Obeležava se 72. godišnjica Muzeja Vuka i Dositeja - posetite virtuelnu izložbu

 

Narodni muzej u Beogradu obeležava 28. februara 72. godišnjicu od osnivanja Muzeja Vuka i Dositeja, koji je u sastavu naše centralne i najstarije muzejske kuće.

 

IZVOR: B92 SUBOTA, 27.02.2021. | 15:22 -> 20:25

 

Posvećen velikanima srpske kulture - Dositeju Obradoviću i Vuku Karadžiću, Muzej Vuka i Dositeja je otvoren u zgradi u kojoj se od 1809. do 1813. godine nalazila Velika škola, prva visokoškolska ustanova, osnovana tokom Prvog srpskog ustanka, poznata i kao Dositejev licej.

U jednoj od najstarijih i najznačajnijih prostornih celina u Beogradu, na Dorćolu, čije je jezgro formirano krajem 18. i početkom 19. veka, smešten je nekadašnji Dositejev licej, današnji Muzej Vuka i Dositeja.

Na dan obeležavanja godišnjice, u nedelju 28. februara u Muzeju Vuka i Dositeja će biti održano tematsko vođenje Dositejev dolazak u Beograd u 12 časova. Zbog ograničenja u broju prisutnih, zainteresovani mogu da se na ovaj besplatni program prijave na adresu m.tomic@narodnimuzej.rs

U čast obeležavanja godišnjice priređena je VR izložba Dositejev licej u okviru koje će svi zaniteresovani moći da se upoznaju sa umetničkim delima koja u sebi beleže ne samo doživljaj i interpretaciju autora, već i izgled kroz vreme jednoga među najstarijim sačuvanim zdanjima Beograda. link

U virtuelnu postavku su uvršteni radovi Emanuela Muanovića i Milice Čađević iz prvih decenija 20. veka, kao i pozniji radovi Miće Popovića, Luke Mladenovića i Aleksandra Kumrića iz 50-ih godina uz radove novijeg datuma. Postavku upotpunjavaju fotografije zgrade koje datiraju od druge polovine 19. veka do današnjih dana.

Ova izložba je virtuelna. Ipak, Muzej Vuka i Dositeja se može posetiti i u okviru stalne postavke i videti radovi Uroša Kneževića, Pavela Đurkovića, Mine Karadžić, Rudolfa Valdeca i drugih autora, svakim danom izuzev ponedeljkom.

Istorijska je zgrada muzeja postala spona na kojoj se zasniva prikaz života i rada velikana naše kulture – Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića Karadžića – spajajući ih na mestu gde je u oslobođenom delu Srbije začeto visoko školstvo u Srbiji.

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Zapravo već od 1808. od Ustaničke velike škole (prvo u privatnoj kući u Gospodar Jevremovoj br. 22, kasnije u Gospodar Jevremovoj br. 21 današnji Dositejev i Vukov muzej), u Srbiji se započinje s višim nivoom nastave. Vrata “ustaničke Velike škole” otvorena su besedom Dositeja Obradovića “O dužnom počitaniju k naukama”! Prvi đaci bili su sinovi i rođaci ustaničkih vođa, a prvi predavač, organizator i upravnik bio je Ivan Jugović. (Velika škola je bila nužna i neophodna radi obrazovanja kadra za vođenje države u nastajanju, te su đaci sa završenim trećim razredom odmah raspoređivani na razne vojne i administrativne dužnosti.) Vuk Karadžić i Lazar Arsenijević Batalka, najpoznatiji đaci te Velike škole, omogućili su nam da se upoznamo sa prilikama u kojim je škola radila. Mnoge događaje i činjenice o nastavi iznesene su u Vukovom radu “Praviteljstvujušči sovjet serbski za vreme Karađorđevića ili otimanje ondašnjih velikaša oko vlasti” i u prvom delu Batalkine “Istorije srpskog naroda”. Nastavu je u početku držao Jugović, kada udžbenika još nije bilo. Ali se 1809. pojavljuje “Čislenica ili Nauka Računa” Jovana Došenovića. (Iz “Srpske bibliografije” Stojana Novakovića 1869. saznajemo, međutim, da  su na našem jeziku postojale knjige računa koje prethode Došenovićevoj, te se kao najstarija može smatrati “Novija serpskaja aritmetika” Vasilija Damljanovića iz 1767.)  Turska osvajanja 1813. dovode do prekida prosvetnih aktivnosti. Hatišerif iz 1830. značio je prekretnicu, te je školske 1835/36. Srbija imala 26 državnih, 27 opštinskih i 17 privatnih škola. Prva štamparija je započela sa radom u Beogradu 1831, a po zamisli Dimitrija Davidovića i ukazom kneza Miloša Obrenovića, 1832. je otvorena Narodna biblioteka. 1838. u Beogradskoj gimnaziji osnovana je Univerzitetska bilioteka, 1842. osnovana je Lekarska biblioteka, a 1844. i Narodni muzej. 1845. Vuk Marković formira zbirku instrumenata i učila za fiziku. 1851. pokrenuta je prva državna ekonomija na Topčideru. Tu su izvršeni prvi eksperimenti sa đubrenjem zemlje,  prva ukrštanja domaćih i uvezenih rasa stoke, izvršena su i prva meteorološka merenja. 1853. na Liceju je otvorena Katedra za hemiju (preteča današnjeg hemijskog fakuleteta), a 1855, zaslugom Josifa Pančića, formirane su biblioteke i kabineti prirodnih nauka. 1863. osnovano je Srpsko učeno društvo tako što je najpre bilo ukinuto književno društvo srpske slovesnosti iz 1841. Prvi predsednik bio je Jovan Gavrilović. Društvo je, sa svoja 24 redovna, 44 počasna i 64 dopisna člana, imalo četiri odseka: Odsek za prirodno-matematičke nauke, Odsek za veštine, Odsek za moralne nauke i Odsek za istorijske nauke. Zadatak im je bio da se bave prikupljanjem raznih naučnih podataka, starih knjiga i rukopisa i istorijskih dokumenata o našoj prošlosti, snimanjem arheoloških spomenika, topografskim ispitivanjima, beleženjem meteoroloških podataka. Sve je to publikovano u 75 brojeva Glasnika Srpskog učenog društva. Godine 1863. Licej je iz Konaka kneginje Ljubice preseljen u završeno kapetan-Mišino zdanje.

 

 

Zoran Stokić

27.02.2021.

 

Narodna biblioteka Srbije obeležila 189 godina postojanja

 

KULTURA Autor:Beta26. feb. 202112:423 komentara TANJUG/MINISTARSTVO KULTURE I INFORMISANJA/GORAN ZLATKOVIC

 

Narodna bibiloteka Srbije obeležila je 189 godina postojanja, a po rečima ministarke kulture Maje Gojković, za to vreme je postala nezamenjiva institucija na kulturnoj sceni Srbije. Ocenila je da Narodna biblioteka Srbije nije samo čuvar kolektivnog sećanja, već i autentični savremenik.

 

„Nema puno naroda i država kojima je pisana reč toliko značila za opstanak, kao što je to slučaj kod nas..."

 

 

***

Komentar

 

***

 

 

Dok Nemanjići grade 40 crkava kopirajući postojeća Vizantiska rešenja, u gradovima Evrope grede se gotske crkve, na novim orginalim principima, grade se fakulteti u Padovi, Parizu, Oksfordu, Kembridzu...Dok u Rimu 1600. spaljuju Đordana Bruna; u Londonu Fransis Bekon proklamuje da je  “vednosti moralnog ponašanja  – u posledicama, nije bitno šta kažete nego šta umete da uradite -  znanje je moć"; u Pragu, Kepler(Brahe) postavlja prva stepenica moderne nauke, da je putanja planeta "elipsa"... Kada 1905. Ajnštajn stvara Teoriju relativnosti, nemac Plank Kvantnu fiziku, Frojd psihoanalizu, francuz Dijem modernu epistemologiju, Danski fiziolog biljaka Johansen uvodi "gen", započinje svoj hod i genetika a švajcarac Ferdinard Sosir lingvistiku, opšta teorija relativnosti sa prvobitnim Ajnštajnovim kosmološkim modelom su pokrenuli zasnivanje i procvat kosmologije, koja se "definitivno preselila iz carstva mita i spekulativnog u Hram nauke" a u Srbiji 27.02.1905. Velika škola se proglašava Univerzitetom (BU), sa zakašnjenjem od oko 700 godina. Umesto da se taj viševekovni zaostatak nadoknađuje, od 1990-2021 mi sve više zaostajemo. I ono malo novca koje imamo, vlast umesto da nadoknadi vekove atavizma, ulaže u ono što oni misle da je patriotizam: crkve, kandila, sveće i ratnu propagandu.

 

Rečeno jezikom sporta, pošto naša patriotska elita nije odmakla dalje od sporta i pinka, već na početku trke-maratona smo u velikom zakašnjenju. Znači dok Nemanjići grade naše crkve kopirajući postojeće projekte iz Vizantije dotle su gotske katedrale bile proizvod novog, smelog urbanizma, spomenici udruženih opština i pokrajina, koje su se međusobno takmičile koja će podići veću i lepšu crkvu. Ono što je u VI veku na Zapadu započeto u benediktinskim zajednicama do kraja je sprovedeno u srednjovekovnim strukovnim udruženjima - esnafima, a naročito kada su oni početkom XI veka počeli da se udružuju u gradske komune. U tim se komunama uočio izuzetan smisao za racionalizaciju, tj. za svrsishodno uređenje svakodnevnog života. U njima se javljaju i prvi oblici naučno-eksperimentalnog savladavanja životnih problema, doduše bez nekog validnog metodskog plana, ali određeni dobri rezultati su ipak bili postizani. Zahvaljujući takvim rezultatima - na pr. proizvodnjom mehaničke energije - ti su ljudi bili u stanju da redovno uspešno obnavljaju svoje regije kada bi one bile opustošene ratnim ili prirodnim katastrofama. Ili, tako su, na primer, slobodni zidari "francuskog stila" (gotskog) počinjali da smelo eksperimetišu sa već poznatim arhitektonskim elementima kao što su prelomljeni luk, rebrasti svod i potporni luk. Rezultat tih uspešno izvršenih eksperimenata iz 1104. u Durhemu (Engleska) i 1115. u Morienvalu (Francuska) bio je dokaz da rebra, ako se izvode pomoću prelomljenih lukova, jesu statički daleko sigurnija od polukružnih svodova; takvim rebrima i potpornim lukovima postiže se to da se sve kose komponente opterećenja koncentrišu na unapred određenu tačku, u kojoj se međusobno neutrališu i svode u približno vertikalne rezultante. Rebrasti svodovi su, dakle, elastičniji, a opasnost od rušenja u temenim tačkama bitno je smanjena. To znači da se oni, onda, mogu izrađivati od tanjih elemenata, a to sve zajedno dopušta sklopljenom svodu da se izdigne na veće visine; na taj način katedrale dobijaju velike prozorske površine te se čitave kupaju u svetlosti; i tako je krenulo, sa katedralama u Sen Deniju 1154, pariskom Notr Dam 1180, Šartru, Remsu, Bataliji...

 

 

Zoran Stokić

26.02.2021.

 

Šta nismo naučili od Džozefa Pristlija

(Joseph Priestley: Bristol, 13.03. 1733 - Nortamberland, 6.02. 1804)

 

U našim školama – pošto je pristup "pozitivistički" – kada se govori o Pristliju, težište je samo na tome da je bio britanski hemičar, pisac, učitelj i političar; da je otkrio je kiseonik 1774; da je identifikovao mnoge druge gasove kao što su: amonijak, ugljen-monoksid, azot-oksid i sumpor-dioksid; da je pronalazač soda-vode; da je otkrio da zelene biljke otpuštaju kiseonik, za šta im je potrebna Sunčeva svetlost.

Ono što je za nerazvijeno srpsko društvo neuporevio važnije je izostavljeno. Pristli je bio utilitarista koji je smatrao da i “najbolji ili najčistiji motivi mogu da dovedu do loših posledica”, pa je učio da je suština “vednosti moralnog ponašanja  – u posledicama. Ako su posledice dobre, čin je moralno opravdan.” Neko naše delovanje je, kaže Pristli, ispravno, ako je "za opšte dobro" - “ako služi dostizanju sreće, a pogrešno, ako izazove suprotan efekat od sreće, ali ne samo sreće onoga ko izvodi akciju, nego i svih onih koje na bilo koji način ta akcija dotiče.”

Njegov utilitarizam je u suprotnosti sa egoizmom, po kojem pojedinac treba da stavlja svoj interes na prvo mesto. Iako je bio ulitarista, stalno je isticao da je ljudska sloboda vrednost koju moramo da sačuvamo, čak i ako stane na put našoj sreći! Jer bez slobode nema napretka, pošto tada ne bi bilo otvorenih razmena naših ideja, ne bi bilo tolerancije i jednakih prava za sve – pa čak i za verske neistomišljenike; to ga je i navelo da pomogne u osnivanju unitarizma u Engleskoj, što ga je moglo koštati glave; zamalo je izbegao sudbinu svremenika, osnivača hemije kao nauke, Lavoazjea, koga je revolucionarni sud osudio na smrt. Lavoazje je bio jedan od 27 privrednika na čiju je imovinu bacila oko nova vlast: optuženi su za finasijske malverzacije, po kratkom postupku poslati na giljotinju, a imovina im je zaplenjena. Tom nerazumnom činu je 8. maja 1794. prisustvovao Lagranž, koji je rekao: “Trebao im je samo trenutak da odseku ovu glavu, a trebaće nam sto godina da možda stvorimo takvu istu” („Il ne leur a fallu qu'un moment pour faire tomber cette tete, et cent annees peut-etre ne suffiront pas pour en reproduire une semblable“). Slučajnost je htela da Pristli sačuva makar glavu na ramenu. Pristli, koji je bio Lavoazije pre Lavoazjea, već je u akademskoj sredini “izgubio glavu”  zbog njegove odlučnost da odbrani teoriju flogistona i odbaci ono što će postati hemijska revolucija, te je na kraju ostao izolovan u naučnoj zajednici.

 

*

 

Unitaristi svoju istoriju prate od apostolskog doba – pre  Prvog nikejskog sabora 325. g.n.e  i dogme o Trojstvu – verujte da njihovo razumevanje Isusa Hrista najviše odražava „prvobitno hrišćanstvo“. Klasičan period unitarista započinje kada su se poljski kaluđeri, grupa Arijanaca, unitarista, odvojili od Poljske kalvinističke crkve 1565. i po Evropi se raširili u 23 episkopije. U Holandiji, Švedskoj, na primer, su bili tolerantni na arijansko, unitarističko, crkveno učenje, dok su u Španiji istrebljeni.

 

Najstarija nekonformistička crkva u Londonu – Nevington Green Unitary Church 1708. U Engleskoj je unitarizam bio protestantska sekta koja je svoje korene imala u anabaptističkim radikalima engleskog građanskog rata. Usvojili su krštenje za odrasle i bogobojazni republikanizam; bili su egalitarci koji su nastojali da promovišu ekstremne revolucionarne ideale. Unitarizam u Velikoj Britaniji nije bio potpuno legalan sve do Doktrine zakona o trojstvu iz 1813. Theophilus Lindsey i Joseph Priestley 1774. su organizovali prvu Unitarnu skupštinu u zemlji, u crkvi Essex Street u Londonu. 1791. stvorili su Unitarističko društva za promociju hrišćanskog znanja i prakse – poznato kao Unitarno društvo knjiga. Engleska unitaristička periodična literatura započinje Pristlijevim teološkim repozitorijumom (1769–1788).

Zlobni političari na čelu sa sudijom Birmigema instruirali su rulju da progone unitarijance – u tri dana bezakonja spaljeno je 26 kuća i 3 crkve, spaljena je do temelja i Pristlijeva trospratna kuća i laboratorija sa svom naučnom aparaturom stvaranom godinama. Kralj Džordž III morao je da pošalje svoje trupe da bi zaustavili bezakonje. Porodica Pristli odlazi u London, a kasnije emigriraju u SAD; Pristli je nastavio tamo gde je stao – urbani život i teološke rasprave.

Pristlijeva nauka bila je sastavni deo njegove teologije i on je neprestano pokušavao da stopi prosvetiteljski racionalizam sa hrišćanskim teizmom. U svojim metafizičkim tekstovima, Pristli je pokušao da kombinuje teizam, materijalizam i determinizam. Verovao je da će pravilno razumevanje prirodnog sveta promovisati ljudski napredak i na kraju dovesti do hrišćanskog milenijuma. Verovao je da se bliži drugi Hristov dolazak. Naučnik, teolog  i učitelj, tokom svog života Pristli je takođe dao značajan doprinos pedagogiji, uključujući objavljivanje osnovnog dela o gramatici engleskog jezika i knjiga iz istorije, geografije, prirodnih nauka. Ovi obrazovni spisi bili su među Pristlijevim najpopularnijim delima. Međutim, upravo su njegova metafizička dela imala najtrajniji uticaj, budući da su ih filozofi kao što su Džeremi Bentam („Uvod u načela morala i zakonodavstva“ 1789.), Dzon S. Mil i Herbert Spenser  smatrali primarnim izvorima utilitarizma (koji korene ima još kod Fransisa Bekona).

Dve knjige koje su trajno obeležile njegov život i rad su Biblija i Dejvid Hartlijeva “Observations on Man, his Frame, his Duty, and his Expectations" (1749.). Hartlijeva psihološka, filozofska i teološka rasprava postulirala je materijalnu teoriju uma. Hartli je imao za cilj da konstruiše hrišćansku filozofiju u kojoj bi se mogle naučno dokazati i verske i moralne „činjenice“. Na tom tragu se kretao Pristli čitavog života.

 

 

Zoran Stokić

23.02.2021.

 

Čiji je Mocartov Requiem (KV 626)?

V.A.Mozart/ Franz Xaver Süßmayr/ Joseph Leopold Eybler!

 

 

Requiem u d-molu (KV 626) iz 1791. godine poslednja je kompozicija V.A.Mocarta i jedno od njegovih najpopularnijih. Mozart je umro tokom komponovanja. Početkom 1791. Mocart je dobio posao da komponuje Requiem, preko posrednika, za ekscentričnog grofa Franca von Valsegga i za taj posao je unapred dobio polovinu predviđene sume novca. Grof je zahtevao da se pridržava uobičajene tekstualne forme Requiema, pa je Amadeus kao mustru odabrao Requiem u c-molu Mihajla Hajdna (1771.); kao petnestogodišnjak prisutvovao je premjerii i bio je oduševljen Mihajlovim Rekvijemom.

 

Ali pošto je to delo već bilo plaćeno 1/2, Joseph Eibler i Franz Ksaver Sußmair (Franz Jakob Freystädtler, Maximilian Stadler), Mocartovi učenici završili su Requiem u ime Konstance Mozart, kompozitorove udovice, koja je bila u finansiskim problemima, pa nije želela da vrati avans; već je pošto je 1792. završeno delo predala grofu, dobila i drugu polovinu ugovorene sume.  Na prvoj stranici Requiema koji je primio grof stoji potpis „di me V. A. Mozart mppr. 1792 “(di me =„ od mene “, mppr. = Manu propria, rukom napisano), koju je, prema analizama rukopisa, falsifikovao Süßmayr.

 

Tokom faze komponovanja, nekoliko puta se Amadeus, sastao sa Benediktom Schackom, Franz Ksaver Gerl-om – sa kojima je inače vežbao i premjeru svoje „Magične frule“,  njegovim zetom Franz de Paula Hofer-om, da upevavaju do tada napisane delove Requiema; Mocart je pevao deonice alta. Prema sećanjima Benedikta Schacka, poslednja od tih proba trebala je biti održana dan pre njegove smrti. Do svoje smrti 5. decembra 1791. napisao je samo uvodni pokret Introitus (Requiem aeternam) sa svim orkestralnim i vokalnim delovima. Kyrie (Mocart je bio napisao za druge potrebe 1781.), Dies irae sekvence (od Dies irae do Confutatis) završeni su samo u vokalnim delovima i figurisanom basu; bilo je i nekoliko važnih orkestralnih delova (npr. Trombon solo u tubu mirumu, često deo prve violine) ukratko ocrtane. Lacrymosa,  započeta sa osam taktova. Domine Jesu Christe i Hostias urađena su samo vokalno. Sanctus, Benedictus, Agnus Dei i Communio; nisu bili napisani. Süßmayr  je komponovao:  Sanctus, Benedictus, Agnus Dei, i dovršio ostale stavove; Joseph Leopold Eybler: "Domine Jesu Christe".  Da li su delovi trube i timpani u Kyrie takođe Süßmayr-ovi do danas je pitanje spora.

 

*

 

Richard Maunder je napravio radikalnu verziju „ Requiem “  (1983. snimio Christopher Hogvood sa Akademijom za drevnu muziku, a štampan je 1988.). Maunder je u potpunosti odbacio Süßmayr-ov Sanctus i Benedictus i isključio ih iz dela, jedino mu se Agnus Dei učinio prihvatljivim na osnovu detaljnih poređenja sa drugim Mocartovim crkvenim delima. Takođe je sastavio Amen fugu za zaključak Lacrymose, za koju je kao polaznu tačku upotrebio Mocartov list skica i fugu - Mocart (KV 608). Takođe je snažno intervenisao u Süßmayr-ov instrumentariji.

 

Franz Beier je 1971. predstavio potpuno novu verziju Requiem, koju je ponovo revidirao za drugo izdanje 1979. Iznad svega, intervenisao je u Süßmayr-ovim delovima instrumenata i eliminisao nespretnost u pokretu... snimili Nikolaus Harnoncourt, Leonard Bernstein i Neville Marriner.

Muzikolog i istraživač Mocarta Hans-Josef Irmen, s druge strane, pribegao je Keusslerovoj ideji da upotpuni Mocarta sa Mozartom. Između ostalog, zamenio je Sankt i Benedikt horom „Božanstvo iznad svega moćnog“ iz Mocartove Tamoske muzike, na koji je smestio liturgijski tekst Sanktusa. Da bi osvojio aminu fugu, dodao je horsku fugu „Laudate pueri“ iz Mocartove Vesperae solennes de Confessore. Irmenova verzija izvedena je 1978. godine u Dizeldorfu i Antverpenu, između ostalih, i štampana je iste godine kao partitura. Otkako je Prisca-Verlag (autorska izdavačka kuća) bankrotirala nakon Irmenove smrti 2007. godine, ova verzija više nije dostupna.

 

 

Zoran Stokić

21.02.2021.

 

Rover sleće na Mars: Sedam minuta užasa, potraga za dokazima drevnog života

 https://www.yahoo.com/lifestyle/watch-perseverance-rover-mars-landing-195820926.html

SCITECH Autor:N1 Zagreb18. feb. 202119:54

 

Nakon sedam meseci putovanja, NASA rover „Persevirens“ priprema se večeras za sletanje na Mars, što će biti početak višegodišnje potrage za dokazima drevnog mikrobiološkog života na Crvenoj planeti. Projekat je "težak" oko 2,7 milijardi dolara, a sletanje i upravljanje roverom košta oko 300 miliona. Iako se čini tako dalekom – crvena planeta već je na dohvat ruke roveru „Persevirens“ (istrajnost na srpskom). Pravo ime za čudo tehnologije koje je za sedam meseci prevalilo 470 miliona kilometara. „Najizazovniji je ulazak u atmosferu Marsa koja ima tek jedan posto Zemljine gustine. To je taman za zagrevanje pri sletanju, ali nedovoljno da nas uspori. Kada udarimo u atmosferu pri brzini od 20 hiljada kilometara na sat trebaće sedam minuta da sletimo“, rekla je jedna od glavnih ljudi misije Lori Glejz.

 

Rover bi trebalo da sleti u krater Jezero – bazen širok 45 kilometara na Marsovoj severnoj polulopti. Naučnici veruju da je pre 3,5 milijardi godina krater bio dom reci koja se ulivala u jezero i stvarala talog u delti u obliku lepeze. Prvo će preći deltu, nekadašnju obalu jezera i na kraju ivice kratera. „Ova misija je zaista fascinatna, istraživanje će se baviti mogućnošću života na Crvenoj planeti i ono što je čini najrelevantnijom i najvažnijom do sada jeste što bi trebalo da rezultira novim povratkom na Mars“, ističe Fernando Abiljera iz NASA.

 

„Persevirens“ je na put krenuo krajem jula s Floride i najveće je vozilo ikad poslato na Mars. Teško je tonu, ima robotsku ruku od dva metra, 19 kamera i dva mikrofona. Ako stigne netaknut biće tek peti rover koji je uspešno završio putovanje od Zemlje do Marsa. „Biću vrlo napeta. Mislim da ćemo svi biti nervozni dok budemo gledali. Dobićemo signale i videti stvari poput otvaranja padobrana što će nam dati nekakav utisak kolika je brzina sletanja. Ali biće to vrlo opasno za živce jer moramo da čekamo signal da je srećno sleteo“, kaže Lori Glejz. Najveća brzina rovera je 152 metra na sat. Prve fotografije brzo će biti dostupne dok se video snimak, uključujući ulazak u atmosferu, očekuje kasnije. „Sedam minuta užasa biće zaista zastrašujući jer su to trenuci u kojima ne možemo ništa da učinimo. Tek kad vozilo uspori – zahvaljujući nadzvučnom padobranu- moramo da usporimo vožnju s približno 350 kilometara na sat na manje od 3 kilometra na sat u trenutku sletanja“, kaže Abiljera.

 

„Persevirens“ će prikupiti do 30 uzoraka stena i tla. Naučnici ne očekuju pronalazak fosilnih zuba, kosti ili lišća već organske molekule i druge znakove pređašnjeg mikrobiološkog života. Kažu i da su naučnici koji će te uzorke analizirati u osnovnoj školi, a možda se još nisu ni rodili jer bi trebalo da budu vraćeni na zemlju u misiji 2030. „Glavni cilj je saznati da li je na Marsu ikada postojao život. Zato idemo na specifično mesto – ukoliko je bilo života na Marsu, onda će upravo onde biti sačuvani njegovi tragovi“, navodi Glejz. Planirani su i neki paralelni eksperimenti – NASA želi po prvi put da leti na nekoj drugoj planeti i to helikopterom. „To je vrlo mali helikopter, upola manji od mikrotalasne pećnice, kojim ćemo prvi put pokazati sposobnost motorno upravljanog leta

na površini Marsa. Ali važno je naglasiti – ovaj helikopter nije naučni instrument, već će biti demonstracija nove tehnologije“, kaže Abiljera. Postaviće se i instrument koji će postupkom elektrolize iz ugljen dioksida od kojeg se uglavnom sastoji Marsova atmosfera proizvoditi kiseonik. „To je stvarno kul eksperiment. Ako poželimo ikada da pošaljemo ljude na Mars bilo bi divno da možemo da koristimo kiseonik dobijen iz ugljen dioksida umesto da ga nosimo sa sobom“, ističe Glejz. Ono što se događa u nekadašnjem jezeru na Marsu – posebno se prati u Jezeru na Zemlji. Mesto u BiH po kojem je NASA nazvala marsovski krater već danima je u euforiji – a posebno danas kada organizuju javni doček rovera.

 

 

***

Komentar

 

***

 

Abeceda života sastoji se od najednostavnij molekula koji imaju sposobnost reprodukcije. Bazični molekuli koje je nauka uspela da sintetizuje na Zemlji mogu se stvoriti slučajnim prirodnim procesima. Misija će na Marsu tražiti te najednostavnije molekule:  adenin, titnin, guanin, citozin - koji su sastavni delovi svake ćelije. Orgel je '50 godina prošlog veka napravio seriju eksperimenata gde je sjedinio cijanovodoničnu kiselinu, amonijak, vodu – to je jedinjenje kasnije zamrzavao – pojavio se "adenin"; adenin je jedna od četiri baze od koje se sastoji DNK. Pokazao da je život mogao nastati ne samo pri visokim temperaturama nego isto tako i pri niskim temperaturama.  Svojevremno u fizici Herc je zaključio da su Maksfelove matematičke jednačine elektro-magnetizma "pametnije od svojih tvoraca daju više nego što su oni zamislili" -  to je u biologiju preneo Orgel kada je kazao:  "Evolucija je pametnija od nas"!

 

 

 

Zoran Stokić

19.02.2021.

 

Srušena Tramp plaza *  Mao Tse-tung protiv vrabaca

 

Video-snimak implozije Tramp plaze, poslednjeg ostatka nekada dominantnog brenda bivšeg predsednika u Atlantik Sitiju, obišao je svet.

 

IZVOR: B92 SREDA, 17.02.2021. | 15:49

 

Pogledati video o rušenju:

 https://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2021&mm=02&dd=17&nav_id=1813319

 

Do implozije je došlo manje od mesec dana nakon što je Donald Tramp napustio Belu kuću. Tramp plaza je bio prvi od tri kazina u vlasništvu Trampa pre nego što je njegovo poslovanje u kockarskoj industriji u Atlantik Sitiju bankrotiralo zauvek, piše Njujork tajms. Dok je vodio kampanju za predsednika, Tramp se često hvalio kako je nadmudrio zajmodavce sa Vol strita i vrednost svog imena uvećao za bogatstvo u Atlantik Sitiju. "Novac koji sam tamo uzeo bio je neverovatan", rekao je u jednom intervjuu. Prvi put otvorena 1984. godine, Tramp plaza postala je 10. kazino Atlantik Sitija. Tramp je zapošljavao hiljade ljudi i njegova kazina su pružila desetine miliona dolara poreskog prihoda. Ali nakon niza prijava za bankrot, Tramp je 2009. prekinuo vezu sa kazinom, iako je njegovo ime nakratko nastavilo da krasi zgradu. Tramp plaza se zatvorila zauvek 2014. godine.

 

 

***

Komentar (neobjavljen B92, Politika i tsl)

***

 

Dž. Vašingtona: "Na sreću, Vlada SAD, koja ne odobrava zatucanost niti podstiče netrpeljivost, zahteva samo da se oni koji žive pod njenom zaštitom ponašaju kao dobri građani, dajući joj delotvornu podršku u svim prilikama". T. Džefersona, koji je napisao: "Naša građanska prava ne zavise u većoj meri od našeg religioznog uverenja nego od naših uverenja o fizici ili geometriji". Njima su uzori bili: Bekon, Njutn, Lok. A uzori Bušu,..., Trampu su? Bog i & - kakav regres. Kad velikim supersilama vladaju ljudi slični Trampu onda nije slučajno sve ovo što nam se događa sa pandemijom. Jer kako je ta pamdemija najverovatnije počela?

 

 

Mao Tse-tung protiv vrabaca.

 

 

A da se prisetimo kampanje "četiri štetočine" (pacovi, muve, komarci i vrapci) u Kini 1958.-1962. koje su bile istrebljene. Istrebljenje vrabaca poznato je i pod nazivom Smash Sparrovs Campaign, u kome je učestvovalo oko 3 miliona ljudi, ubijeno milioni vrabaca, što je rezultiralo ozbiljnom ekološkom neravnotežom – to je kasnije bio jedan od uzroka velike kineske gladi; umesto da se posle ubijanja vrabaca prinosi pirinča povećaju oni su se znatno smanjil. Skavci su se beskonačno umnožavali, bez vrapca koji bi ih pojeli, populacije skakavaca rojila se Kinom. Mao je 1960. okončao kampanju protiv vrabaca. Kineska vlada je na kraju pribegla uvozu 250.000 vrabaca iz Sovjetskog Saveza. Da li ovaj KOVID (i ova pandemija na planeti Zemlji) i drugi virusi iz Kine vuku korene iz ovog NEPROMIŠLJENOG I NEDOPUSTIVOG poteza komunističke vlasti u toj zemlji?

 

 

Zoran Stokić

18.02.2021.

 

Bil Gejts, korona virus i teorije zavere:

 "Zašto bih, zaboga, želeo da vas pratim"

Rešavanje klimatskih promena biće mnogo, mnogo teže nego okončanje pandemije korona virusa, tvrdi Bil Gejts.

 

IZVOR: BBC PONEDELJAK, 15.02.2021. | 11:27 -> 11:49

 

Pedeset i jedna milijarda i nula - dva broja za koja Bil Gejts kaže da treba da zapamtite o klimi. Rešavanje klimatskih promena bilo bi "najneverovatnija stvar koju je čovečanstvo učinilo", kaže ovaj milijarder, osnivač kompanije Majkrosoft (Microsoft). Okončanje pandemije korona virusa je u poređenju sa ovim "vrlo, vrlo lako", tvrdi on.

Nova knjiga Bila Gejtsa Kako izbeći klimatske katastrofe (How to Avoid a Climate Disaster) , vodič je za borbu protiv globalnog zagrevanja.  Ne potcenjujte razmere izazova, rekao mi je kada smo razgovarali prošle nedelje. "Nikada nismo izvršili tranziciju o tome šta treba da radimo u narednih 30 godina. Za to nema presedana." Pedeset i jedna milijarda je koliko tona gasova sa efektom staklene bašte svet obično izbaci u atmosferu svake godine. Nula je mesto do koga treba da stignemo. Gejstova pažnja usmerena je na to kako tehnologija može da pomogne da pređemo taj put.

Obnovljivi izvori energije poput vetra i sunca mogu nam pomoći da dekarbonizujemo električnu energiju, ali, kako ističe Gejts, to je manje od 30 odsto ukupnih emisija. Moraćemo da dekarbonizujemo ostalih 70 odsto svetske ekonomije - čelik, cement, transportne sisteme, proizvodnju đubriva i još mnogo, mnogo više. Jednostavno trenutno nema načina da to bude urađeno za mnoge od ovih sektora.

 

Vlade moraju da prevode

Odgovor leži, kaže Gejts, u naporu za inovacijama u razmerama kakve svet nikada pre nije video. Ovo mora početi od vlada, tvrdi on. Trenutno, privredni sistem ne određuje stvarne troškove upotrebe fosilnih goriva. Većina korisnika ne plaća ništa za štetu nanetu životnoj sredini zagađenjem automobilskim gorivima ili ugljem ili gasom koji su doneli struju u njihove domove. "Trenutno ne vidite bol koji uzrokujete dok emitujete ugljen-dioksid", kako kaže Gejts. Zbog toga kaže da vlade moraju da intervenišu. "Moramo da odredimo skalu cena kako bismo privatnom sektoru rekli da želimo zelene proizvode", kaže on. To će zahtevati ogromna ulaganja vlada u istraživanje i razvoj, tvrdi Gejts, kao i podršku koja će omogućiti rast tržišta novih proizvoda i tehnologija, pomažući tako u smanjenju cena. Ipak, Gejts je bio poznat po tome što je tvrdio da su propisi sputavali inovacije kada je Majkrosoft pretvorio u višebilionskog monstruma kakav je sada. Pa zar sada nije malo nepošteno što zahteva vladinu intervenciju?

Odgovorio je da je uvek podržavao "osnovnu ulogu vlade u pogledu puteva i pravde i obrazovanja i naučnog istraživanja". Što se tiče klimatskog pitanja, on tvrdi da će biti nemoguće izbeći katastrofu, posebno za one koji žive u blizini ekvatora, a da vlade širom sveta ne zaostaju za tim naporima. Republikanska stranka u Americi mora da prepozna važnost borbe protiv klimatskih promena, kaže Gejts. Ovo treba da bude "stalni 30-godišnji pritisak", smatra on. "Posao jednostavno ne može promeniti svu tu fizičku infrastrukturu ako tržišni signali nisu stalni i vrlo jasni."

 

Ko je Bil Gejts? 

Jedan od osnivača Majkrosofta 1975 Na četvrtom je mestu najbogatijih ljudi na svetu sa imovinom vrednom 124 biliona dolara, prema Forbsu. Poklonio je više od 50 biliona dolara kroz dobrotvornu fondaciju koju je osnovao sa spurugom Melindom 1994. Pouvukao se iz Majkrosofta 2008. godine da bi se posvetio dobrovotvornom radu. Trenutno mu je pažnja usmerena na globalno zdravlje i razvoj, obrazovanje i borbu protiv klimatskih promena.

Ne odustaje od letova privatnim avionom.

Ako bi se smanjila upotreba svakodnevnih stvari - manje letova, lokalne hrane, manje električne energije i plina - to ne bi rešilo problem. "Indija će izgraditi stanove za narod, obezbediti osvetljenje noću, klima uređaje kako bi uslovi bili održivi", veruje Gejts, pa se globalna potražnja neće smanjiti. Tvrdi da je politička akcija važnija, zahtevajući od vlade da uradi ispravnu stvar i da sluša glas potrošača i da isto zahteva od kompanija. "Ako kupite električni automobil, hamburger napravljen od zamene za meso, električnu toplotnu pumpu za svoj dom, pomažete u povećanju proizvodnje ovih proizvoda, a time i u snižavanju cena."mGejts i dalje uživa u životu milijardera. Koristi privatne avione, ali insistira da se oni napajaju biogorivom - avionskim gorivom napravljenim od biljnih proizvoda. "Sada plaćam trostruko više za avionsko gorivo, znate, više od sedam miliona američkih dolara godišnje." On učestvuje i na tenderu u iznosu od tri milijarde evra za kupovinu jedne od najvećih svetskih kompanija privatnih mlaznih aviona, kompanije koja se zove Signinčr aviješn (Signature Aviation). Da li je to prikladno kada ste upravo napisali knjigu koja svetu govori kako da izbegne klimatsku katastrofu? "Mislim da odustajanje od letenja ne bi imalo smisla", odgovara on. "Ta vrsta tehnike grube sile neće nas odvesti do cilja." Kaže da odgovor mora biti "vrsta vazduhoplovnog goriva koje ne košta previše, a predstavlja nultu emisiju, a to moraju biti biogoriva ili električna goriva ili možda korišćenje zelenog vodonika za pogon aviona".

Teorije zavere o korona virusu

Gejts je postao neka vrsta magneta za teoretičare zavere o korona virusu. Optužen je za sve, od pravljenja virusa u tajnoj laboratoriji, kao deo projekta globalnih elita za smanjenje broja ljudi na svetu, do upotrebe vakcina za ugrađivanje mikročipova u ljude kako bi ih pratili i kontrolisali.

Smeje se kad ga pitaju o ovome. "Zašto bih želeo da pratim ljude? Znate, jednostavno me ne zanima kuda ljudi idu." Glavna pažnja njegovih velikih dobrotvornih napora do danas bio je bavljenje zdravstvenim problemima u zemljama u razvoju. Kaže mi da je navikao da ljudima bude dosadan kada na koktel zabavama govori o tuberkulozi i malariji, pa je ovo stvarna promena u odnosu na ono što on naziva "normalnom nejasnoćom rada na zaraznim bolestima". Ali kaže da je bio zabrinut da bi govor o klimi mogao izazvati slične kontroverze. "Ne želim da razvodnjavam glas o pitanjima poput iskorenjivanja poliomijelitisa ili malarije", objašnjava Gejts, ali kaže da je smatrao da je bilo pravo vreme za objavljivanje plana za borbu protiv klimatskih promena. Kaže da želi da se njegove ideje ugrađuju u zelene podsticajne pakete koji se predlažu širom sveta i o kojima će se raspravljati uoči ključne klimatske konferencije u novembru ove godine u Glazgovu.

Gejts veruje da smo na ključnoj tački rasprave o klimi. On opisuje mladu generaciju koja ima "moralno uverenje" da mora biti uključena u donošenje promena po tom pitanju. "Sada moramo uzeti tu energiju i osigurati da je ona usmerena na politike koje će doneti razliku", tvrdi on. Ali to neće biti lako, upozorava on. Nada se da ćemo "imati malo sreće" i uspeti u razvoju inovativnih novih tehnologija koje zaista rešavaju teška pitanja, kaže on. Ali optimista je da još možemo izbeći najgore efekte klimatskih promena. "Znate, video sam mnogo puta, inovacije nas iznenađuju na pozitivan način."

 

***

Komentar

 

***

 

Gejc previđa najvažniji problem, koji "referentni okvir" upravlja svetom na planeti? Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem.  Gledano globalno, nauka tri veka upravlja privrednom praksom na planeti Zemlji - ne, međutim, i našom dušom i našim “političkim glasom” na izborima i tsl.! Naša duša je ostala zarobljena u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini i ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Tradicionali sistemi vrednosti su “zloupotrebili” nauku i sprečavaju da ona sprovede svoju "pedagošku" funkciju u našim svakodnevnim životima,  a ta je njena funkcija  daleko najvažnija za proces mišljenja i zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

U "mitskom referentnom  okviru" svi su događaji ili prijateljski ili neprijateljski, dobroćudni ili zloćudni. Svet mita je uvek dramatičan – to je svet akcije, sukobljenih  bipolarnih sila.  U svakoj pojavi mit otkriva borbu tih sila, u tom miljeu  Gejcu je očito pripala uloga đavola.

 

*

 

Ne postoji „apriorni“ način organizovanja iskustva Homo sapijensa, on zavisi od refertnog okvira (kulturne matrice). Hopi indijanci vide svet na drugi način nego mi. Gramatika Hopi jezika diktira da događaj koji "nije u vidnom polju posmatrača" ne može biti u "sadašnjem vremenu" (!!!) Struktura Hopi jezika je toliko različita da se čak i ne operiše imenicama, glagolima, pridevima i drugim delovima govora karakterističnim za indo-evropske jezike. Vremena koja Hopi indijanci upotrebljavaju radikalno se razlikuju od naših, kao uostalom i sve drugo a to ima reperkusije po percepciju, način mišljenja, ponašanje i sliku sveta Hopi indijanaca – od različitog segmentiranja spektra boja, pa nadalje, do monističkog pogleda na svet za razliku od našeg tradicionalno dualističkog. Neka druga plemena doživljavaju prostor na sledeći način – "prostor je samo ono gde doseže moj pogled" (tamo gde se trenutno nalazim).

  *

Sudbina Homo sapijensa je vezana za našu sposobnost izgradnje novih ekoloških niša koje će biti u stanju da - kompenzuju - klimatske, biološke i druge slučajnosti. Glavni problem je u tome što je sa pojavom prvih civilizacija nastala i nova psihologija - psihologija sigurnosti. Ljudi otada "žele" sigurnost jer im ona pomaže u orjentaciji.  Referetni okviri  (kuturne matrice) tih civilizacija bile su prožeti ideologijama koje su nudile apsolutne istine, zapravo, stvarale su - iluziju - sugurnosti. Apsolutne istine mitotvoraca,magova, sveštenika, faraona nisu bile u stanju da se izbore sa slučajnim klimatskim i tsl fenomenima; njihove „niše“ su izumrle. Nauka je pokazala svu složenost opstanka života. Nauka - sistem ponašanja i zaključivanja - nam je pokazala da je sve ljudsko znanje (pa čak i samo naučno - najsigurnije znanje) hipotetičko - ne postoje sigurni temelji saznanja - naši pokušaji preživljavanja  liče na poduhvat mornara koji na otvorenom moru ponovo moraju da izgrade svoj brod, ali da pri tome nikako ne mogu ponovo da počnu od dna jer ne mogu pristati ni u jednu luku.  Živeti znači stalno donositi isprave odluke i rešavati probleme - u nama je – u našoj sposobnostima zaključivanja - naš orjentir. Savremenom svetu je potrebna - tradicija, prvaila i institucije - koje će se koristiti kao i nauka učenjem na greškama, racinalnim izborom između raznih ponuda, gde će naši izbori, naše hipoteze, ako do grešaka dođe, umirati umesto nas. 

Zoran Stokić

15.02.2021.

 

Najveći kompozitor među filozofima – Žan Žak Ruso

Jean-Jacques Rousseau(1712-1778)

 

 

Nenemeravana posledica Rusoovog "rata" sa Volterom i Žan Filip Ramoom oko libreta za Ramoove opere  bila je ta da je postao i kompozitor i profesor muzike. Ruso je Ramoa optuživao da je zastareo i da je njegova muzika previše komplikovana u poređenju sa jednostavnošću i „prirodnošću“ dela poput Pergolezijeve "La serva padrona". Sredinom 1750-ih, Ramo je kritikovao Rusoove doprinose muzičkim člancima u Enciklopediji, što je dovelo do svađe sa vodećim filozofima d'Alamberom i Didro-om. Kao rezultat, Žan-Fransoa Ramo je postao lik tada neobjavljenog Didroovog dijaloga, "Le neveu de Rameau" ("Rameauov nećak").

Ruso je bio uspešan kompozitor muzike, koji je napisao sedam opera, kao i muziku u drugim žanrovima, dao je doprinos muzici kao teoretičar, napisao je i Muzički rečnik, tvorac je i “muzičke-drame”, pisao je i libreta, do saradnje sa Ramoom oko libreta ipak nije došlo. Ramoov “Hipolit i Ariciju”, je  jedna od najboljih Ramoovih baroknih opera, Tomazo Traeta je “pretopio” u novu muzičku formu, “klasičnu operu”; Ruso, Arne i Traeta su utrlu put Glukovoj reformi opere.  Muzika Rusoa-kompozitora bila je spoj kasnobaroknog stila i nove klasične mode, a sam Ruso pripada istoj generaciji "prelaznih" kompozitora kao što su Kristof Vilibald Gluk i K. F. E. Bah, J. K. Bah. Njegova  “Le Devin du village” (1752),  opera u 1 činu, imala je veliki uspeh - „pevala ju je cela Francuska”, od seljaka do aristokrata; zapravo odmah je bila uspešna u celoj Evropi; kralj mu je tada ponudio penziju - Rusou je to odbio; nije želeo da ima bilo kakve obaveze prema francuskoj kruni. Posebno zbog toga što je smatrao da je kruna i francuska aristokratija primarni krivac što je francuska barokna opera postala “lajanje” a ne “pevanje”. U istoriji francuske muzike, međutim, Ruso je uglavnom poznat samo kao kritičar i protivnik Ramoa. Zašto?

U svojoj knjizi “Lettre sur la musique francaise”, objavljenoj 1753. godine, Ruso je tvrdio da je italijanska muzika superiornija od francuske na osnovu principa da melodija mora imati prioritet nad harmonijom; Ramo je u svojim spisima i pismima uvek isticao suprotan princip. Te da francuski jezik nema ni ritma ni melodije, kao italijanski,..., Naravno da mu je ta knjiga javno spaljena. Zbog njegovih ekstremnih stavova prema francuskom jeziku i Lili-Ramoovoj operi, pisci i kompozitori kao Berlioz, Debisi i drugi,“zaobilazili” su da Rusoa uvrste u kompozitore, a ako su ga i spominjali kao takvog, to je uvek išlo uz omalovažavanje.

Ruso je u muziku uveo ideju da je u umetnosti slobodan izraz kreativne ličnosti važniji od strogog pridržavanja tradicionalnih pravila i postupaka. Ovo je danas poznato kao karakteristika romantizma. Ruso se zalagao za muzičku slobodu i promenio odnos ljudi prema muzici. Njegova dela i muzičke ideje su cenili kompozitori poput Kristofa Vilibalda Gluka i Volfganga Amadeusa Mocarta. Mocart je izjavio da ga je Rusoova opera “Le Devin du village” motivisala, podstakla da napiše svoju prvu operu, temu i libreto Rusoa varirao je 1768.; Duet „Non, Colette n'est point trompeuse“ (iz “Le Devin du village”)  preuzeo je i varirao Betoven.

 

Les Muses galantes [fr] (1743) opera/balet

Les Fetes de Remire (1745)

Symphonie à Cors de Chasse (1751)

Le Devin du village (1752) – opera u 1 činu

https://www.youtube.com/watch?v=Ld7XDELDnto

Salve Regina (1752) – antiphone

Chansons de Bataille (1753)

Les Consolations des Misères de Ma Vie (1781)

Daphnis et Chloé

Que le jour me dure!

Le Printemps de Vivaldi (1775)

Avril – aire a poesía de Rémy Belleau

*

Žan-Žak Ruso, koji je dramu Pigmalion napisao 1762. dodao joj je muziku 1770., ali na koji način je tekao taj eksperiment? „Izmislio sam vrstu drame", kaže nam on, "u kojoj se reči i muzika čuju ali ne istovremeno - već jedno za drugim, muzička fraza najavljuje i utire put izgovorenoj frazi ".

Georg Anton Benda (1722-1795) je proslavio taj Rusoov izum „muzičku-dramu“:

„Medeja“,

https://www.youtube.com/watch?v=GgW4wqKewZk

" Ariadne auf Naxos",

https://www.youtube.com/watch?v=Pk6KH0e5A9Y

 „Romeo i Julija“

https://www.youtube.com/watch?v=7sY73ThjDdo

 

"Pigmalion"

https://www.youtube.com/watch?v=daLXEg81ovo&pbjreload=101

 

***

Dela u kojima Ramo izlaže svoju teoriju muzike su u osnovi četiri:

Traite de l'harmonie reduite a ses principes naturels, Pariz (1722).

Nouveau sisteme de musikue theorikue, Pariz (1726).

Generation harmonikue, Pariz (1737).

Demonstration du principe de l'harmonie, Pariz (1750).

*

„Dissertation sur les different methodes d'accapagnement“, Pariz (1732).

„Observations sur notre instinct pour la musikue et sur son prince“, Pariz (1754).

„Erreurs sur la musikue dans l'Enciclopedie“, Pariz (1755).

„Code de musikue pratikue“, Pariz (1760).

Zoran Stokić

14.02.2021.

 

Praistorija i nauka:  Naši preci su imali seks sa neandertalcima – naučnici znaju detalje

 

 

Piše: BBC News na srpskom12. februara 2021. 17.02

 

Pogledi su im se sreli preko grubog planinskog pejzaža praistorijske Rumunije. On je bio neandertalac i go golcijat, ako se ne računa krzneni plašt. Imao je dobro držanje i bledu kožu, možda malko crvenu od sunčanice. Oko jednog od debelih mišićavih bicepsa nosio je ogrlicu od orlovih kandži. Ona je bila rani savremeni čovek, odevena u kaput od životinjske kože sa kragnom od vučjeg krzna. Imala je tamnu kožu, duge noge i kosa joj je bila u pletenicama. On je pročistio grlo, odmerio je od glave do pete i – i apsurdno visokim, nazalnim tonom – izgovorio najbolju rečenicu za muvanje koju je znao. Ona ga je bledo pogledala. Srećom po njega, nisu govorili istim jezikom. Nasmejali su se od nelagode i možemo da pretpostavimo šta se desilo posle toga. Naravno, moglo je da bude mnogo manje nalik uzavreloj sceni iz ljubića. Možda je žena bila neandertalac, a muškarac je pripadao našoj vrsti. Možda je njihov odnos bio neobavezan i pragmatičan, zato što u ono vreme nije bilo previše ljudi. Sugerisano je čak i da ovakva smuvavanja nisu bila na uzajamno dobrovoljnoj bazi. Iako nikad nećemo saznati šta se zapravo dešavalo tokom ovih susreta – ili njima sličnim – ono u šta možemo da budemo sigurni jeste da se takav par jeste smuvao.

 

Oko 37.000-42.000 godina kasnije, u februaru 2002. godine, dva istraživača došla su do izuzetnog otkrića u podzemnom pećinskom sistemu jugo-zapadnih Karpata, blizu rumunskog grada Anina. Čak ni stići tamo nije bio lak zadatak. Prvo su morali da koračaju podzemnom rekom koja je sezala sve do njihovog grla nekih 200 metara. Potom je usledilo ronjenje 30 metara kroz podzemni prolaz, nakon čega je išao uspon od 300 metara do „mišje rupe“ – otvora kroz koji su ušli u prethodno nepoznatu odaju. Unutar Pestera cu Oase iliti „Pećine sa kostima“ pronašli su hiljade kostiju sisara. Tokom njene duge istorije, smatra se da su je nastanjivali samo mužjaci pećinskog medveda – izumrli rođaci mrkog medveda – kojima uglavnom pripadaju. Na njihovoj površini ležala je jedna ljudska vilična kost, za koju je datiranje metodom radioaktivnog ugljenika pokazalo da pripada jednom od najstarijih poznatih ranih savremenih ljudi u Evropi. Smatra se da su ostaci stigli u pećinu prirodnim putem i da su ostali tamo netaknuti od tada.

 

U ono vreme, naučnici su primetili da je, iako je vilična kost nepogrešivo savremena po izgledu, sadržala i neke neobične neandertalske crte. Godinama kasnije, taj utisak je potvrđen. Kad su naučnici analizirali DNK izvučen iz ovog nalazišta iz 2015. godine, otkrili su da je jedinka bio muškarac i da je najverovatnije bio 6-9 odsto neandertalac. To je najveća koncentracija ikad pronađena u ranom savremenom čoveku i oko tri puta veća od one pronađene u današnjim Evropljanima i Azijcima, čiji je genetski sastav otprilike 1-3 odsto neandertalski. Zato što je genom sadržao velike segmente neprekinutih neandertalskih sekvenci, autori su izračunali da je vlasnik vilice najverovatnije imao neandertalskog pretka svega četiri do šest generacija ranije – što je ekvivalent pra-pra-praroditelja, pra-pra-praroditelja ili pra-pra-pra-praroditelja. Ustanovili su da je ta veza verovatno nastala manje od 200 godina pre vremena u kom je on živeo.

 

Pored vilične kosti, tim je u Pećini sa kostima pronašao fragmente lobanje još jedne jedinke, koji je posedovao sličnu mešavinu svojstava. Naučnici još nisu uspeli da izvuku DNK iz tih ostataka, ali kao i kod vilične kosti, smatra se da su možda pripadali nekom ko je imao skorije neandertalsko poreklo. Od tada, dokazi o tome da seksualni odnos između ranih savremenih ljudi i neandertalaca nije bio redak slučaj samo su se gomilali. Skriveni u genomima današnjih populacija nalaze se znaci da se to desilo u mnogo pojedinačnih slučajeva i na široj geografskoj oblasti. Do današnjeg dana postoje ljudi koji nose genetski materijal najmanje dve različite populacije neandertalaca, za koje jedna analiza govori da su se ukrstili sa ljudima više puta i u Evropi i u Aziji. Štaviše, neandertalska DNK može se naći u svakom ko je živ danas, među kojima su i ljudi afričkog porekla, za čije se pretke smatra da nisu direktno dolazili u kontakt s ovom grupom. A transfer se dešavao i obrnutim smerom. Naučnici su 2016. godine otkrili da neandertalci iz Altajskih planina u Sibiru dele 1-7 odsto svoje genetike sa precima savremenih ljudi, koji su živeli otprilike pre 100.000 godina. Ključno, iako možete da pomislite da su golicavi detalji tih drevnih veza izgubljeni u praistoriji, i danas imamo nagoveštaje kako su oni mogli da izgledaju. Tu je sve što ste ikada želeli da znate o ovoj golicavoj epizodi u ljudskoj istoriji.

 

Ljubljenje

 

Laura Vejrič – antropološkinja sa Državnog univerziteta u Pensilvaniji – otkrila je 2017. godine sablasni trag 48.000 godina starog mikroskopskog autostopera koji se zakačio za jedan praistorijski zub. „Proučavam drevne mikrobe da bih saznala više o prošlosti, a dentalni proračuni jedini su pouzdan način da rekonstruišete mikroorganizme koji su živeli u drevnim ljudima“, kaže Vejrič.

 

Ona je bila posebno zainteresovana za ono što su neandertalci jeli i kakve su interakcije imali sa okruženjem. Da bi to otkrila, sekvencirala je DNK iz plaka na zubima pronađenim u tri različite pećine. Dva uzorka uzeta su među 13 neandertalca pronađenih u El Sidronu u severozapadnoj Španiji. Ovaj lokalitet nedavno su obeležile intrige, kad je otkriveno da su mnogi od tih pojedinaca izgleda patili od urođenih abnormalnosti, kao što su deformisane čašice kolena i pršljenovi, i mlečnih zuba koji su se zadržali dugo posle detinjstva. Sumnja se da se grupa sastojala od bliskih rođaka, koji su akumulirali recesivne gene posle duge istorije ukrštanja među srodnicima. Porodica je doživela tragičan kraj – u njihove kosti bili su urezani znaci da su bili žrtve kanibalizma.

 

Smatra se da su oni među poslednjim neandertalcima koji su hodali Zemljom. Na veliko iznenađenje Vejričove, jedan od zuba iz El Sidrona sadržao je genetski trag mikroorganizma nalik bakteriji, Metanobrevibakter oralis, koja može da se nađe u našim ustima do današnjih dana. Uporedivši neandertalsku verziju sa verzijom savremenih ljudi, uspela je da izračuna da su se njih dve razdvojile pre oko 120.000 godina. Ako su neandertalci i današnji ljudi oduvek delili isti oralni sastav, očekivali biste da se to desilo mnogo, mnogo ranije – najmanje pre 450.000 godina, kad su dve podvrste pošle različitima putevima. „Ovo znači da su se mikroorganizmi prebacili u međuvremenu“, kaže Vejrič.

 

Nemoguće je znati zasigurno kako se to desilo, ali moglo bi da bude povezano sa nečim drugim što se isto desilo pre 120.000 godina. „Za mene je fascinantno to što je to isto tako jedan od prvih vremenskih perioda u kojima smo zabeležili ukrštanje između ljudi i neandertalaca“, kaže Vejrič. „Tako da je na neki način divno videti da je ovaj mikrob umešan u tu interakciju.“ Vejrič objašnjava da je jedan od mogućih puteva transfera ljubljenje. „Kad poljubite nekoga, oralni mikrobi se razmenjuju između vaših usta“, kaže ona. „Moglo se desiti jednom, a onda nekako magično raširiti, ako je grupa ljudi koja se zarazila nakon toga bila veoma uspešna. „Ali moglo bi biti i da se to dešavalo prilično redovno.“ Još jedan način za transfer vaših oralnih mikroba je putem hrane.

 

A iako nema direktnih dokaza da je neandertalac pripremao večeru za ranog savremenog čoveka, romantični obrok mogao je da bude alternativni izvor M.oralisa. Za Vejrič, ovo otkriće uzbudljivo je i zato što sugeriše da su naše interakcije sa drugim vrstama ljudi pre mnogo vremena oblikovale zajednice mikroorganizama koje nosimo u sebi i dan-danas. To postavlja jedno pitanje za Vejrič: „Da li naš mikrobiom funkcioniše pravilno zato što smo pokupili mikroorganizme od neandertalaca?“ Na primer, dok se M.oralis obično vezuje za bolest desni kod savremenih ljudi, Vejrič kaže da je pronađen kod mnogih praistorijskih pojedinaca koji su imali savršeno zdrave zube. U budućnosti, ona predviđa korišćenje ovih uvida izvučenih iz drevnog zubnog plaka da bi se rekonstruisali zdraviji oralni mikrobiomi za ljude koji žive u savremenom svetu.

 

Muški ili ženski neandertalci

 

Nemoguće je zasigurno reći da li su se uglavnom neandertalke muvale sa savremenim muškarcima ili obrnuto – ali postoje neke naznake za to. Arheolozi su 2008. godine otkrili slomljenu kost prsta i jedan jedini kutnjak u pećini Denisova u ruskim Altajskim planinama, na osnovu kojih je otkrivena jedna potpuno nova podvrsta ljudi. Godinama su „denisovljani“ bili poznati samo na osnovu šačice uzoraka iskopanih na ovom lokalitetu, zajedno sa njihovom DNK, iz koje su naučnici saznali da se njihovo nasleđe proteže sve do današnjih dana u genomima ljudi istočnoazijskog ili melanezijskog porekla. Denisovljani su mnogo bliži srodnici neandertalaca nego današnjih ljudi; dve podvrste možda su imale oblasti koje su se preklapale u Aziji stotinama hiljada godina. To je postalo posebno očigledno 2018. godine, posle otkrića fragmenta kosti koja je pripadala mladoj devojci – koja je dobila nadimak Deni – sa majkom neandertalkom i ocem denisovljaninom. Shodno tome, imalo bi smisla ako bi muški polni hromozomi neandertalaca ličili na one denisovljana. Ali pošto su naučnici sekvencirali DNK iz tri neandertalca koji su živeli pre 38.000-53.000 godina, iznenadili su se kad su otkrili da su njihovi ipsilon hromozomi imali više toga zajedničkog s onima današnjih ljudi.

 

Istraživači kažu da je ovo dokaz „neobičnog toka gena“ između neandertalaca i ranih savremenih ljudi – oni su se prilično mnogo ukrštali. Toliko često, čak, da kako su brojevi neandertalaca opadali pred kraj njihovog postojanja, njihovi ipsilon hromozomi možda su izumrli i u potpunosti bili zamenjeni našim. To sugeriše da je značajan broj naših muških ljudskih predaka imao seks sa neandertalkama. Ali tu priči nije kraj. Druga istraživanja pokazuju da je skoro identična sudbina zadesila neandertalske mitohondrije – ćelijsku mašineriju koja je pomogla da se šećeri pretvaraju u upotrebljivu energiju. One su se isključivo prenosile sa majki na decu, tako da kad je mitohondrija ranog savremenog čoveka pronađena u ostacima neandertalaca 2017. godine, ukazala je na to da su naši preci takođe imali seks sa muškim neandertalcima. Ovaj put, ukrštanje se najverovatnije desilo pre 270.000 do 100.000 godina, kad su ljudi uglavnom bili ograničeni na Afriku.

 

Seksualno prenosive bolesti

 

Pre nekoliko godina, Vile Pimenof proučavao je seksualno prenosivi ljudski papilomavirus (HPV) kad je primetio nešto čudno. Papiloma virusi su sveprisutni među životinjama, uključujući medvede, delfine, kornjače, zmije i ptice – štaviše, pronađeni su u svakoj vrsti koja je proučavana da bi se pronašlo njihovo prisustvo. Samo među ljudima u opticaju postoji više od 100 sojeva, koji su kolektivno zaslužni za 99,7 odsto rakova grlića materice širom sveta. Od ovih, jedan od najsmrtonosnijih je HPV-16, koji može da ostane u telu godinama dok polako razara ćelije koje je zarazio. Ti seksualni odnosi mora da su bili prilično uobičajeni u Evroaziji, u oblastima gde su bile prisutne obe ljudske populacije – Vile Pimenof Ali na planeti postoji jasna podela između mesta na kojima mogu da se nađu određene varijante virusa. Širom većeg dela planete, najverovatnije je da ćete naleteti na tip A, dok se u podsaharskoj Africi većina ljudi zarazi tipovima B i C. Da sve bude intrigantnije, obrazac precizno odgovara raspodeli neandertalske DNK širom sveta – ne samo da ljudi u podsaharskoj Africi nose neobične sojeve HPV-a, već sa sobom nose i relativno malo neandertalskog genetskog materijala.

 

Da bi otkrio šta se dešava, Pimenof je iskoristio genetsku raznolikost među današnjim tipom A da izračuna da se on prvi put pojavio otprilike pre 60.000 do 120.000 hiljada godina. To ga čini mnogo mlađim od drugih vrsta HPV-16 – i ključno, poklapa se sa vremenom kad su se rani savremeni ljudi stigli iz Afrike i došli u kontakt sa neandertalcima. Iako je teško to dokazati definitivno, Pimenof veruje da su odmah počeli da razmenjuju seksualno prenosive bolesti – i da podela u varijantama HPV-16 odražava činjenicu da smo dobili tip A od njihovih predaka. „Testirao sam to hiljadama puta koristeći računske tehnike i rezultat je uvek bio isti – da je to najverovatniji scenario“, kaže Pimenof.

 Na osnovu načina na koji se HPV virusu širi danas, on podozreva da virus nije bio prenet na ljude jednom, već u mnogo različitih prilika. „Malo je verovatno da se to desilo samo jednom, zato što bi onda bilo verovatnije da se prenošenje dalje nije primilo“, kaže Pimenof. „Ti seksualni odnosi mora da su bili prilično uobičajeni u Evroaziji, u oblastima gde su bile prisutne obe ljudske populacije.“

 

Intrigantno, ali Pimenof takođe veruje da preuzimanje tipa A od neandertalaca objašnjava zašto je on toliko kancerogen kod ljudi – zato što smo se prvi put sreli s njim relativno skorije, naš imuni sistem nije se dovoljno razvio da se oslobodi ove infekcije. Štaviše, seks sa neandertalcima mogao je da nam prenese i veliki broj drugih virusa, uključujući drevnog pretka HIV-a. Ali nemamo razloga da se ljutimo na naše davno izgubljene rođake zato što postoje dokazi da smo i mi njima podarili seksualno prenosive bolesti – uključujući herpes.

 

Polni organi

 

Iako možda deluje neukusno zapitati se kako su izgledali penisi i vagine neandertalaca, genitalije različitih organizama bile su predmet ogromnog korpusa naučnih istraživanja; u vreme pisanja ovog članka, pretraga za „evolucijom penisa“ na Gugl skolaru izbacio je 98.000 rezultata, dok je „evolucija vagine“ pokazala 87.000. Ispostavlja se da životinjski polni organi mogu da otkriju iznenađujuće mnogo toga o njihovom načinu života, strategiji parenja i istoriji evolucije – tako da je postavljanje pitanja o njihovim spolovilima samo još jedan put da se oni bolje upoznaju. Životinjsko carstvo sadrži kaleidoskopski dijapazon maštovitih sastava polnih organa.

 

Oni podrazumevaju oktopoda argonauta i njegov crvoliki odvojivi penis, koji može sam da otpliva da se pari sa ženkama – što je praktično svojstvo za koje se smatra da se razvilo zato što su mužjaci samo 10 odsto veličine njihovih ljubavnica – kao i trostruke vagine kengura, koji ženkama omogućuju da budu stalno trudne. Jedan od načina na koji su ljudski penisi neobični jeste to što su glatki. Naši najbliži živi rođaci, obične i bonobo šimpanze – sa kojima delimo oko 99 odsto naše DNK – imaju „peniske kičme“. Ove sićušne bodlje, koje se sastoje od iste supstance kao i koža i kosa (keratin), smatra se da su se razvile da bi raščistile spermu konkurentskih mužjaka ili da bi blago nažuljale žensku vaginu tako da je odvrate od novog seksa na neko vreme. Smatra se da je peniska kičma najkorisnija kod promiskuitetnih vrsta, kod kojih može da pomogne mužjacima da maksimizuju svoju šansu za reprodukciju. Naučnici su 2013. godine otkrili da genetski kod za peniske kičme nedostaje u neandertalskim i denisovljevim genomima, baš kao i kod savremenih ljudi, sugerišući da je nestao kod naših zajedničkih predaka pre najmanje 800.000 godina.

 

Ovo je značajno, zato što se smatra da je peniska kičma najkorisnija kod promiskuitetnih vrsta, kod kojih može da pomogne mužjacima da maksimizuju šanse za reprodukciju. To je dovelo da spekulacije da su – poput nas – neandertalci i denisovljani uglavnom bili monogamni.

 

Spavanje sa kim stigneš

 

Međutim, postoje neki dokazi koji ukazuju na to da su neandertalci spavali naokolo sa kim su stigli više od savremenih ljudi. Studije fetusa pokazale su da prisustvo androgena kao što je testosteron u materici može da utiče na „razmere prstiju“ osobe kad odraste – meru dužine njenog kažiprsta i domalog prsta, koja se izračunava ako se prvi podeli sa drugim. U okruženju sa više testosterona, ljudi obično završe sa nižom razmerom. Ovo važi za oba biološka pola. Posle ovog otkrića, pronađene su veze između razmere prstiju i privlačnosti lica, seksualne orijentacije, rizikovanja, akademskog učinka, koliko su žene saosećajne a muškarci dominantni, pa čak i veličine njihovih testisa – mada su neke studije u ovoj oblasti kontroverzne. Tim naučnika je 2010. godine zapazio obrazac i među najbližim rođacima ljudi. Ispostavlja se da šimpanze, gorile i orangutani – koji su obično promiskuitetniji – imaju u proseku nižu razmeru prstiju, dok rani savremeni čovek pronađen u izraelskoj pećini i današnji ljudi imaju višu razmeru (0.935 i 0.957). Ljudi su uglavnom monogamni, tako da su istraživači sugerisali da možda postoji veza između razmere prstiju vrste i njene seksualne strategije. Ako su u pravu, neandertalci su – koji su imali manju razmeru od ove dve grupe (0.928) – bili neznatno manje monogamni i od ranih savremenih i od današnjih ljudi.

 

Odlazak u zalazak sunca

 

Jednom kad su se neandertalac i rani savremeni čovek spojili, verovatno su se nastanili blizu mesta gde su živeli ljudi, a svaka generacije je sledila isti obrazac. Genetski dokazi o neandertalcima pokazuju da su se njihova domaćinstva sastojala od srodnih muškaraca, njihovih partnera i dece. Čini se da su žene napuštale svoje porodice kad nađu partnera. Drugi uvid u scenario „živeli su srećno do kraja života“ između ranih savremenih ljudi i neandertalaca potiče iz studije gena koje su ostali u današnjim Islanđanima. Prošle godine je analiza genoma 27.566 takvih pojedinaca pokazala godišta u kojima su neandertalci obično dobijali decu: i dok su žene bile starije nego njihovi ekvivalenti među ranim savremenim ljudima, muškarci su obično bili mladi očevi. Ako bi naš par dobio bebu, onda ju je možda – kao drugi neandertalci – majka dojila oko devet meseci i potpuno odbila od sise oko 14. meseca, što je ranije nego kod ljudi u savremenim neindustrijskim društvima. Znatiželja u vezi s ovim drevnim interakcijama otkriva nove informacije o tome kako su neandertalci živeli uopšte – i zašto su nestali.

 

Poslednji neandertalac: Kraj puta

 

Čak i ako vas ne zanimaju drevni ljudi, smatra se da su ova uparivanja doprinela čitavom dijapazonu osobina koje savremeni ljudi poseduju danas, od nijanse kože, boje kose i visine, do naših navika u spavanju, raspoloženja i imunog sistema. Njihovo otkrivanje već dovodi do potencijalnih metoda lečenja za savremene bolesti, kao što su lekovi koji ciljaju naendertalski gen za koji se smatra da dovodi do teških slučajeva Kovida-19. Danas se smatra da je do izumiranja neandertalaca pre oko 40.000 godina možda delom došlo zahvaljujući našoj uzajamnoj privlačnosti, kao i faktorima kao što su iznenadne klimatske promene i ukrštanje u okviru srodnika.

 

Naša najnovija teorija je da su bolesti koje nose ove dve podvrste – kao što su HPV i herpes – prvobitno formirane kao nevidljiva barijera, koja je sprečavala obe vrste da proširuju svoju teritoriju i potencijalno dođu u kontakt. U retkim oblastima u kojima se jesu preklopili, oni se jesu ukrštali i rani savremeni ljudi su dobili korisne gene imuniteta koji su najednom omogućili da pođu dalje. Ali neandertalci nisu bili te sreće – modelovanje sugeriše da ako su imali veći teret bolesti od starta, možda su ostajali duže ranjivi na ove nove egzotične sojeve, bez obzira na ukrštanje – a to znači da su ostali zaglavljeni tu gde su. Na kraju su današnji ljudi stigli do njihove teritorije i istrebili ih. Druga ideja je da smo postepeno apsorbovali njihovu relativnu malu populaciju u onu ranih savremenih ljudi. Na kraju krajeva, oni su već uglavnom usvojili naše ipsilon hromozome i mitohondrije, a najmanje 20 odsto njihove DNK i dalje postoji u živim ljudima danas. Možda par koji se smuvao u praistorijskoj Rumuniji i dalje živi u nekome ko upravo čita ovaj članak.

 

 

***

Komentar

 

U dnevnom listu "Danas", na ovaj tekst, "propušten" je komentar "Sumadinac", komentar moje malenkosti  nije objavljen.  

Odavno sam predvideo  da će "Danas" završiti kao "Tv studio B", ali ovo je ipak gore i od Tv studio B. 

Kada je Basara kazao da u redakciji "Danas" pola redakcije protiv njegove kolune "Famozno", mnogi nisu verovali. Od građanskog lista do lista "Zemlja ravna ploča", eh ta mrska - zločin "sotonska" - nauka.

 

*

////Sumadinac13. februara 2021. u 13.10

"Vecu glupost nisam procito u zivotu.ta ista sotonska nauka nam je vec dosla glave"////

 

 

***

 Komentar

 

 Čovek je "kulturna životinja". I dok ptica, šta god radila, uvek ostaje ptica i, isto tako, riba nikada ne može da se "oneribi", dotle nam istorijske, antropološke i sociološke činjenice pokazuju da čovek može da se dehumanizuje, onečoveči. Zatim, dok je pticama i ribama njihovo društveno ponašanje potpuno urođeno i nije plod kulturnog nasleđa, tj. automatsko je, dotle je čovekovom kulturnom nasleđu bila potrebna i genetička podrška, da bi on kao "kulturna životinja" preživeo! Naše mišljenje niti je plod instinkta, niti je proizvod čulnih utisaka, a ne proizilazi ni iz samih opažanja, već je uvek plod kompletnih "akcija", plod je grupa operacija - fizičkih i logičkih - koje učimo u kulturi. Kultura stvara od nas ono što jesmo, ona svojim momentom, masom i težinom "stimuliše" naše odrastanje i humanizovanje. Primarni elemnti kulture, a tu spada i tradicija, pogled na svet, norme i & su - referentni okvir - koji određuje kvalitet života društva. Referetni okviri se mogu kretati u smeru evolucije ali nažalost i smeru involucije.

 

 

Zoran Stokić

14.02.2021.