Zaboravljena
prošlost akulturacije
„Okretanje alegorijskim tumačenjima, naročito lošim, i ideji da takva
tumačenja treba davati svima, doprinelo je rađanju sekti u Islamu, koje se
međusobno optužuju za neverovanje i jeres... a posledica svega ovoga je da su
ljude okrenuli ka mržnji, uzajamnom nepoverenju i ratovima.“
Averoes
Na Zemlji će uskoro živeti onoliko ljudi koliko ima ćelija u kori velikog
mozga jednog čoveka (oko 10 milijardi). Taj sve veći broj ljudi živi u jednom
vremenu koje iz veka u vek, iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve
ubrzanije i čija osnovna opšta karakteristika postaje razvoj kompjuter-sajensa
i globalnih komunikacija. Sve nam to sugeriše mogućnost nekog skorašnjeg novog
evolucijskog skoka. Pa ipak, budući da je dve trećine današnjih država i dalje uređeno
po principima autoritarnih despotija, umesto da se čvršće povezujemo i stvaramo
bolje šanse za preživljavanje ljudske vrste na planeti, mi lako možemo upasti u
vrtlog novih i sve većih kriza i čak krenuti putem uništenja života na Zemlji.
Svemir će pak nastaviti da se razvija ka većem stepenu integracije i složenosti
bez obzira da li mi – ljudska vrsta – u tome učestvujemo ili ne.
Okrenimo se sada našoj središnjoj temi – našoj zaboravljenoj prošlosti – u
doba kada su arapska plemena brže od Germana prihvatala ono što je bilo životno
u grčko-rimskoj tradiciji, kada su bili slobodniji od Vizantinaca u spajanju te
tradicije s isto tako bogatim nasleđem Persije, bliži od Latina jeziku i
tradicionalnom ambijentu Starog zaveta, kada su bili na vrhuncu organizacionih
i asimilatorskih sposobnosti, kada su indijsku matematiku i kinesku umetnost prenosili
i na tlo Evrope. Vratimo se razmišljanjima islamskog aristotelovca Averoesa iz 12.
veka o „istini“, „dvostrukoj istini“ (teologije
i filozofije: „ono što je istinito u religiji može biti lažno u nauci i
obrnuto“!), o tome da se do te istine može dođi različitim metodama, te da ne
postoji samo jedan metod dolaženja do istine – razmišljanjima koja su aktuelna još
i danas. Arabizam je nepobitno učestvovao u rađanju evropskih srednjovekovnih
intelektualaca koji su počeli da prave jasnu razliku između svetog i profanog i
mi danas moramo priznati da smo taj momenat iz naše prošlosti zaboravili i da
smo ga zaboravili na štetu i zapadnog i muslimanskog sveta. Jer tek je ovo
jasno razlikovanje (koje druge kulture nisu poznavale) – da saznanje (samo po
sebi) isključuje procenu vrednosti i da je etika po svojoj suštini
neobjektivna, pa stoga mora biti isključena iz oblasti saznanja – omogućilo nauci
da traži sopstvene puteve, da opstane i ubrzano se razvija.
Kako su se vremenom nauka i građansko društvo sve više razvijali, jednog je
trenutka prirodno započeo i proces urušavanja mitske, religijske i filozofske
ontologije na kojima se zasnivala animistička tradicija. Ljudi odgajani na
animističkim tradicijama taj su proces doživeli kao svetogrđe, kao napad na njihove
vrednosti, pre svega na tradicionalnu autoritarnu porodicu, pa su reagovali odbacivanjem
indivudualizma, favorizovanjem konformizma, slepim verovanjem autoritetu koji
svoje poruke okreće ka emocionalnoj strani svesti vernika i gde nikakav dokaz
istine ne može biti zamena za živo doživljavanje verske intuicije, gde je “mistička
intuicija“ sve, a stvaralačka naučna intuicija ništa...
Umesto, znači, društvene evolucije pomoću novih mogućnosti, ideolozi despotskih
kolektivističkih tradicija učaurili su se u strahu i mržnji prema građanskim
individualističkim, naučnim, otvorenim demokratskim društvima. Ako čoveku od
rođenja ulivate u glavu da su moralna pravila apsolutne istine, onda ga je moguće
navesti na svaki čin, pa i na teroristički, i gotovo ga je nemoguće probuditi
iz sna neznanja i despocentrizma! Oni, pak, koji su vaspitavani na ideji da su moralna
načela voljne prirode biće spremni da svoje ciljeve donekle izmene kada uvide
da se jedino tako mogu složiti s drugim ljudima. Prilagođavanje ciljeva jednog
čoveka ciljevima drugih ljudi suština je građanskog vaspitanja.
Građanska društva moraju i pored ovakvih tragičnih događaja istrajati na
svom „integrizmu“, jer ona ne praktikuju ekumenizam, nego su garant svima, pa i
garant prava manjina, a tu se misli da su dužna da obezbede i integritet
njihovom sećanju... To sve nije lako usaglasiti, građansko društvo kome je
stran verski prozelitizam mora uvek iznova da pokušava da uspostavi mir razumom,
pomoću institucija koje su posvećene odbrani i širenju kritičkog mišljenja,
sloboda i saznanja, stvaralštva i kreativnosti!
Prvi put u istoriji evolucije odgovornost za odvijanje samog evolutivnog
procesa našla se u rukama evolucijskog materijala: u našim moždanim vijugama i
njegovom kritičkom mišljenju pohranjen je embrion razvojne budućnosti planete!
8.01.2015.
