Uništen građanski moral

Inercija građanskog morala pomogla je Češkoj, Poljskoj i ostalim zemljama real-socijalizma da izvrše lustraciju ljudi i ideja. Kod nas te inercije nije bilo i zato i jesmo tu gde smo.

Moral je stariji od država. Moralne vrednosti i kulturna uverenja – bilo da ih tretiramo kao autonomne ili kao autoritarne kategorije – imaju svoju bazu u tradiciji javnog mnjenja. Danas je jasno da ne postoji moral po sebi, prirodni moral, a deskriptivna etika nas obaveštava o moralnim navikama naroda i društava kroz istoriju. Iz trenja usled različitih zahteva koje postavljamo jedni drugima, koje kao pojedinci postavljamo grupama, koje društvene organizacije postavljaju pojedincima – proizišle su različite etike. Od svih njih, građanski moral se pokazao kao najbolji temelj za izgradnju demokratske države koja će biti u stanju da svojim građanima obezbedi najhumaniju do sada poznatu egzistenciju na ovoj planeti.

Gde smo mi u svemu tome? – Svetlosnim godinama udaljeni od građanskog morala. Od kraja II svetskog rata do danas broj građana se kod nas sveo na nivo statističke greške. Da bismo odgovorili zašto nam se to dogodilo, pozabavimo se sa dva istorijska primera neempirijskih tvrđenja.

Ajnštajn je primetio da u Nemačkoj, osim delova crkve, niko nije pružao otpor dolasku fašista na vlast; nisu se opirali, znači, čak ni socijaldemokrate ni komunisti, zašto? Komunisti su bili opsednuti "proročanstvom" po kome revolucija proleterijata nužno mora doći; kako je ona uveliko kasnila, smatrali su da je fašizam samo katalitičko sredstvo za njeno ubrzavanje. Tako je fašizam, ni manje ni više, za komuniste bio nužan međukorak u istorijskom razvoju u pravcu socijalizma! Iako su ga mrzeli, za njih je fašizam u odnosu na demokratiju i građansko društvo bio "korak napred", koji ih vodi ka obećanom cilju. Drugi važan moment u ovoj priči jeste potpuno pogrešna prognoza komunista da fašistička vlast u Nemačkoj neće opstati duže od nekoliko meseci! Posle Titove smrti i naši su se levičari poslužili sličnim pogrešnim neempirijskim idejama. Udruženim političkim delovanjem naša "levica" i "desnica" potpuno su uništile srednju klasu u Srbiji, a građanska srednja klasa je politički i moralni imperativ i conditio sine qua non svake dobro uređene demokratske države!

Primer neempirijskog iskaza dao je i Dostojevski kada je napisao da "ako nema Boga sve je dozvoljeno". Mnogi i dan-danas istrajavaju i zaklinju se u istinitost te ideje. Da je Dostojevski u svom zaključivanju, međutim, poštovao empiriju, uvideo bi da društvena praksa u Švedskoj, Holandiji, Švajcarskoj, Danskoj i sličnim evropskim zemljama opovrgava njegovu metafizičku ideju. Stotinama godina u tim zapadnim zemljama prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi čini osnovu za izgradnju njihovog duštvenog vaspitanja. Građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji. A najnehumaniji je tamo gde vlada "etika uverenja", gde ne postoji dikusija i gde se još uvek ne pravi razlika između vrednosti i saznanja. Komunisti i fašisti su došli na vlast tako što su prvo ukinuli onu proceduru dolaženja do istine koja je do njih važila u građanskim društvima; ništa nije bilo pogubnije nego razaranje baš te građanske tradicije. Oni su svoje mišljenje nametali silom, po principu "božije" ili "despotske istine". A kad ne postoji empirijski proces dolaženja do istine nego postoji samo autoritet, lako je pobiti svačije stavove; evo jednog takvog istorijskog primera, Kopernikovog, koga Luter pobija samo time što se poziva na Sveto pismo: "ova luda hoće da preokrene čitavu astronomiju, ali Sveto pismo kaže da je prorok Isaija molio Sunce da stane, a ne Zemlju"!

U takvim sistemima vlada jednakost: država = komunistička (ili fašistička) partija = njene vođe = zakon! Tu sudija tim zakonima ne može biti smrtan čovek i njegov građanski moral, to može biti isključivo istorija sveta। "Inteligencija" se deli na "poštenu" i "nepoštenu"। Javno mnjenje i etika strukovnih udruženja se ukidaju, jer predstavljaju uporište građanskog morala. Dobro vaspitanje, učtivost, građanske norme, građanski uzori, način ophođenja, tolerancija, pravda, razum, građanske inicijative, udruživanje – ukidaju se kao nešto dekadentno, anahrono, štetno za državu. Kod običnog, prosečnog čoveka razvija se iluzija da je postao gospodar svoje sudbine, dozvoljava mu se da ščepa šta može u prolazu, da se baškari i natura svoju volju i nekulturu lokalnoj okolini.

To brisanje građanske kulture i ujedačavanje svih nivoa tako da niko nigde ne bi štrčao danas pokazuje svoje pravo pogubno lice. Sadržaji građanske kulture su zamenjeni kolektivističkim ritualima sporta, parada, festivala, uranaka, "farmi". U propagandne svrhe, da bi se podigao rejting zemlje u očima Zapada, upriličuju se manifestacije kao što su "Bitef", "Fest" i tsl. Sve te šljokice i lažni sjaj ne mogu, ipak, da sakriju činjenicu da kulture nema tamo gde nema načela građanskog prava (u praksi!), da kulture nema tamo gde se učesnici razgovora ne drže osnovnih intelektualnih postavki na koje se mogu pozvati u raspravi. Nikakvi evropski zakoni i institucije ne mogu sami po sebi učiniti Srbiju civilizovanom zemljom. Jer, te zakone neko mora da tumači kroz institucije, a i u tim institucijama sedimo mi; ali koji mi – građani ili podanici? Jedni se suštinski razlikuju od drugih po nečem što je definisao još Aristotel: "Oni koji žive (živeli vekovima!) u despotiji nemaju vlastitu volju, pa samim tim ni vlastitu suštinu, u despotiji postoji samo volja gospodara koja čini jedini i celokupni sadržaj države."

29. 06. 2010. Beograd
Dr Zoran Stokić

nauka ili varvarstvo
(pedagoška uloga nauke)

"Ko ništa ne zna, ne voli ništa. Ko ne ume ništa, ne razume ništa. Ko ne razume ništa, bezvredan je" – pisao je Paracelzijus, dodajući da "onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi." Mi bismo dodali i: taj i preživljava!

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Nekritički, pošto su svoja metafizička verovanja proglasili za znanje, ljudi su hiljadama godina verovali da planete guraju anđeli (tako što mašu svojim krilima!). Od Njutnovih vremena bliža nam je misao da planete kruže oko sunca zbog sile gravitacije. Zašto? Zato što za tu hipotezu (koja se može izraziti kvantitativno) postoji zadovoljavajuća evidencija. Teorija o anđelima nema nikavu evidencionu podršku, ona nije u stanju da daje pouzdana predviđanja položaja planeta.

Gledano globalno, nauka dva veka upravlja i u Srbiji našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljana u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

Način mišljenja i zaključivanja u Srbiji danas, otprilike, izgleda kao u ovom primeru sa magnetom. Od kako su antički Grci u 4. v. p. n. e. primetili da određeni "kamen", tj. magnet, ima osobinu da privlači opiljke gvožđa, pripisavana su mu najfantastičnija svojstva – od onih da on ima "dušu", do tvrđenja da ako se magnet nađe u blizini dijamanta, ili ako se premaže belim lukom, on "gubi svoju moć privlačenja"! Blizu 1500 godina ta se metafizička tvrđenja nisu proveravala, nikome ni na pamet nije padalo da napravi eksperiment. Doduše, malo je ko posedovao dijamant – ali bar je belog luka bilo na pretek! Sredstvo za eksperiment, dakle, nije nedostajalo, već je nedostajala empirijska metodologija, tj. umno sredstvo pomoću kojeg se dolazi do istine.

Od kneza Miloša, preko vremena Ilariona Ruvarca i, kasnije, Isidore Sekulić i Milana Kašanina, naši su preci pokazali da su bili sposobni da se prilagođavaju promenama, da su bili sposobni da Srbiju izbave od sudbine koja je zadesila, na primer, Indijance (narod koji je iščezao sa istorijske pozornice zato što je bio nesposoban da evoluira). Naši slavni preci su u cilju postavljanja duhovnih temelja Srbije načinili jedan mudar etički izbor, oni su despotsku etiku pokušavali da zamene etikom saznanja zapadnih duštava. Potpuno pogrešna ratna politika 90-tih dovela je i do potpunog poremećaja moralnog ponašanja, do aktivnog neprijateljstva prema svim tekovinama zapadne građanske civilizacije u Srbiji, tekovinama bez kojih naprosto ne bi bilo ni današnje Srbije. Pred našim očima događa se dvostruko negativan proces: ne samo da "ljudi-deca" – novovarvari – postaju paraziti društva, nego oni, stupajući na scenu, još vrše i klasičnu zloupotrebu pojma sloboda, sa ciljem podmetanja svoje prosečosti i prostote kao esencije srpske tradicije.

Beograd, 07. 06. 2010.
dr Zoran Stokić