Sudbina kao izbor!

"Kao što se telesno mrtav čovek ne može kretati, tako ni duša koja je na takav način duhovno mrtva nijednom čoveku ne može saopštiti nikavu misao ili sliku."

Majstor Ekart

Srednjevekovni procvat gradova uveo je Zapadnu Evropu u jedno istorijsko razdoblje u kojem celina nije apsolutno dominirala nad pojedinačnim, u kojem se rad uzdiže kao vrlina nasuprot kontemplaciji, u kojem godine 1252. u Lucernu nailazimo na prvo savremeno datiranje u istoriji, koje inauguriše prvi januar kao dan kojim počinje godina i koje pokazuje da je građanska kosmopolitska ekonomija konačno nadvladala običaju (Italijani i Englezi su, recimo, za početak godine uzimali Blagovesti, Francuzi Uskrs, a Nemci Božić), u kojem "Majstor" Ekart svojim "Propovedima" uzdiže Martu iznad Marije i sme da uči i to da "govori teologa počivaju na pričama", da se "ne zna ništa više kad se poznaje teologija", da "hrišćanska religija sprečava učenje", da je "molitva beskorisna", da "priroda sledi svoj sopstveni tok i može sama od sebe da umre", da "čovek lišen materijalnih dobara ne može dobro da deluje u moralnom domenu"... Bio je to splet ideja koji je trasirao Luterove reforme.

Pored individualnog i društvenog psihološkog faktora, ljudsko ponašanje je određeno i drugim faktorima, koji uopšte nisu psihološki. Oni su natpsihološki ili kulturni. Baš ti primarni elementi kulture – tradicija, alati, običaji, pogled na svet, ideja o pravdi i nepravdi, religija, filozofija života, kanoni lepote, ishrana i tsl. – vode ka današnjem "trenutnom stanju" društvenih i državnih sistema u svetu.

Keltska i germanska plemena uporno su se držala svojih "demokratskih" zanatskih običaja (zasnovanih na radu skromnog opsega, u malim zajednicama i grupama gde se članovi poznaju) i opirali su se nastojanjima Rima da im nametne bazličnu formu despotske civilizacije. Da se podsetimo: prve civilizacije počivale su na autoritarnoj despotskoj tehnici, na mitu o mašini – ali kakvoj mašini? Arheolozi i istoričari potrošili su vekove da odgonetnu strukturu te mašine, zato što su delove te mašine zapravo činili sami ljudi! Građevinski poduhvati gigantskih razmera u Sumerana, u Kini, Asiriji, Egiptu, Vizantiji, Osmanskom carstvu – proizvod su "ljudske mašine". Sve to bio je omogućio izum pisma i institucija pisara koji su šifrovali i dešifrovali faraonova naređenja. Pisari, glasnici, predvodnici, nadzornici, činovnici – jednom rečju "izum" birokratije – bio je neophodna karika između faraona i "ljudske mašine"! Masovni prinudan rad, vođen bičem birokratije, nije bio usmeren ka humanizaciji života robova, nego se sav iscrpljivao u realizaciji metafizičkih ciljeva "despotske mašine". I premda se danas ušteda rada uzima kao sinonim za pojam mašine, u vremenima prvih civilizacija ova "ljudska mašina" bila je samo naprava za maksimalno iskorišćavanje rada ljudi. Prirodna reakcija na takvo nehumano stanje bila je ideja sabotiranja rada, koji se doživljavao kao muka i prokletstvo!

Od pamtiveka društva su preživljavala pomoću tehnike. Kroz istoriju možemo uočiti, grubo govoreći, dve dominantne vrste tehnike: "autoritarnu" i "demokratsku". Zapadna, "demokratska" tehnika sa svojom eotehničkom fazom  (približno od 1000. do 1750. god.) bila je zasnovana na kompleksu vode i drveta i jedan je od korena iz kojih su iznikla današnja zapadna društva. Ova eotehnička faza daleko je važnija za razumevanje sadašnjosti od paleotehničke (faze uglja i gvožđa) i neotehniče (faze električne stuje i legura). U ranom periodu eotehničke faze formirao se pogled na svet, formiralo se ono što je primarno u zapadnoj kulturi, ono na čemu se ona bazira: koncepti humanizovanog rada i građanskog udruživanja nezavisno od stega feudalnog uređenja, kralja i crkve!

Kako mislimo, šta možemo razumeti, kako postupati da bismo preživeli – sve to potpuno zavisi od opštih kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja. Dolaskom na Balkan mi smo sticajem okolnosti primili poglede na svet, vrednosti i norme despotskih kultura i učinili ih primarnim elementima naše sopstvene kulture. Ti elementi posebno su dolazili do izražaja u doba kriza, pa tako i u periodu od 1987. do 2014. godine, kada smo se suočili sa pravom erupcijom emocija. S druge strane – a sve iz istog arsenala – naš pogled na svet duboko je prožet konceptom "sudbine". Još je Lajbnic u "Teodiceji" razgraničio tri vrste fatuuma (stoicum, christianum, turski); posebno je žigosao turski k(i)smet, koji vodi lenjom umu; govoreći kako čovek "opsednut tamnim i neizbežnim kismetom nijednom ne može pokušati da umakne toj opasnosti", Lajbnic, Lužički Srbin, već tada ocrtava sudbinu nas, ovdašnjih Srba...

Lenji um nas vodi zaključku da, pošto je inače sve određeno sudbinom, čovek ne treba ni zbog čega posebno da se brine i trudi, ne treba da razvija svoje sposobnosti i znanja, ne treba da teži vrlinama... To ide dotle da se smatra da naš sopstveni život ne zavisi od naših operacionalnih sposobnosti, pa je onda, na primer, svejedno da li umeš ili ne umeš da voziš automobil. Možeš da kupiš vozačku dozvolu, možeš da voziš auto iako nisi savladao prostorno-vremenski fenomen preticanja, možeš da kupiš doktorsku diplomu, suprugu, ljubavnicu, bilo šta, jer ionako od nas ništa ne zavisi, naša sudbina je ionako neizvesna i nalazi se u rukama ćudljivih božanstava (ili despota)! Vera u sudbinu i pogled na svet prema kojem su svi procesi u svetu određeni slepom nužnošću protiv koje je čovek nemoćan, vodi ka fatalizmu, koji nas, dalje, vodi u trulež i propast.

A jedan "vredan um" – Monteskje – kaže u svojim "Persijskim pismima": "U našim krajevima, gde je vlast umerena, naši postupci obično su podređeni pravilima obazrivosti, pa su stoga naša sreća ili naša nesreća obično posledica naše razboritosti. Mi i ne pomišljamo na neku slepu kob. U istočnjačkim romanima /a danas bismo mogli reći: u turskim, indijskim i sličnim tv-serijama/ vidite kako ljude neprestano vodi ta slepa kob i taj neumitni usud" i kako – dodali bismo – zapravo ništa drugo ni ne postoji!

Zoran Stokić

21. 12. 2014.