Redak fenomen: U svemiru snimljen Ajnštajnov prsten

Teleskop Habl je nedavno snimio neverovatan prizor na nebu - savršen primer Ajnštajnovog prstena.

IZVOR: B92 UTORAK, 29.12.2020. | 09:25 -> 21:38

 

Pogledati sliku:

https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2020&mm=12&dd=29&nav_id=1787758

Zvanični naziv ovog astronomskog fenomena je GAL-CLUS-022058s, ali ovaj kolokvijalni naziv, kao i nadimak "rastopljeni prsten", mnogo bolje objašnjavaju o čemu se radi.

Kako prenosi Universe Today, ovaj fenomen, poznat i kao gravitaciono sočivo, zaista liči na prsten od rastopljenog metala, a u pitanju je sazvežđe "Hemijska peć", u kom svetlost izuzetno daleke galaksije savija mnogo bliži skup galaksija. Fenomen zbog kojeg možemo videti nama nevidljive objekte.

Jedna od prednosti gravitacionog sočiva jeste to što naučnici mogu mnogo bolje da proučavaju udaljene galaksije, koje nikako drugačije ne bismo mogli da vidimo. Bliže galaksije deluju poput prirodnih kosmičkih sočiva, savijajući putanje svetlosti zahvaljujućući svojoj gravitaciji.

Kako piše NASA, ovaj novootkriveni GAL-CLUS-022058s je najveći Ajnštajnov prsten ikada otkriven u našem svemiru. Inače, zove se po Albertu Ajnštajnu jer je on u okviru svoje opšte teorije relativiteta pretpostavio da ovakva gravitaciona sočiva postoje.

 

***

Komentar

***

Čovek je preokupiran - socijalnim svetom, svetom socijalne istorije i moći, društvenim - institucijama i utopijama. Gotovo svi teolozi i filozofi klonili su se prirode. Čak su se i naučnici bavili prirodom na antropomorfan način: „priroda ne čini ništa uzalud“, „ništa se ne događa slučajno". Berkson: "naša inteligencija voli jednostavnost." Neopravdano očekuje da sa minimumom elemenata i principa - razume beskonačan niz objekata i događaja. Prirodni fenomeni su otporni na ovako preteranu simplifikaciju. Priroda kao celina jeste sistem samoregulacija i samokorekcija. Red i nered nastaju iz unutrašnjih interakcija - nezavisno od Homo sapijensa - ponekad ove interakcije vode redu, drugi put neredu. Homo-centričan odnosa prema prirodi, koji većina od nas ima, počiva u dalekoj prošlosti i poklapa se sa početkom judeo-hrišćanske tradicije. Matrijahalne mitologije - bile su orjentisane na majku i prirodu - zbog novih društvenih odnosa - zamenjene su mitologijom čije je težište na oca kao i religijama koje su orjentisane na - drugi svet (na natprirodni svet svoga Oca tvorca). U tim novim mitologijama i religijama svet je stvoren za čoveka a "priroda" više nema nikakav značaj, o tome najbolj e svedoči "Knjiga postanja". Premda je stvoren iz zemlje, čovek se stidi svog grešnog i animalnog početka i veze sa prirodom.

 

Zran Stokić

31.12.2020.

 

Korona virus, Evropa i praznici: Da li je korona ukrala Božić

Dok se ljudi širom sveta pripremaju za praznike, Nina, Uroš, Aleksandra, Đorđe, Nataša, Marko i Jovana vode čitaoce kroz ulice evropskih gradova.

 

IZVOR: BBC PETAK, 25.12.2020. | 08:20 -> 11:32

 

Uoči novogodišnjih praznika Pariz nije posebno okićen, kafići u Valensiji su puni, zagrebački Advent se održava uz mere zaštite, a u Beču nema turista i mnogobrojnih prazničnih bazara. Mnogi veliki gradovi poznati su po tradicionalnim bazarima, trgovima i ulicama na kojima se tokom praznika prodaju slatkiši, hrana, piće, ukrasi.

 

Ali iako ulice Brisela i ovih dana mirišu na vafle, a u portugalskom Aveiru ljudi užurbano kupuju božićne poklone, predstojeće praznike veliki broj ljudi provešće u drugačijoj atmosferi nego ranije zbog epidemije korona virusa. Dok se ljudi širom sveta pripremaju za praznike, Nina, Uroš, Aleksandra, Đorđe, Nataša, Marko i Jovana vode čitaoce kroz ulice evropskih gradova u kojima žive.

 

U svetu je do sada korona virusom zaraženo više od 78,8 miliona ljudi, a preminulo je više od 1,73 miliona. Oporavilo se više od 44,4 miliona ljudi, pokazuju podaci Džons Hopkins univerziteta. Beč ove godine nije srećan kao inače za vreme praznika

 

Aleksandra Marjanović, Beč, Austrija

 

Beč je zaista nekako specifičan grad koji živi na poseban način u periodu novogodišnjih i božićnih praznika. Taatmosfera se oseća u vazduhu, ali ove godine su stvari malo drugačije. Austrijanci zaista pridaju veliki značaj proslavi Božića - za njih je to poseban i značajan period u godini. Posebni dani, tradicionalna okupljanja cele porodice, kao i darivanje poklona, su zaista veliki doživljaj za njih.

 

Prestonica Austrije poznata je po prazničnim marketima širom grada. Ispija se punč na otvorenom, jede se krompir, prodaju ukrasi, slatkiši... Uglavnom se svuda čuje novogodišnja melodija, sve je ukrašeno, svetlucavo, a tu euforiju je teško opisati. Bez obzira na to koliko je temperatura niska, toplina u vazduhu, nekako stvarno može da se oseti kada ste ovde. Čitav grad je užurban, svi nose pune kese, poklone, i te kako primetna sreća kod ljudi.

 

Prizori su ovog puta drugačiji nego proteklih godina, a pandemijase oseća i primećuje. Sve je ograničeno i svedeno na minimum, što menja čitavu situaciju i atmosferu. Najstrože mere privremeno su prekinute, kako bi se proslavio katolički Božić i osetila atmosfera.

 

Na kratko su otvorene prodavnice, grad se pokrenuo uz određene mere, dozvoljeno je kretanje ljudi, ali to je daleko od onoga što Beč ume da pruži u ovom periodu. Katolički Božić će se ipak proslaviti u krugu porodice uz određene mere.

 

Dozvoljeno je do deset ljudi na jednom mestu, ali zato odmah posle Božića počinju stroge mere - celodnevni policijski čas koji će trajati do 18. januara. Ovde će se definitivno 2021. dočekati sa ukućanima i u stanovima, jer nam druga mogućnost ne preostaje. S obzirom da situacija sa pandemijom traje već duže vreme, da već mesecima živimo po određenim pravilima i merama, nekako sam se već navikla na sve to i prihvatila kao i svi ostali. Mnogo planova je propalo ove godine, ne samo meni, ali se zaista i iskreno nadam da će se, bar ovde, posle 18. januara grad vratiti u normalu i da ćemo nastaviti da živimo bez ograničenja.

 

Kako smo proveli Uskrs kod kuće

U Parizu je i Božić ove godine otkazan

 

Uroš Dimitrijević, Pariz, Francuska

 

Usled pandemije korona virusa, mnogi događaji su otkazani u Francuskoj, a nakon ponovnog uvođenja karantina od 20 časova do šest ujutru, sve češće se čuje floskula da je "i Božić ove godine otkazan". Ali praznična atmosfera je prisutna, doduše u nekom izmenjenom obliku.

Za razliku od prošlog Božića, koji su Francuzi, kao i svi ostali, proslavili bez virusa, kada su restorani i barovi bili krcati, sada se vide samo prazni izlozi. Tek po koji lokal se prilagodio novoj situaciji, pa prolaznici mogu da dobiju kuvano vino ili toplu čokoladu ukoliko postoji prozor u izlogu ili mali kiosk ispred samog lokala.

To su jedine božićne oaze koje se ove zime mogu videti u Parizu. U Francuskoj je tokom čitavog oktobra bio na snazi strogi karantin, tokom kojeg neesencijalne prodavnice nisu radile i mogli ste da odete samo kilometar daleko od kuće, maksimum sat vremena dnevno. Kada je broj novozaraženih sa 80.000 spao na nekih 10.000 dnevno, karantin je ukinut i prodavnice su otvorene, a Parižani su pohrlili u prazničnu kupovinu. Ogromni redovi kupaca vidljivi su unutar, na kasi, ali i ispred prodavnica, dok čekaju da uđu i da im neko od radnika isprska ruke dezinfekcionim sredstvom.

Jelke - i to više prave, nego one plastične - mogu se naći gotovo na svakom koraku, od cvećara, preko onih prodavnicama nalik rasadnicima, pa do supermarketa.

Međutim, praznična atmosfera je vidljiva samo unutar potrošačkih objekata, dok na ostalim mestima, božićnih dekoracija nema ili su skromne. U sklopu mera u borbi protiv korona virusa, restorani i barovi ostaće zatvoreni najmanje do 15. januara, kada će se razmatrati eventualno popuštanje mera. Policijski čas će ostati na snazi i za Novu godinu, dok vlasti preporučuju stanovnicima da praznike provedu u uskom krugu porodice. Izgleda da će, kao i drugde u svetu, i u Parizu Božić ove godine biti malo sumorniji i oskudniji.

U Valensiji stvari nisu mnogo drugačije

 

Nina Dodig, Valensija, Španija

Ovo su mi prvi Božić i Nova godina u Španiji, pa ne mogu da poredim, ali se praznična atmosfera oseća. Grad je okićen, kafići i restorani rade i puni su. Određeni restorani nude božićne menije. Ljudi se druže koliko je moguće uz restrikcije.

Maksimalno šest ljudi može biti u grupi, maske su obavezne izuzev za vreme konzumacije hrane i pića, policijskičas je od 23 do šest ujutru, stolovi razmaknuti metar. Radim, studiram i vežbam od kuće, što nije povezano s korona virusom, već je tako bilo i mesecima pre cele situacije. Zbog tih životnih postavki, slabo izlazim iz kuće.

U Aveiru virus nije ubio potrošački duh

 

Nataša Gološin, Aveiro, Portugal

 

Od božićnih poklona se u ovom gradiću na obali Atlantika ne odustaje, sudeći po broju ljudi poslednje subote pre Božića u tržnim centrima. U Aveiru virus nije ubio potrošački duh. Ispred prodavnica su bili redovi, mada je to svake godine slučaj nekoliko dana pred Božić. Činjenica da je dan bio lep i sunčan dovelo je do toga da i bašte kafića i restorana budu pune. Poštuju se određene mere rastojanja između stolova i neka druga ograničenja. Oko pet-deset minuta pre 13 časova sve se odjednom raščistilo i pozatvaralo.

 

Preko nedelje napolju ima manje ljudi, a kada uporedim sa prethodnim godinama, rekla bih daleko manje, samim tim što nema turista koji inače posećuju Aveiro. Nismo ni ranije imali božićni bazar u tradicionalnom smislu, ali bilo je raznih dešavanja na otvorenom - klizanje, koncerti, kiosci sa hranom i pićem. Grad je okićen otprilike koliko i pre. Imamo ogromnu jelku - mislim da je najviša u Portugalu - koju svake godine postave na isto mesto. Aveiro je inače dinamičan grad u kom se stalno nešto dešavalo - izložbe, koncerti, festivali i drugi događaji.

Ove godine nema toga, pa ne liči na Aveiro na koji smo navikli. Ovaj grad nalazi se blizu Porta i u poslednjem izdanju vodiča Lonely Planet za Portugal našao se na naslovnoj strani, pa mu je popularnost porasla. To je dovelo do najezde turista preko cele godine. Činjenica da ih ove godine skoro uopšte nije bilo - osim u manjem broju letos - zapravo je najveća promena koja nam se desila zbog korone.

 

Sve to je uticalo na lokalnu privredu, koja se u velikoj meri zasnivala na uslugama. Brojni hoteli, hosteli i privatni smeštaji su privremeno zatvoreni, dok restorani nekako opstaju jer postoji razvijena kultura odlaska kod lokalaca. Na mikronivou, druženje je znatno smanjeno, makar u mom krugu ljudi. Olakšavajuća činjenica je da preko cele godine bude lepih i sunčanih dana, te možemo da se vidimo sa prijateljima u šetnji na plaži ili na ulici. Nije bilo nikakvih proslava i rođendana. A kad padne kiša - nije bilo ni druženja.

Pre dva meseca su mere pojačane i ponovo je uvedeno vanredno stanje, sa idejom da se do Nove godine značajnije smanji broj slučajeva. Svake dve nedelje se odlučuje da li vanredno stanje ostaje na snazi. Trenutno imamo delimičnu zabranu kretanja vikendom - sve se zatvara u 13 časova i nije preporučen izlazak napolje. Ipak, nije zabranjeno izaći u šetnju, sa ili bez kućnog ljubimca, aktivnosti na otvorenom kao džoging, vožnja biciklom. Takođe, u načelu je zabranjeno međuopštinsko kretanje, međutim nisu ustanovljene kazne. Iako nema sankcija, ljudi u mom okruženju prilično poštuju ove mere i vikendom popodne ulice i plaže su uglavnom prazni. Maske su obavezne i na ulici.

Zašto je važno ostati kod kuče u doba pandemije

Đorđe Bojović, Brisel, Belgija

Ulice i trgovi Brisela i ovog decembra su ukrašeni, a tradicionalni miris vafla i pomfrita širi se ulicama. Ove godine nema prazničnih bazara, božićnih kućica i ostalih čuda. Na gradskom trgu je okićena jelka, grad je ukrašen, malo podseća i na Beograd. Mi smo uvek kukali kako nam je poslednjih godina kič, ali mislim da su ukrasi manje-više isti. Ljudi užurbano ovih dana kupuju poklone, pa se oseća i doza euforije, ali manje nego prethodnih godina. Primetno je manje ljudi, nema turista. Nikome ne pada na pamet da ide bilo gde, jer je hladno, pa ne može predugo da se bude napolju.

Osim prehrambenih prodavnica i apoteka, sve je bilo zatvoreno sve do početka decembra. Tada su otvorene ostale prodavnice, a restorani, kafići, barovi, teretane i dalje su zatvoreni. Ne može da se sedne ipopije kafa i to jeste bitno drugačije, ali na dosta mesta može da sezastane i uzme kafa za usput, a radii dostava. Ja sam ranijih godina vikendima putovao u druge gradove, svi su imali božićne programe i to mi je bila super aktivnost. Sada je toga mnogo manje. Vlada će u januaru odlučivati o mogućem ublažavanju mera. Ovde nije situacija kao u Srbiji da se na pet dana preispituju i uvode nove mere ili postojeće ublažavaju. Godinama sam za Božić i Novu godinu dolazio u Srbiju. Sada neće biti tako. Ne dolazim iz dva razloga - potreban mi je test i posle kad se vratim, moram u karantin.

 To je glavni razlog zašto sam odustao od dolaska.

Čekam da sve ovo prođe, pa ću u januaru ili februaru, kad ludnica prođe, doći kući. Ova situacija utiče na način na koji razmišljamo i donosimo odluke, ali čekam svet posle korone. Da li će biti povratak u normalu u potpunosti ili će ostati neke posledice.

Ni u Nemačkoj praznici ove godine nisu isti

 

Jovana Panić, Berlin, Nemačka

 

Do prošle nedelje osećala se praznična euforija. Sada pomalo, ali ne izraženo. Božićni bazari su veliki deo praznika u celoj Nemačkoj. Jako su popularni, traju skoro mesec dana i ovo je prva godina da se ne održavaju. Postoje određene ulice koje imaju nekoliko trafika sa hranom i kuvanim vinom, ali je poseta limitirana, a u nekim gradovima poput Hamburga prodaja alkohola na ulici je skroz zabranjena. I novogodišnja jelka može da spasi planet Kako je okićena makedonska prestonica

 

U Berlinu smo imali malo manje rigorozne mere, od novembra do 16. decembra restorani su bili zatvoreni, ali su prodavnice i tržni centri radili, kao i škole i vrtići. Međutim, taj pristup nije imao baš mnogo uspeha. Prodavnice su zatvorene, osim supermarketa, apoteka i pekara, škole i obdaništa su zatvoreni i generalno su svi zamoljeni da ne putuju ukoliko to nije neophodno ili da idu u karantin od sedam dana pre nego što putuju u posetu za praznike.

 

Većina ljudi se pridržava pravila ali postoje i oni koji se žale - čija su preduzeća pod direktnim uticajem, poput barova i restorana - što je veliki deo berlinske privrede. Ova godina je jako čudna, ali mi praznični period ne pada teže u odnosu na prethodne godine. Budući da živim u Berlinu već više od pet godina, uglavnom imam malo drugačiji rasporedispita, odmora. Zato sam u poslednjih pet godina samo jedan Božić provela u Srbiji, u januaru 2020. S obzirom da gami slavimo u januaru, nekako sam uvek provodila praznike sama. Tako da mi ovo nije previše novo. Ali ako bih morala da odaberem šta mi fali, rekla bih - mogućnost slobodnog putovanja, bez anksioznosti da ću roditelje ili bake i deke dovesti u životnu opasnost. Mislim da svi zaslužujemo značajno bolju 2021.

Zagreb i bez adventa čuva sjaj

 

Marko Vukojević, Zagreb, Hrvatska

 

Zagrebački Advent prethodnih godina tri puta je uzimao titule najboljeg božićnog sajma u Europi, prema izboru posetilaca sajta European Best Destinations. To je najviše moguće prema pravilima konkursa, jer nominacije moraju da se prepuste i drugim gradovima. Ovogodišnji Advent ima samo obrise praznika.

 

Prvih dana, u šetnji sa prijateljima,zaključili smo, u šali, da je trebalo da ponesemo lampione i cveće, jer utisak je bio kao za praznik Svi sveti (praznik mrtvih, kada se masovno odlazi na groblja). Postoje samo božićne dekoracije i to je u nešto manjoj količini, a muzika na razglasu u parku Zrinjevac izaziva tužno raspoloženje. Ljudi se, pak, tu i tamo okupljaju u manjim grupama i druže uz kuvano vino, ako ganađu u nekom ugostiteljskom objektu koje jeposlovanje prilagodio "preko prozora". Malo se može napisati o Adventu, jer ga ove godine nema. No, Zagreb kao i Beograd, čuvaju taj sjaj uprkos ovom čudnom vremenu.

 

***

Komentar

 

***

 

U Evropi - od sredine 14 veka epidemija smrtonosne kuge, kao i serija "malih (nepovezanih) ledenih doba" 1230-1850 naterala je ljude da ubrzano uče na greškama da bi preživeli. U nedostatku odgovaraućih medicinskih znanja bilo je i tačnih i efikasnih zapažanja, na primer, zabrana okupljanja kraj kreveta bolesnih i pokojnih, zabrana okupljana na shranama, zabrana korišćenja odeće zaraženih... Najefikasnija mera je bila bežanje iz gusto naseljenih gradova; opisao Bokačo u "Dekameronu" (u uvodu) gde govori o bekstvu elite bogatih Firentinaca iz vila u svoje kuće na selu. Kuga je doprinela i stvaranju novih sistema vrednosti i nove pobožnosti. Do tada su se ljudi plašili smrti zbog mogućnosti odlaska u pakao; a sada su se ljudi plašili - same smrti - zbog vidljivih užasa umiranja usled kuge a ti prizori nisu nimalo zaostajali za paklenim mukama. Pojavljuje se "Memento mori"( „seti se da si smrtan“) koja je postala temelj pobožnosti i čitavog stila života i razmišljanja - to je sve vodilo da u 16 veku Montenj kaže „filozofirati znači naučiti da se umre“! Ikonografska tema pobeda smrti spektakularno je predstaljena 1350. "Kampo Santo" u Pizi; takođe u ikonografiju ulazi i mrtvački ples kao slika smrti čitavog društva predvođen papom i carem, igra čitav ljudski rod, od kralja do plemića, buržuja i seljaka... Donose se propisi o zabranama okupljanja u kafanama, zabrana kockanja, igranja..."prilagodi se stvarnosti ili umri"....slabo smo šta naučili iz naše istorije.

 

 

 

Zoran Stokić

25.12.2020.

 

Nova godina, planete i svemir: Nebeski spektakl - poravnanje Jupitera i Saturna

 

Jupiter i Saturn, dve najveće planete Sunčevog sistema, poravnaće se oko novogodišnjih praznika.

 

IZVOR: BBC PONEDELJAK, 21.12.2020. | 16:39 -> 17:04

 

Prividno međusobno približavanje Jupitera i Saturna će u ponedeljak, prvi put od 17. veka, biti vidljivo sa svih mesta na Zemlji.

Gledano sa Zemlje, dve planete koje svaka svojom orbitom obilaze oko Sunca, prividno će se poravnati jedna ispred druge i videće se kao jedna blistava zvezda, a ne kao dve. Pre 2.000 godina, ovakvo poravnanje je zbog jake svetlosti ljudima zaličilo na zvezdu. Danas se taj fenomen naziva Vitlejemska zvezda, koja je prema hrišćanskom verovanju pokazala put mudracima do pećine u kojoj se rodio Isus.

Jupiter i Saturn se približavaju, a najbliži će biti 21. decembra. Međutim, od vremenskih prilika zavisi da li ćete moći da ih vidite na nebu. Ukoliko nebo bude čisto, planete će se pojaviti na horizontu malo posle zalaska sunca.

 

Da li to znači povratak Vitlejemske zvezde?

 

Pojedini astronomi i teolozi smatraju da je odgovor potvrdan. U nedavnom članku, profesor religije sa Ferum koledža u Virdžiniji Erik M. Vandel Ejkel skreće pažnju da se u poslednje vreme mnogo spekuliše da li je to isti događaj u svemiru u kojem se govori u Bibliji".

Ovo nije prvi put da se pojavljuje ovakva pretpostavka - nemački astronom i matematičar Johan Kepler je još početkom 17. veka govorio o mogućnosti da se zapravo radi o poravnanju Jupitera i Saturna.

"Ljudi su pre 2.000 godina obraćali mnogo više pažnje na to šta se dešava na nebu", kaže dr Karolin Kraford sa Kembridžovog Instituta za astronomiju. "Stoga, nije nemoguće da je Vitlejemska zvezda zapravo bila rezultat jednog ovakvog poravnanja".

 

Da li je ovo neuobičajena pojava?

 

Planete se često poravnavaju na putu oko Sunca, ali ovo poravnanje je nešto posebno."Poravnanja planeta su česta, ali je ovako blizak susret dve planete prava retkost", objašnjava za BBC profesor Tim O'Brajen, astrofizičar sa Univerziteta u Mančesteru.

Saturn i Jupiter - najsvetlije planete koje možemo da vidimo na nebu - nisu bili ovoliko blizu 800 godina. "Planete će se pojaviti na jugozapadu, pa treba da ih potražite na nebu čim se smrkne", savetuje profesor O'Brajen. "Za 400 godina niko od nas neće biti živ da isprati novo poravnanje, tako da požurite napolje".

 

***

Komentar

 

***

 

Antički Grci su smatrali da smrtni ljudi udišu vazduh, a Bogovi udišu "etar" - spoljašnje nebeske sfere su ispunjene "nepropadljivim" etrom i u njemu se kreću planete i zvezde - od antičkog perioda postojao je kanon da je svet izvan Mesečeve orbite večno nepromenljiv - nebeska nepromenljivost je bio osnovni aksiom aristotelovskog pogleda na svet. Umiranje - supernove u sazvežđu Kasiopeje - zapazio je 11.11.1572 Brahe i te antičke kanone dovelo u pitanje; ova i svoja druga zapažanja, na primer, o konjukciji Jupitera i Saturna, Brahe je „predao“ u nasledstvo Kepleru. Da bi unapredio ova Braheova posmatranja Kepler je izumeo teleskop. U Frankfurtu 1604. je štampana Keplerova "Optika", gde on razvija teoriju svog teleskopa sa konveksnim okularom i gde se daju tačna pravila za odredjivanje žižnih daljina i uveličanja teleskopa, zatim istančan opis strukture oka, kao i mehanizam gledanja, princip crne komore. U Frajburgu jedan isusovac, profesor matematike, Kristof Šajner, po Keplerovim uputstvima konstruiše prvi teleskop. Godine 1608. Hans Lipershej, i nezavisno od njega Žak Mecijus, konstruišu svoje teleskope, koji se već te iste godine prodaju po Parizu i Veneciji. Prvi koji je teleskop uperio u nebo bio je znameniti oksfordski matematičar i astronom Tomas Heriot (jula 1609). Sa Keplerom Galilej se dopisivao i razvio svoj teleskop (08.1609 uvećanje 3 x) – i u (11.1609, uvećanje 20 x) tim je teleskopom on 1623. posmatrao konjukciju Jupitera i Saturna.

 

Zoran Stokić

21.12.2020.

 

"Paklena pomorandža": Četiri razloga zašto treba gledati jedan od najkontroverznijih filmova (i jedan zašto ne)

 

Jedan od najkontroverznijih filmova svih vremena i dalje je veoma popularan gotovo 50 godina posle premijere - zbog čega?

 

IZVOR: BBC SUBOTA, 19.12.2020. | 10:16 -> 19:28

 

"Bilo je užasno", kaže mladić ležeći u bolničkom krevetu. "Naravno da je bilo užasno", odgovara mu žena u beloj uniformi. "Nasilje je užasna stvar. To sada učiš. Tvoje telo to uči".

 

I naučio je, više silom nego milom. Ali da li je onda moralno nečije ponašanje - makar ono bilo devijantno - menjati prisilnim putem? I da li je to rezultat toga "prava dobrota"? Ta pitanja, uz glavolomke o politici, društvu, kulturi, psihologiji i nasilju, deo su čuvene Paklene pomorandže reditelja Stenlija Kjubrika.

 

Jedan od najboljih, ali i najkontroverznijih filmova svih vremena prikazan je prvi put na današnji dan 1971. godine. U međuvremenu je prošao dug put - od pomešanih kritika, preko zločina inspirisanih njime, do kultnog statusa u svetu kinematografije. Zato sipajte čašu mleka, pustite Devetu simfoniju dobrog starog Ludviga Vana i podsetite se zašto treba gledati Paklenu pomorandžu.

 

Kvalitet

 

Pre svega, zato što je to zaista kvalitetan i kultni film. Paklena pomorandža je već decenijama redovni član gotovo svih lista najboljih filmova svih vremena, kao i filmova koje treba pogledati barem jednom u životu. Nominovan je za četiri Oskara i prvi je naučnofantastični film koji je bio u mogućnosti da osvoji tu nagradu. Doduše, kritike su posle premijere bile podeljene, pre svega zbog količine prikazanog nasilja.

 

Snimljena je po istoimenom romanu Entonija Burdžisa koji je prava na film prodao za 500 dolara i to Miku Džegeru, frontmenu čuvenih Rolingstonsa. Džeger je želeo glavnu ulogu, ali do toga nije došlo i prava su na kraju stigla do Stenlija Kjubrika, koji je bio i autor scenarija i producent i reditelj. A to nešto govori.

 

Provokativnost

 

Iako je od premijere prošlo gotovo 50 godina, Paklena pomorandža i dalje izaziva dosta debata među filmofilima. Jednostavno, reč je o filmu koji ima tu sposobnost da prodrma vijuge gledaocima i natera ih na razmišljanje. Priča se dešava u distopijskoj budućnosti - ne znamo tačno kada, ali znamo da je u pitanju Velika Britanija i da stanje u društvu i državi nije baš najbolje. To u praksi znači mnogo nasilja kojim se niko od nadležnih ne bavi, ali se redovno pije mleko, tako da se barem zdravo hrane.

 

Usred svega toga je mladi Aleks Delardž, predvodnik četvoročlane bande koji radi šta mu je volja i prilično uživa u raznim grozotama. Pre svega obožava Ludviga Vana i ultranasilje, što u filmu uvek ide zajedno. Kada završi u zatvoru Aleks se prijavi na eksperimentalno lečenje za promenu devijantnog ponašanja radi smanjenja kazne. To znači da ga nateraju da iznova i iznova gleda scene ratova i nasilja i to sve dok njegovo telo ne razvije mučninu na samu pomisao da uradi nešto slično.

 

O tome kakav je to eksperiment dovoljno govori činjenica da je Malkom Mekdauel, koji u filmu igra Aleksa, povredio rožnjače tokom čuvene scene kada mu metalna sprava prisilno drži kapke otvorene. A u pozadini Betoven...

 

Inače, čovek u belom mantilu koji mu na svakih nekoliko sekundi sipa nešto u oči je pravi lekar koji se brinuo da Mekdauelu oči budu vlažne. Tu se postavlja pitanje slobodne volje: "Kada čovek više ne može sam da bira, on prestaje da bude čovek", glasi jedna rečenica u filmu.

 

Reditelj Stenli Kjubrik je 1971. u tekstu za list Saturdej riviju (Saturday Review) napisao da je Paklena pomorandža "socijalna satira koja se bavi psihološkim uslovljavanjem kao opasnim oružjem koje totalitarne vlade koriste za kontrolu građana". "To je priča o iskupljenju tinejdžera delikventa preko uslov-refleks terapije, a u isto vreme predavanje o slobodnoj volji", dodao je drugom prilikom.

 

Kjubrikova genijalnost

 

A ako ništa drugo Paklenu pomorandžu bi trebalo gledati zbog samog Kjubrika, jednog od najboljih reditelja svih vremena. Isijavanje, Odiseja u svemiru 2001, Doktor Strejndžlav, Spartak, Putevi slave, Bojevi metak (Full Metal Jacket)… Gotovo sve što je ikada snimio steklo je kultni status. Tako je i sa Paklenom pomorandžom, koja uopšte nije bila u planu. Scenarista Teri Sautern dao je Kjubriku kopiju Burdžisove knjige u vreme dok je Kjubrik radio na filmu o Napoleonu (koji nikada nije završio).

 

Nije je pročitao, ali jeste njegova žena, pa je morao i on. "Bio sam uzbuđen zbog nje - zaplet, ideje, likovi i naravno, jezik", izjavio je Kjubrik. "Priča, naravno, funkcioniše na više nivoa: Političkom, sociološkom, filozofskom i naravno psihiloško-simboličkom nivou", dodao je. Toliko mu se svidela da je napisao scenario koji je najverniji knjizi od svih njegovih scenarija (poznat je njegov sukob sa Stivenom Kingom oko adaptacije Isijavanja).

 

"Mislim da je sve što je Burdžis hteo da kaže o priči rečeno u knjizi, ali jesam izmislio nekoliko korisnih naravnih ideja i preoblikovao neke scene", izjavio je. Kjubrik je bio poznat kao veliki perfekcionista, što su na koži osetili i svi koji su radili na Paklenoj pomorandži.

 

"Da Kjubrik nije filmski reditelj bio bi načelnik Generalštaba američke vojske", izjavio je Mekdauel. "Bez obzira šta je - čak i da je pitanje kupovine šampona, sve mora da ide preko njega. Jednostavno voli totalnu kontrolu".

 

Dejvid Praus, poznat inače kao Dart Vejder u Ratovima zvezda, tokom jedne scene morao da je glumca Petrika Magija u invalidskim kolicima odnese uz stepenice, što nije lako, čak ni njemu. Zbog toga je Kubriku rekao da završe snimanje u što manje pokušaja jer on, kako kaže, "nije baš poznat kao čovek koji završi sve iz prvog puta". Ostatak filmske ekipe se prilično uplašio zbog tog načina obraćanja čuvenom reditelju, ali se Kjubrik samo nasmejao i obećao da će pokušati sve što može. Scena je snimljena iz šest pokušaja, neverovatno malo za Kjubrika.

 

Poslednja scena - znate već koja - snimana je 74 dana. Inače, čuvena scena posle upada Aleksa i njegove bande u kuću pisca je potpuno Kjubrikova zasluga. Nije bilo u scenariju da Aleks tokom svog tog nasilja peva Singing in the Rain. Kjubrik je četiri dana pokušavao kako da snimi tu scenu i ništa mu se nije svidelo, a na kraju je pitao Mekdauela da li bi mogao da tokom svega pleše i peva, a Mekdauel je izabrao jedinu pesmu koju je mogao da se seti. Kjubriku se to toliko svidelo da je za 10.000 dolara otkupio prava na Singing in the Rain.

 

Međutim, ima i onih kojima se ta scena nije baš svidela. Kada je Mekdauel nekoliko godina kasnije upoznao Džina Kelija, čuvenog glumica iz mjuzika Singing in the Rain, Keli se samo okrenuo i ljutito otišao.

 

Muzika, drugovi i mleko

 

Upravo to bi bio četvrti razlog zbog čega treba gledati Paklenu pomorandžu - svi ti sitni detalji koji je čine toliko autentičnom. To što veliki Ludvig Van, kako bi Aleks rekao, kompozicijama prati sve scene nasilja. Neki to vide kao poruku da kultura nije garant moralnosti, o čemu se takođe posle filma može debatovati. Inače, iako je Aleksu Betoven miljenik, u filmu ima više Rosinija nego Betovena.

 

Tu je onda i čitava estetika filma, način na koji su Aleks i njegovi pajtaši obučeni, kao i neobični jezik Paklene pomorandže. U distopijskoj budućnosti tinejdžeri u slengu koriste nadsat - verziju engleskog sa dosta ruskoj uticaja i ruskih reči. Jedni druga nazivaju drugovima (droogs), a po zidu mleko bara svuda piše moloko, što je ruska reč za mleko.

 

Inače, Kjubrik je naredio da se posude za mleko koje vise na zidovima bara prazne i ponovo pune na svakih sat vremena, jer se mleko zgušnjavalo i nije dobro izgledalo pred kamerama.

 

Zašto ga ne gledati

 

Jednostavno, može da bude prilično neprijatan, tako da nije baš za sve. Pun je eksplicitnih scena nasilja, mučenja, seksa, zbog čega je dugo bio zabranjen u nekim zemljama i može se često naći na listama filmova koji su previše uznemirujući da biste ga gledali dva puta. A imajući u vidu šta se sve dogodilo tokom 2020. godine, možda bi još malo nasilja i teških misli bilo previše. Te 1971. film u Britaniji nije dobio nikakvu oznaku do kog uzrasta se film ne preporučuje za gledanje, iako su vlasti smatrale da je nasilje u njemu previše ekstremno. U narednim godinama film je nekoliko puta pominjan kao inspiracija za stvarne zločine koji su se dogodili u Britaniji.

 

Prvi put tokom suđenja 14-godišnjem dečaku optuženom za ubistvo, pa na suđenju za ubistvom jednom 16-godišnjaku, a onda i u slučaju silovanja tokom kojeg su napadači pevali nešto izmenjenu verziju pesme Singing in the Rain. Kristijana Kjubrik, supruga reditelja Stenlija Kjubrika, izjavljivala je da je njihova porodica zbog svega toga dobijala pretnje smrću, a bilo je i protesta kod njihove kuće. Iako se u javnosti često može čuti da je film potom zabranjen, to se nije dogodilo, već je povučen na Kjubrikov zahtev.

 

On ipak nije priznavao vezu između njegovog filma i zločina. "Vezivati umetnost kao uzrok (zločina) je pogrešno shvatanje. Umetnost se sastoji iz ponovnog oblikovanja života, ali ne stara život", izjavio je. "Dalje, dodeljivati moćne sugestivne kvalitete nekom filmu, čak i u stanju duboke hipnoze, ljudi ne mogu da urade stvari koje su u suprotnosti sa njihovom prirodom". Zbog toga su Britanci tokom osamdesetih i devedesetih, ako su želeli da ga gledaju, morali da Paklenu pomorandžu donesu iz inostranstva - uglavnom je to bilo iz Francuske. Tako je 1993. godine jedan filmski klub u Britaniji prikazao film bez dozvole, a kompanija Vorner bradrs ih je na Kjubrikov zahtev tužila i dobila na sudu.

 

Posle Kjubrikove smrti film je ponovo dobio dozvolu za emitovanje, ali i rejting da nije za mlađe od 18 godina. Možda sve to najbolje opisuje rečenica Vinsenta Kenbija, kritičara Njujork tajmsa, koji je napisao da je Paklena pomorandža "briljantna i opasna, ali opasna na način na koji su opasne sve briljantne stvari".

 

 

***

 

Komentar 

(neobjavljen komentar na BBC, moderator se prepao (!))

 

***

 

Primer odličnog filma iz doba evropskog autorskog filma. Ako je čovek neka mašina, onda smo mašina sa predispozicijom za učenje - preživljava koristeći se kulturnim matricama. Preživeli smo, na primer, ledeno doba tako što smo bili sposobni da izmislimo nove alate (harpun), nove forme (strategiju i taktiku lova), koje su postali opšte vlasništvo Homo sapijensa. Naša glava razvijala se oko 50 milona godina svaki njen sloj imaju svoj datum proizvodnje. Sloj kada smo bili - australopitecusi,..., lovci, nomadi, zemljoradnici, antički kosmocentrični ljudi, srednjovekovni teocentrični i moderni atropocentrični. Sa protokom vremena uvećavao se naš fond znanja pa je već Hobs primetio da „svet nama konačni  smisao niti svrhu” - živimo u besmislenom, haotičnom, slučajnom, nepravednom svetu. Ideali naših kulturnih matrica - istine, dobra, mira, pravde, sreće - nisu ništa drugo do naše dosetke - koje treba nam stvore - smisao - koja bi nas zaštito od razornog nihilizma i koji bi nam pomogo da preživimo. Međutim savremen svet je umrežio - na stotine disparatnih kulturnih matrica i nihovih različitih etike, raznorodne države - u beskonaču petlju - “Frankeštajn"(život bez "smisla"). Naš život se sveo na beskonačni niz mehaničkih procedura - u kojima ljudi više ne naziru nikakav smisao; takav "razočaran" čovek potencijano jeste tempirana bomba -  jer neki slučajni događaj u njemu - aktivira neku našu stariju možadanu mapu - i on u trenu postaje “nomad”, “lovac”, "životinja" a mi postajemo njegova kolateralna šteta!

 

 

Zoran Stokić

19.12.2020.

 

 

Neverovatne slike kosmosa koje je napravio teleskop Habl

 

AUTOR:

N1 Beograd

 

http://rs.n1info.com/SciTech/a684377/Neverovatne-slike-kosmosa-koje-je-napravio-teleskop-Habl.html (pogledati slike)

Izvor: NASA

 

Američka svemirska agencija NASA je u čast 30 godina rada svemirskog teleskopa Habl, objavila do sada neviđene slike kosmosa i tela udaljenih milionima svetlosnih godina od nas.

 

Pedesetak fotografija visoke rezolucije pokazuju šta su sve naučnici mogli da vide za tri decenije.

Teleskop se nalazi u orbiti oko Zemlje, snima veoma kvalitetne slike svemirskih tela i prikuplja mnoštvo naučnih informacija.

 

Hablovo ogledalo ima prečnik od 2,4 metra i njegova četiri glavna instrumenta osmatraju i snimaju u ultraljubičastom, vidljivom i bliskom infracrvenom području elektromagnetnog spektra.

 

 

***

Japanci napravili veliki podvig: "Uzorci iz kosmosa konačno u našim rukama"

 

Naučnici Japanske agencije za svemirska istraživanja (JAXA) postigli su uspeh u istraživanju svemira.

 

IZVOR: TANJUG SREDA, 16.12.2020. | 10:38 -> 11:46

Oni su saopštili da je kosmička kapsula koja je stigla modulom Hajabusa 2 donela i više uzoraka sa jednog udaljenog asteroida pod nazivom "Rijugu" nego što se očekivalo, i ocenili su da je reč o prekretnici u svemirskim istraživanjima.

 

"Uzorci iz kosmosa o kojima smo dugo maštali sada su u našim rukama", izjavio je menadžer projekta JAXA Juići Cuda, i ocenio da je reč o velikoj naučnoj prekretnici, jer uzorci pružaju uvid u autentične informacije nepromenjene više milijardi godina o tlu i gasovima na asteroidu Rijugu, preneo je AP.

Neki od uzoraka kojima raspolaže, JAXA će podeliti sa NASA i drugim međunarodnim naučnim organizacijama.

***

(a naše vesti)

Brisali "globusare", sad se osvetio: Promenio ime grupe i poručuje da "Zemlja nije ravna"

 

Grupa "Ravna zemlja/ Flat Earth Balkan" na Fejsbuku bila je registrovana u Novom Sadu, ali je okupljala ravnozemljaše sa čitavog Balkana. Ovog jutra zadesila ih je neprijatna situacija.

Grupa "Ravna zemlja/ Flat Earth Balkan" je za dve godine sakupila više od 3.700 članova. Pravilo je jasno - "ovo je grupa isključivo za Flat Earther-e koji se ozbiljno bave i prate istraživanje Ravne Zemlje. U ovoj grupi ljudi koji šire pagansko mišljenje (planete i globusa), nema ovde šta da traže", navodi se u opisu grupe, što je sličan princip svih zajednica koje propagiraju teorije zavere.

A onda su se ove srede probudili i primetili nešto neobično. Njihova grupa se više ne zove "Ravna Zemlja", već je neko promenio ime u "Okrugla Zemlja/ Round Earth Balkan" - odnosno sada predstavlja suštu suprotnost onoga što njeni članovi propagiraju. Nastala je panika, pa su počeli da ispituju šta se dešava i ko je dozvolio da se takav skandal dogodi.

Ubrzo se javila osoba koja kaže da je odgovorna za izmenu imena. U pitanju je Mustafa Sejdinović iz Bosne i Hercegovine. On je okačio objavu u grupi u kojoj pokušava "na najbezbolniji način" da pošalje poruku: Zemlja nije ravna.

"Kako je moguće da ljudski mozak, vaš mozak, misli da zna istinu o zaveri NASA, da negirate proverene i dokazane naučne činjenice, kada niste u stanju da proverite osobe koje vam ulaze u grupu. Ne samo to, nego ste mu dali adminsku poziciju, što znači da mogu činiti šta god mi je volja. Vaše razmišljanje je kao kad bi osoba na sva usta govorila kako ima fizičku spremu da se popne na Mont Everest, ali se onesvesti pri penjanju na obližnje brdo", napisao je Mustafa.

On je na Fejsbuku podelio snimak (skrinšot) svoje objave, s obzirom na to da je grupa zaključana i da najpre admin mora da vam odobri da budete njen član. Kada pokušate da se učlanite, dočeka vas pitanje, na primer, koliko se već dugo bavite izučavanjem ravne Zemlje, prenosi 021. Mustafa je na Fejsbuku napisao da je ova 2020. godina bila jako teška, ali da je zato on tu kako bi popravio dan, sedmicu, mesec ili možda godinu.

"Bio sam član grupe Ravna Zemlja, jedna zbirka potpunih ludaka, i imao sam na umu da ih zaje*avam, ali kako? Oni su bez milosti brisali sve 'globusare', tako da sam se morao da se pritajim i čekam. I onda, juče, kao poručeno, pitaju da li neko želi da bude admin. Nisam časio časa, javio sam se, i zamislite molim vas, dali su mi admina! Meni, kojeg ni ne znaju, kojeg su mogli proveriti samo jednim klikom na profil. Moj trenutak za zajebavanje je došao, i odradio sam to spektakularno. Gledajte skrinšote, i uživajte", napisao je Mustafa u objavi koja je za samo tri sata nakon objavljivanja prikupila gotovo 2.000 lajkova.

 

 

***

 

Komentar

 

*

 

Put od najnižeg organskog do perceptivnog, a zatim od perceptivnog do simboličog prostora, vodio je kroz nepregledni lavirint ljudskih potreba i kreacija. Stanovnik primitivnog plemena poseduje zavidnu percepciju prostornih odnosa. Poznavanje, dobro služenje predmetima i okolinom - uočavanje - jeste jedna od karakteristika kako pračoveka tako i urođenika. Ali uočavanje je još daleko od predočavanja - reprezentacije. Da bi se došlo do objektivane slike sveta, trebalo je uložiti veliki duhovni rad; Homo sapijens je prošao kroz magisku, mitsku i religisku fazu. “Magijska anatomija” prisutna je u rečima za orijenataciju: “ispred”, iza”, gore” i “dole” (bile je vezane za opažanje vlastitog tela) pretapa se u “mitsku geografiju”. Prostor mita bio je strukturno organizovan, a reči "istog-zapad" (povezan sa hodom Sunca), "sever-jug" (upravan na njega) su deo te mitske strukture. U srednjem veku imamo ponavljanje antičkih predstava o prostoru, a sa druge strane imamo pojavljivanje predstava i pojmova iz drugih kultura: jevrejske, arapske, kineske i indijske. Napredak je postignut tek kada su hrišćani hteli da spoje religiju sa Aristotelom, kao rezultat tog spajanja pojavila se ideja o dve istine - iz dve knjige - "Svetog pisma" i "Knjige prirode". Stvoren je prostor za izgradnju jednog novog saznanja (naučnog) koje se neće zasnivati na "autoritetu" nego pre svega na - neposrednom dodiru čoveka i prirode. Ravnozemljaši, odbijaju da evoluiraju, "ostali" su zarobljenici "autoriteta".

 

 

Zoran Stokić

18.12.2020.

 

Betoven i muzika: 

Kako je ogluveo, a zatim stvorio remek dela koja su promenila svet 

BBC News na srpskom16. decembra 2020. 16.52

  

 

Beč, 7. maj 1824. godine – članovi kraljevske porodice, aristokrate i gradska kulturna elita, okupili su se u bečkom Dvorskom pozorištu radi izuzetnog događaja: premijere Devete simfonije Ludviga van Betovena.

 

Očekivanja su bila velika.Kompozitor i dirigent nije napisao novu simfoniju dugo vremena, ali to nije bilo sve – Betoven lično nije viđen na sceni čitavih 12 godina. Ali konačno se pojavio. Veliki maestro je zauzeo podijum ispred jednog od najvećih ikad sakupljenih orkestara, za koncert kakav još nije viđen.

 

I prvi put u istoriji, format je izmenjen da uvrsti ljudski glas u simfoniju. Leđima okrenut publici, Betoven je vodio muzičare neobuzdanom strašću, njišući se telom i mašući rukama u skladu sa muzikom. Toliko se uneo u dirigovanje da je po okončanju izvedbe nastavio da gestikulira dok mu jedna od solistkinja – smatra se da je to bila kontraaltistkinja Karolina Unger – nije prišla i okrenula ga, da bi mogao da vidi gromoglasan aplauz. U tom trenutku Betoven je već bio potpuno gluv.

 

Noć za pamćenje

 

Postoji nekoliko svedočanstava o ovom događaju, kaže za BBC Lora Tanbridž, profesorka muzike sa Univerziteta u Oksfordu i autorka skorašnje biografije „Betoven: Život u devet kompozicija“.

 

„Bio je na podijumu tokom premijere simfonije, ali pored njega je stajao muzički direktor koji je vodio računa da sve prođe u redu, zato što se već tada znalo da je Betoven odavno prestao da bude pouzdan dirigent“, kaže profesorka Tanbridž. „Izgleda da se aplauz zaorio tokom jednog od stavova, zato što je publika želela da ga čuje još jednom“, dodaje ona. To je moglo da bude haotično veče. Kompozitor i dirigent je bio gluv, kompozicija je bila neobično duga i složena, a – kao što je bio običaj u to vreme – muzičari su održali vrlo malo proba. „Neverovatno je da je sve ispalo tako dobro, budući da je bilo jako malo pripreme“, kaže profesorka Tanbridž.

 

BBC/Richard Strittmatter

Taj trenutak najbolje dočarava svu veličanstvenost i tragediju Betovenovog života.

 

Rođen je pre 250 godina u Bonu, u Nemačkoj. Iako se ne zna tačan datum njegovog rođenja (smatra se da je to 16. decembar), zapisano je da je kršten 17. decembra 1770. godine. Postao je kompozitor bezgranične mašte, strasti i snage – obeležen složenom i kontradiktornom ličnošću.

 

Njegove formativne godine poklopile su se sa Napoleonovim ratovima, vremenom izuzetnih političkih previranja u najvećem delu Evrope. Iako je rođen u Nemačkoj, priznat je i prihvaćen kao jedan od najvećih bečkih muzičara – što nije mala stvar u gradu koji je svojim smatrao Volfganga Amadeusa Mocarta, Jozefa Hajdna, Franca Šuberta i Antonija Vivaldija. „U mnogim pogledima uneo je revoluciju u raspon muzike što se tiče njenog zvuka i jačine“, kaže profesorka Tanbridž.

 

„Sa ambicijom i predstavom da muzika može da izražava ideje i osećanja, pokazao je da je muzika više od puke zabave, da je ona nešto mnogo dublje“, dodaje. „Betoven je bio ključan za izdizanje muzike na nivo umetničkog izraza“, kaže profesorka Tanbridž. Istovremeno, imao je reputaciju svadljivca, sebičnjaka, narcisa, nedruželjubive osobe, mračnjaka, frustriranog u ljubavi, zapuštenog, škrtice, hipohondra… i alkoholičara.

 

„To je deo romantičnog mita o Betovenu“, kaže profesorka Tanbridž, „zato što mi više volimo sliku o umetniku kog muče njegovi unutrašnji demoni i fizičke boljke.“ Opisujući ga kao majstora koji je uneo sebe u umetnost iznad svega drugog, sa sposobnošću da stvara dela van našeg poimanja, delovao je kao neko ko nije s ovoga sveta.

 

Život obeležen narušenim zdravljem

 

Betovena je, dakle, pratila reputacija teškog čoveka – ali da budemo sasvim fer, patio je od mnogih zdravstvenih problema, a prošao je neke veoma surove i čak kontraproduktivne metode lečenja. Niz savremenih eksperata sproveo je istorijske forenzičke istrage u pokušaju da utvrde od kojih je sve bolesti bolovao, kakve veze su one imale sa njegovom gluvoćom i kako su uticale na njegovu ličnost i muzičke kreacije.

 

Britanski neurohirurg Henri Marš sastavio je detaljni spisak svih njegovih boljki, onako kao što bi one bile dijagnostifikovane danas, u dokumentarcu BBC Svetskog servisa „Viviseciranje Betovena“. Prema doktoru, slavni kompozitor je patio od „zapaljenske bolesti creva, sindroma nervoznih creva, agresivne dijareje, Viplove bolesti, hronične depresije, trovanja živom i hipohondrije.“ Dan posle Betovenove smrti, istaknuti lekar Johan Vagner izvršio je autopsiju na lešu i otkrio da mu je abdomen natečen a jetra oštećena i sparušena na četvrtinu njene normalne veličine – što su sve bili pokazatelji ciroze od konzumacije alkohola.

 

Alkoholizam je bio nasledan u njegovoj porodici: njegova baka je patila od njega, a i njegov otac je bio poznata pijanica. Betoven je redovno pio vino, a pogotovo u društvenim prilikama, što je u to vreme bila uobičajena praksa, pošto voda često nije bila ispravna za piće, kaže profesorka Tanbridž.

 

Vilijam Meredit, istraživač iz Centra za Betovenove studije na Univerzitetu u San Hozeu, u Kaliforniji, pronašao je vezu između konzumiranja vina i mogućeg trovanja gvožđem. Veza je zasnovana na uzorku kompozitorove kose koja je hemijski analizirana i ukazala na prisustvo tog metala. Bila je uobičajena praksa među trgovcima vinom da fermentišu sok od grožđa u buradima koja su bila obložena gvožđem, kako bi piće postalo slatko i sirupasto – tako nesvesno naudivši mušterijama.

 

Trovanje gvožđem može da izazove razna neurološka oštećenja, mada ne postoji način da se dokaže da je Betoven patio od njega.

 

Kako je izgubio sluh?

 

Ono što jeste dokazano je da je Betovenov sluh bio ozbiljno narušen, što je i doktor Vagner zapazio i zabeležio posle autopsije. Meredit za BBC kaže da je gluvoća mogla da ima veze sa njegovim probavnim bolestima, jer se datumi prvih simptoma poklapaju.

 

„Nadalje, Betoven se neprestano žalio na temperature i glavobolje, od kojih je patio do kraja života.“ Druga teorija, koju zastupa doktor Filip Makovijak, sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Merilendu, glasi da je to mogla da bude nuspojava urođenog sifilisa. Ova bolest – pristigla sa američkog kontinenta – otela se kontroli u Evropi, izazvavši ozbiljne probleme nezaštićenoj populaciji. U Betovenovom slučaju, bolest se manifestovala kroz gastrointestinalne tegobe i gluvoću, rekao je doktor Makovijak. Ali neurohirurg Henri Marš smatra da ne postoje definitivni dokazi za to, samo spekulacije.

 

Trauma zbog gluvoće

 

Ono što se zasigurno zna jeste da su Betovenovi problemi sa sluhom započeli između 1797. i 1798. godine. Na doktorov savet, Betoven je 1802. godine otišao iz Beča i potražio mir u obližnjem gradiću Hajligenštatu da bi pokušao da se pomiri sa najnovijim stanjem. Tamo je napisao pismo braći – koje je postalo poznato kao Hajligenštatski testament – u kom beleži svoje suicidalne misli i potrebu da izbegava druge ljude.

 

„…Pre skoro šest godina pogodila me je opaka bolest koju su nesposobni lekari samo pogoršali“, napisao je ogolivši dušu i govorio o tome kako ga muči gubitak sluha – i kako to objašnjava njegovo nestabilno ponašanje. „Moram da živim kao odmetnik – ako priđem ljudima, smesta me obuzme strašna teskoba: zato što se izlažem mogućnosti da moje stanje bude otkriveno“, napisao je Betoven.

 

Ali uprkos zlovolji što je izgubio sluh, čvrsto je rešio da nastavi da živi za i kroz umetnost. Pismo, koje nikad nije poslato, pronađeno je među njegovim spisima posle njegove smrti. Jedan od najupečatljivijih pasusa glasio je: „Ah! Kako priznati slabost čula koje bi kod mene trebalo da postoji u stanju veće savršenosti, na nivou savršenosti koje malo muzičara poznaje.“

 

U početku, Betoven je tvrdio da je izgubio sposobnost da čuje određene frekvencije, ali je vremenom izgubio najveći deo sluha. „Postoje svedočanstava koja ga opisuju kao gluvog i kako je govorio glasno“, kaže profesorka Tanbridž, „ali ne zna se kakva je situacija tačno bila.“ Ono što se zna jeste da mu je 1818. godine već bilo teško da razume šta ljudi govore, tako da ih je molio da zapisuju pitanja i komentare. Postoje zabeležene anegdote pred kraj njegovog života koje sugerišu da je i dalje mogao da registruje neke zvuke, mada prilično prigušeno, kao što je bio onaj jedan put kad ga je zateklo što je čuo glasan vrisak.

 

Muzika kao niz vibracija

 

I tako, nezadovoljstvu što ne može da se oženi Betoven je dodao nezadovoljstvo što ne čuje. Ali ne samo da je nastavio da komponuje, već je stvorio i neke od svojih najekspresivnijih, najpotresnijih i najeksperimentalnijih dela. U Hajligenštatskom testamentu, „Betoven je odlučio da život i dalje ima smisla, da će nastaviti da komponuje i da će ga njegova muzika spasti“, kaže profesorka Tanbridž. Budući da je instrument kojim je Betoven najbolje vladao bio klavir, nastavio je da komponuje na njemu, uz pomoć raznih sprava koje su pojačavale zvuk. I pored toga, Betovenov najmoćniji instrument ostao je njegov mozak. „Morate da imate na umu da muzičari u velikoj meri zavise od mašte, da mogu da čuju zvuke u svojoj glavi, i da je Betoven stvarao muziku još od detinjstva“, objašnjava profesorka Tanbridž. „Možda nije mogao da čuje spoljni svet, ali nije bilo razloga da se pomisli da se njegova sposobnost da čuje muziku u glavi pogoršala ili da je njegova muzička kreativnost oslabila“, dodaje profesorka.

 

Snaga i raskoš

 

Uprkos ogorčenju zbog toga što piše muziku koju njegove uši ne mogu da čuju, Betoven je uspeo da se izbori sa novim izazovima: ispunio je svoje kompozicije snagom i fizičkom ekspresijom kakvih ranije nije bilo. Štaviše, nekoliko savremenih tumača smatra da je njegova gluvoća na razne načine pojačala njegov talenat. „Ako ne čujete kako treba, zavisite od energije koju muzičari izražavaju kroz muziku“, kaže za BBC britanski kompozitor Ričard Ajres. Ajres, koji je takođe gluv i koji je napisao delo inspirisano i Betovenom i vlastitim gubitkom sluha, kaže da je veliki maestro pribegao „raskošnijoj muzici, čije se muzičke linije više ističu. Jasnije su.“ To je Betoven počeo da zahteva od svojih muzičara – mogao je da vidi pokret njihovih tela i energiju uloženu u izvedbu, kaže Ajres.

 

Njegova muzika stekla je pulsirajući kvalitet, koji ga je poveo neočekivanim putevima i rezultirao neočekivano srceparajućim i potresnim momentima… koje najbolje ilustruju njegove poslednje kompozicije. Njegova „Heiliger Dankgesang“ (gudački kvartet br. 15, Opus 132) na primer, iznenađujuće je uzvišena kompozicija, nastala iz zahvalnosti bogu zato što mu je pomogao da se oporavi od bolesti.

 

Humanost i nada

 

Postoji obilje dokaza koji potvrđuju da je bio „nedruželjubiv i bolestan“, kaže profesorka Tanbridž, „ali Betoven je bio i mnogo više od toga.“„Ona ima i drugu stranu, srdačniju i zabavnu. Postoje drugi trenuci koji ističu njegove ljudske kvalitete“, dodaje profesorka. To što je Betoven bio u stanju da komponuje „Odu radosti“ u jednom od najtežih ličnih perioda pokazuje da je polagao nadu u budućnost – što je osećaj koji je preplavio njegove kasnije radove, kaže profesorka Tanbridž. Od ranog doba, Betoven je žudeo da stvori muziku po istoimenoj poemi Fridriha Šilera – i konačno je našao način da je uklopi u Devetu simfoniju. „Mislim da su ideali izraženi u tekstu, bratstva i sreće, ono čemu se Betoven nadao u političkom smislu i u širem društvu“, kaže profesorka Tanbridž.„Zadržao je tu nadu do kraja života i to je nešto što prosto ne smemo da ignorišemo.“

 

 

 

***

 

Komentar

 

***

 

 

Romantičarski božiji genije u 21 veku? Da bi se došlo do napretka u bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti - potreban je rad čitavih generacija - evoluciju muzičkih ideja – internet  daje trenutno. Betoven  stoji "na ramenima": Hajdna, Salijeria, Ditersdorfa, Lukezija, Muzio Clementea, Paizjela, Čimaroze, Pavela Wranitzky-og, Méhula, Pleyela, Jan Ladislav Dusseka, Joseph Krausa, Antonio Cartellieria, Friedrich Witt, Viotija... Bez sinteze  dela savremenika BEZ NADMETANJA nema ni njega. Humel, Jan Dussek i Kramer su ekvivalent Betovenu. Za savremenike Humel i Dussek su veće imena od Betovena ( Humel je mogao da odsvira Betoveneove partiture, Betoven pak nije mogao da odsvira Humelove!); sam Betoven mu je zavideo iako ga je Humel finansiski podržavao. Svoja prva dela u Bonu Betoven je pisao u ključu Paizjela, Gluka, Humela, za ta dela je dobio loše kritike... Takođe nema Betovena bez slučajnog  događaja susreta sa Valdstajnom -  grof Ferdinand von Valdstein kaže Betovenu: "Idete (iz Bona – periferije) u Beč (centar muzike)  - i ne samo da je to kazao nego ga je upoznao sa dva ključna čoveka – (mecena) knez Lobkovitz i Joseph Haidn. Škola Hajdn/Salijeri/ Albrechtsberger OMOGUĆILA je Betovenu da dostigne nivo savremenika! Bez pomoći aristokrata nema ni Betovena (uprkos lažnom mitu); u Beču je živela jedan od muzičkih ikona koja je živela nezavisno od pomoći aristokrata, živeo je u elitnom delu grada, od prodaje svojih nota – Wanhal.

   * 

Samo jedan primer tadašnje konkurencije:

https://www.youtube.com/watch?v=bjT0-WBSSQw

Jan Ladislav Dussek: Piano Concerto in G minor, Op.49

Dussekov koncert imao je super uspešnu premjeru januaru 1801.godine - posle toga bila je premjera Betovenovih klavirskih koncerata No1, No2 (1801.)

Muzio Clementi - Piano Sonata in G minor, op. 50 no. 3, "Didone abbandonata" (1800.)

https://www.youtube.com/watch?v=PA7DUffgct0

https://www.youtube.com/watch?v=E1KIace7LpQ

Muzio Clementi - Piano Sonata in D minor, Op. 50 No. 2

Muzio Clementi, Six Sonatinas Opus 36 (1784-1800.)

Friedrich Witt Symphony in C major 'Jena' (1790s)

https://www.youtube.com/watch?v=gtKOWq_aw50

 

Zoran Stokić

16.12.2020.