Fizičke teorije i metafizička objašnjenja[1]

Sažetak – Držeći se Dijemove slike o tome kako nastaju fizičke teorije te šta je njihova prava priroda i cilj ("Fizička teorija nije objašnjenje. Ona predstavlja sistem matematičkih teorema, izvedenih iz malog broja principa, sa svrhom da jednu grupu eksperimentalnih zakona predstavi što je moguće jednostavnije, potpunije i tačnije"^[2]), mi, na ovom predavanju, fizičke teorije nećemo posmatrati kao objašnjenja materijalne stvarnosti. Takav pristup će nam omogućiti da fizičke teorije u potpunosti odvojimo od metafizičkih objašnjenja.

Ključne reči – fizičke teorije, metafizika, znanje, objašnjenje, epistemologija.

Ne otkrivaju bogovi smrtnicima sve od početka, ali tokom vremena, tražeći, nalazimo ono što je bolje. Sigurnu istinu niko nije saznao i neće je saznati o bogovima i stvarima o kojima govorim; ali ako iko ikada istinu nekim slučajem saopšti, sam to neće znati: jer sve je samo istkana mreža nagađanja.

Ksenofan

U ovom predavanju poći ćemo od sledećih fundamentalnih teza:

–   fizičke i metafizičke teorije u ranijim periodima ljudske kulture bile su u vrlo bliskom srodstvu i tako tesno povezane, da se nikako nisu mogle razdvojiti;

–   nova fizička nauka rodila se onda kada je tehnika postala naučna;

–   sjedinjenje fizičke nauke i tehnike bitno je doprinelo razdvajanju nauke od metafizike;

–   to razdvajanje bilo je praćeno promenom cilja i metodologije – filozofije – nove fizičke nauke.

Problem kojim ćemo se najpre pozabaviti jeste razlika koju pravimo između stare – aristotelovske – i nove – njutnovske – fizičke teorije, tj. nauke uopšte[3].

Na ovom predavanju fizičke teorije ćemo svrstati u dve osnovne kategorije:

–   u njutnovske fizičke teorije, čija je primarna karakteristika da su hipotetičko-deduktivne konstrukcije simboličkog tipa, koje ne zavise od metafizičkog sistema, a mogu se predstaviti šemom: 1) problemi- predteorije-posmatranje, 2) hipoteze[4], 3) metod, 4) znanje;

–   u aristotelovske fizičke teorije, čija je primarna karakteristika da su deduktivne konstrukcije apstraktnog tipa, koje zavise od metafizičkog sistema i mogu se predstaviti šemom: 1) oset, 2) definicije, 3) dokaz, 4) znanje[5].

Pod metafizikom ćemo, u istorijskoj ravni, podrazumevati onu filozofiju koja je došla "iza" (posle) Aristotelove fizike.[6] U ontološkoj ravni, pak, pod tim terminom pre svega mislićemo na filozofsku disciplinu koja raspravlja o onom što prevazilazi (transcendira) iskustvo, onom što je iznad ili s one strane svakog iskustva, kao npr. o pravoj suštini stvari, o stvarima po sebi, o apsolutnom i sl.[7]

Dakle, prvo pitanje koje nam se sasvim prirodno nameće kada počnemo da razmišljamo o sistemu metafizike jeste ovo: da li je moguće da se o skrivenoj suštini stvarnosti, životu, kosmosu, o čemu su govorili prethodni sistemi mita i religije, progovori i na neki novi, drugačiji način – pomoću metafizički "shvatljivih značenja", kako su to hteli prvi antički filozofi i naučnici?

Mit i religija

Budući da pripadam onima koji smatraju da, uopšte uzev, sve nauke, kao i filozofija ili bilo koja teorija, prolaze kroz razne stadijume svoga razvoja – te kao što je hemiji prethodila alhemija, astronomiji astrologija i tsl., tako i fizička nauka ima sopstvene faze: mitološku, metafizičku i pragmatsku – osećam se obaveznim da, pre nego što počnem sa izlaganjem glavne teme ovog predavanja, kažem makar nešto i o mitu i religiji. Dakle, sa našeg stanovišta, koreni metafizike i fizike nalaze se, pre svega, u mitu i religiji.

Govoriti o mitu, religiji, s jedne strane, i naukama, s druge, znači govoriti o stalnoj napetosti koja postoji između zatvorenih i otvorenih teorijskih sistema, o stalnoj napetosti između stabilnosti i evolucije. Čovekova duhovnost je razapeta između te dve tendencije, od kojih jedna teži da pomoću reproduktivnih sila sačuva stare oblike, dok se druga pomoću kreativnih sila bori da stvori nove oblike. Taj se dualizam može naći u svim područjima kulture – te dve težnje čine se najkontroverznijim snagama u ljudskom životu. U mitu i primitivnoj religiji dominantna je stabilizacija, konzervacija. Mit nema drugu mogućnost razumevanja, obrazlaganja i tumačenja sadašnjosti nego da je svede na daleku prošlost. Ono što je bilo oduvek, od pamtiveka, stalno je i neproblematično. Svetogrđe je dovoditi to u pitanje! Jer za prvobitni ljudski duh nema veće svetinje od svetinje starine. Mitsko vreme je ono što svim stvarima, fizičkim predmetima i ljudskim institucijama, daje njihovu vrednost, njihovo dostojanstvo. Svaki prekid sa mitskim vremenom, svaki prekid kontinuiteta uništio bi samu srž mitskog i religijskog života. S gledišta primitivne misli pogubna je i najmanja promena utvrđene šeme stvari. Zato se reči neke magijske formule, kakve čarolije, ili kakve vradžbine, ili faze nekog verskog čina, žrtvovanja ili molitve, ponavljaju jednim te istim nepromenljivim redosledom. Svaka promena te zacrtane šeme uništila bi snagu i delotvornost magijske reči ili verskog obreda. Stoga prvobitne religije ne mogu dopustiti postojanje slobode individualnog mišljenja. One propisuju stroga i kruta pravila, ne samo svakom ljudskom činu nego i svakom osećanju. Čovek je stešnjen mnoštvom tabua.

Ljudska se kultura – obuhvaćena kroz mit, religiju, umetnost, filozofiju i nauku – ako se posmatra iz ugla rezultata tih delatnosti, kreće različitim putevima i ka različitim ciljevima. Ali ako taj kulturni fenomen ne posmatramo iz ugla proizvoda nego iz ugla "stvaralačkog procesa", čini se da te različitosti idu ka istom cilju. I magija nije služila u praktične svrhe, već je bila vezana za "više ciljeve". Pa iako nije dovela do ostvarivanja ciljeva koje je obećavala, ona je stvorila uverenje u vlastite sposobnosti čoveka, stvorila je veru u sopstvene snage. Neuspeh i slom magije utro je put religiji. Da bi se religija mogla pojaviti, magija je morala propasti. Religijska misao je pokušala da probije barijere konačne egzistencije da bi se dokučilo transcendentno. Mogli bismo pratiti njene psihološke, sociološke i etičke implikacije. Čak i u najranijim mitovima naći ćemo uverenje da čovek, da bi postigao određeni cilj, mora sarađivati sa prirodom i njenim božanskim silama. Za razliku od magije, sada, u religijama, pojavljuje se novi smer: etički smisao je zamenio i istisnuo magijski. Ceo čovekov život pretvorio se u borbu između dobra i zla.[8]

Primitivni čovek, za koga je apsolutno sve živo, drži da, ako se životne sile "pozovu" na pravi način, one ne mogu odbiti svoju pomoć. Magijskoj se reči ništa ne opire. Međutim, priroda se u većini slučajeva pokazala neumoljivom prema tom čoveku. To, možda, nije bilo zato – misli on – što ona nije želela da mu ispunjava želje, već zato što nije razumela njegov jezik. Stoga sledi potraga za razumljivim jezikom. Magijsku funkciju jezika[9] zamenila je njegova semantička funkcija. Reč "gubi" misterioznu snagu, ona više nema natprirodnu fizičku snagu. Kada se izgovori, ona ne može da promeni prirodu stvari, zato je bila potrebna njena transformacija od fizičkog dejstva ka logičkom. Može se reći da je reč postala fizički nemoćna, ali je zato logički podignuta na viši nivo, na nivo logosa. Logos postaje načelo svemira i prvo načelo ljudske spoznaje. U tom smislu, rana grčka misao je sa filozofije prirode skrenula ka filozofiji jezika.[10]

Prvi grčki filozofi

Kada su prvi grčki filozofi stvarali svoje dogmatske esencijalističke metafizičke sisteme, nekom vrstom objave istine bića, za njih je tada još postojala privilegovana utvrđena tačka u kojoj je značenje termina usidreno. Kod njih je, znači, od samog početka postojala sigurnost u cilj i sredstva saznanja. Zajednička im je, znači, težnja za istinom. Oni misle da istina – cela istina[11] – postoji i da se može dostići. Kada su se, poput mitotvoraca i sveštenika, bavili pitanjima supstance, kosmologije, egzistencije boga, ili besmrtnosti duše, oni su i sami hteli da dosegnu nešto apsolutno si­gurno. Ali sada, tražeći prauzrok, arch^[12], oni ga traže na sasvim drugačiji način: uz pomoć logičke argumentacije. Sada se problemi čoveka, i prirode koja ga okružuje, iz oblasti mitske, verske i poetske intuicije pre­vo­de u intelektualno-logičku sferu. Tražeći arch i služeći se logičkom argumetacijom, Tales je začeo jednu no­vu intelektualnu konstrukciju, u kojoj se jedna geometrijska teorema de­du­kuje iz druge. Ali logička argumentacija kojom se koriste prvi grči filozofi i koja je stvarala početna sredstva za utemeljenje epistemologije još nije značila, ponovimo to još jednom, oslobađanje od ontoloških pretenzija magova i sveštenika – naime i od fizike i od metafizike se očekivalo da bude nepogrešivo znanje, znanje iznad svake sumnje. Po modelu religijskih istina, koje su večne i "nisu od ovog sveta", te stoga ne podležu raspravi niti se mogu opovrgnuti, ortodoksna antička svest je pokušavala da i istine fizike i metafizike na silu odvoji od tehnike i praktične nauke. Ukratko, fizičko-metafizičke istine se tada nisu mogle zasnivati na ljudskim čulima i težnjama. Jer, celokupno znanje koje ljudi stiču metodom pokušaja i pogrešaka, putem svojih čula i eksperi­me­na­ta, ipak ne vodi "večnim istinama", te se stoga moralo smatrati nebitnim, prolaznim, te nečim što je lišeno bilo kakve duhovnosti i dubljeg značaja. Sve je to za posledicu imalo činjenicu da su grčki filozofi-naučnici bili prisiljeni da u svojim teorijama koriste metafizičke, empirijski neproverljive iskaze. Jer, da su ih sačinjavali tako da budu proverljivi, onda bi odluka o istinitosti ili neistinitosti njihovih doktrina zavisila od iskustva i time ostajala u sferi "propadljivog" empirijskog znanja.

Pa i kada su instrumenta­listički nastrojeni mislioci poput Protagore, Sokrata ili Ksenofana, na primer, sistematski razvijali ideju o relativnosti saznanja, o granici koja se principijelno postavlja pred svako saznanje, tj. kada su ukazivali na nemogućnost dosezanja stvari po sebi, apsoluta, to ni najmanje nije promenilo epistemološke stavove antičkih metafizičara i fizičara, a za to su najbolji primer već Platon i Aristotel.

Za Sokrata filozofija je bila slobodna nauka slobodnih ljudi[13], slobodno odabiranje hipoteza i slobodno raspravljanje o njihovim posledicama. "Postavivši u svakom pojedinom slučaju", kaže on "za osnovu onaj stav koji mislim da je najpouzdaniji, uzimam kao istinu ono što mi se čini da se sa tim stavom slaže, a to se tiče uzroka i svega ostalog, a što se ne slaže, to ne uzimam kao istinu"[14]. Dakle, kada je Sokrat nešto istraživao, on je polazio od toga da ne postoji kriterijum istine i zato se u svojim raspravama služio "babičkom" veštinom: osnovna pretpostavka na kojoj se ta veština zasnivala bila je Sokratova vera u postojanje racionalnog kriterijuma napretka u traganju za istinom[15]. Za razliku od Platona i Aristotela, koji su hteli da reše klasičan epistemološki zadatak, koji su izjednačavali znanje sa sigurnim znanjem i koji su sanjali o teoriji dokaza, Sokrat je dokaz – opravdanje – zamenio racionalnom kritikom. Tako, dok je Platon verovao da u svojim teorijama otkriva skrivenu suštinu stvarnosti, Sokrat, koga je krasila osobita intelektualna skromnost, verovao je da najviše što smrtni čovek može postići jeste da u svom traganju za istinom bude na dobrom putu.

Da bi zaobišao problem relativnosti saznanja, Platon je proširio pojam postojanja. Pošto fizički predmeti postoje, oni se mogu videti; pošto ideje postoje, one se mogu videti duhovnim okom. Platonove ideje su bile večne, nepopadljive koncepcije ili pojmovi.[16] Njihova večnost čini ih realnijim od stvari koje su propadljive i promenljive. Matematičke vizije slične su čulnom posmatranju. Tako smo umesto objašnjenja dobili analogije. Služeći se analogijom umesto analize, Platon namesto objašnjenja stvara slike i izmišlja svet samostalne i "više" stvarnosti. Dijalektika kao čisto misaono razlikovanje prema rodovima, dijalektika kao provođenje jedne ideje kroz mnoštvo njoj različitih, a ipak njoj srodnih, pokazaće se u praksi nemoćnom. To će naterati Aristotela da pojmu istine priđe iz ugla "spajanja i razdvajanja misli", tj. iz ugla nauke o biću. Shvatajući istinu kao "istinu suda", koja je "samo slična istini stvari", Aristotel je postao prvi naučni specijalista. Posebne teorijske nauke pojavile su se sa Aristotelom, tj. onda kada je počela da se gasi Platonova dijalektika. Za Aristotela, nauka je bila dokazano znanje, tj. znanje da neke istine slede iz još jednostavnijih istina. "Dokaz" jeste jednostavno pokazivanje veze između "istine" koju zovemo zaključkom i "drugih istina" koje zovemo premisama naše demonstracije. Ali dokaz znanja uvek je "posredan"; to je znanje o zaključcima iz premisa. Tako istina do koje se dolazi naučnim putem nikada ne stoji sama.

Ma koliko Aristotel davao prednost nužnosti logičkog izvođenja, on će, kada su u pitanju prvi principi i definicije, kada su u pitanju uzroci znanja i bivstvovanja, i dalje ipak posezati za čarima Platonove metafizike. Smatrao je da "najjednostavnije od svih istina bilo koje nauke ne mogu same po sebi biti spoznate putem zaključivanja". Mi ne možemo zaključiti da su geometrijske aksiome istinite zato što su istiniti njihovih zaključci, jer istinitost tih zaključaka sledi, opet, iz istinitosti tih aksioma. Niti, pak, smemo tražiti da te aksiome budu demonstrirane kao posledice još jednostavnijih premisa, jer ako sve istine mogu biti dokazane, one i treba da budu dokazane, te biste stoga zahtevali beskonačno mnogo sukcesivnih demonstracija da biste dokazali bilo šta. A pod takvim uslovima bilo bi nemoguće svako znanje o pokazanoj istini. Pokušavajući da se spase beskonačnog regresa u dokazima, Aristotel tvrdi da prvi principi bilo koje nauke moraju biti nedemonstrabilni.

Sveukupno naučno znanje, stoga, po njemu, sadržano je u esencijalističkim defincijama ili principima, tj. povlašćenim iskazima čija je funkcija da zaustave regres u dokazivanju. Aristotel u Topici tvrdi: "Definicija je iskaz koji opisuje suštinu stva­ri."[17] Aristotelovo stanovište svodi se na Platonovo "utoliko što za obojicu nije mo­gu­će pozivanje na dokaz. Sve što se može učiniti za određenu definiciju jeste dog­mat­sko tvrđenje da je ona istiniti opis suštine; ako pitamo zašto je ovaj, a ne drugi opis istinit, sve što nam preostaje je pozivanje na 'intuiciju o suštini'."[18]

Nova fizička nauka

Nova nauka, počev od Njutnovih Principa, odolela je prigovorima koje su skeptici još od Antike iznosili protiv mogućeg znanja – ne tako što je osporila njihovu sadržinu, već tako što je iz njih izvukla jedan sasvim drugačiji, čak suprotan logički zaključak. Nemogućnost dosezanja stvari po sebi, kao i odricanje apsolutnosti stvarima, nikako ne znače i odricanje objektivnosti saznanja. Jer čistu objektivnost saznanja nove prirodne nauke ne obezbeđuju niti stvari, niti, još manje, metafizičke definicije, pa čak ni sami zakoni. Promena unutar odnosa elemenata iskustva, kao i činjenica da nijedan od tih elemenata nikada nije dat po sebi, već uvek u odnosu na druge, ne predstavljaju nikavo osporavanje mogućnosti objektivno-realnog saznanja sve dok je očuvana sigurnost zakona upravo tih samih odnosa. Konstantnost i apsolutnost elemenata bića napuštena je da bi se zato dobilo na postojanosti i nužnosti tih zakona. Ukoliko smo se uverili u ovo potonje, oni prvi nam više nisu potrebni. Sa prigovorom skepse da mi nikada nećemo biti u stanju da saznamo apsolutna svojstva stvari – nauka se sada suočava time što pojam svojstva definiše tako da on sobom obuhvata pojam odnosa. Ako jednom uvidimo da "plavo" ne može značiti ništa drugo do odnos prema oku koje gleda, da "teško" ne iskazuje ništa drugo do odnos obostranog ubrzanja i da se, uopšte, svako "imati" u svojstvima potpuno rasparčava u jednom "odnositi se" u elementima iskustva – onda ta želja da shvatimo postojanje apsolutnih kvaliteta stvari, želja koja potajno tinja u osnovi skepse, gubi svoj smisao. Sumnja se ovde pobeđuje time što je nadmašena, a nadmašena je tako što je napuštena antička esencijalistička epistemologija. Skromni elementi antičkog nominalizma (nominalistička teorija jezika koju su razvili neki od sofista, savremenika Platonovih) i, zatim, radikalniji srednjovekovni nominalisti i formalisti[19] (čiji je osnovni cilj bio da onemoguće kontrolu teologije nad naukom), zajedno sa hipokratskom empirističkom medicinskom tradicijom i pojedinim atomistima[20], a zatim i metodologija antičkih astronoma koji su se držali gesla da nauka jedino može da "spasava fenomene"[21] – postaće u XVII veku kamen-temeljac za kreiranje fizičke nauke na novim epistemološkim osnovama. Takođe, Bekon, Hobs, Dekart i Paskal predstavljali su neophodni kvasac za novu nadolazeću njutnovsku revoluciju u nauci i njenoj metodologiji. Međutim, taj njihov doprinos nikako nije vezan za induktivističku ili deduktivističku koncepciju znanja, tj. njihove epistemologije bazičnosti, već se ovde misli pre svega na njihov doprinos koji su postigli na razvoju novih naučnih i socioloških elemenata.

Bekonov nominalistički pristup naučnim definicijama bio je hirurški nož za odstranjivanje antičke metafizike iz epistemologije. "Idoli sa trga", kaže on u Novom organonu[22], najproblematičniji su od svih, "idoli koji se uvuku u razum kroz združivanje reči i imena /.../ i to je ono što je filozofiju i nauke učinilo sofističkim i neaktivnim. /.../ Otuda se događa da se visoke i formalne rasprave učenih ljudi svršavaju često svađama oko reči i imena; a bilo bi opravdanije da se, po običaju i razboritosti matematičara, njima započne i da se putem definicija dovedu u red." Slično traži i Hobs u Levijatanu[23] pozivajući se na geometriju, "jedinu nauku koju je Bog milošću svojom podario čovečanstvu, /i u kojoj/ ljudi započinju time što utvrđuju značenja svojih reči: i to nazivaju definicijama i postavljaju ih na početak svojih istraživanja".

Zatim, Bekon je tražio da se u fizici zabrani korišćenje metafizičke dijalektike, jer su dijalektičari "zainteresovani za prepirku i dijalog a ne za konkretne stvari". Osim toga, za Bekona cilj nauke nije bio da "prevaziđe protivnika u raspravljanju, nego prirodu u delanju"[24]. Dakle, dijalog treba voditi sa prirodom, a ne sa filozofima (koji su idoli), a da bi taj dijalog bio moguć, moramo se baviti posmatranjima i eksperimentima. Primetimo da slično misli i Galilej: "u prirodnim naukama priroda govorništva je nedelotvorna" zato što se nauka bavi zaključcima koji su "istiniti i nužni". Prema tome, njegova metodološka mustra fizike mogla bi biti predstavljena šemom posmatranje–aksiome–dedukcija–znanje.[25]

Sada smo prišli sasvim blizu Njutnovoj revoluciji u epistemologiji. On je prvi napustio tradicionalnu epistemologiju koja je verovala da postoji apsolutno sigurno znanje. Međutim, kako od antike pa sve zaključno sa Bekonom, Galilejem i Dekartom taj put dostizanja apsolutno sigurnog znanja niko nije pronašao, Njutn je imao smelosti da zaključi da je posredi metafizičko traženje himere – epistemološki perpetuum mobile. Jer, kako ni aksiome ili prve definicije nisu nužno istinite, te kako ni indukcija ne predstavlja nikakav algoritam otkrića koji bi nas logički nužno vodio iz sveta "datog" u svet "fizičkog saznanja", tj. od "čulnog sveta" u "fizički svet", fizičke teorije su morale biti kreirane pomoću nove (deskriptivno-logičke, holističke) epistemologije. To je postignuto tako što je fizička nauka učinjena autonomnom u odnosu na epistemologiju matematike, logike i metafizike, te tako što je fizička nauka umakla ontološkom pritisku apsolutnosti karakterističnom za mitotvorce i sveštenike. Starije teorije nauke učile su i uče da je ishodište nauke čulno opažanje ili čulno posmatranje. "Ovo zvuči sasvim ubedljivo mada je skroz lažno"[26], sasvim umesno primećuje Karl Poper. Ali bez problema (čuđenja) nema posmatranja. "Jer šta treba posmatrati? Kako su starije teorije nauke došle do ideje o čulnom posmatranju? Pomoću zdravog razuma. On nam kaže da do predstave o spoljnjem svetu dolazimo pomoću naših čulnih utisaka. Međutim naša su čula – oruđa koja su izgrađena da bi se rešili određeni biološki problemi. Tako su verovatno izgrađene životinjske i ljudske oči da bi telo pri kretanju i menjanju položaja obavestile o susretu sa čvrstim i drugim telima. Naše su oči kao i mikroskop ili teleskop rezultat problema i pokušaja rešavanja problema."[27]

U čemu se sastoji posebnost Njutnove epistemološke revolucije? Šta je odlučujuća razlika između Aristotela i Njutna (ili Ajnštajna)? Posebnost je, da se poslužimo Poperovim rečima, "u svesnoj primeni kritičkog metoda". "Upravo svesno upražnjavanje kritičkog metoda objašnjava ubrzan rast novog naučnog znanja i napretka. Prednjutnovsko saznanje jeste dogmatsko, a izumevanje nedogmatskog metoda, tj. kritičkog metoda, jeste početak moderne nauke. Na njenom početku uvek stoje određeni problemi (prethodne teorije), a mi zatim, koristeći se hipotetičko-deduktivnom metodom, uz svesno eliminisanje grešaka, pokušavamo da dođemo do rešenja problema, tj. do novih znanja.

I na kraju ovog dela predavanja primetimo da naučni metod njutnovske nauke nije kumulativan – nije se, dakle, držao Bekonove epistemologije – već je revolucionaran. Naučni napredak se sastoji u tome da se jedna teorija zameni drugom boljom (pri čemu ta druga najčešće polazi od drugih pretpostavki!). Postoje eksperimenti koji mogu odlučiti koja od ove dve teorije daje bolja predviđanja određene grupe pojava. Za nove fizičke teorije karakteristično je da sa sastoje iz tri bitna dela. Najpre, postoje jednačine teorije (npr. u mehanici: Njutnove aksiome kretanja, u elektrodinamici: Maksvelove jednačine elektromagnetnog polja – i tsl.). Ove jednačine sadrže termine kao  što su "sila", "masa",  "koordinata", "vreme", "intenzitet magnetnog polja" i tsl. Ove jednačine se same po sebi ne mogu proveriti da bi se videlo da li se slažu sa fizičkim činjenicama ili ne. Karnap ove jednačine naziva "primarnim kalkulusom za fizičko polje". Da bi se proverila logička  konzistentnost ovih fizičkih teorija, potrebno je, po Karnapu, inkorporirati u njih i "sekundarni klalkulus" – račun algebre i geometrije. Ipak, oba ova sistema jednačina i logičkih pravila (npr. Njutnove aksiome  zajedno sa zakonima algebre i geometrije) još ne čine fizičku teoriju. Moramo, kao treće, dodati "semantička pravila" – to su pravila koja povezuju naše jednačine (kalkuluse) sa rečima iz našeg svakodnevnog života. Pored termina prvog kalkulusa ("masa", "sila", itd.) i termina drugog kalkulusa (logičkih pravila: "i"/"ili", "plus"/"minus", itd.), semantička pravila sadrže reči kao "dug jedan metar"[28], "drvena šipka", "vruća voda" i tsl.

Metafizika

"Prvi principi i uzroci ne mogu biti predmet fizike, jer se ona bavi bićima u kretanju, a prvi uzroci i principi kao najviši pokretači i oblici bića ne mogu i sami biti u kretanju, zato se njima treba baviti u posebnoj nauci, prvoj filozofiji"[29] – reči su Aristotelove.

Ljudi su dugo verovali – a mnogi veruju i dan-danas – u metafizičke principe. Razlog tome je vrlo prirodan i povezan je sa ljudskom površnošću. Jer, metafizika je oduvek koketirala sa svakodnevnim, tj. sa zdravorazumskim jezikom, te je i bila razumljiva – tj. "uspešna" – zahvaljujući, naprosto, vrlo uverljivim analogijama sa svakodnevnim životom. Tu činjenicu ne žele sebi da priznaju oni koji veruju u nju. I na jedno od najopštijih pitanja – na pitanje o postanku fizičkog sveta – metafizičari izranjaju sa svojim odgovorom – jednako kao i mitotvorci i sveštenici pre njih – iz bogatih riznica svakidašnjeg iskustva. Poput mitova i religija, tako, ni metafizika "nije ni znanje ni objašnjenje, već analogizam, tj. bekstvo u slikovni jezik. Nagon za otkrivanjem opštosti prisiljava filozofa da se prepusti rečima tamo gde još ne raspolaže znanjem"[30]. Glavni i istorijski razlog zbog koga je filozofija u zapadnjačkoj civilizaciji skoro uvek važila za saznanje jeste u tome što je ona dugo bila solidarna sa naukom, do te mere, čak, da za prve grčke misloce nije ni postojala razlika između nauke i filozofije.

Od grčkih skeptika do empirista XX veka bilo je, s razlogom, mnogo protivnika metafizike. Njihova su razmišljanja bila veoma različita. Neki su učenje metafizičara smatrali lažnim (budući da protivreči iskustvenoj spoznaji), drugi pak neizvesnim (jer metafizička pitanja premašuju granice ljudskog saznanja), a treći su ga doživljavali kao neplodno (bez obzira da li se na metafizička pitanja može ili ne može odgovoriti).

Razvoj moderne epistemologije i logike omogućio je da se na pitanje o valjanosti i opravdanosti metafizike pruži novi i precizniji odgovor. Tridesetih godina XX veka najstroži mogući odgovor izrekao je Karnap: po njemu, stavovi metafizike su potpuno nesmisaoni[31]! Ponekad se, izlaže najpre Karnap, pod nesmisaonim misli da je nešto neplodno (pa kao primer navodi pitanje: "Kolika je prosečna težina onih osoba u Beču čiji se broj telefona završava na 3?"); ili da je nešto očito empirijski lažno ("Godine 1910. Beč je imao 6 stanovnika"); ili pak da nije samo empirijski nego i logički lažno ("Od osobe A i B svaka je jednu godinu starija od one druge"). Međutim, svi ovi stavovi, iako lažni ili neplodni, ipak su, kaže Karnap, smisaoni.

Da bi, sada, pokazao nesmisaonost svake metafizike, on u svom Prevladavanju metafizike logičkom analizom jezika pre svega rešava problem značenja reči, tj. polazi od sintakse, da bi tek zatim pregledno i uverljivo pokazao da su metafizičke reči – reči bez značenja[32]. I po našem mišljenju, kao i za Karnapa, proizilazi da je metafizika očito "puko  maštanje" ili "bajka". Stavovi neke bajke ne protivureče logici, nego samo iskustvu. Metafizika – budući da niti kazuje analitičke stavove[33] niti želi da uđe u područje empirijske nauke – prisiljena je da upotrebljava reči za koje ne može navesti nikave kriterijume, ili pak da spaja reči bez značenja tako da iz njih ne rezultiraju ni analitički ni empirijski stavovi. U oba slučaja nužno nastaju prividni stavovi.

Korisno je podsetiti se činjenice da se i metafizika razvila iz mita. Dete se ljuti na "zao sto" o koji se saplelo, a drevni se čovek trudi da umilostivi zlog demona. Baštinu mita, međutim, s jedne strane preuzima teologija, a s druge poezija. Natprirodni spoznajni izvori teologije kod metafizičara se zamenjuju tobožnjim nad-empirijskim spoznajnim izvorima. Metafizičar misli da se kreće u području u kojem je reč o istini i laži. U stvarnosti, međutim, on nije ništa iskazao, nego je samo nešto uobličio, kao neki umetnik. Poput liričara, metafizičar se služi jezikom, ali se stalno poziva na (tobožnje) argumete, zahteva da se pristane na njegov sadržaj, polemiše sa drugim metafizičarima. Liričar ne opovrgava druge pesnike, jer on zna da se kreće u sferama umetnosti, a ne u sferama teorije. "Metafizičari su stoga muzičari bez muzičkog dara", ciničan je Karnap.

Karnapova logička analiza iz studije Prevladavanje metafizike logičkom analizom jezika nedvosmisleno je pokazala nesmisaonost svake navodne spoznaje koja želi posegnuti preko iskustva ili iza njega. Taj sud pogađa najpre svaku spekulativnu metafiziku, svaku tobožnju spoznaju čistoga mišljenja ili čiste intuicije, koja misli da može biti bez iskustva. Ali taj se sud odnosi i na metafiziku koja polazi od ikustva, te prečicama želi da spozna šta je izvan i iza iskustva.

 Fizičke teorije i metafizička objašnjenja

Posmatranjem "fizičkih fenomena mi se ne upoznajemo sa stvarnošću koja se skriva pod čulno opažljivim pojavama, nego sa samim tim čulno opažljivim pojavama. Predmet fizičkih principa i eksperimentalnih zakona nije u novoj nauci više materijalna stvanost, već se oni bave čulno opažljivim pojavama, koje se obrađuju u simboličkom i opštem obliku".[34] Zdravorazumski zakon kakvima je obilovala stara metafizička fizika bio je jednostavan opšti sud, koji je mogao biti tačan ili pogrešan. Za iskaz "Mesec je uvek pun" možemo reći da je to netačan zakon. Kada se postavi pitanje o tačnosti nekog zdravorazumskog zakona, uvek se može odgovoriti sa "da" ili "ne". Međutim, novi fizički zakon, kako to ističe Pjer Dijem, "nije ni tačan ni pogrešan, on je približan, zato što je simboličkog karaktera." Zakoni do kojih se dolazilo u periodu metafizičke fizike bili su, znači, uglavnom opšti sudovi, čiji je smisao bio neposredno jasan. Ako je neki zakon u toj zdavorazumskoj fizici bio tačan, on je to morao biti za sva vremena i sve ljude. Problem sa takvim zakonima i takvom fizikom bio je taj da je davala nepouzdana predviđanja.

Zakon nove fizike, iako u mnogo manjoj meri neposredan i iako ga je mnogo teže odrediti nego što je to bio slučaj sa zravorazumskim zakonom, ipak u najbitnijoj tački – tački predviđanja budućih događaja – daleko je pouzdaniji nego što je to zdravorazumski zakon. Ono što novom fizičkom zakonu daje prednost uprkos njegovoj približnosti i relativnosti ("njegova privremenost se ogledala u tome što on nije povezivao realitete već simbole i što su se uvek pojavljivali slučajevi u kojima je taj simbol prestao da odgovara stvarnosti"[35]) jesu, dakle, do detalja duboka i tačna predviđanja. A da bi to postigla, nova fizika je morala i izgraditi novu epistemiku i izboriti se za svoju autonomiju u odnosu na metafiziku.

Ako se fizika podredi metafizici (kao što je bio slučaj u starim fizičkim teorijama), sukobi koji postoje između različitih metafizičkih sistema preseliće se i na prostor fizike. Problem koji je pred nama najlakše se može razjasniti ako se pozovemo na neki primer. Neka to bude primer sa magnetom i opiljcima gvožđa.

Šta nas Aristotelova metafizika uči o istinskoj prirodi tela? Svaka supstanca proizilazi iz sjedinjenja dvaju elemenata: materije – nepromenljiv element, i forme – promenljiv element. Tako, na primer, komad gvožđa, zbog nepromenljivosti svoje materije, ostaje uvek jedan isti komad gvožđa; ali zbog promena koje trpi njegova forma taj isti komad gvožđa može biti čvrst ili tečan, topao ili hladan, te dobiti ovaj ili onaj oblik. Ako se on dovede u blizinu magneta, njegova forma doživljava specijalnu promenu, koja je veća ukoliko je bliže magnetu. Ta se promena sastoji u pojavljivanju dva pola (ona za taj komad gvožđa predstavljaju princip kretanja). Suština tog principa je u približavanju suprotnih polova. Shodno tome, kada se peripatetičari pitaju o stvarnosti koja se skiva iza magnetne pojave, oni to objašnjavaju svojstvom magnetnog kvaliteta, tj. njegovim dvama polovima. Takvu jednu teoriju dao je Nikola Kobeo 1629. god. u svojoj Magnetnoj filozofiji.

Međutim, njutnovci se sa tim ne bi složili. Boškovićeva fizika i one koje su njoj srodne o tome bi mogle najbolje svedočiti. Po njima, peripatetičari nisu ništa objasnili, već su naše nepoznavanje stvarnosti samo sakrili iza reči koje zvuče utoliko bolje ukoliko su praznije. Materijalna supstanca se ne sastoji iz materije i forme već proizilazi iz beskonačnog broja tačaka koje nemaju veličinu ni oblik, ali imaju masu; između bilo koje dve takve tačke postoji dejstvo privlačenja i odbijanja, koje je srazmerno proizvodu mase (obeju tačaka) i predstavlja funkciju njihovog rastojanja. Među tim tačkama postoje one koje grade samo telo (između njih postoji uzajamno dejstvo), ali čim njihovo rastojanje pređe određenu granicu, to se dejstvo svodi na opštu gravitaciju. Zatim ima tačaka u kojima tog gravitacionog dejstva nema i one grade imponderabilni fluid (bez težine) kao što su električni ili toplotni fluid. Fizičke pojave se tako objašnjavaju masama, funkcijom rastojanja, i tsl. Da bismo, na primer, objasnili magnetno dejstvo, pretpostavimo da svaki molekul gvožđa poseduje iste količine severnog i južnog magnetnog fluida; dejstvo koje ti fluidi proizvode jedan na drugi upravo je srazmerno masama a obrnuto srazmerno rastojanju, a odbojnost i privlačnost zavise od predznaka. Te se ideje mogu naći kod Majera, Franklina, Kulona i Poasona.

Ali, ta objašnjenja ne zadovoljavaju atomiste. Oni ne priznaju postojanje odbojnih i privlačnih dejstava između dvaju magnetnih fluida. Po njima, materija se sastoji iz veoma malih tela koja su čvrsta i kruta, imaju različite oblike i u ogromnom broju su rasuta po praznom prostoru. Kada su dva takva delića međusobno odvojena, ona nikako  ne mogu uticati jedo na drugo. A ako dođu u dodir, ako se sudare – a oba su neprobojna – njihove će se brzine promeniti i to po strogim zakonima torije udara. Veličine, oblici i mase atoma, kao i norme koje važe pri njihovim sudarima jesu jedino zadovoljavajuće objašnjenje fizičkih pojava za atomiste. Da bismo objasnili različita kretanja do kojih dolazi kada se komad grožđa nađe u blizini magneta, moramo da zamislimo sliku da postoje nevidljivi i neopipljivi ali veoma gusti potoci magnetnih čestica, koji naviru iz magneta, odnosno uviru u njega. U tom brzom kretanju, te čestice se na različite načine sudaraju sa molekulima gvožđa, a ti sudari izazivaju pritiske. To je metafizička baza fizike Lukrecija i Gasendija.

Prema Dekartu i kartezijancima, pak, materija je jedan džinovski fluid, koji je nestišljiv i homogen i tsl.

Nijedan metafizički sistem nije dovoljan za izgradnju fizičke teorije

Svaka metafizička škola upućuje rivalskim školama zamerku da one u svojim objašnjenjima posežu za pojmovima koji ni sami nisu objašnjeni, koji zaista predstavljaju skrivene kvalitete. Nasleđe Aristotelovih esencijalističkih definicija (kao suština stvari) vodi beskonačnom regresu u dokazima. Nominalisti izmiču beskonačnom regresu jer oni definicije smatraju skraćenjima dugih priča, poput stenografskih oznaka. U novoj nauci značenju reči se ne pridaje preterani značaj, jer naučnike interesuje teorija kao celina.

Da bi filozofi koji pripadaju jednoj određenoj školi bili potpuno zadovoljni nekom teorijom koju su razvili fizičari te iste škole, svi principi primenjeni u toj teoriji moraju biti izvedeni iz one metafizike za koju se izjašnjava ta škola. Ako se ko tokom objašnjavanja nekog fizičkog fenomena pozove na bilo koji stav koji ta metafizika ne može da dokaže, objašnjenje je neuspešno i fizička teorija nije postigla svoj cilj.

Istorijski primeri pokazuju da nijedna metafizika, međutim, ne daje jasno i detaljno uputstva kako da se gradi jedna fizička teorija. U stvari, naznake koje metafizička nauka daje o istinskoj prirodi, recimo, nekog tela sastoje se uglavnom od negacije. Peripatetičari, kao i kartezijanci, poriču mogućnost praznog prostora. Njutnovci odbacuju svako svojstvo koje se ne može svesti na silu koja postoji između materijalnih tačaka. Atomisti i kartezijanci poriču svako dejstvo na daljinu itd.

Sve te negacije daju dobre argumente za odbacivanje neke teorije iz protivničke škole, ali postaju čudnovato neplodne kada iz njih treba izvesti principe neke nove fizičke teorije. Ponešto neobjašnjivo stalno se nalazi u temeljima objašnjenja koje naučni sistem tvrdi da daje.

Sada je sasvim jasno da ako fizičku teoriju posmatramo na antički način – kao objašnjenje materijalne stvarnosti – i ako se pri tome koristimo antičkom tj. tradicionalnom epistemologijom – epistemologijom koja je odlagala svaku ontologiju dok se ne reše epistemološka pitanja – onda tu fizičku teoriju neminovno dovodimo u zavisnost od metafizičke refleksije.

Razdvajajući kontekst otkrića od konteksta opravdanja i uviđajući da nema sigurnog znanja, da svako znanje počiva na nekim pretpostavkama koje nisu dokazane i da znanje bez pretpostavki nije moguće, Njutn u Principima nije krenuo od metafizičkih refleksija već od prethodnog naučno-teorijskog znanja, da bi tek iz tog konteksta postavljao pitanje o cilju fizičkih teorija, kao i epistemološka pitanja: kako je znanje moguće, šta znači opravdano verovati i tsl. Ukratko, sa Njutnom teorije su postale logički instrumenti organizovanja našeg iskustva i unošenja reda među eksperimentalnim zakonima. Fizičke teorije sada funkcionišu kao pravila ili principi koji nam omogućuju da analiziramo empirijske činjenice, a nisu premise iz kojih se dedukuju zaključci o činjenicama. Na taj način u kontekstu opravdanja – kada se odlučuje koju ćemo od ponuđenih teorija proglasiti boljom – više ne postoji nikakva potreba za vođenjem beskonačnih metafizičkih sporova (oko primarnih kvaliteta i tsl.) između suparničih škola, jer je kriterijum uspešnosti vezan za pojam obistinjavanja ponuđenih predviđanja.

Tek je ovo Njutnovo povlačenje linije razgraničenja između stare i nove nauke, između stare i nove epistemologije, između fizike i metafizike – omogućilo pojavu jedne visoko informativne fizičke teorije. Fizičke su teorije konačno postigle svoju autonomnost u odnosu na metafiziku, logiku i matematiku.

Kao dve suprotnosti, metafizičari i novi fizičari sasvim različito koriste i pojmove kao što su "objašnjenje", "determinizam" i tsl. U aksiomatskim naučnim teorijama objašnjenje je vezano za demonstraciju da stanje jednog sistema u jednom trenutku jednoznačno određuje stanje togsistema u bilo kom drugom trenutku.[36] Dok je za metafizičare nauka deterministička u odnosu na prirodne fenomene, dotle je za nove fizičare jedna naučna teorija deterministička u odnosu na sopstvenu definiciju stanja sistema. Stanje jednog fizičkog sistema može se odrediti konačnim ili beskonačnim brojem vrednosti promenljivih za definisanje stanja; vrednosti promenljivih mogu biti ili trenutne, ili mogu biti mere koje predstavljaju odlike jednog sistema u nekom aktuelnom vremenskom periodu, promenljive stanja mogu biti pojedinačni ili statistički parametri.[37]

Metafizika se oduvek odlikovala time da istinu smatra slaganjem sa realnošću. "Stvarno znanje", tvrdi Aristotel, "je identično sa svojim objektom". Ideju da je istina korespondiranje sa činjenicama preneli su metafizičari i na antičku nauku. Filozofi antike koji su, poput sveštenika, želeli da budu posednici apsolutne istine usmerili su filozofiju u smeru nauke o istini[38]. To je pojam istine vezalo za logičke iskaze. Stoga je sud "tačno"/"pogrešno" iz zdravorazumske i logičko–matematičke ravni  doslovno prenesen i u antičke nauke[39]. Međutim baš to prenošenje pojma istine nije bilo plodonosno. Takve nauke, iako u skladu sa zdravorazumskim činjenicama, bile su nisko informativne. Logički i matematički dokazi ne daju nam informacije o svetu, nego samo razvijaju sredstva za njegovo opisivanje. Logičko-matematičke dedukcije[40], koje uvek polaze od jednostavnih operacija sabiranja celih brojeva, silogistika i tsl., empirijski su isprazne. Nije slučajno to što je eksperimentalna fizika rođena dvadeset vekova posle logike i matematike. Razlozi su za to i objektivni i subjektivni. Do neke činjenice je objektivno moguće doći samo sistematskim rastavljanjem na činioce; ali to rastavljanje nije moguće bez postojanja neke teorije. A ispravnost znanja u naukama ne može se dokazati ni pomoću dedukcije ni indukcije, ne može se dedukovati ni iz logike ni iz iskustva. "Tačno"/"pogrešno" u fizičkim naukama bitno je drugačije od onog u logici, metafizici i matematici. Deskriptivna epistemologija novih fizičkih nauka počev do Njutna vezala je pojam istinitosti za ono što se obistinjava. Rečeno savremenim jezikom, teorija istine koju koriste savremne fizičke i prirodne nauke uopšte jeste svojevrstan spoj između pragmatičke i koherencijalne (holističke) teorije istine[41]. Ove promene omogućile su kreaciju visoko informativnih naučnih teorija.

Dakle, ne mešajmo danas, više, sve ove pojmove; u toj težnji najbolje nam može pomoći Dijemov savet: "Svaki put kada se nad fizičarevim duhom nadvije opasnost da u nečemu zastrani, proučavanje istorije će ga na odgovarajući način vratiti na pravi put /.../. Ona ga održava u onom stanju savršene ravnoteže u kom on ispravno može da proceni kakav cilj i strukturu imaju sve fizičke teorije."[42]

Zoran Stokić

---

[1] Predavanje održano 14. 11. 2000, na Seminaru iz epistemologije fizike (Institut za fiziku u Zemunu). Zbornik :“Епистемолошки проблеми у науци” Београд, 2004. (ст. 231–259) ISBN 86–83287–07–6

 – Pojmovi "teorije" i "objašnjenja" koriste se na mnogo različitih načina. Za nas ovde "teorija" će predstavljati skup zakona (aksioma, teorema) koji su tako deduktivno međupovezani, da se mogu urediti u jedan aksiomatski sistem. "Objasniti" zakon (teoremu) pomoću neke teorije znači dedukovati taj zakon (teoremu) iz aksioma koristeći se pri tome i datom definicijom stanja posmatranog fizičkog sistema. "Objasniti" pojedinačnu činjenicu, tj. "iskaz o činjenici", znači dedukovati ga iz druge činjenice, tj. iz "početnih (i eventualno graničnih) uslova" i iz najmanje jednog zakona (aksiome, teoreme).

[2] P. Duhem, La Théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906.

^[3] To činimo i zato što smatramo da je u nas veoma rasprostranjeno nerazumevanje metoda fizičkih nauka. Uzrok tih grešaka treba tražiti u pogrešnoj interpretaciji logičke forme fizičkih teorija, metoda njihove provere i logičke funkcije posmatranja i eksperimenta. Da metodološki nominalizam, tj. instrumentalizam, nije izvojevao pobedu u prirodnim naukama nad esencijalizmom, mi bismo i dan-danas plivali u vodama Aristotelove fizike i tragali za "suštinama" ili Platonovim "idejama" ("formama") ili univerzalijama.

^[4] Komparacije radi primetimo da Aristotel uopšte nije imao u vidu upotrebu reči "hipoteza" u smislu "nagađanja" – probne pretpostavke o nečemu.

^[5] Za Aristotela "naučno znanje" nigde ne uključuje praktičnu proveru; zato je njegova fizička teorija samo nominalno empirijska.

[6] Za Aristotela, filozofija je jedna od nauka. Naime, znanje, koje se temelji na čistom posmatranju, razlikuje se, po Aristotelu, od praktične mudrosti po tome što je povezano sa dokazima. Prema tome, znanje u smislu "shvatanja onoga što je opšte i nužno" pružale bi samo teorijske nauke – fizika, matematika i prva filozofija ("prva filozofija" u tom smislu što je smatrao da njen predmet ima logički prioritet u odnosu na druge nauke).

[7] "Suština i princip sveta je Voda" po Talesu, "Vatra" po Heraklitu, "Beskonačno" po Anaksimandru, "Broj" po Pitagori. "Sve stvari nisu ništa drugo do senke večnih ideja koje su po sebi smeštene u vanvremenskoj vanprostornoj sferi", veli Platon. Doktrina monista kaže: "Postoji samo jedan princip na kome je utemeljno sve što jeste", a dualisti uče: "Postoje dva principa". Materijalisti tvrde: "Sve što jeste jeste supstancijalno", ali spiritualisti kažu: "Sve što jeste jeste spiritualno". Videti: – R. Carnap, Der logische Aufbau der Welt, Berlin und Leipzig, 1928. – R. Carnap, Philosophy and Logical Syntax, London, 1935. – R. Carnap, Philosophical Foun­da­tions of Physics, New York, 1966.

[8] "Izbor između dva načina života stvar je pojedinca. Monoteističke religije razvile su koncept 'saosećaja celine' ali za razliku od mita i magije, taj je osećaj vezan za osećaj individualnosti". – E. Kasirer, Filozofija simboličkih oblika, tom II ("Mitsko mišljenje"), Novi Sad, 1985.

[9] "Jezik nastaje oponašanjem zvukova a umetnost oponašanjem spoljnjeg sveta /mimička funkcija/". – E. Kasirer, Ogled o čoveku, pogl. VIII ("Jezik"), Zagreb, 1978.

[10] I sam je jezik prošao kroz pomenute faze: mitološku, metafizičku i pragmatsku, ali se time ovde nećemo baviti. Pogledati: E. Kasirer, Filozofija simboličkih oblika, tom I ("Jezik"), Novi Sad, 1985.

[11] Istina kao celina svakako je transcendentalan pojam.

[12] Arch je (videli smo i ranije) za Talesa bila voda, za Anaksimena vazduh, za Pitagoru broj, za Heraklita – ko­ji naglasak stavlja na promenu – logos i tsl.

[13] Platon, Sofist, 253c.

^[14] Platon, Fedon.

[15] K. Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, tom I ("Čar Platona"), Beograd, 1993, kao i: K. Popper, Conjectures and Refutations: The Growth of Sci­en­tific Knowledge, London, 1972.

[16] Nužan uslov da bi mišljenje moglo biti istinito, jeste da ono mora imati svoj korelat u bivstvu bića – u ideji, tj. istina je istovetna sa samim bićem.

[17] Aristotel, Topica, I, 5, 101b36.

[18] K. Poper, op. cit. (1993), knj. II.

^[19] Groseteste, Skot, Okam, da spomenemo samo neke, počinju da koriste induktivnu metodu modus tolens, metod slaganja, metod razlaganja i tsl. sa ciljem da procenjuju vrednost naučnih hipoteza, a ne više samo premisa kao u euklidskoj tradiciji.

^[20] Stoičar Hrizip, na primer, zaslužan je za izumevanje "hipotetičkog silogizma" – modus ponens i modus tolens (nezavisno od Aristotelovog "kategoričkog silogizma) – koji se kasnije pokazao kao veoma važan instrument u naučnim rasuđivanjima.

^[21] Empiristi i skeptici u antičkoj medicini i astronomiji počeli su vezivati naučno znanje za pojam predviđanja. Takođe je od osobite važnosti njihova ideja o tome da se jedna teorija tokom vremena menja (unapređuje) te njihovo vezivanje naučne metodologije za takmičenje sa suparničkim alternativnim teorijama.

[22] F. Bekon, Novi organon, par. 59. Idolima označava Bekon lažne pojave koje čoveka sprečavaju da spozna istinu.

[23] "Da se ne bi zapleli u reči kao pile u kučine", T. Hobs, Levijatan.

[24] "Moja logika", koja treba da razjasni pojave u prirodi, tvrdi Bekon, "potpuno se razlikuje od obične logike /koja se sva iscrpljuje u silogizmima/ osobito u tri stvari: u samom cilju, u poretku dokazivanja i u počecima istraživanja". – F. Bekon, Novi Oganon (Uvod: sadržaj pojedinih delova).

^[25] To, međutim, nije sve kada je u pitanju Galilej: u pitanjima retorike on se zalagao za sasvim drugačiju metodološku mustru: posmatranje–hipoteza–dedukcija–znanje. Pogledati o tome: Marcello Pera, "The Role and Value of Retoric in Science", in Persuadiing Science, ed. M. Pera, W. R. Shea, Canton, Mass., 1991.

[26] K. Popper, Conjectures and Refutations: The Growth of Sci­en­tific Knowledge, London, 1972.

[27] "Nema neinterpretiranih podataka; nema ničega nama prosto datog što je neiterpretirano; ničega što valja shvatiti kao osnovu. Čitavo naše znanje je interpretacija u svetlu naših očekivanja, naših teorija, i prema tome je hipotetičko na jedan ili drugi način". – K. Poper, "Realism and the Aim of Science", Postscript to The Logic of Scientific Discovery, London, 1983. Slično: "Čulni podaci, neteorijske jedinice informacije, jednostavno ne postoje. Jer mi uvek operišemo sa teorijama, od kojih su neke inkorporirane čak i u našu fiziologiju. I čulni organ je srodan teoriji. /.../ Mi ne možemo opravdati naše znanje spoljnjeg sveta; svo naše znanje, čak i opesrvaciono znanje, jeste teorijsko, ispravljivo i pogrešno". Poperova rasprava sa Maksvelom u Problems in the Philosophy of Sience, ed. I. Lacatos, A. Musgrave, Amsterdam, 1968.

^[28] U pogledu samih definicija, postoji bitna razlika između matematičkih i fizičkih. Tako pojam jedinice za dužinu jeste matematički pojam; on govori da jedna određena duž treba da služi radi upoređivanja sa svim ostalim dužima. Tu se, međutim, ništa ne kaže o tome koja realna duž treba da bude jedinica za dužinu; na to pitanje odgovor daje tek definicija dodeljivanja /tj. daju semantička pravila/: ona pariski metar proglašava jedinicom dužine. U toj fizičkoj definiciji pretpostavljena je matematička definicija u kojoj je utemeljen upotrebljeni pojam". – H. Reichenbah, Axiomatik der relativistischen Raum-Zeit-Lehre, Braunschweig, 1924.

[29] "u prvoj filozofiji" znači u metafizici. – Aristotel, Metafizika, 1025d.

[30] H. Rajhenbah, Rađanje naučne filozofije, pogl. II ("Traganje za opštošću i pseudoobjašnjenja"), Beograd, 1964.

^[31] Omiljena Karnapova teza izlagana je u raznim publikacijama, a možda najpreglednije u: Rudolf Carnap, "Überwindung der Metaphysik durch logische Analyse der Sprache" in Erkenntnis, T. 2, Wien, 1931 (pogledati, na primer, § 6 "Nesmisaonost svake metafizike").

[32] kao što su "načelo", "bog", "apsolutno", "ideja", "biće bića"... Posebno uspešno dekodira Hajdegerove nesmisaone konstrukcije iz njegove knjige [ta je metafizika ("Kako stoji sa tim ništa?... Ništa samo ništi..." i tsl.).

[33] odn. "tautologije", po Vitgenštajnu, ili, po Kantu, "analitičke sudove"; oni ne kazuju ništa o stvarnosti. Tako, na primer, logičke i matematičke formule nisu iskazi o stvarnosti, nego služe za transformaciju takvih iskaza.

^[34] P. Duhem, La Théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906.

^[35] ibid.

[36] Npr. stanje jednog elektromagnetnog polja je određeno u nekom trenutku vremena vrednostima vektora električnog i magnetnog polja; odredimo li električno i magnetno polje u svakoj tački prostora, u principu možemo odrediti sva prethodna i buduća stanja posmatranog sistema. Ona se mogu odrediti iz Maksvelove parcijalne jednačine uz pretpostavku da znamo početne i granične uslove. Objašnjenje ove vrste Hempel je npr. nazvao objašnjenje putem deduktivnog podvođenja pod opšte zakone, ili "deduktivno-nomološko objašnjenje". — C. G. Hempel, Fundamentals of Concept Formation in Empirical Science, New York, 1952. — K. Hempel, Filozofija prirodnih nauka, Beograd, 1997.

[37] O tome videti u: G. H. von Wright, Objašnjenja i razumevanja, Beograd, 1975; — D. Bom, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, Beograd, 1972.

[38] Aristotel, Metafizika, 993b 20.

[39] Izvesnost logičkog dokaza, koju su metafizičari smatrali idealom znanja, nikako nije odgovarala prirodnim naukama. Jer, budući da su logička načela analitička (logički dokaz naziva se dedukcijom – zaključak se izvodi iz drugih iskaza, koji se zovu premise dokaza), zaključak ne kazuje više nego što kazuju premise.

^[40] Nove fizičke nauke se ne bi pojavile da pojam dedukcije nije bio zamenjen pojmom derivacije. Derivacija počinje premisama i vodi zaključku. Ona premešta problem istine unazad ka premisama, bez mogućnosti da ga ikada reši.

^[41] Odatle neposredno sledi da u novim fizičkim teorijama objašnjenje i predviđanje imaju isti logički oblik.

[42] P. Duhem, La Théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906.