Veštice i sujeverje: "Spalili su moju pretkinju kao vešticu - tri veka kasnije, sprao sam ljagu s njenog imena“

"Progon veštica“ u Evropi doveo je do smrti hiljade osoba, uglavnom žena, koje su spaljene na lomači.

 

IZVOR: BBC NEDELJA, 29.11.2020. | 17:53

 

Za jedno malo univerzitetsko mesto, Lemgo u severozapadnoj Nemačkoj ima prilično burnu istoriju. A ime njegove najprepoznatljivije zgrade, "Kuća načelnika za veštice", može da vam da neki nagoveštaj zašto. Ona se odnosi na lovca na veštice koji je živeo tamo u 17. veku i vodio poslednja tri talasa suđenja.

 

U periodu od pedesetak godina koji je započeo 1628. godine, više od 200 žena (kao i pet muškaraca) spaljeno je na lomači samo u Lemgou.A jedno od imena koje se tu pojavljuje je Margareta Kreveciek.

 

Kreveciek je uhapšena i optužena za vradžbine i pokušaje da nauči jednu devojčicu svojim trikovima u leto 1653. godine. Ona je izložena torturi priznala bavljenje vradžbinama i spaljena je u nedelju 10. avgusta iste godine. Kao ustupak, vlasti su dozvolile da prvo bude obezglavljena. I to je bilo sve što se tiče priče o Kreveciek jedno duže vreme.

 

Ali ta priča se nedavno promenila, zahvaljujući jednom njenom potomku.

 

Porodična potraga

 

Penzionisani policajac i strastveni amaterski geneaolog Bernd Kramer otkrio je da njegova supruga Ula ima rodbinske veze sa Kreveciek dok je istraživao svoje porodično stablo.

 

"Kad smo otkrili da imamo tzv. 'vešticu' među našim precima, odmah sam se uzbudio. Takve stvari predstavljaju blago u mojem istraživanju porodice", rekao je Kramer za BBC. "Moja supruga je odmah pomislila: sirota žena! Ali nismo se uplašili zato što smo iz škole znali da su tokom tih godina u Evropi načinjene mnoge nepravde."

 

Kreveciek je optužio njen šestogodišnji posinak pošto ga je kaznila batinama. Krameri, koji žive u Bremerhabenu, tri sada vožnje na sever od Lemgoa, smatrali su da njihova daleka rođaka zaslužuje pravdu bez obzira na to koliko je vremena u međuvremenu prošlo. I tako, nekoliko vekova kasnije, 2012. godine, oni su podneli zvaničan zahtev gradskim vlastima zatraživši da Kreveciek bude oslobođena svih optužbi. Pet godina kasnije, ona i sve žrtve lokalnih suđenja vešticama bili su proglašeni nevinim.

"Smatrali smo da je važno da se spere ljaga sa njenog imena zato što svaka nepravda, naročito ako su je počinili država ili Crkva, mora da se ispravi, čak i nakon što je prošlo toliko vremena", kaže Kramer. "Svaki slučaj koji je izvučen na svetlost dana sprečava da se te nepravde zaborave."

 

Veliki lov na veštice

 

Salemska suđenja u Masačusetsu u 17. veku poznata su širom sveta, ali Evropa je zapravo bila mesto neuporedivo masovnijeg lova na veštice. U Salemu je 200 osoba optuženo da su veštice, a 20 je izgubilo živote. U današnjoj Nemačkoj, broj pogubljenja koji se smatra da je izvršen kreće se oko 25.000.

 

Na mestu današnje Švajcarske, na primer, bila su pobijena čitava sela. Procenjuje se da je u Evropi između kraja 16. i poznog 17. veka pogubljeno između 40.000 i 60.000 ljudi. Hartmut Hegeler je protestantski pastor u gradu Uni, na sat vremena vožnje od Kelna. Od 2010. godine, on je pomogao da se oslobode optužbi stotinak žrtava lova na veštice u Nemačkoj.

 

"Za mene je to pitanje kredibilnosti moje vere. Isus Hrist je i sam bio optužen, mučen i pogubljen, a mi hrišćani verujemo da je on bio nevin", rekao je otac Hegeler za BBC. "Ove žrtve lova na veštice proživele su iste stvari, optužene su, mučene i pogubljene iako su bile nevine." Ali on kaže da suština ove borbe nije samo u prošlosti - ona se vodi i protiv "nasilja i marginalizacije" koji se i dalje dešavaju u svetu danas.

 

"Veštica" sa devet godina

 

Otac Hegeler kaže da je jedan slučaj koji je najviše ostavio utisak na njega bio slučaj Kristine Tajpel, devetogodišnje devojčice pogubljene u maju 1630. godine u severnom selu Oberkirhen.

 

Kristina je počela da govori ljudima da je veštica i da je učestvovala u veštičjem piru - noćnom plesu sa đavolom - zajedno sa 15 drugih ljudi: osam muškaraca, šest žena i još jednom devojčicom, Gretom Halman.Postoje spekulacije zašto je Kristina počela da priča tu priču, a mnogi istoričari sugerišu vezu između zlostavljanja ovog deteta ili neke druge vrste traume.Vlasti su dale da su ona i 15 ljudi koje je imenovala uhapse i izlože torturi. Onda su oni imenovali neke druge ljude. Održano je sedam suđenja u periodu od tri meseca.Na kraju je na lomači spaljeno 58 ljudi - uključujući Kristinu, njenu maćehu, Gretu i njene roditelje.

 

"Ne postoje nikakvi zapisi o mučenju ove devojke, ali možete samo da zamislite koliko bi se devetogodišnja devojčica uplašila samo kad su joj pokazali instrumente za mučenje", kaže otac Hegeler. Bila je uobičajena praksa pokazati osumnjičenima instrumente kojima ćete biti mučeni tokom prvobitnog "prijateljskog" saslušanja. Brutalni oblici telesne kazne, koji su uključivali razapinjanje i držanje nekog budnim danima, korišćeni su u naknadnim saslušanjima.

 

 

Uobičajena tehnika zvala se potapanje: optužena veštica bila bi vezana za stolicu i potopljena u vodu. Ukoliko bi isplivala, koristila je veštičju magiju da ostane na površini - i onda bi bila spaljena na lomači. A ako bi potonula, bila bi proglašena nevinom osobom koja je "umrla nesrećnim slučajem".

 

"Nezajažljiva" požuda

 

Iako su i muškarci izvođeni na sud i pogubljivani za veštičje vradžbine, ogromna većina žrtava - 85 odsto ili više - bile su žene. One su često bile optuživane za "seksualno opštenje sa đavolom".

 

"Maleus Malefikarum", vodič za lov na veštice iz 15. veka, stavio je veliki naglasak na "nezajažljivi" seksualni apetit žena, opisavši ih kao stvorenja koja "ne znaju za umerenost ni u dobroti ni u poroku". Kler Mičel, pravnica koja predvodi nedavno pokrenutu kampanju u Škotskoj, kaže da element mizoginije iz tog vremena ostaje veoma prepoznatljiv i danas. "Ono što je veoma moderno je što se optužbe da ste veštica i dalje koriste kao metod društvene kontrole i progona žena i dece do današnjih dana", kaže ona za BBC. Njena kampanja zahteva pomilovanje, izvinjenje i podizanje spomenika u čast osuđenima prema Škotskom zakonu o vešticama, koji je na snagu stupio 1563. i ostao na snazi sve do 1736. godine.

 

Ova grupa je nedavno vodila kampanju za tri spomen ploče koje su otkrivene na obalskom putu kulturne baštine oko istorijskog sela Kulros. Spomenik odaje počast 380 žena iz lokalnih zajednica koje su bile zatočene, mučene, obešene i potom spaljene. Prošle godine su obelodanjeni planovi za podizanje nacionalnog spomenika na mestu ukopa Lilijas Adi, žene koja je umrla u pritvoru 1704. godine, dok je bila primoravana da prizna da je imala seks sa đavolom.

 

Adino lice je rekonstruisao uz pomoć kompjutera tim istraživača predvođen doktorom Kristoferom Rajanom sa Univerziteta u Dandiju. On je rekao: "Kad rekonstrukcije stigne do spoljnjeg sloja kože, to je pomalo kao da ste se upoznali sa nekim i on počne da vas podseća na ljude koje znate." "Nema ničeg u priči o Lilijas što bi sugerisalo da bi se danas prema njoj ophodili drugačije nego kao prema žrtvi strašnih okolnosti."

 

"Panika od satanizma"

 

Škotska "panika od satanizma" započela je nakon što se Kralj Džejms VI, koji je sebe smatrao stručnjakom za ovu temu i čak napisao knjigu o okultnom, suočio sa posebnom teškom olujom tokom prelaska okeana na putu do kuće iz Danske.

 

On je za loše vreme okrivio vradžbine i naredio opsežni lov na veštice. Optuženo je skoro 4.000 ljudi, a pogubljeno 2.600. Mičel se priseća jednog konkretnog slučaja koji ju je šokirao: žena sa ostrva Orkni, kod severoistočne obale Škotske, koja se zamerila ribaru u svom selu. Jednog dana on je bio na pučini kad ga je zadesila oluja. "On je rekao da je, kad je izašao na more, video foku. I on veruje da ga je ta foka pogledala a on je stekao utisak da je ta foka ona, kao veštica", kaže Mičel. "Oni su tada počeli da veruju da ona ima moć da se pretvara u različite životinje. I to je bilo dovoljno: pogubljena je."

 

Ispravljanje istorije

 

Ali ispravljanje istorije nije lako, čak i kad se radi o očiglednoj nepravdi. U Nemačkoj, otac Hegeler kaže da su neke lokalne vlasti odbile da dopuste rehabilitaciju iz straha da će priča o vešticama ukaljati reputaciju mesta i naškoditi turizmu. Nemački verski lideri su izrazili podršku njegovoj borbi, ali kažu da bi Crkva trebalo da se usredsredi na aktuelne probleme, kao što su izbeglička kriza i siromaštvo. Aktivisti iz Irske nastavljaju da se zalažu za spomen-ploču žrtvama suđenja vešticama u zemlji.

 

Ali Mičel kaže da su skorašnje inicijative da se sruše statue ljudi povezane sa robovlasništvom "moćan znak da je ljudima stalo do istorije". "Njima je stalo da budu pravilno zastupljeni u savremeno doba i ne žele da im se uvaljuje priča iz nekog drugog vremena." Žrtvama progona navodnih veštica podignuti su spomenici i spomen-ploče u Evropi i Americi./Getty Images

Žrtvama progona navodnih veštica podignuti su spomenici i spomen-ploče u Evropi i Americi./Getty Image. Za Kramere, otkrivanje sudbine njihove pretkinje oživelo je njegovo traganje za samim sobom koje je započelo kad je Bernd napunio 15 godina.

 

"Moja baka je bila Jevrejka i imala je mnogo sreće što je preživela u svoje vreme. Moji pradeda i prabaka nisu bili te sreće", kaže on. On je proveo pet godina tražeći mesto na kom su položeni posmrtni ostaci njegovog dede. Godine 2001, skoro šest decenija od smrti njegovog dede, pronašao je masovnu grobnicu blizu Berlina. To iskustvo ga je obeležilo za čitav život. "Proveo sam dva sata tamo, zureći u njegov grob. Dok sam ga tražio, sve vreme sam razmišljao o užasnim stvarima koje ljudi umeju da urade drugim ljudima."

 

Izvor: BBC News na srpsko

***

 

 

Komenat

 

 

***

 

 

 

 

Kada su ljudi kroz istoriju nailazili na fenomene koje nisu razumeli, a koji su bitno uticali na njihov dotadašnji način života,  najčešća reakcija na to je bila re-varvarizacija! U Evropi 1230-1850 bila je serija "malih ledenih (nepovezanih) doba". Pre ovih  katastrofalnih meteroloških zbivanja "veštičarenje" se smatralo minornim zločinom...pojava malih ledenih doba koja je uzrokovala nestajanje mnogih sela, pojavu gladi, bolesti, nezaposlenost, pljački, nasilničkog ponašanja, kuge...je aktivirala procvat "re-varvarizacija i "teorija zavere" koje povezuju magiju ili, na primer, jevrejsku populaciju i klimatske promene. Za epidemiju kuge su često bile optuživani jevreji; u gradovima tokom 1300. širene su glasine da su Jevreji trovali bunare da su se zaverili protiv hrišćana, suđeno im je a smrte kazne su trebala da zaustave širenje kuge. Sistematski lov na veštice započeo je 1430. smatrane su odgovornim za loše vreme jer su svojim dejstvima uticale na prirodne sile. Veštice su bile okrivljene za postojanje malih ledenih doba, epidemije stočnih bolesti, "odgovore što krave daju manje meleka", nepoznate bolesti...  i tako sve do francuske revolucije....Jedna od žrtava "teorija zavere" bila je i Keplerova majka Katarina, kći gostioničara, koja je kod sina probudila intersovanje za astronomiju i ako je kao posledicu preležanih malih boginja Kepler imao trajno narušen vid, bila je optužena za veštičaranje, jer se bavila travarstvom.

 

 

Zoran Stokić

30.11. 2020.

 

Šta je Engels smatrao najvećim ljudskim nedostatkom?

 

Na današnji dan 1820. godine u Bremenu rođen je Fridrih Engels. Iako imućan, nemački filozof bio je osetljiv na probleme radničke klase.

 

"Danas", Piše: D. Jovanović 28. novembra 2020.

 

To ga i zbližava sa Karlom Marksom sa kojim će napisati čuveni „Manifest komunizma“, a uprkos raznim preprekama, do smrti će ostati veran ovoj ideologiji. Njegov otac Fridrih bio je bogati proizvođač tekstila. Takođe, bio je duboko religiozan, što se neće odraziti i na Engelsa. Na primer, Engels je podržavao monogamiju i smatrao da muškarac treba da bude veran samo jednoj ženi, ali instituciju braka označio je kao nepotrebnu, odnosno kao vid ograničenja koje je nametnula crkva.

 

U svom gradu je upisao gimnaziju, ali je nije završio, niti je stekao visoko obrazovanje na nekom univerzitetu ili ustanovi. Ipak, bio je izuzetno svestran i inteligentan. Prema nekim tvrdnjama, govorio je preko 20 jezika, a pisao je kako novinske članke, tako i dela i filozofske rasprave. Na nagovor oca, uči trgovinu u jednoj od njegovih prodavnica, mada Engels ovim poslom nije bio previše oduševljen. Zapravo, tada počinje da piše novinske članke u kojima kritikuje negativne posledice koje izaziva industrijalizacija. Kako ne bi ugrozio porodicu, pisao je pod pseudonimom Fridrih Osvald.

 

Tokom služenja jednogodišnjeg vojnog roka u Berlinu, počinje da piše za „Rajnske novine“. Članci su takođe opisivali uslove u kojima radnici žive i rade. Urednik novina bio je Karl Marks. On i Engels su se upoznali jednom prilikom, ali će prisniji odnos razviti nešto kasnije.

 

Po služenju vojnog roka, 1842. odlazi u Mančester i radi kao službenik u očevoj fabrici. Kasnije će postati i njen upravnik. U ovom gradu upoznaje Meri Berns, sa kojom će dve decenije biti u ljubavnoj vezi. Ona mu je pokazala kako izgleda život radničke klase. On će 1843. godine napisati delo „Skica za kritiku nacionalne ekonomije“. Pisao je novinske članke o dečijem i prekovremenom radu, kao i o radnicima koji su bili jako siromašni iako su mnogo radili. Iskustva iz očeve firme, ukrštena sa ovima koje je video u Mančesteru iskoristio je kako bi napisao svoju studiju pod nazivom „Položaj radničke klase u Engleskoj“ objavljenu 1845. godine.

 

Početak bliže saradnje sa Marksom

Odlučuje da se vrati natrag kući. Na putu za Nemačku, svraća u Pariz kako bi posetio Karla Marksa, sa kojim se sve vreme dopisivao. Marks je tu boravio nakon što su vlasti zabranile rad „Rajnskim novinama“. Njemu su se zapravo jako svideli Engelsovi članci o položaju radnika u Engleskoj, te mu je izložio svoju ideju o revoluciji radničke klase protiv buržoazije.

 

Engels ostaje u Parizu kako bi Marksu pomogao da napiše „Svetu porodicu“, objavljenu krajem 1845. godine. Tada postaju jako bliski, a ovo delo označava početak njihove saradnje. Nakon što je Marks proteran iz Pariza, a Engels se vratio kući, ponovo se nalaze u Briselu gde će obojica živeti neko vreme. Postaju članovi Lige komunista i po njihovoj narudžbi pišu „Manifest komunizma“ koji je objavljen početkom 1848. godine. Iste godine izbija revolucija u Nemačkoj, pa se njih dvojica vraćaju u domovinu i osnivaju „Nove rajnske novine“.

 

U njima osuđuju slovenske narode, zato se često u našoj štampi mogu naći tvrdnje da su oni mrzeli Srbe. Njihove kritike ne odnose se direktno na srpski narod, već na južne slovenske narode koji su označeni kao kontrarevolucionarni zato što su se okrenuli protiv revolucije koja je izbila u Mađarskoj i tako pomogli u njenom gušenju od strane carske Rusije. Nakon deportacije Marksa u London, Engels će učestvovati u oružanom ustanku u Južnoj Nemačkoj, a kako je i taj ustanak ugušen, emigriraće prvo u Švajcarsku, a 1849. godine će se pridružiti Marksu. Engels je ponovo počeo da radi u jednoj od porodičnih fabrika kako bi se izdržavao, ali i finansirao Marksa koji je započeo pisanje svog dela „Kapital“.

 

Kako se navodi, u toj fabrici radio je pet godina, a kada je shvatio da je zaradio dovoljno novca da se izdrzava do kraja života, napustio je posao napisavši Marksu da je on konačno slobodan čovek. Nakon Marksove smrti 1883. godine, Engels se potrudio da završi i izda drugu i treću knjigu „Kapitala“. Fridrih Engels umro je 5. avgusta 1895. godine u Londonu, a nakon kremiranja, njegov pepeo je bačen u okean kod Istburna, prema njegovoj želji.

 

 

Među dokumentima koje su Marksovi potomci predali Institutu marksizma-lenjinizma u Moskvi, našao se i „Album ispovesti“, koji su popunjavali Marksu bitni ljudi. Tako je  i Engels odgovarao na anketu. Na pitanje šta ceni kod ljudi odgovorio je veselost, kod žena to što umeju da stvari postave na svoje mesto, a kod muškaraca ceni kada se ne mešaju u tuđe stvari. Licemerstvo smatra najvećim ljudskim nedostatkom, a nesrećom smatra posetu zubaru. Njegovo životno pravilo  je da nikakvo pravilo ne treba imati, a životni moto da se prema svemu treba odnositi lako.

 

*

 

Komentar

 

 

*

 

 

U "Bedi istoricizma" Karl Poper je pokazao je nemogućnost poznavanja "zakona istorije" - pokazao je saznajno-teorijski ograničene domete Hegelove i Marskove "nauke". Nemoguće je kaže Poper u toj knjizi "sa sigurnošću predvideti buduća istorijiska kretanja i oblike koje će neko društvo imati zato što je ljudsko znanje pod uticajem RASTA LJUDSKOG ZNANJA"....a racinalno-empiriјskim metodama ne može se predvideti RAST NAŠEG NAUČNOG ZNANJA". Novine, koje će sa sobom doneti nova otkrića, ne mogu se unapred predvideti nikakvim metodama, niti se mogu anticipirati POSLEDICE koje će na celokupno društvo iz njih uslediti. Kritički racionalizam Popera nam sugeriše da društvene teorije imaju naučni status samo pod uslobom da su podložne kritičkoj proveri. Uspešno se može "PREDVIĐATI NA MALO"; implikacije naučnih teorija moraju biti takve da dodiruju realno iskustvo te da se oslanjaju na opažljive činjenice (eksperimente i tsl). Pošto ih empirija sputava da "predviđanju na veliko" Merks/Engeles poput teologa, metafizičara, vrača služe se "istoricističkim objavama" (reliktom drevnog sujeverja) umesto empirijskom naukom. Jer da li se društvene nauke u principu mogu baviti predviđanjima GROSO MODO, da li mogu davati univerzalna istinita rešenja koja će društvo osloboditi svih napetosi? Ne! Društvene fenomeni nije moguće obuhvatiti "jednom naukom" (pomoću nekoliko pojmova). Samo kada se zamagli šta je to društvena činjenica, šta pretpostavka a šta metafizička konstrukcija neki ljudi žele da veruju da se  racionalnim sredstvima može spoznati "skrivena logika društvene zakonitosti", "ljudska suština", "istorijska suština", "istorijiski hod svetskog duha"...

 

 

Zoran Stokić

27.11. 2020.

 

Autorski film u slavu Dostojevskog: Kritika čistog uma

Surovi talenat Dostojevskog najveću snagu zadobija u agonu, u dramskom sukobu njegovih likova – i čini se da svaki od njegovih velikih romana svoj klimaks dostiže upravo u ovim dijaloškim scenama koje su, u isti mah, i mnogo više od uobičajenih dijaloga.

Piše: Srđan Vučinić 26. novembra 2020. 15.30 

   

Sukobljeni antagonisti prevladavaju konvencionalne dramske okvire, postajući jedan drugome dželati i žrtve, iscelitelji i dušmani, satanski ili serafimski dvojnici, iskrivljena ogledala ili govor vlastitog nesvesnog.

Smerdjakov i Ivan Karamazov, Miškin i Rogožin, Raskoljnikov i Svidrigajlov, Kirilov i Stavrogin, Trusocki i Veljčanjinov… – svi ovi takmaci kao da stupaju na scenu Dostojevskog ne bi li „pojeli“ jedan drugog, ukidajući barijere između ti i ja, dovodeći u pitanje razumske, oštro postavljene granice individualnog, izdvojenog čovekovog postojanja.

Utonuti u ponor i pakao drugoga, eto pravog izazova za njegove junake, eto vrtoglavice dostojne da se u njoj boravi i egzistira!

Psihopatska, kao i predepileptična i epileptična stanja, histerija, hipohondrija, suicidne ideje i druge duševne devijacije predstavljaju možda tek pogodan motiv, podsticaj da se učaurenom ja skrcka ljuštura, da se ono u susretu sa drugim otvori za vlastiti bezdan.

Delo Dostojevskog jeste dionizijsko, kako kaže Berđajev.

Iz stihije i ekstaze, na kojima antička tragedija počiva, rađa se i agon Dostojevskog, heraklitovski oganj njegovih heroja koji izlazeći iz svoga ja, gubeći sebe mogu da, barem na čas – zadobiju čitav svet.

Više od drugih klasika Dostojevski provocira, intrigira filmske umetnike da uđu u njegov vrtlog, da pronađu ključ za adekvatno transponovanje njegovih dela, ili čak dopisivanje na njihovim marginama.

Iz njegovog višeglasja i višeslojnosti svaki autor sazdaje svet po svojoj meri.

Ali nijedan od pravih autora ne teži doslovnoj ekranizaciji.

Prihvatimo li smelu premisu Orsona Velsa – Verujem da je  delo dobro u onoj meri u kojoj izražava čoveka koji ga je stvorio- složićemo se da i vrednost Dostojevskog na filmu prevashodno zavisi od originalnosti i celovitosti konkretne rediteljske vizije.

Za razliku od holivudskih ili sovjetskih ekranizacija, koje se, pod diktatom profita ili ideologije, mahom oslanjaju na dramaturške klišee i rediteljska opšta mesta (verujući pritom u smisao pukog podražavanja) – svaki autor  teži da nam ispočetka ispriča Dostojevskog, vlastitim slikama i rečima.

Zato je radnja svakog od ovih filmova izmeštena iz literarnog predloška, smeštena u miljeu i vremenu, atmosferi i jeziku autora koji ga je snimao.

Kurosavin Idiot (1951) dešava se na ostrvu Hokaido, neposredno posle Drugog svetskog rata, a njegov junak Kameda, epiletičar sa teškom traumom (izvajan po modelu kneza Miškina) vraća se iz američke vojne bolnice i zarobljeništva na Okinavi: Kurosavin stil mogao bi se ovde opisati kao „koreografisanje emocija“ te pristup drami likova „kao muzičkoj parituri“ (Nikola Stojanović).

Svesno saobražavanje scena modelu tragedije, sa horom u pozadini i protagonistima u prvom planu, donosi nam (mada u posve drugačijem kuturnom i civilizacijskom kodu!) jednog novog Dostojevskog, ali u njegovoj dionizijskoj esenciji.

Smeštene u Livorno u Italiji 50-ih godina XX veka, sa ekspresionističkom scenografijom i svetlom, Viskontijeve Bele noći (1957) predstavljaju jasan otklon od ranijeg neorealizma, prelazak u baroknu fazu njegovog opusa, a sam autor, svoje tumačenje sentimentalnog romana Dostojevskog, sa jednom od najboljih Mastrojanijevih uloga na filmu, video je kao vlastiti „neoromantizam“ ili „neointimizam“.

Bresonova Nežna žena (po motivima novele Krotka) događa se u Parizu krajem 60-ih godina: film možemo doživeti i kao kritiku pohlepe i prevlasti materijalnog, sitnosopstveničkog interesa u francuskom društvu.

Nakon Džeparoša, donekle inspirisanog zapletom Zločina i kazne, kao i Doviđenja, Baltazare (filma nastalog na tragu jednog pasaža iz Idiota, sećanja kneza Miškina na okrepljujući prvi susret sa magarećom vrstom), Breson se ovde treći put, najkonkretnije i najdoslednije vraća Dostojevskom: kao da je ono sudbinsko ćutanje koje, nasuprot drugim delima, obeležava dvoje supružnika i junaka Krotke, predstavljalo inspiraciju autoru u njegovoj opsesivnoj, asketskoj potrazi za čistim filmom koji će biti dedramatizovana impresija i čulni doživljaj.

Kaurismakijev Zločin i kazna (1983) nesumnjivo je najanarhičnija, možda i najduhovitija od ovde ponuđenih adaptacija Dostojevskog.

Tu već imamo na sceni filmski postmodernizam, sa slobodnim prekrajanjem, travestijom i inverzijom motiva iz romana.

Pa ipak, čak i razbarušeni Finac u nekim od ključnih scena vraća se doslovnim rečima i prizorima majstora iz Petrograda – kada, na primer, helisinški mesar, potomak Raskoljnikova, isprobava zvono i pita za krv molere u stanu u kojem je nedavno počinio ubistvo.

Posebno upečatljivo je do koje se mere Kaurismakijev stil ispoljava već u ovom debitantskom filmu, kroz nesvakidašnji spoj apsurdnog i melanholičnog koji će kasnije postati zaštitni znak njegovih dela.

Nije slučajno što je polazna tačka ovog opusa baš Dostojevski, pa ni to što se finski Zločin i kazna okončava rečima Svidrigajlova (tog demonskog Raskoljnikovljevog dvojnika prema nekim tumačenjima), rečima o večnosti i drugom svetu kao o čađavoj sobi premreženoj paucima.

U delima Živojina Pavlovića i Aleksandra Petrovića, Dostojevski je presađen na tlo socijalističke samoupravne Jugoslavije.

I dok Pavlovićev Neprijatelj (1965) prenosi sve glavne sižejne motive petrogradske fantastične poeme Dvojnik, dotle Petrovićev film Biće skoro propast sveta (1968)  tek slobodno koristi jedan sižejni motiv (a na uvodnoj špici ispisuje značajnu indikaciju „Reditelj je mislio na Zle duhe Dostojevskog“).

Oba naša autora polaze od fikcije Fjodora Mihailoviča u nameri da prikažu rugobno naličje jugoslovenske zbilje, praveći u različitim rediteljskim prosedeima dva izrazito crnotalasna ostvarenja. (I to je, svakako, jedna važna tema koju bi sistematičnije tek trebalo obraditi – Dostojevski kao zvanična i nezvanična literatura, ili inspiracija jugoslovenskog crnog talasa.)

Najavljujući neki mesec ranije 200-godišnjicu rođenja pisca Zapisa iz podzemlja (1821-2021), program Autorski film u slavu Dostojevskog prethodi svim prigodnim obeležavanjima istog datuma koja će, pretpostavljam, uslediti iduće godine, možda u nekim boljim uslovima. (Sam naslov pozajmio sam iz jedne od najvažnijih studija posvećenih Dostojevskom, iz dela Prevladavanje samoočiglednosti ruskog filozofa Lava Šestova. Ako je bilo kada sačinjena Kritika čistog uma, onda je treba tražiti kod Dostojevskog, tvrdi Šestov – a upravo iz njegove iracionalističke vizure Dostojevski će biti čitan i tumačen u Francuskoj, od strane vodećih pisaca i filozofa egzistencije. Nasuprot bestrasnosti velikih filozofskih sistema, Žid, Bataj, Kami, Sartr, Sioran sagledavaju egzistenciju inspirisani solilokvijem junaka iz podzemlja, podstaknuti Šestovljevim strastvenim agrumentima.)

Iz ugla velikih sineasta, Dostojevskog, nadam se, možemo doživeti manje prigodno a više stvaralački, maštovitije i nekonvecionalnije. Važno je, ipak, da to bude i „Dostojevski – sa merom“, kako bi rekao u svom eseju Tomas Man.

(Program Autorski film u slavu Dostojevskog biće održan u okviru 26. Festivala autorskog filma u Muzeju kinoteke od 28. novembra do 4. decembra)

Autor je umetnički direktor Festivala autorskog filma

 

*

Komentar

*

 

Povezati „Kritiku čistog uma“ sa Dostojevskim je principski pogrešno! Hobs je primetio da „svet nema konačni  smisao niti svrhu...živimo u besmislenom, haotičnom, nepravednom i apsurdnom svetu. Ideali - istine, dobra, mira, pravde, sreće - nisu ništa drugo do naše dosetke (invencije) - projektovanje naših želja i potreba - na besmislenu, mehanički determinisanu materiju. Potreba nam je neka struktura smisla koja bi nas zaštitila od ovog razornog nihilizma i učinila našu orjentaciju u svetu i buduću egzisteciju podnošljivom“. Potrebo nam je ono što se tradicionalno zove smisao života i orjentacija u stvarnosti. Šta nam nudi Dostojevski? Spasonosnu iracionalnu iluziju. Dostojevski i Kant se skoro u svemu bitno razlikuju - zajedničko im je samo jedno – „idealizm“ - obojica su verovala da postoji nešto više, savršenije od onoga što sada postoji; nisu se obazirali na Hjumovo upozorenje da su sve „norme i vrednosti proizvoljne“. Našu orjentaciju i identitet Dostojevski, nasuprot Kantu, vezuje za „povratak veri i produbljivanju ove vere“; Međutim već u njegovo vreme građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija.

 

 

Zoran Stokić

26.11. 2020.

 

Sahrana patrijarha Irineja 

EGZEMPLAR 

Despotskog sistema

 

*

Podsetimo se nepokolebljivog duha - Monteskijea i Voltera. Monteskejova politčka antroplogija: "Duha zakona" i "Persiskih pisama"  i Voletova "Pisma vezana za englesku naciju" borila su se protiv - "duha apsolutizma Luja XIV" - koji je Luj XIV ostavio u nasledsto Francuskoj. Uvideli su da Francusku od "apolutizma" do "despotske" vlasti može odvesti neki slučajan događaj. Monteskije razlikuje - republiku kao "vladavinu naroda" ili "vladavinu plemstva uz poštovanje zakona", monarhiju kao "vlast jednog čoveka koji se pokorava zakonima" i despotiju kao "vladavinu jednog čoveka čija vlast nije ograničena nikakvim zakonima".  Način - teokratski - na koji se u doba pandemije covida sahranjuje patrijarh Irinej, pokazuje da je vlast iznad zakona; prekršen je  SEKULARNI Ustav Srbije kao i zakoni koje je vlada uvela zbog pandemije covida!

Volter koji je već robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozora sa deset stopa debelim zidovim nije odustajao od svoje borbe protiv "apolutizma"; on u " Pisma vezana za englesku naciju "  pokazuje koliko je britanska ustavna monarhija naprednija  od Francuske (razdvojenost tri grane vlasti: sudske, zakonodavni i izvršne). Francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal - knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo emigrira...

Zoran Stokić

21. 11. 2020.

 

 

Potraga u stilu Šerlok Holms za knjigom

Isaka Njutna

od 3,7 miliona dolara

 

 Beta18. novembra 2020. 08.33 Izmenjeno: 12.30

 

Desetogodišnja međunarodna potraga dvojice upornih istoričara dovela je do novih otkrića o jednoj od najvažnijih, čak revolucionarnih naučnih knjiga ikad napisanih: o delu Isaka Njutna (Isaac Newton) „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ (Matematički principi prirodne filozofije) iz 17. veka, koje se smatra ključnim za razvoj savremene fizike i astronomije.

Piše: Beta18. novembra 2020. 08.33 Izmenjeno: 12.30

    

Foto: Pixabay/Gordon Johnson

Američki sajt CNET SCIENCE piše da ta knjiga, stručnjacima poznatija po skraćenom nazivu „Principia“, pisana na latinskom jeziku i prvi put objavljena 1687. godine, u matematičkim terminima iznosi principe vremena, gravitacije i sila kretanja koji su upravljali razvojem savremne fizičke nauke.

To nisu lake stvari za čitanje, te se dugo pretpostavljalo da je taj teško razumljiv tekst ograničio čitanost prvog izdanja na malu, odabranu grupu visoko stručnih matematičara.

Ali, profesor istorije kalifornijskog tehničkog Univerziteta Kaltek (Caltech) i jedan od njegovih bivših studenata otkrili su primerke prvog izdanja u 27 zemalja sveta, udvostručivši broj utvrđen poslednjim inventarom pre 70 godina.

Rukom pisane napomene na stranicama tih novonađenih primeraka knjige ukazuju da je glavolomni tekst već odmah posle prvog izdanja knjige dostigao daleko veću i raznovrsniju čitalačku publiku nego što se mislilo, i to ne samo u Engleskoj već i znatno šire.

„Jedno od novih saznanja je da je prenošenje same knjige među ljudima i širenje ideja iz nje bilo mnogo brže i veće nego što smo pretpostavljali, što će uticati na budući rad nas i drugih na toj temi“, rekao je Mordekaj Fajngold (Mordechai Feingold), profesor istorije nauke i profesor humanističkih nauka na Kalteku, koji je godinama proučavao rad Njutna, jednog od najuticajnijih naučnika svih vremena.

Fajngold i bivši student Kalteka, Andrej Svorenčik, našli su primerke te knjige širom sveta – od Velike Britanije do Ukrajine, od Slovačke do Južne Afrike, od Rusije do Japana, i detaljno izneli svoja otkrića u studiji objavljenoj u časopisu „Annals of Science“ (Anali nauke).

Poslednji popis preostalih primeraka Njutnove knjige „Principia“, objavljen 1953. godine, identifikovao ih je 189 u svetu. Ali, dvojica naučnika Kalteka su ih sada izbrojala čak 386, uključujući 91 knjigu prodatu na aukcijama, i verzije te knjige nađene u bibliotekama i privatnim kolekcijama.

Njihova studija detaljno opisuje svaki dosad nađeni primerak knjige „Principia“ – mesto gde je nađena i njeno poreklo i „život“, kako je popravljana i povezivana, beleške koje popunjavaju margine stranica, dragocene su jer bi mogle osvetliti kada i koliko su široko prihvatane Njutnove ideje.

Ti nalazi, pišu Fajngold i Svorenčik, „nužno donose veliko usavršavanje razumevanja doprinosa Njutonijanizma i značaja nauke tokom perioda Prosvetiteljstva“ u 17. i 18. veku.

Tragovi toga uglavnom počivaju na marginama stranica knjige, prepunim reči, skraćenica i simbola i drugih oznaka koje su rukom pisali čitaoci, nekadašnji vlasnici sada izbledelih knjiga, dok su razmišljali o formulama i teorijama koje ispunjavaju njene stranice.

„Kada se pregleda primerak knjige, mogu se naći sasvim sitne beleške ili napomene koje daju sliku o tome kako je korišćen“, rekao je Svorenčik, sada postdoktorant na Univerzitetu u Mannhajmu, u Nemačkoj. „Uz to smo pregledali stanje oznaka vlasnika, povezivanja knjige, njeno propadanje, razlike u štampi…“

Potraga za tom knjigom u čitavom svetu izrasla je iz Svorenčikovog rada za jedno predavanje koje je studentima držao Fajngold. Svorenčik je u tom radu razmotrio distribuciju knjige „Principia“ u Srednjoj Evropi, odakle je on. Ali pošto je tokom tog svog istraživanja našao više primeraka nego što se očekivalo, njegov profesor Fajngold je predložio da potragu prošire na čitav svet.

„Osećali smo se kao Šerlok Holms“, rekao je Fajngold o radu na tome.

„Prvo iznenađenje je bilo kada sam završio proveru kataloga svih nemačkih biblioteka“, rekao je Svorenčik jer je „prethodni popis izvestio o samo tri primerka u Nemačkoj, ali našao sam ih skoro 20, a mi u studiji navodimo 21, uključujući nestale i ukradene primerke“.

„To je značilo da je u prethodnom popisu bilo znatnih praznina, te je zato mnogo primeraka moglo biti nađeno, što nam je i uspelo“, istakao je on.

Dvojica strastvenih naučnika čak i svoj, znatno proširen i uspešan popis nazivaju samo „preliminarnim“ jer veruju da u javnim i privatnim kolekcijama postoji više nedokumentovanih primeraka.

Oni procenjuju da je 1687. godine u prvom izdanju knjige odštampano više od 600 primeraka, možda čak i 750.

Jedan primerak tog prvog izdanja prodat je za 3,7 miliona dolara 2016. godine, što je i danas rekord za neku naučnu knjigu.

„Nadamo se“ – kažu dvojica istoričara u svojoj studiji – „da bi objavljivanje ovog privremenog izveštaja moglo doneti informacije o drugim primercima kod privatnih vlasnika, trgovaca knjigama i naučnika, tako da bi se potom moglo pokušati da se...

 

***

Komentar

 

***

 

Njutn je „Principe“ 1687. doživljavao kao izveštaj o onome što je do tada postigao , posle 20-godišnjeg rada (to je ono što se moglo koristiti u praksi i što je pokrenulo industrisku revoluciju) – iz pripremljenih delova zaključka za prvo izdanje Principa – koje ipak nije objavio u knjizi – vidimo da je on nameravao da u budućnosti izradi „jedinstvenu teoriju fizike“; u tome je bio ometen nepostojanjem eksperimentalne opreme i nepostojećim odgovarajućim matematičkim aparatom (danas aparatom kvantne fizike). Njutn: „Do sada sam objasnio sistem ovog vidljivog sveta, u pogledu velikih kretanja koja se lako mogu opaziti. Kakvi god uzroci važe za ova velika kretanja, treba jednako da važe i za ona manja. Prva zavise od veće privlačne sile većih tela, a mislim da druga zavise od slabijih sila, još neopaženih, neživih čestica. Jer, kako vidimo iz sile gravitacije, magnetizma i elektriciteta, očigledno je da postoje različite vrste prirodnih sila, a ne traba brzopleto poricati ni da ih ima još više. Dobro je poznato da veća tela deluju jedna na druga ovim silama, i ja ne vidim jesno zašto manja tela ne bi takođe delovala jedna na druga sličnim silama“!

 

Zoran Stokić

18. 11. 2020.

 Dan primirja u Prvom svetskom ratu: 

Pet stvari koje treba da znate o prazniku 11. novembra

BBC News na srpskom11. novembra 2020. 11.02

    

Iako već decenijama velike sile koje su izašle kao pobednice u Prvom svetskom ratu obeležavaju 11. novembar kao Dan primirja, Srbija ove godine to čini tek osmi put.

Za simbol državnog praznika uzet je cvet Natalijina ramonda – takozvana biljka feniks – u znak sećanja na stradanja koje je Srbija podnela, a zatim se ponovo uspostavila kao država. Za razliku od prethodnih godina kada su održavane vojne parade i defilei u slavu poginulih, ove godine zbog korona virusa manifestacije širom sveta biće svedene.

„Srbija je najduže učestvovala u tom ratu i u odnosu na broj stanovnika podnela je najveće žrtve – i civilne i vojne. „To je najveći rat u kom je Srbija učestvovala i u njemu je odnela najveću pobedu u istoriji – u Kolubarskoj bici protiv austrougarske vojske 1914. godine“, kaže istoričar Čedomir Antić za BBC na srpskom.

1. Šta se dogodilo 11. novembra?

Posle četvorogodišnjeg rata, najvećeg dotad u istoriji, tog dana 1918. u 11 sati potpisano je primirje.

Kao Centralne sile borile su se Nemačka i Austrougarska, a na drugoj strani – sile Antante bile su Rusija, Francuska i Velika Britanija. „Primirje je potpisano na teritoriji današnje Francuske na liniji ratovanja“, kaže Antić. To se odigralo u posebnom vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša u šumi u blizini gradića Kompjenj, koji se nalazi na sat vremena od Pariza.

„Ovim je dogovoreno primirje na zapadnom frontu, a srpska vojska je učestvovala na južnom frontu i tu je postigla najveći prodor koji je jedna od sila saveznica postigla – proboj Solunskog fronta“, odgovara istoričar. Sporazumom iz Kompjenja je dogovorena razmena zarobljenika, kao i prekid vatre, povlačenje nemačkih trupa, dogovor o ratnoj odšteti i uništavanje nemačkih ratnih brodova i podmornica.

„Nemci su to doživeli kao veliko poniženje, jer je njihova vojska smatrala da je nadomak pobede“, dodaje Antić. Smatrali su da im je „zabijen nož u leđa“, jer su potpisali primirje, a nisu poraženi na bojnom polju, navodi enciklopedija Britanika.

To i odredbe o takozvanoj reparaciji biće osnova za nemačko nezadovoljstvo i uvod u Drugi svetski rat. „Srbija je potpisala poslednje primirje 13. novembra te godine, to je primirje saveznika s Mađarskom, ali je procenjeno da bi bilo besmisleno da Srbija obeležava dva dana posle svih ostalih“, ističe Antić. Rat, koji je trajao od 1914. godine, formalno je okončan Versajskim mirom 28. juna 1919.

2. Zašto je simbol praznika u Srbiji Natalijina ramonda?

„Simbolika Natalijine ramonde je višestruka, kako zbog staništa, tako i zbog imena.

„Uglavnom raste na istoku Srbije, ali i na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan, poprište slavne bitke u Prvom svetskom ratu“, objasnila je 2012. kada je uveden ovaj praznik, Tanja Pušonja iz tadašnjeg Ministarstva rada za Politiku. Ova retka i zaštićena biljka raste na području Balkana – u Srbiji, Severoj Makedoniji i Grčkoj. Druga simbolika leži u tome što je ovo biljka feniks – kao što je srpska vojska posle svih stradanja i gubitaka koje je podnela izašla iz rata kao pobednik.

Postoje dve vrlo slične vrste – Natalijina ramonda i Srpska ramonda, koje su evoliurale tako da mogu da podnesu dugačke periode bez vode, objašnjava za BBC biohemičarka Marija Vidović. „To je drevna biljka vaskrsnica. One nisu kao kaktus, ove biljke se potpuno osuše i deluju kao da su mrtve.

„Međutim ako ih zalijete, za 24 sata oživeće isti ti listovi i zato je uzeta za simbol usrsksnuća srpske države i vojske“, napominje Vidović. Ime je dobila po kraljici Nataliji, jer ju je 1884. otkrio i opisao, zajedno sa botaničarem Josifom Pančićem, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića – Sava Petrović. Amblem za praznik je cvet Natalijine ramonde na crno zelenoj traci, koja simbolizuje traku istih boja sa ordena takozvane Albanske spomenice, navodi Danas.

3. Šta je Albanska spomenica?

Spomenica za vernost otadžbini je državno vojno i civilno odlikovanje koje su stekli svi pripadnici srpske vojske koji su se u zimu 1915. i 1916. godine povlačili preko nepristupačnih predela Albanije.

Tada su se vojska, vrhovna komanda, kralj, narodna skupština i civili povlačili preko Albanije u Grčku. Tamo je Srbija posle ogromnih gubitaka uz pomoć saveznika na ostrvu Krf obnovila snage i krenula u proboj Solunskog fronta, koji će se dogoditi 1918. Britanika navodi podatak da je Srbija ukupno izgubila više od 330.000 ljudi.

4. Kako se 11. novembar obeležava u svetu?

U Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji i Francuskoj 11. novembar je dan sećanja na veterane iz Prvog, ali i Drugog svetskog rata.

U Britaniji i zemljama Komonvelta običaj je da se u 11 sati žrtvama oda počast minutom ćutanja u vreme kad je primirje 1918. stupilo na snagu. Praznik se naziva Dan sećanja ili Dan primirja, koji se u Velikoj Britaniji obeležava od prve godišnjice 11. novembra 1919. Tada je kralj Džordž Peti tražio da čitava zemlja stane na dva minuta kako bi se odala počast žrtvama. Danas se tog dana prisećaju i stradalih u ostalim ratovima – u Zalivu, na Foklandima ili u Iraku i Avganistanu.

Simbol ovog praznika u Velikoj Britaniji je crveni cvet maka, koji raste na nekadašnjim bojnim poljima – u Belgiji i na severu Francuske. Ovaj cvet se pominje u ratnoj poemi Na poljima Flandrije. Na razorenim i opustelim poljima – gde su vojnici masovno sahranjivani, a biljni i životinjski svet tenkovima i bojnim otrovima uništen – prvi je nikao krvavo crveni mak. Na obeležavanju 100 godina od potpisivanja primirja 2018. održana je velika parada u Parizu, a među gostima je bila i kancelarka Nemačke Angela Merkel. U Americi se ovaj praznik zove Dan veterana.

5. Kako se obeležava praznik u Srbiji?

Ovo je državni praznik i obeležava se neradno – ne rade državni organi i pojedine firme, a deci u školi ove godine počinje trodnevni jesenji raspust.

Zaposleni koji tog dana rade imaju pravo na uvećanu zaradu najmanje 110 odsto osnovice, prema Zakonu o radu. Ipak, ova odredba se ne odnosi na radnike koje imaju ugovore o privremenim i povremenim poslovima, ugovor o delu ili autorski ugovor, već samo na one koji su zaposleni na određeno ili neodređeno vreme.

 

***

Komentar

***

 

Zašto Srbija toliko kasni u organizaciji društva i države, i u kvalitetu života, kakvi postoje u jednoj Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Češkoj, na primer? – Zato što pre stvaranja nacionalne države nije imala građansko društvo. Gde je društvo tribalsitičko (pleme je sve pojedinac je ništa) kao u Srbiji tu nema ni "nacionalista" ni "nacionalne države". Francuskom revolucijom građanstvo te zemlje je osvojilo javnu vlast u njoj i svoje vrline prenelo na nacionalnu državu. Nacija kao ideologija novog zajedništva – bila je pojava potpuno nepoznata u Antici i na despotskom Istoku! Nacija je rastočila društvene podele na klase tako što je proklamovala princip jednakosti rođenjem. Svi od - aristokrata do najsiromašniji čoveka - su sad povezani zejedničkim osećanjem pripadnosti određenoj naciji. Da bi se ta nova ideologija distancirala od kraljeva, aristokrata ona u prvi plan izvlači seljaštvo, koje sada postaje "živi muzej nacionalnih korena". Građani su se latiti izgradnje nacionalnog identiteta. Romantičari, književnici, istoričari, lingvisti, slikari, kompozitori... dali su se na veliki posao kreiranja zajedniče prošlosti, kreiranja nacionalnog jezika, mitova, folklora i istorije. Istorijski roman, koji je 1830. stvorio Valter Skot, bio je efikasno sredstvo da se u narodu snažno proširi emocionalna percepcija nacionalne istorije, te da se narod indentifikuje sa njenim herojima. U obrazovnim institucijama, pozorištima, operama uči se da svoja nacija nikada ne osvaja teritorije svojih suseda, već da se ona uvek samo brani od uzurpatora!

 

*

 

Kada su varvari razorili grčko-rimski civilizacijski krug, kao društveni ideal je, tokom narednih 1000 godina, umesto polisa i njegove gradske kulture, na scenu stupilo stanovništvo sela. Ponovno izranjanje gradova iz milenijumske tame stavilo je, u 12. veku, srednjevekovni feudalni zapad pred pravi Gordijev čvor: da li odabrati seoski svet ili gradski svet? Zatvorenu ili otvorenu privredu? Stalne društvene krize (proizvedene i klimatskim promenama, epidemijama kuge i tsl) doprinele su, međutim - u cilju uspešnog preživljavanja - rekonstrukciji gotovo zaboravljene antičke institucije građanskog društva. Počev od sredine 16. veka, aristokratija je – bez obzira koliko to danas delovalo paradoksalno – zapravo bila glavni zagovornik ponovnog uspostavljanja i jačanja građanskog društva. Prava res publica, čiji je nosilac, umesto monarha, postalo građansko društvo, utemeljuje se na jurisdikciji, ne na legislativi. Evropa je stvorila sistem kulturnih i političkih normi čiju su delotvornost i plodnost u ostvarivanju "kvalitetnog života" potvrdili vekovi. Današnja demokratija u njihovim državama ne bi bila moguća bez moći građanskog društva. Gde nema građanskog društva može da postoji samo imitacija demokratije i "imitacija života".

 

Zoran Stokić

11. 11. 2020.

 

Berlinski zid

*

"Kada krene konačno urušavanje, ono je brzo i brutalno": Pao je, stvorena je nova istorija

Pre tačno 31 godine pao je Berlinski zid. Radi se o jednom od najvažnijih događaja u novijoj istoriji, jer mnogi smatraju da je tog dana uspostavljen "novi svetski poredak".

IZVOR: INDEX PONEDELJAK, 9.11.2020. | 15:13 -> 15:50

 

Ljudi iz Istočne Nemačke preskaču zid. Foto: Gettyimages/Steve Eason

Dugogodišnji vladar DDR-a Erih Honeker u januaru 1989. javno je prognozirao da će Berlinski zid ostati tu gde je još 50 ili 100 godina. Međutim, do kraja te godine Berlinski zid je pao, a Honeker i njegova komunistička partija su izgubili vlast.

Ove se godine obeležava 31 godina od pada Berlinskog zida 9. novembra 1989, što se smatra simboličnim događajem koji je najavio pobedu liberalne demokratije nad ostalim oblicima društvenoekonomskog uređenja.

Uzroci kraha DDR-a

 

Komunistički režim Nemačke demokratske republike (DDR) bio je svakakav, ali najmanje demokratski. Građani su se pobunili i počeli masovno, u stotinama hiljada, da napuštaju državu. Oni koji su ostali organizovali su masovne demonstracije.

Glavni "pokrovitelj" DDR-a je bio SSSR, koji je u to vreme imao svojih problema. Sovjetski lider Mihail Gorbačov je Honekera čak i upozorio da će onaj ko se ne menja, vremenom propasti. Bilo je jasno da Istočni Berlin ne može da računa na bezuslovnu podršku Moskve, čime se de fakto raspao i Varšavski pakt.

SAD su pobedile u trci za naoružanje, a DDR je bio pred bankrotstvom, i opstajao je zahvaljujući zajmovima nominalno konkurentske Zapadne Nemačke. Sve se menjalo.

DDR-ov režim jednostavno više nije mogao da kontroliše svoju sudbinu, što se vidi i na nivou apsurdnog načina na koji je došlo do pada Berlinskog zida.

Naime, stvar je zakotrljala nesmotrena izjava člana Politbiroa Gantera Šabovskog, koji je okupljenim novinarima saopštio pogrešan zaključak sa sastanka i izjavio da je prolaz iz Istočnog u Zapadni Berlin slobodan.

Okupljeni građani Istočnog Berlina su se u večernjim satima zaputili u zapadni deo grada, policajci su ih propustili i - ostalo je istorija.

Turisti vire kroz rupe u ostacima zida. Foto: GettyImages/Sean Gallup

"Antifašistički zaštitni zid"

Berlinski zid - koji su komunističke vlasti DDR-a zvale Antifašistički zaštitni zid, izgrađen je u prvoj polovini šezdesetih.

Izgradnja je započela u avgustu 1961, nakon što je godinama iz Istočne Nemačke, čije su se ekonomija i politička struktura temeljile na sovjetskom socijalističkom sistemu, na desetine hiljada ljudi bežalo u Zapadnu Nemačku.

Najpovoljnije mesto za prelazak bio je Berlin. Pretpostavlja se da je u periodu od 1949. do 1961. godine iz Istočne u Zapadnu Nemačku prebeglo više od tri miliona ljudi, među kojima znatan broj obrazovanih mladih ljudi.

Odlukom komunističkog režima, kako bi se sprečio odlazak ljudi iz DDR-a, u noći 17. avgusta 1961. godine počela je izgradnja Berlinskog zida visokog 3,6 metara. Izgradnja, održavanje i nadziranje bili su vrlo skupi i predstavljali su značajan teret za istočnonemačku ekonomiju. Kroz sam Berlin prolazila su 44 kilometra zida.

Danas u Berlinu jedva da ima ostataka zida, a i ono što je ostalo tretira se kao kulturno dobro i istorijski spomenik.

 

*

 

komentar

 

***

 

 

 

Staljinisti u Srbiji (posle Titove smrti 1980.) su, naime, shvatili da moraju da promene neuspešnu paradigmu vladanja, da zamene komunistički manifest – bibijom. Rečeno učinjeno - "komunistička istina" preobučena je u "hriscansku istinu" sa ciljem održanja antievropske kulturne, verske i politicke klime. Dok u drugim zemljama realsocijalizma posle pada zida u Berlinu 1989. vrše tranziciju ka Evropi u građansko demokratsko društvo u nas "nove ideološke skaske" postale su misli vladike Nikoja Velimirovića: "Hocete li uz Evropu ili uz Hrista? Uz smrt ili uz zivot? Pitate se. Razvedrite se. Odlucite se. Smrt ili zivot. To dvoje stavio je nekad Mojsije pred svoj narod. I mi stavljamo pred vas. Znajte: Evropa je smrt, Hristos je zivot".

 

 *

    "Nece biti nikakvo cudo", kaze vladika Nikolaj, "ako crkva propise molitvu protiv kulture kao zbira svih zala. Jer kad ima molitvu protiv gordosti i protiv mrznje i divljastva i bezbostva i krivoverstva i nasilja i grabezi i svakoga bogohulstva i svakoga necovestva, zasto ne bi imala molitvu protiv kulture kao zbira svih tih zala? Ne samo da bi takva molitva bila i opravdana i potrebna, nego mislimo da bi trebalo odrediti jedan drzavni molitveni dan u godini, kad ce se sav narod sa svojim staresinama moliti Bogu i Gospodu da ga spase od kulture."

    "Evropa se hvali kulturom; Srbi nikad u istoriji svojoj nisu se hvalili kulturom", podseca nas vladika Nikolaj, jer "kultura je neznabostvo, novo idolopoklonstvo. Kad se zamadjijani od djavola narodi spasu od te najnovije idolatrije, onda ce tek poceti skruseno i uzdisajno moliti se jedinome zivome Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu." I zato je za vladiku pitanje od zivotne vaznosti oduvek bilo: "hocemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hocemo li sa kulturom ili sa Bogom i dusom?"

    Obnevideo od mrznje prema svemu sto je evropsko, vladika ce u "Tamnickom prozoru" zapisati i to da "i drugi narodi imaju svoju kulturu, te im evropska nije potrebna. Neki pak narodi kao Indici i Kinezi imaju kulturu mnogo lepsu, razradjeniju i utancaniju od evropske kulture, zbog cega oni i mrze i preziru evropsku kulturu. Zato kazemo: ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali nicim".

    A, uopste, sta je po vladiki Nikolaju Evropa? "To su pohot i pamet. Oboje covecje: covecija pohot i covecija pamet. A to dvoje oliceno je u papi i u Luteru. Sta je dakle Evropa? Papa i Luter. Zasicenje ljudske pohoti do vrhunca i zasicenje ljudske pameti do vrhunca. Evropski papa je ljudska pohot za vlascu. Evropski Luter - ljudska resenost da sve objasni svojom pamecu".

    I zato nas vladika upozorava: "aj, braco moja, zar vi svi to ne vidite? Zar vi svi niste osetili mrak i zlocin antihriscanske Evrope na svojim ledjima? Hocete li uz Evropu ili uz Hrista? Uz smrt ili uz zivot? Pitate se. Razvedrite se. Odlucite se. Smrt ili zivot. To dvoje stavio je nekad Mojsije pred svoj narod. I mi stavljamo pred vas. Znajte: Evropa je smrt, Hristos je zivot".

 

 

Zoran Stokić

10.11.2020.