Društvena genetika
i mi
To što neko ima najbolje namere – u evoluciji društava ne znači ništa: ta
evolucija pamti samo uspešna rešenja! Ta uspešna rešenja su cigle od kojih su
sazidana današnja društva poput Švedske, Holandije, Danske, Švajcarske... Za razliku
od tih uspešnih društava, Srbija i Grčka, recimo, primer su neuspešnih. Kako
vreme odmiče, mi za njima sve više zaostajemo. Naš problem nije u tome da
nemamo dovoljno uspešnih rešenja, nego mi ni u 21. veku još nemamo ispravnu
dijagnozu tog društvenog anhronizma u kojem živimo. Zašto je to tako?
Dijagnoze ne može biti tamo gde nema argumetovanog dijaloga, u kojem će
objektivna empirijska praksa biti jedini sudija. A dijaloga nema jer ne postoji
epistemološka matrica, niti kultura, koja bi sve učesnike na političkoj i
kulturnoj sceni obavezivala da empirijsku praksu prihvate kao jedinog sudiju.
Srbija je premrežena kružocima istomišljenika – elektronska komunikacija tome
naročito pogoduje! Koliko kružoka – toliko monologa; dijaloga – ni na vidiku! Ono
od čega ti kružoci naših levica i desnica polaze kada kažu "naše društvo"
– a pogotovu "naša istorija" – puka je metafizička konstrukcija
njihovih verovanja! Oni ne mogu prestati da veruju u svoje himere na isti način
na koji čovek ne može da prestane da diše. Za tu pesimističku idealističku
epistemologiju ništa na ovome svetu se ne može računati kao dokaz koji bi
opovrgao njihova verovanja! Ali ako se naša verovanja ne mogu kritički
preispitivati, to nužno vodi u jalovost i ambis. Jer ko garantuje da je baš naš
„sistem“ primenljiv u praksi? Možda on nigde ne postoji, nego samo u našim
glavama? Šta nam garantuje da to ipak nije kvazi-društveni sistem?
Za naše levičare, koji veruju da je komunizam bio demokratski sistem, te da
nikako nije bio forma despotskog sistema, to što Srbija danas tone kao u živom blatu
objašnjava se nametanjem Srbiji neoliberalnog privrednog modela sa Zapada. A empirijska
činjencia da je u nas oko 75% kapitala i dalje društveno – njima ne znači ništa!
Kakvo opovrgavanje!
A desničari, koji takođe poriču našu viševekovnu depotsku prošlost i drže
da je ona sva bila slavna i nadmoćna, totalni neuspeh u sadašnjosti objašnjavaju
zapadnim imperijalizmom.
Već tri decenije oni u svojim istomišljeničkim kružocima, opsednuti
platoničarskom verom u logičke relacije, izvode dedukcije – tj. jurišaju poput
Don Kihota na nove vetrenjače u svojim izmišljenim ne empirijskim kvazi-sistemima;
i premda ih praksa svaki put dematuje, oni za to uopšte ne haju!
Tako oni samo ponavljaju greške negdašnje vizantijske elite. Vizantijska elita,
suočena sa nefunkcionalnošću birokratskog društvenog sistema, pokazala se
nesposobnom da iz tog sistema izađe, pa da u prostoru sa više dimenzija iznađe
delotvorne reformske korake (tj. da stvori sistem nezavisnih institucija i da
stvori građanina), čime bi bitno povećala efikasnost privrede i tako očuvala
društvo. S druge strane, osmanska elita je to rešenje ipak pronašla. Kako?
Pošto se osmanska civilizacija – „mnoštvo naroda, jedna carska porodica i
jedan sistem“ – raspadala, jedan od otaca turskog nacionalizma, Zija Gekalp, u
svom delu „Fondements du turquisme“ traži od svojih sunarodnika: „Da bi Turska mogla
uspeti, moraju se prihvatiti načela zapadne civilizacije i napustiti načela
vizantijske, koja dolazi sa Istoka.“ Evropljani, pisao je on, pošto su bili
naslednici Zapadnog Rimskog Carstva, prihvatili su zapadno-rimsku civilizaciju,
ali su je kroz reforme poput one Martina Lutera, te uz pomoć oslobođenog
razuma, poboljšali, krenuli su putem napretka i progresa i stvorili novu
zapadnu civilizaciju. Za to vreme, „osmanski je svet, koji je nasledio istočnu
rimsku civilizaciju, zahvaljujući zarobljenom razumu stupio u propast“.
Osmanska birokratija, koja je bila kopija vizantijske, održavala je sistem
totalne moći, koji je koristio sultanu i ljudima iz njegovog despotskog
aparata. Zato je bila neophodna principska reforma države i tog društva koje
je počivalo na apsolutnoj moći sultanove porodice i njenog birokratskog
aparata. Despotski monopolski birokratski aparat bio je jači od društva, on je
sprečavao da se već postojeći privatni kapital sunarodnika upregne u političko
organizovanje koje bi participiralo u opštem dobru. Birokratski aparat je preko
zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koje nisu bile razdvojene), kroz povlastice,
sprečavao racionalno predviđanje, konkurenciju, jako privatno preduzetništvo, jer
je sve to moglo ugroziti njihovu asolutnu moć!
Istovremeno, tražila se reforma i u samoj bazi, jer je apsolutnoj moći
birokatskog aparata bio podređen kompletan društveni život, gde se vertikalna i
horizontalna prohodnost odvijala ne po sposobnosti, vrlinama i znanjima, već u
spletu nepotizma, podobnosti i korupcije...
Prelaz iz manipulativne birokratske ekonomije u pravu tržišnu iziskivao je
čitav niz baznih političkih, pravnih i kulturnih transformacija, koje je
kasnije uspešno započeo Kemal Ataturk.
Zoran Stokić
8.02.2015
