožđe“.

 

Pošto jedna fotografija govori više od 1.000 reči – o stanju u našem visokom školstvu ništa ne govori tako jasno kao slike proslave Dana studenata u Studentskom gradu 4. aprila 2021; u doba pandemije, studenti su, iz inata i hira, ne koristeći se propisanim merama zaštite, napravili veliku žurku, uz muziku i pevanje, iako oko njih vlada kapljična zarazna bolest.

 

Iza njih je ostala deponija đubreta.

 

Sve to govori kakav „kratak spoj“ postoji u njihovim glavama; u delovanju i ponašanju ih ne vodi razum, nego emocije, mrze nauku, ne veruju medicini i vakcinama (maksimalno izbegavaju da se vakcinišu), imaju empatiju koja teži nuli…

 

– Kao na rentgenu, svako je mogao da vidi da su to „lažni studenti“ (crveno-crna koalicija ih je ubedila da su oni studenti – velika većina od njih dobiće „diplome“ i postaće – stručnjaci „učenog neznanja“ – i tu će se krug zatvoriti: između stručnjaka i crveno-crne koalicije više neće biti razlike, unisono će delati kao i u svakoj despotiji (vizantijsko-osmansko-komunističkoj).

 

Pored ovih opštih zapažanja mogli smo se zapitati i o nekim pojedinačnim slučajevima, na primer, da nije naše „učeno neznanje“ možda rešilo „aferu indeks“ (prodavanje ispita, na primer, predaješ „krivično pravo“ i prodaješ ispit… već 12 godina suđenje nije odmaklo dalje od početka, a mnogi profesori iz te afere su sa BU, neki su postali čak i ambasadori)?

 

Umesto zaključka: „Čovek je počeo da se humanizuje i civilizuje tek onda kada je stekao sposobnost da se stidi svojih postupaka, a to je moglo biti tek onda kada je mogao da procenjuje vrednosti tih postupaka i postao svestan zla koje svojim postupcima može naneti drugima…“ Đanbatista Viko (1668 – 1744). Slobodan Jovanović: „Nacija sama sobom ne predstavlja ono što se u filosofiji naziva ‘vrednost’. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojima se ona stavila u službu.“

 

Autor je profesor Beogradskog univerziteta u penziji

 

 *

Zoran Stokić

17.06.2021.