Aleksej Kišjuhas : "Diploma jeste važna"

„Diploma je samo papir“ je popularna tvrdnja, zajeb i zabluda mahom za – one bez fakultetske diplome. I za one roditelje, srodnike i šatro „moderne“ građane koji su u to poverovali....

"Danas" Piše: Aleksej Kišjuhas 28. jula 2019. 08.50

***

Još jedan od neobjavljenih komentara u Danas:

***

Bilo koju društvenu strukturu možemo razumeti samo ako smo u stanju da shvatimo kako je ona nastala. Obrazovanje činovnika za potrebe komunističke despotske administracije od 1945. bilo je u nadležnosti pre svega Pravnog, Ekonomskog fakulteta i drugim iz sfere društvenih nauka. Dovoljno je pregledati skripte i udžbenike pomenutih fakulteta od drugog svetskog rata pa do danas i zaključiti da se tu nisu izučavale pravne i ekonomske nauke kao na zapadnim fakultetima nego da je tu stvaran kadar poslušnih despotskih činovnika. Da bi se takav kadar stvorio trebalo je studentima temeljno uništiti svako kritičko mišljenje. Umesto naučnih metoda i teorija saznanja tu je korišćena Marksova i Heglelova dijalektika, na isti način na koji je u otomanskim medresama, koje su bile u nadležnosti ulema, bio korišćen Kuran. Despotski sistem je u kvalitativnom smislu različit ne samo od monarhije i republike nego i od robovlasničkog i feudalnog sistema. Birokratski despotski aparat je sprečio razvoj privatnog trgovačkog i industrijskog kapitala, uopšte sprečavao je postojanje bilo kakvog kapitala koji je samostalan - jer kao takav mogao bi da postane i nezavisna politika moć. Znači niti postoji svest (kritična masa) niti postoji privatni kapital koji bi učinio da su naši fakulteti autonomni. Jedini načina za evropeizaciju Srbije, civilizovano preživljavanje, je prevladavanje našeg despotskog nasleđa; neka nam autor kaže kao se to postiže?

Ps. možda nekom slučajnošću ovo moje pitanje ipak stigne do autora (Alekseja Kišjuhasa), a možda i odgovori na ovo pitanje?

Zoran Stokić

29. 07. 2019.

Sudbina kao izbor!

Još jedan od "objavljenih" a u stvari "nepročitan" tekst; naša svakodnevna praksa to potvrđuje (politička, bilo koja, na primer, crna hronika: 17. 07.2019. "Teška saobraćajna nesreća kod Šapca, poginulo četvoro mladih"....)

***

"Kao što se telesno mrtav čovek ne može kretati, tako ni duša koja je na takav način duhovno mrtva nijednom čoveku ne može saopštiti nikavu misao ili sliku."

Majstor Ekart

Srednjevekovni procvat gradova uveo je Zapadnu Evropu u jedno istorijsko razdoblje u kojem celina nije apsolutno dominirala nad pojedinačnim, u kojem se rad uzdiže kao vrlina nasuprot kontemplaciji, u kojem godine 1252. u Lucernu nailazimo na prvo savremeno datiranje u istoriji, koje inauguriše prvi januar kao dan kojim počinje godina i koje pokazuje da je građanska kosmopolitska ekonomija konačno nadvladala običaju (Italijani i Englezi su, recimo, za početak godine uzimali Blagovesti, Francuzi Uskrs, a Nemci Božić), u kojem "Majstor" Ekart svojim "Propovedima" uzdiže Martu iznad Marije i sme da uči i to da "govori teologa počivaju na pričama", da se "ne zna ništa više kad se poznaje teologija", da "hrišćanska religija sprečava učenje", da je "molitva beskorisna", da "priroda sledi svoj sopstveni tok i može sama od sebe da umre", da "čovek lišen materijalnih dobara ne može dobro da deluje u moralnom domenu"... Bio je to splet ideja koji je trasirao Luterove reforme.

Pored individualnog i društvenog psihološkog faktora, ljudsko ponašanje je određeno i drugim faktorima, koji uopšte nisu psihološki. Oni su natpsihološki ili kulturni. Baš ti primarni elementi kulture – tradicija, alati, običaji, pogled na svet, ideja o pravdi i nepravdi, religija, filozofija života, kanoni lepote, ishrana i tsl. – vode ka današnjem "trenutnom stanju" društvenih i državnih sistema u svetu.

Keltska i germanska plemena uporno su se držala svojih "demokratskih" zanatskih običaja (zasnovanih na radu skromnog opsega, u malim zajednicama i grupama gde se članovi poznaju) i opirali su se nastojanjima Rima da im nametne bazličnu formu despotske civilizacije. Da se podsetimo: prve civilizacije počivale su na autoritarnoj despotskoj tehnici, na mitu o mašini – ali kakvoj mašini? Arheolozi i istoričari potrošili su vekove da odgonetnu strukturu te mašine, zato što su delove te mašine zapravo činili sami ljudi! Građevinski poduhvati gigantskih razmera u Sumerana, u Kini, Asiriji, Egiptu, Vizantiji, Osmanskom carstvu – proizvod su "ljudske mašine". Sve to bio je omogućio izum pisma i institucija pisara koji su šifrovali i dešifrovali faraonova naređenja. Pisari, glasnici, predvodnici, nadzornici, činovnici – jednom rečju "izum" birokratije – bio je neophodna karika između faraona i "ljudske mašine"! Masovni prinudan rad, vođen bičem birokratije, nije bio usmeren ka humanizaciji života robova, nego se sav iscrpljivao u realizaciji metafizičkih ciljeva "despotske mašine". I premda se danas ušteda rada uzima kao sinonim za pojam mašine, u vremenima prvih civilizacija ova "ljudska mašina" bila je samo naprava za maksimalno iskorišćavanje rada ljudi. Prirodna reakcija na takvo nehumano stanje bila je ideja sabotiranja rada, koji se doživljavao kao muka i prokletstvo!

Od pamtiveka društva su preživljavala pomoću tehnike. Kroz istoriju možemo uočiti, grubo govoreći, dve dominantne vrste tehnike: "autoritarnu" i "demokratsku". Zapadna, "demokratska" tehnika sa svojom eotehničkom fazom  (približno od 1000. do 1750. god.) bila je zasnovana na kompleksu vode i drveta i jedan je od korena iz kojih su iznikla današnja zapadna društva. Ova eotehnička faza daleko je važnija za razumevanje sadašnjosti od paleotehničke (faze uglja i gvožđa) i neotehniče (faze električne stuje i legura). U ranom periodu eotehničke faze formirao se pogled na svet, formiralo se ono što je primarno u zapadnoj kulturi, ono na čemu se ona bazira: koncepti humanizovanog rada i građanskog udruživanja nezavisno od stega feudalnog uređenja, kralja i crkve!

Kako mislimo, šta možemo razumeti, kako postupati da bismo preživeli – sve to potpuno zavisi od opštih kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja. Dolaskom na Balkan mi smo sticajem okolnosti primili poglede na svet, vrednosti i norme despotskih kultura i učinili ih primarnim elementima naše sopstvene kulture. Ti elementi posebno su dolazili do izražaja u doba kriza, pa tako i u periodu od 1987. do 2014. godine, kada smo se suočili sa pravom erupcijom emocija. S druge strane – a sve iz istog arsenala – naš pogled na svet duboko je prožet konceptom "sudbine". Još je Lajbnic u "Teodiceji" razgraničio tri vrste fatuuma (stoicum, christianum, turski); posebno je žigosao turski k(i)smet, koji vodi lenjom umu; govoreći kako čovek "opsednut tamnim i neizbežnim kismetom nijednom ne može pokušati da umakne toj opasnosti", Lajbnic, Lužički Srbin, već tada ocrtava sudbinu nas, ovdašnjih Srba...

Lenji um nas vodi zaključku da, pošto je inače sve određeno sudbinom, čovek ne treba ni zbog čega posebno da se brine i trudi, ne treba da razvija svoje sposobnosti i znanja, ne treba da teži vrlinama... To ide dotle da se smatra da naš sopstveni život ne zavisi od naših operacionalnih sposobnosti, pa je onda, na primer, svejedno da li umeš ili ne umeš da voziš automobil. Možeš da kupiš vozačku dozvolu, možeš da voziš auto iako nisi savladao prostorno-vremenski fenomen preticanja, možeš da kupiš doktorsku diplomu, suprugu, ljubavnicu, bilo šta, jer ionako od nas ništa ne zavisi, naša sudbina je ionako neizvesna i nalazi se u rukama ćudljivih božanstava (ili despota)! Vera u sudbinu i pogled na svet prema kojem su svi procesi u svetu određeni slepom nužnošću protiv koje je čovek nemoćan, vodi ka fatalizmu, koji nas, dalje, vodi u trulež i propast.

A jedan "vredan um" – Monteskje – kaže u svojim "Persijskim pismima": "U našim krajevima, gde je vlast umerena, naši postupci obično su podređeni pravilima obazrivosti, pa su stoga naša sreća ili naša nesreća obično posledica naše razboritosti. Mi i ne pomišljamo na neku slepu kob. U istočnjačkim romanima /a danas bismo mogli reći: u turskim, indijskim i sličnim tv-serijama/ vidite kako ljude neprestano vodi ta slepa kob i taj neumitni usud" i kako – dodali bismo – zapravo ništa drugo ni ne postoji!

***

epilog - na neobjavlejne komentare smo se već navikli. Iz teksta "Sudbina ko izbor" napravio sam na tragičnu vest ("pogibiju četvoro mladih kod Šabca") komenatar, koji Politika, B92, Danas, nisu objavili... Zamislite (najavljene) "izbore" u takvoj zemlji gde čak ni filozofske kometare koji se bave opštim dobrom ne objavljuju.

***

Tužno...Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. Operacionalne sposobnosti ljudi u društvu (u državi) određuju kulturne matrice – primarni elemnti kulture. Naš pogled na svet duboko je prožet konceptom "sudbine". Još je Lajbnic u "Teodiceji" razgraničio tri vrste fatuuma (stoicum, christianum, turski); posebno je žigosao turski k(i)smet, koji vodi lenjom umu; govoreći kako čovek "opsednut tamnim i neizbežnim kismetom nijednom ne može pokušati da umakne toj opasnosti", Lajbnic, Lužički Srbin, već tada ocrtava sudbinu nas, ovdašnjih Srba...Lenji um – koji nas vodi zaključku da, pošto je inače sve određeno sudbinom, čovek ne treba ni zbog čega posebno da se brine i trudi, ne treba da razvija svoje sposobnosti i znanja, ne treba da teži vrlinama... To ide dotle da se smatra da naš sopstveni život ne zavisi od naših operacionalnih sposobnosti, pa je onda, na primer, svejedno da li umeš ili ne umeš da voziš automobil. Možeš da kupiš vozačku dozvolu, možeš da voziš auto iako nisi savladao prostorno-vremenski fenomen preticanja, možeš da kupiš doktorsku diplomu, suprugu, ljubavnicu, bilo šta, jer ionako od nas ništa ne zavisi, naša sudbina je ionako neizvesna i nalazi se u rukama ćudljivih božanstava (ili despota)! Vera u sudbinu i pogled na svet prema kojem su svi procesi u svetu određeni slepom nužnošću protiv koje je čovek nemoćan, vodi ka fatalizmu, koji nas, dalje, vodi u trulež i propast.

Zoran Stokić

27. 07. 2019.

Paković "Nula komentara"  (Trg republike)

Deseti je dan otkad je Politika objavila „autorski tekst predsednika Srbije“, Aleksandra Vučića, pod naslovom „Elita i plebs“, a da pod njim nema ni jednog jedinog komentara. Ta nula komentara, to ništa – govori sve....

Danas, Piše: Zlatko Paković19. jula 2019. 17.00

*************

Na Pakovićevo čuđenje zašto je "nula komentara" napišem:

 ***

"Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno meseca i zvezda", upozoravali su evropski putopisci po Otomanskom carstvu. Opominjali su da se sa sultanom niti razgovara, niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu, jednu novu realnost...."

***

Već smo naučili na neobjavljene komentare u našim medijima eto čak ni Danas nije više nekadašnji Danas (tužno!)

citat je inače iz autorskog teksta moja malekosti koji je Danas 2003 objavio:

"Patriotizam protiv humanizma"

 Danas, 5. mart 2003"

Zoran Stokić

21. 07. 2019.

"UNIVERZIJADA ISELJAVA STUDENTE Sportske igre 

donose promene na fakultetima u Srbiji"  

Jelena Sladojević

 11.07.2019. 21:50 "Blic"

Vlada Srbije danas će konačno doneti finansijski plan tačno godinu dana pre Univerzitetskih igara, koje će biti održane 2020. u Beogradu, a zbog njih će biti promenjena cela školska godina na fakultetima u Beogradu.

To je jedan od zaključaka na juče održanom Senatu Beogradskog univerziteta (BU), gde je predstavljeno kako će izgledati izmene kalendara obaveza akademaca. Najavljene promene, pre svega, uticaće na studente koji žive u Studenskom gradu jer on mora biti iseljen.

- Studentski grad treba da se renovira za igre, jer je otvaranje 15. jula 2020, a možete samo da zamislite kakav posao nas čeka da bi se sve sredilo samo u jednoj godini - poručila je rektorka Univerziteta u Beogradu Ivanka Popović.

Predlog je da se i zbog Univerzitetskih igara značajno promeni školska godina, pre svega da se izmene rokovi, semestri, a postoji i mogućnost da se doda sedmi ispitni rok.

- Sledeća školska godina je kompromitovana jer će Studentski grad morati da isele zbog sportista. Mi kao odgovorni za studente moramo da učinimo što više kako bi ovo lagano prošlo. Do 20. juna studenti moraju da izađu iz grada i cela sledeća godina će morati da se organizuje na potpuno drugačiji način - navela je rektorka.

Ona je istakla precizno promene koje bi mogle da uslede.

- Da semestri traju 13 nedelja, zimski semestar da bude do kraja decembra, letnji do 15. maja. Ispitni rokovi trebalo bi da se završe do 20. juna. Treba utvrditi i naknadne rokove, sedmi ispitni rok od 15. do 20. avgusta. Očekivali smo da će ceo tretman igara biti drugačiji i da će postojati ozbiljniji planovi, međutim nema ih još. Ministar je najavio izgradnju kampusa, ali ostalo je samo godinu dana do Univerzijade. Prošle godine su bili u Belvilu, gde će ove, stvarno ne znamo - istakla je rektorka Popović.

Članovi BU izrazili su zabrinutost da je sve manje kandidata na upisu - na 15.205 mesta konkurisalo je 18.154 kandidata.

- Vrlo je zabrinjavajuće što je sve manji broj prijavljenih kandidata, pa imamo prazna mesta i za budžet. Mislili smo da je to samo za prošlu godinu, jer je i bilo manje rođenih beba, ali sada kada vidimo da se to nastavlja i ove godine, iskreno smo zabrinuti - objasnio je prorektor Petar Bulat.

Porast interesovanja je za biomedicinske nauke, gde je gotovo dva puta više kandidata od mesta.

*************

Komentar:

 Somnabulizam, hipnoza, vrtoglavica, igra, ekstaza -  Srbija kao "Paviljon br:6" (Anton Pavlović Čehov)

Zoran Stokić
13. 07. 2019.

Komentar na

"O demokratiji i prirodi vlasti – dva antička pogleda 

"DANIJELA STEFANOVIĆ 

Peščanik.net, 06.07.2019.

Antički pisac Polibije rođen je u uglednoj i politički aktivnoj porodici u Megalopolisu u Arkadiji, oko 200. godine pre n.e. I sam je bio angažovan u javnom i političkom životu zajednice kojoj je pripadao. Godine 167. pre n.e, obreo se u Rimu zajedno sa hiljadu ahajskih talaca. Istoričar se u Rimu sprijateljio sa Scipionom Emilijanom i njegovim bratom Kvintom Fabijem Maksimom, a njihovo druženje je, kako sam navodi, počelo razmenjivanjem knjiga i razgovorom o njima. Kad su taoci raspoređeni po gradovima Italije, Polibije je, upravo zaslugom Scipiona i njegovog brata, ostao u Rimu. Najveći deo svog boravka u tom gradu je posvetio pisanju Istorija. Polibijeve Istorije obuhvataju period od 264. do 144. godine pre n.e. Ovo delo, kako sam navodi, napisao je da bi čitaocima pokazao kako su i zahvaljujući kom uređenju Rimljani za manje od 53 godine osvojili čitav svet. Podelio ga je na 40 knjiga.¹ Polibije je tvorac sintagme pragmatička istorija. Smatrao je da istorija treba da ima pre svega didaktičku ulogu, da podučava one koji je izučavaju. Bio je mišljenja da istorija ne treba da bude trenutna zabava, već nauk o tome kako da čitaoci postanu bolji ljudi i izbegnu ponavaljanje grešaka iz prošlosti. Navodi i da je istorija najvažnija za dobro obrazovanje i formiranje karaktera, te da je izučavanje prošlosti neophodno i kao priprema za političku delatnost.

Poseban značaj Polibijevog dela ogleda se i u uobličavanju ideje o cikličnim smenama državnih uređenja. Prema njegovom mišljenju, postoji šest oblika državnog uređenja: kraljevina, aristokratija i demokratija, i njima srodne monarhija, oligarhija i ohlokratija. Prva nastaje monarhija, „a njenim dorađivanjem i ispravljanjem grešaka rađa se kraljevina“. Kada se kraljevina pretvori u svoj iskvareni oblik, tj. tiraniju nastaje aristokratija. Ona se po svojoj prirodi izrođuje u oligarhiju, a kada se narod u besu osveti vođama države za nepravde nastaje demokratija. Vremenom se iz njene obesti i bezakonja rađa ohlokratija. O prirodi kvarenja demokratije Polibije navodi sledeće:

„Dok su još živi oni koji su iskusili zla prevelike vlasti, zadovoljni su trenutnom situacijom i iznad svega cene jednakost i slobodu govora; kada dođe nova generacija i demokratija se preda deci dece, ona tada, naviknuta na takve uslove, više ne cene mnogo ni jednakost ni slobodu govora, nego teže većoj vlasti od ostalih; u takvu grešku najčešće zapadaju bogatiji građani. Kada, dakle, počnu da teže vlasti, a nisu sposobni da je steknu svojim sposobnostima, troše bogatstva na zavođenje i kvarenje naroda ne birajući sredstva. Učine li, svojom bezumnog glađu za slavom, narod podmitljivim i lakomim, tada i demokratija propada i pretvara se u nasilje i vladavinu silom. Naime, narod se navikne da jede tuđe i živi na tuđ račun, a kada stekne ambicioznog i smelog vođu koji zbog siromaštva nije bio biran na važne položaje u državi, uvodi vladavinu sile.“ (VI 9)

Polibije je preminuo oko 118. godine pre n.e. Hose Ortega i Gaset, španski filozof, navodi da je nesačuvanost Polibijevih Istorija jedan od najvećih gubitaka u korpusu antičkog nasleđa.² Da su sačuvane, možda bismo naučili još nešto.

Gotovo 22 veka ranije, na drugom kraju antičkog sveta, u starom Egiptu, nastala je Pouka za Merikarea, jedan od prvih traktata o prirodi vlasti za koje znamo.³ Reč je o narativnom tekstu napisanom na srednjoegipatskom jeziku, u kome se pretpostavljeni autor Pouke obraća budućem vladaru Egipta, svom sinu Merikareu, i savetuje ga kako da postane dobar i pravedan vladar. Pouka za Merikarea bi se mogla nazvati i vladarskim zaveštanjem, ili traktatom o vladaocu; većina saveta je gotovo makijavelistička i fokusirana je na vladarevu sposobnost da stvori uslove za pravednu vladavinu, te da je održi. U kontekstu vladarske ideologije i prirode vlasti u dinastičkom Egiptu, ali i u širem kontekstu antičkog sveta, tekst je jedinstven budući da se u njemu po prvi put, u odnosu na sačuvane izvore, sreće koncept vladara-pravednika i vladara-mudraca:

„Ako si vešt na rečima, pobedićeš.

Jezik je bodež vladara.

Reči su ubojitije od svakog oružja,

a britak um niko ne može da nadvlada.“⁴

„Znalac postaješ stalnim učenjem.

Strpljenje (ne donosi) zlo već dobro.

Neka tvoji spomenici budu večni zbog

ljubavi prema tebi.“⁵

„Čini ono što je pravedno da bi ostao na Zemlji.

Umiri onoga ko jeca, ne tlači udovicu,

ne teraj čoveka sa poseda svog oca,

ne uskraćuj zvaničnike u njihovoj službi.

Čuvaj se nepravednog kažnjavanja,

ne ubij (jer ti) to ne koristi.“⁶

„Vlast vladara je dobra služba,

ona nema ni sina, ni brata

da učine da spomenici opstanu.

Ali, jedan (čovek) čini za drugog,

čovek čini (u slavu) svog prethodnika,

da bi ono što je on sam učinio

očuvao njegov naslednik.“⁷

Izvesno je da Polibije nije znao, niti je mogao znati, za sadržaj Pouke za Merikarea. Moguće je da bi, da se dogodilo suprotno, bio impresioniran idealizovanom slikom vladara-mudraca, onako kao Merikare danas impresionira svoje čitaoce. Stih reči su ubojitije od svakog oružja i posle četrdest dva veka zvuči gotovo nestvarno, posebno u kontekstu vremena u kome živimo. Savremenom čoveku su poznate i Polibijeve Istorije i Pouka za Merikarea. Da li smo išta u međuvremenu naučili?

Autorka je profesorka na Odseku istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 06.07.2019.

Komentar: 

***

Predaješ u 21 veku u ovakvoj Srbiji na filozofskom fakultetu u Beogradu istoriju i ne razlikuješ DESPOTSKI  SISTEM od monarhije, republike... 

 ***

Kultura se sastoji od tri međusobno isprepletana „DNK lanca“ sociološkog, filozofskog i tehnološkog. Funkcija tog „lanca“ je bila da obezbedi ljudima opstanak uz pomoć „energije“. Kultura se razvijala ukoliko se povećava količina energije po pojedincu jednog društva. Kultura kao mehanizam za zauzdavanje energije morala je negde „naći“ tu energiju. Prvobitne kulture su bile pokretanje energijim samog ljudskog organizma. Veliki energedski skok ostvarila je kultura koja je pripitomila životinje i kreirala poljoprivredu. Višak energije i hrane koje je stvorila zemljoradnička kultura doveo je do povećanja stanovništva. Plemenska kultura koja je bila organizovana na rodbinskim vezama nije bila u stanju da zauzda novonastali sociološki „haos“. To je tek bila u stanju da učini – država (bila je despotska) – ona je bila ta koja je zamenila pleme i klan! U državi je bio izgradjen novi oblik organizacije koji je sproveden uz pomoć podele po zanimanjima – stanovništvo je bilo strukturalno diferenciralo i funkcionalno specijalizovalo. Društva plemana i klana zasnovana na „sredstvima“ zamenila su despotska društva zasnova na svojinskim odnosima. Politički despotije su bile podeljene u klasu vladara i narod. Smatra se da vrhunac te kulture, kada su despoti u sebi objedinjavali 3 funkcije vlasti (političku, vojnu i versku), pada u 1000 godina pre Hrista u Mesopotamiji, Egiptu, Kini, Indiji... Međutim uprkos svim geofrafskim istoriskim i vremenskim razlikama reči – faraona u Egiptu, cara u Vizantiji, sultana u Osmanskom carstvu, sekretara komunističke partije u komunizmu – odzvanjaju svim despotskim državama na isti način. Moć tim rečima daje „despotska mašina“ i ideologija koju prenose sveštenici (komesari) – zato u despotijama – vlast i vera čine jedan začaran krug! I uopšte kao što je primetio Montiskije despotije funkcionišu na strogo deterministički način „poput nekog mehaničkom sata“ koji radi a da pri tome niko ne zna kako, i on radi punom parom, samo ako niko, od despota do podanika, ne zna šta ga pokreće.

To šta ga pokreće ne zna naša kulturna elita ni u 21 veku! Turci su znali pa zato već 100 godina pokušavaju da izgrade građansko društvo i srednju klasu.

Zoran Stokić

7. 07. 2019.

"Dubravka Stojanović: Vlast sve opasnija, gura društvo u sukob"

N1 04.07.2019. |07.42

"Istoričarka Dubravka Stojanović izjavila je da je "nasilje ogoljeno", da su ukinuti svi kanali za političku komunikaciju, da je "vlast sve opasnija" i da društvo gura u sukob..."

*********

Već smo naučili na neobjavljene komentare u našim medijima eto čak ni "N1" (tzv CIJa mediji u Srbiji) nije objavio.

********

Orijenatalna despotija u Srbiji je logična i nužna posledica našeg viševekovnog (700 god) vizantijskog, turskog i komunističkog nasleđa. I dok se za otomansku Tursku zna, i to niko ne spori, da je bila orijentalna despotija, većina nas spremna je da se spori oko toga da li to važi i za Vizantiju i komunističke države. Iz psiholoških razloga, budući da smo naučeni da živimo u mitskoj prošlosti a ne u realnoj sadašnjosti, ne želimo da vidimo Vizantiju i komunizam kao orijentalnu despotiju, premda su to bile par excellence. Tzv "druga Sribija" (Dubravka Stojanović i &) ne priznaju da je komunizam bio samo forma despotske političko kulturne matrice vladanja.  Tako da i njihove najbolje namere (da Srbija postane civilizovano društvo) imaju u praksi (već 30 godina) učinak: NULA! Umesto da se uhvate u koštac s despotskom tradicijom oni se poput Don Kihota hvataju u koštac s verenjačama (neoliberalni kapitalizam, patrijarhalni nacionalizam,...).

Zoran Stokić
4. 07. 2019.