Problem Srbije nije samo politički 

Nažalost naša kulturno-politička elita nije (naročito) od 1980-1990 naučila naš narod koliko su važne „kulturne matrice življenja“?

Srba i engleza je u srednjem veku bilo brojno isto oko 1.5 miliona, sada je njih u Britaniji (Australiji, SAD; Kanadi…) oko 150 miliona, a nas jedva oko 10 miliona. Oni su oko 400 godina direktno ili indirektno „vladali svetskom politikom, trgovinom, bankarstvom“, stvorili su demokratski parlamentarizam, savremeno građanskio društvo, empirijsku nauku… Otkuda tolika razlika? Iz primarnih kulturnih matrica a tu spada i sistem vrednosti.

U kulturnu matricu Engleza ugrađeno je da vertikalna i horizontalna prohodnost u društvu mora podlegati strogo empirijskom regulativnom principu: praktično postignutim rezultatima (znanje i sposobnost vam „otvaraju vrata“! Znači na dobitku je i društvo i pojedinac).

U despotskoj kulturnoj matrici vladanja (vizantiska, osmanska, komunistička – faza)  – prohodnost se odvija tako što se propuštaju samo podobni (društvo je na gubitku, a na dobitku je samo pojedinac).

Problem nije samo politički – i tu politiku (kao i sve ostalo u nas) – kreirala je pogubna vekovna despotska kulturna matrica.

Aristotelova paradigma o polisu

U celokupnoj istoriji političkih teorija Aristotelova paradigma o polisu kao mnoštvu različitih - jedinstvu različitih - zauzima jednistveno mesto. Ona čini paradigmu političkog (!) ona je samo jezgro politikologije, koju svaka politika mora uzeti kao svoju polaznu tačku. Polis je identičan s grđanstvom – polis to su građani (polis nije pravna osoba iznad građana). Od vrste (kvaliteta) građana zavisiće ustav – polis je onakav kakvi su građani. S karakterom građana menja se i karakter polisa. Neposredno u samim građanima a ne u nekoj izdignutoj državnosti jesu koreni političke zajednice. Osnovna podela u Aristotleovoj Politici (Metafizici, Nikomahova etika) je između (1) polisa (skup jednakih u različitosti) i (2) domaćinstva (skup nejednakih) – takođe postoje varvarska i tiranska carstva koja su uređena na despotski način (Ksenofan "bogovi su despoti nad ljudima jer oni nemaju nikave zakone iznada sebe"!).

/////////////Podsećanje//////////////

politički narodi i oni drugi

"Politička vlast tiče se slobodnih građana a despotska (gospodarska) robova".

Aristotel

Raznorodni društveni sistemi mogu se grubo svrstati u dve grupe: mnogocentrične i jednocentrične. Mnogocentričnu strukturu su imala, na primer, zapadna feudalna društva; budući da su to bili otvoreni sistemi, oni su mogli da evoluiraju preko klasične republike i monarhije do današnjih savremenih demokratskih društava (u tim su društvima međusobno razdvojene zakonodavna, izvršna i sudska vlast - te je na taj način moguća smena vlasti nenasilnim putem). Budući da je još u feudalnim društvima postojalo nekoliko centara moći (dvor, plemići, crkva), koji su se stalno međusobno borili za vlast, izgleda da su iz pragmatičnih razloga ti centri bili zainteresovani da kod svojih podanika razvijaju vrline. I dok mnogocentrični sistemi počivaju na razvijanju vrlina, jednocentrični počivaju na razvijanju pokornosti.

Gde je sistem jednocentričan imamo posla sa despotijom, tj. činovničkom državom. Despotijom, naravno, upravlja despot, ali ko je on? "Tiranin je onaj ko se nasuprot zakonima pača u to da vlada po zakonima, dok je despot onaj ko se stavlja iznad zakona" - kaže nam Žan Boden 1576. godine. Krivo misle oni koji smatraju da  despotije nastaju tako što postoje neki temperamentni ljudi koji žele da drže vlast u svojim rukama, te tako iz psiholoških razloga zloupotrebljavaju vlast. "Vekovno iskustvo uči nas", reči su Monteskjeove, "da je svaki čovek koji ima izvesnu vlast sklon tome da je zloupotrebi; u služenju njome on ide dotle dok ne naiđe na neka ograničenja". Istorijski primeri nam dalje pokazuju da ta ograničenja nikada nisu unutrašnja, nego su uvek spoljašnja. Jednu vlast uvek ograničava neka druga vlast. Ali u despotskim sistemima, budući da su to zatvoreni sistemi, despot ne dozvoljava razvoj drugih centara moći. Kako je to primećeno još u antici, despot vlada tako što svoje potčinjene unižava, razjedinjuje i razoružava. Zašto on to radi? Iz jedostavnog razloga da ne bi dozvolio razvoj novih, suparničkih centara moći. On će učiniti svoje podanike poniznim, jer - kako to objašnjavaju antički filozofi - "niske duše nisu sposobne da kuju zavere", zatim posejaće nepoverenje među podanicima, jer se despotija ne može srušiti dok god "ne postoje ljudi koji imaju poverenja jedni u druge" i razoružaće će ih te će ih tako učinti nesposobnim da deluju, "jer niko ne preduzima ono što je nemoguće".

U despotijama sve se službe (na primer pravosuđe, poreske službe, itsl.) odlikuju piramidalnom strukturom, u kojoj se naredbe prenose na isti način na koji se u vojsci prenose komande. Naređenja se izvršavaju bespogovorno. Odluke - čak i u, na primer, sudskom procesu - ne donose se tako tako što se poštuje slovo zakona, već tako da činovnik koji odluku donosi zadovolji činovnika koji se u hijerarhijskoj strukturi nalazi iznad njega. Naravno, da bi despotija bila moguća moraju da postoje pokorni. Zato je centralni zadatak svake despotske vlasti razvijanje straha i pokornosti. Tako je, na primer, u Mesopotamiji dobar život u biti značio isto što i poslušan život. Ukratko, u despotijama običan čovek uopšte nije imao izbora. Ne treba se čuditi ni što je u Konfučijevom idealnom društvu, jednako kao u starom indijskom i bliskoistočnom, dobar podanik uvek i isključivo poslušan podanik. Gde je moć paralisana kao u despotskim društvima, tu su i ljudski odnosi paralisani. Tu nema ni najmanje mogućnosti da se utiče na centralu vlast; pojedinac se s pravom boji da će u konfliktu sa svojim gospodarem biti smrvljen. Oprez preživljavanja ga opominje da izbegava svaki nepotreban dodir s režimom. Prirodna posledica takvog stanja stvari jeste ta da podanici nikada ne prelaze granice svojih uskih privatnih i profesionalnih poslova.

I tako, s jedne strane, despotija se temelji na centralnoj vlasti i slabom privatnom vlasništvu (vlasništvu koje za sobom ne povlači ozbiljnu političku moć) i ni najmanje nije bila zainteresovana da kod svojih podanika razvija vrline i kritičko mišljenje; s druge strane, mnogocentrični zapadni sistemi su se temeljili na individuama sposobnim za samostalno prosuđivanje. Zanatlije, naučnici, umetnici, da spomenemo samo neke, bili su podsticani od vladara, aristokratije, bogatih građana ili velikih društvenih korporacija i opština da budu individue, da razvijaju svoja umeća i vrline. Jako privatno vlasništvo (fideikomis), konkurencija i takmičenje vodili su ta društva ubrzano napred. Tako, na primer, čak su i gotske katedrale bile proizvod novog, smelog urbanizma, spomenici udruženih opština i pokrajina, koje su se međusobno takmičile koja će podići veću i lepšu crkvu.

Puškin je nesumnjivo imao pravo kad se žalio na negativne društvene i kulturne posledice koje je za sobom ostavilo tatarsko osvajanje Rusije; dvesta pedeset godina nalazila se Rusija u sastavu jedne despotije; isto možemo da kažemo i mi povodom otomanskog osvajanja srpskih zemalja. "Tatari /kao ni Turci Osmanlije/ nisu imali ništa zajedničko sa Mavrima /osvajačima Španije/. Kad su osvojili Rusiju /Srbiju/, nisu zemlji doneli ni algebru ni Aristotela". A ko je preskočio fazu algebre i Aristotela, završavao je uglavnom u komunističkoj despotiji, te samim tim i nije bio u prilici da na vreme shvatiti da nisu svi narodi sposobni da se uzdignu do političkog naroda. "Postoje", kaže Aristotel, "azijatski narodi, koji su po svojoj prirodi pokorniji od Helena, i koji podnose despotsku vlast ne osećajući pri tome nikavu mučninu nelagodnosti; to su narodi koji se nisu uzdigli do političkog poretka već su u njihovim zemljama odnosi kao u kući - gde robove mora da vodi gospodar".

Zoran Stokić

Newton versus Einstein

8. Zaključak[1]

“Ako se još jednom osvrnemo na ukupan razvitak motiva prostora, videćemo celokupan raspon suprotnosti kroz koji se tu mora proći. Teško je navesti makar jedan osnovni pravac i osnovnu snagu duha koji na bilo koji način ne učestvuje u tom jakom procesu gradnje i ne dominiraju njime u određenim fazama. Tu podjednako učestvuju oset i intuicija, osećanje i mašta, proizvodna uobrazilja i konstruktivno-pojmovno mišljenje, a način na koji se oni prepliću i uzajamno se uslovljavaju svaki put dovodi do stvaranja jednog novog obličja prostora.”

Ernst Kasirer

“Slušamo sa poštovanjem kada nam kažu da je vreme pokretna slika večnosti, ili mera promene u odnosu na ranije i kasnije, ili da je vreme širenje, možda širenje uma, ili da je pratilac pratioca, ili da je red događaja, ili da je oblik postojanja, ili mogućnost promene, ili, moder-nije, da je vreme ono što kažu časov-nici, ili da je nezavisno-promennjiva u zakonima mehanike, ili da je četvrta dimenzija, stoga nerealno i samo imaginarno zato što uvodi kvadratni koren od ‑1...”

J. R. Lukas

K

ao što ne postoji jedinstvena fizika, nego je to u stvari skup različitih fizičkih teorija, tako ne postoji ni jedinstven koncept prostora i vremena koji bi zadovoljio to mnoštvo raznolikih zahteva raznorodnih fizičkih teorija. Mnogi, doduše, i danas, poput Rajhenbaha, smatraju da je “zadatak fizike da između mnogih matematičkih prostora izvuče jedan kao stvarni prostor, prostor fizike, /te da se ta/ odluka svakako može doneti pomoću empirijskih metoda /.../ praktičnim merenjima u prostoru”[2]. Nije teško zaključiti da je tu reč o jednoj zdravorazumskoj pretpostavci po kojoj se prostoru fizike pripisuje empirijska datost (prostor se tretira kao stvar čiju metričku ili topološku strukturu treba otkriti); jer, kako je to iznosio Rajhenbah, “postoji geodetsko pre-meravanje prostora /fizike/ isto kao što postoji premeravanje Zemljine površine”[3]. Međutim ni fizika ni bilo koja njena pojedinačna teorija do sada nam nisu otkrile postojanje supstance fizičkog prostora “samog po sebi”; to nije otkriveno niti se može otkriti jednostavno zato što se fizika ni u principu ne može baviti “prostorom po sebi”; fizika, tj. njene teorije, uvek se bave samo nekim pojmom prostora. Pojam prostora uvek je stvar jedne teorije i nikada nije stvar po sebi. Tako na pr. u opštoj teoriji relativnosti “prikrivenom definicijom” uvodi se da je fizički prostor zapravo određen poljem gravitacije. Ali to nije ništa drugo do samo jedna mogućnost konstrukcije jednog fizičkog prostora. I sada kada smo definicijom uveli šta ćemo u određenoj teoriji smatrati fizičkim prostorom, sledi njegova konstrukcija gde empirijskom poretku mera prethodi jedna od mogućih geometrija kao nauka o mogućim prostornim oblicima. I tek se sada postavlja pitanje kako da za iskustvo postanu korisni od njega nezavisni hipotetičko-deduktivni sistemi geometrije; tj. kako uspostaviti “misaono posredovanje”[4] između geometrije i posmatranja. Glavna zasluga teorije relativnosti pre svega leži u tome što je ona skrenula pažnju na činjenicu da pitanje koja geometrija važi u određenom konstruktivnom prostoru fizike može uslediti tek “kad se doda i to koja će definicija dodeljivanja biti korišćena za poređenje udaljenih dužina”[5]. I kao što “geometrijski oblik jednog tela nije datost iskustva nego zavisi od prethodne definicije dodeljivanja”[6], isto tako i svojstvo fizičkog prostora dobija se tek kombinacijom mernog iskaza i osnovne definicije dodeljivanja. Tako na primer, “prema Ajnštajnu, u okolini nebeskog tela nastaje trodimenziona neeuklidska geometrija ako se poređenje dužina definiše pomoću pomeranja krutih štapova /.../. /Međutim/ isto stanje stvari može se iskazati i drugačije; tako se može reći da u okolini nebeskog tela egzistira univerzalno polje sila koje utiče na sve merne štapove, a geometrija je euklidska. Obe kombinacije su podjednako istinite kao što se to može videti u mogućnosti njihovog transponovanja jedne u drugu”[7]. U svemu tome dakle moramo stalno imati u vidu da između sveta idealne geometrije i sveta empirijske fizike nije moguć odnos sličnosti, potpunog ili delimičnog podudaranja. Odnos između sveta “empirijskih stvari” i sveta idealnih “čistih oblika” “nikad nije takav da jednoj pojedinačnoj stvari odgovara jedan pojedinačan oblik, nego se ta dva sklopa uvek samo kao celina odnose jedan na drugi i mere jedan drugim. /Samo je stvar izbora/ da li ćemo se, zarad davanja određenog fizikalnog sadržaja pojmu prave, vezati za proces prostiranja svetlosti ili ćemo se odlučiti za nešto drugo. /Pri tome mi/ biramo takve pretpostavke na osnovu kojih se može dobiti jednostavno i sistematski-potpuno objašnjenje prirodnih pojava. I pošto su obe, ta jednostavnost i ta sistemska iscrpnost, uvek samo relativne, stalno ostaje otvorena mogućnost da pogodnom varijacijom prvobitne polazne tačke dođemo do jednog drugog, zadovoljavajućeg rezultata.”[8]

Za razliku od Njutnovog prostora kao receptora svih materijalnih predmeta, Ajnštajn se u izgradnji opšte teorije relativnosti vratio Lajbnicovoj ideji prostora “kao položajnog svojstva sveta materijalnih predmeta”. U opštoj teoriji relativnosti nalazimo se pred svetom onoga ”panta rei”, tj. tamo gde je stalno tečenje ukinulo Arhimedovu tačku oslonca klasičnog fizičkog merenja: jednolikost i krutost; ukinuta je u stvari kako fizička geometrija kao sistem odnosa krutih tela, tako i svetlosna, a samim tim i svaka metrička geometrija; doduše sam Ajnštajn smatra da je time ukinuta ne svaka nego samo euklidska metrika, te pokušava da novu fizičku geometriju opšte relativnosti utemelji pomoću “poredbenih (referentnih) mekušaca”. “Zbog tog razloga /u opštoj teoriji relativnosti/ upotrebljena su nekruta poredbena tela koja ne samo da se, kao celina, proizvoljno kreću već takođe za vreme svog kretanja trpe kakve mu drago promene oblika. Za definiciju vremena služe časovnici proizvoljnog zakona hoda, bilo kako nepravilnog. Zamišljamo da je svaki od tih časovnika pričvršćen u nekoj tačci nekrutog referentnog tela /.../. Ovo nekruto poredbeno telo, koje bi s punim pravom mogli nazvati ‘poredbeni mekušac‘, u biti je jednako valjan kao i neki proizvoljno izabran Gausov četvorodimenzionalni koordinatni sistem. Ono što ‘mekušcu‘, u poređenju sa Gausovim koordinatnim sistemom daje veću jasnoću jeste formalno očuvanje odvojenog postojanja prostornih koordinata i vremenskih koordinata. Svaka tačka mekušca određuje se kao prostorna tačka, a svaka materijalna tačka u relativnom mirovanju u odnosu na njega kao mirna tačka, tako dugo dok se mekušac smatra poredbenim telom.”[9] Gledano sa operacionalnog stanovišta, ovde je reč o preudo-iskazima bez kognitivnog sadržaja; jer svako merenje dužine podrazumeva primenu jedne dogovorene, ali u eksperimentalnim uslovima i sprovodljive jednoznačne metrike. U želji da apsolutno poveže deo sa celinom, u želji da “sve mase u svemiru određuju g_ik-polje”, Ajštajn se poput Dekarta i Lajbnica našao u nepreglednom lavirintu paralogizama. Merni štapovi i časovnici, tako na primer, koji u procesu merenja treba da nam daju mogućnost za određivanje elemenata unutar g_ik-polja, sami bi morali biti konstruisani prema rešenjima osnovnih jednačina opšte teorije relativnosti, a za koje znamo da ih nije moguće ni sastaviti niti integraliti bez prethodnog poznavanja funkcija g_ik. Nemogućnost konstruisanja uvek upotrebljivih operacionalnih definicija, odnosno povezivanja unutrašnjeg sadržaja teorije sa empirijom, nije međutim, jedini problem opšte teorije relativnosti, pošto je i unutar same teorije uvedena jedna vrlo apstraktna topološka[10] teorijska predstava prostor-vremena sa isključivo matematičkim pravilima igre. U samoj teoriji prostorna uređenost (definicije prostorne udaljenosti) zasniva se na jednom kauzalnom lancu dejstva[11]: vreme dimenzioniše “linije dejstva na kojima smo u stvari sagradili nauku o prostor-vremenu. Tako vreme predstavlja pravac vlakana mnogostrukosti, onaj pravac u kom se protežu kauzalni lanci, dok prostor postaje samo nizanje snopova vlakana. Pravac kauzalnih lanaca istovremeno je pravac svetskih linija onih stvari koje u sebi ostaju iste i koje znače jedan istaknut specijalan slučaj jednog kauzalnog lanca.”[12]

“Lepota je možda važnija od istine i možda vredi žrtvovati istinu radi lepote, na što su nas pozvali Niče i Vajld”[13] - ali izgleda i Ajnštajn! Međutim ono što je moguće u filozofiji i umetnosti, pa i u matematici, nije moguće i u fizici. ^ini se da je, bivajući sve stariji, Ajnštajn sve više zaboravljao na činjenicu da fizika nije matematika. Matematički shematizam odvukao ga je u infinitistički aritmetizovanu geometriju, “u svet u kojem nema heterogenosti i u kojem je jedini način razlikovanja delova matematički, /... zaboravljao je da/ samo u matematičkom svetu postoje duži bez krajeva i krajevi bez duži...”[14] Razmišljajući nesputano poput matematičara, Ajnštajn je poželeo da sve u fizici svede samo na polje. Reinkarnirajući, u stvari, Laplasovo sveznajuće biće - samo sada pomoću drugog matematičkog formalizma - Ajnštajn je nudio predviđanje budućnosti svemira, “određivanje stanja svega što postoji”, sa neograničenom tačnošću na osnovu poznavanja “kvantitativne promene malog broja osnovnih entiteta /tj. mehaničkih parametara polja/. Doduše, /i Ajnštajnova sveznajuća bića, odn./ polja su neprekidna, te zahtevaju neprebrojivo mnogo varijabli za svoj matematički izraz”[15]. Tako je i jedno i drugo, i Ajnštajnovo kao i Laplasovo “sveznajuće biće”, u praksi bilo nemoguće ostvariti.

Ajnštajnov pokušaj da pojmove prostora i vremena izvede izvan unutrašnjeg sadržaja i tehničkog jezika teorije relativnosti, u čijim okvirima, naime, oni jedino i predstavljaju realitet, i nametne ih kao realitete ili stvari po sebi i u spoljašnjem[16], prirodnom jeziku stvari - stvorio je nepotrebno niz nesporazuma u ontologiji fizike. Pitanje da li je “prostor po sebi” euklidski ili rimanski jeste kvazi-problem u prirodnom jeziku; u epistemologiji fizike takvo pitanje potpuno je bespredmetno.



---

[1] Newton versus Einstein

 copyright ã 1994 by Zoran Stokić

ISBN  86-901395-2-4

Sadržaj

 1. Uvod............................................................................................................................................................................................ 7

 2. Zakon prirode ( Posts od: НЕДЕЉА, 07. ФЕБРУАР 2016.).................................................................................................. 11

 3. Pojam prostora do Njutna (Posts od: УТОРАК, 09. ФЕБРУАР 2016.)................................................................................. 31

 4. Pojam vremena do Njutna ( Posts od: УТОРАК, 09. ФЕБРУАР 2016.)................................................................................ 43

 5. Kretanje i sila ( Posts od: ПОНЕДЕЉАК, 08. ФЕБРУАР 2016.)............................................................................................ 57

 6. Njutnov pojam prostora i vremena ( Posts od: ПОНЕДЕЉАК, 08. ФЕБРУАР 2016.)........................................................ 69

 7. Ajnštajnov pojam prostora i vremena ( Posts od: УТОРАК, 09. ФЕБРУАР 2016.)............................................................. 85

 8. Zaključak................................................................................................................................................................................. 103

 9. Bibliografija:

                9.1. Isak Njutn.............................................................................................................................................................. 111

                9.2. Albert Ajnštajn...................................................................................................................................................... 113

9.3. Ostala bibliografija............................................................................................................................................ 116

10. Indeks imena......................................................................................................................................................................... 121

[2]H. Reichenbach, “Philos. der R.-Z.-Leh.”, op. cit. st. 19.

[3]H. Reichnenbach, “Philos. der R.-Z.-Leh.”, op. cit. st. 19.

[4]E. Kasirer, “Filoz. simb. obl.”, op. cit. knj. III, st. 365.

[5]H. Reichenbach, Philos. der R.-Z.-Leh.”, op. cit. st. 47.

[6]ibid. st. 27. Definicije dodeljivanja, “kao i sve definicije su proizvoljne i tek od njihovog izbora zavisi pojmovni sistem”. - ibid. st. 23.

[7]H. Reichenbach, “Philos. der R.-Z.-Leh.”, op. cit. st. 47.

[8]E. Kasirer, “Filoz. simb. obl.”, knj. III, op. cit. st. 367.

[9]Albert Einstein, “Über die spezielle und die allgemeine Relativitätstheorie”, Braunschweig, 1917, § 28. V. takođe: G. E. Tauber, “Ajnšt. opšta teor. rel.”, op. cit. st. 116.

[10]Fizička geometrija opšte teorije relativnosti pokušava da ukroti haos proticanja koristeći se infinitezimalnim važenjem specijalne teorije relativnosti. “Ona svoje određenje dobija samo u odnosu na infinitezimalno, te se mora dodati da prema njoj pojmovi prostor i vreme u stvari imaju značenje još samo u infinitezimalnom.” /.../ Ali na taj način izvorno značenje pojma ‘geometrija‘ bilo bi bitno ograničeno.” Izlaz iz ove poteškoće pronađen je u integralnim svojstvima Rimanove geometrije. - H. Reichenbach, “Philos. der R.-Z.-Leh.”, op. cit. st. 303-304.

Primetimo između ostalog i to da se topološki fizički prostor opšte teorije relativnosti, uslovno rečeno, poklopio sa našim “intuitivnim prostorom” koji se izgrađuje bez pojmova pravih i jednakosti rastojanja. O tome v. kod: R. Carnap, “Der Raum. Ein Beitrag zur Wissenschaftslehre”, Kant-Studien (br. 56), Berlin, 1922, st. 38.

[11]Prostorna tačka, kao i pojam “između”, vezani su u ovoj teoriji za pojam širenja dejstva - dužinu vremena.

[12]H. Reichenbach, “Philos. der R.-Z.-Leh.”, op. cit. st. 309.

[13]M. Arsenijević, “Prost. Vr. Zen.”, op cit. st. 387.

[14]ibid. st. 397.

[15]D. Bom, “Uzr. i sluč. u savr. fiz.”, op. cit. st. 100.

[16]Termini “spoljašnji” i “unutrašnji” upotrebljeni su u onom smislu u kom ih koristi Karnap. - Pogledati: R. Carnap, “Meaning and Necessity”, Chicago, 1970, st. 205-221.

Newton versus Einstein

1. Uvod[1]

”U pokušaju da se postigne pojmovna formulacija zbunjujuće velikog brda posmatranih podataka, naučnik upotrebljava ceo arsenal pojmova koje je praktično dobio već s majčinim mlekom; retko, ako ikada, svesan je večito problematičnog karaktera svojih pojmova. On upotrebljava taj pojmovni materijal, ili govoreći tačnije, ta misaona pojmovna oruđa kao nešto uobičajeno, nepromenljivo zadato; nešto što ima objektivnu vrednost istine u koju teško da se ikad, a u svakom slučaju nikad ozbiljno, može posumnjati. Kako bi i moglo biti drugačije? Pa ipak je u interesu nauke potrebno upustiti se iznova u kritiku ovih osnovnih pojmova i to zato da ne bismo bili nesvesno upravljani njima... Naučnik današnjice, međutim, nije u prvom redu školovan ni usmeravan poput istoričara; on nije kadar da oblikuje niti je voljan da na ovaj način oblikuje svoje mišljenje o poreklu temeljnih pojmova. On je više sklon da prizna ispravnost svojih pogleda na način na koji su se primenljivi pojmovi mogli oblikovati i na koji su nastali, intuitivno iz svog rudimentarnog poznavanja rezultata nauke u raznim istorijskim razdobljima. On će, ipak, biti zahvalan istoričaru ako ovaj potonji može uverljivo da ispravi takve poglede posve intuitivnog porekla.”

Albert Ajnštajn

                                                           

                                                                                                                                                           

U

XVII i XVIII veku još je postojala nada da će biti iznađena jedna METODOLOGIJA (odnosno nekakvo NADZNANJE), koja će naučnicima podariti SKUP PRAVILA za rešavanje SVIH pitanja s kojima se oni susreću u svom radu. Ubeđeni da su došli do saznanja SUI GENERIS, i empiristi (Lok, Berkli...) i racionalisti (Lajbnic, Volf...) pokušali su da ga primene na SVE. I nekako tu počinju i svi veliki problemi oko naučnog metoda, jer Njutnova se mehanika - sa svojim apsolutnim vremenom i prostorom te trenutnim privlačenjem na daljinu - opirala tom NADZNANJU, tj. opirala se svakom pokušaju šablonizovanja, stavljanja u bilo kakve stroge šeme - bilo empirističke, bilo racionalističke. Kada su se, dakle, Lajbnic i Berkli obrušili na Njutnovu mehaniku, oni to nisu činili kao FIZIčARI već kao NORMATIVNI FILOZOFI. Prema tome oni Njutnovu mehaniku nisu napadali zbog njenih eventualno loših predviđanja, već isključivo zbog toga što je iskakala iz šablona, što nije htela da se potčini njihovim zamišljenim naučnim metodologijama.

Relativno lako bi bilo nabrojati šta su sve mnogi filozofi, istoričari i fizičari PREVIDELI, PROPUSTILI ili POGREšILI u želji da Njutna svrstaju u svoje dogmatske filozofske kanone; međutim, samo to nabrajanje, pa i analiza, ne bi imali smisla ukoliko ne bi dali materijala za jednu plodonosnu sintezu. Takva sinteza trebalo bi da je u stanju da nam pokaže da su spomenuti propusti i pogreške najčešće povezani sa iskrivljenom slikom o naučnim metodima. Nepoznavanje prave strukture naučnih teorija nužno vodi lošem razumevanju značenja naučnih termina. A nerazumevanje tih značenja naročito je kulminiralo sa pojavom teorije relativnosti i kvantne mehanike. Cilj ove studije sastoji se u pokušaju da doprinese boljem razumevanju kako značenja naučnih termina, tako i boljem razumevanju same strukture naučne teorije.

Prostor i vreme

“Ono što je u fizičkim doktrinama trajno i plodno, to je logički posao kojim su one uspele da prirodno klasifikuju veliki broj zakona, izvodeći ih sve iz nekoliko principa; ono što je sterilno i prolazno, to je trud uložen u objašnjenje ovih principa koje je imalo za cilj da principe spoji sa pretpostavkama o stvarnosti skrivenoj pod čulnim pojavama.”

Pjer Diem

Pošto naivni realizam drevnih civilizacija nije mogao da odgovori na, naizgled, tako jednostavna pitanja o tome šta je život, a šta kosmos, te na pitanje o (vremenskom i prostornom?) početku i kraju sveta, počeli su se u tim civilizacijama pojavljivati razni filozofski - a zatim i naučni - sistemi koji su nudili nove pristupe stvarnosti. Međutim ni filozofsko ni naučno razmišljanje, ako govorimo o pojmu čistog prostora i čistog vremena, nisu otišli dalje od PETITO-principa. Sve su se njihove potencijalne definicije prostora i vremena svodile na tautologiju (sadržavale su u sebi sinonime tih pojmova).

“Sami po sebi prostor i vreme sastoje se NI OD čEGA. Oni su opredmećeni pojmovi rođeni iz sposobnosti uočavanja razlika, sposobnosti svesnoga uma. /.../ Oni su stoga bitno PSIHIčKI PO POREKLU.”[2] Međutim, postojećoj stvarnosti (te i pojmu prostora i vremena) mi ne moramo pristupati samo iz psihološkog ugla, koji nam, eto, preporučuje Jung; moguće je učiniti to i iz ugla ontologije, epistemologije, fizike, metafizike... Proizilazi, naime, da koliko je tih raznih mogućnosti pristupa - toliko ima i raznih koncepcija stvarnosti. A to će reći da možemo stvoriti i isto toliko različitih KONCEPCIJA prostora i vremena. Pa čak i više, jer unutar svake pojedine oblasti ima više međusobno različitih koncepcija. Ovde ne možemo ni pomišljati na praćenje svih tih razgranatih misaonih tokova tog problema, nego ćemo iz njegovog kompleksnog sklopa izvući samo jednu nit koja će nam omogućiti da što bolje osvetlimo odnos između Njutnove i Ajnštajnove koncepcije prostora i vremena. Geneza pojmova PROSTOR i VREME, međutim, mora biti vezana uz jednu implicitnu ontologiju.

Izvorno, pojam vremena i prostora nije nikakvo saznajno-teorijsko već ontološko pitanje; jer pored pitanja šta je prostor i vreme, uvek stoji i pitanje odakle mi o njima nešto znamo. Dalje, ako želimo zaista da steknemo jednu objektivnu sliku o pojmovima “prostor” i “vreme” u geometriji i fizici, mi moramo što pre napustiti uvreženu predrasudu koja nas nagoni da te pojmove činimo dostupne našoj čulnoj percepciji. Jer ono što mi dobijamo od čulnih opažanja nikada nisu tačke i rastojanja čistog prostora (i vremena), već su to uvek neki fizički sadržaji koji stoje u prostornim i vremenskim ODNOSIMA. Ne postoji svojstvo koje bi bilo sadržano u našem ličnom baznom iskustvu, a koje bi moglo biti označeno kao vreme ili prostor[3]. Naše svesne predstave o vremenu i prostoru tkaju se ispod praga svesti, u “fabrici misli”[4], na razboju koji je vođen nerazmrsivim sadejstvom psiholoških, fizioloških, kulturnih i socioloških činilaca. čisto, pak, vreme i prostor pripadaju svetu opštosti, tj. kategoriji APSTRAKTNIH pojmova i treba da budu tretirani kao takvi. Zato što za nas kao bića ti pojmovi “ne postoje” u realitetu, mi nismo u mogućnosti da direktno govorimo o Njutnovom i Ajnštajnovom pojmu prostora i vremena. Jedino što možemo uraditi jeste da o njima govorimo posrednim putem: moramo analizirati kako različite predkoncepte tih pojmova, tako i koncepte “zakona prirode”, “kretanja” i “sile”, a sve sa ciljem da se što temeljnije upoznamo sa teorijskim sistemima u kojima su pomenuti koncepti prostora i vremena uvedeni. Naime da bi se takve najopštije naučne logičko-matematičke RELACIJE tj. metafore razumele, potrebno je i određeno tehničko i specifično naučno znanje[5]. Iz jednog ugla gledano, same te metafore - osnovni pojmovi - određuju teorijski sistem; međutim s druge strane, i sam teorijski sistem nosi sobom određene zahteve, te time i on sa svoje strane nameće i te osnovne pojmove. Ali da bi i taj naš posredni pristup uopšte mogao da se ostvari, moramo prvo izgraditi stabilne skele oko te tako krhke građevine prostor-vremena. U izgradnji tih skela služićemo se istorijskim, ontološkim i epistemološkim ravnima kako bismo u njihovom dinamičkom spletu omogućili izgradnju jedne uravnotežene slike o datom problemu.



---

[1] Newton versus Einstein

 copyright ã 1994 by Zoran Stokić

ISBN  86-901395-2-4

Sadržaj

 1. Uvod............................................................................................................................................................................................ 7

 2. Zakon prirode ( Posts od: НЕДЕЉА, 07. ФЕБРУАР 2016.).................................................................................................. 11

 3. Pojam prostora do Njutna (Posts od: УТОРАК, 09. ФЕБРУАР 2016.)................................................................................. 31

 4. Pojam vremena do Njutna ( Posts od: УТОРАК, 09. ФЕБРУАР 2016.)................................................................................ 43

 5. Kretanje i sila ( Posts od: ПОНЕДЕЉАК, 08. ФЕБРУАР 2016.)............................................................................................ 57

 6. Njutnov pojam prostora i vremena ( Posts od: ПОНЕДЕЉАК, 08. ФЕБРУАР 2016.)........................................................ 69

 7. Ajnštajnov pojam prostora i vremena ( Posts od: УТОРАК, 09. ФЕБРУАР 2016.)............................................................. 85

 8. Zaključak.................................................103

 9. Bibliografija:

                9.1. Isak Njutn....................... 111

                9.2. Albert Ajnštajn................113

9.3. Ostala bibliografija............116

10. Indeks imena...................................  121

[2]C. G. Jung, V. Pauli, “Tumačenje prirode i psihe”, Zagreb, 1989, st. 25.

[3]Termini “percepcija prostora” i “percepcija vremena”, koji se vrlo često danas koriste, zapravo zavode, imaju u sebi jednu dozu netačnosti jer “mi ne opažamo vreme, već opažamo događaje koji imaju izvesno trajanje, koji se u izvesnom poretku smenjuju. I ne opažamo prostor već opažamo predmete koji imaju izvesnu veličinu i nalaze se u izvesnim položajima, međusobno i u odnosu na nas; prostor i vreme su opšte modalnosti svih naših opažaja”. - Ž. Morais, u “Prostor i vreme danas”, (E. Noel), Beograd, 1987, st. 119.

[4] “Sa fabrikom misli / Je kao sa tkačkim remek-delom / Gde jedan pritisak nogom hiljadu niti kreće, / čunkovi jure tamo i ovamo, / Nîti nevidljivo teku, / Jedan potez stvara hiljade veza.” - Kod Getea, u “Faustu I” (stihovi: 1922-27): “Zwar ist‘s mit der Gedankenfabrik / Wie mit einem Weber-Meisterstück, / Wo ein Tritt tausend Fäden regt, / Die Schifflein herüber hinüber schießen, / Die Fäden ungesehen fließen, / Ein Schlag tausend Verbindungen schlägt.”

Ne postoji "specijalizovano" čulo za "vreme" već se ono "vreme" "formira" ("tka"!) u našem mozgu u složenim procesima kordinacije informacija koje pritiču iz svih čula. Pojavljuju se dve klase našeg prirodnog osecaja za "vreme": 1) "pre-posle", 2) "trajanje". Značenje ovih termina su nam intuitivno jasna i naš se osećaj vremena izražava kroz ove dve klase!

[5]Objašnjavanje tih relacija ovde je izvedeno praktično bez upotrebe tehnike matematičkog jezika (na pr. izbegnuto je predstavljanje vremena pomoću skupova prirodnih, racionalnih ili realnih brojeva) - sa ciljem da ovi ogledi budu pristupačni što većem broju čitalaca. Zato su pojmovi vremena i prostora postavljeni pre svega u opštu "vremensku" perspektivu.

"Prvi CD Beogradske filharmonije sa Felcom"

"Danas" Fonet 5. 12. 2018.

Gabrijel Felc objavili su prvi CD, snimljen za nemačku izdavačku kuću Drajer-Gajdo, i to sa simfonijom Rajnholda Glijera „Ilja Muromec“...

Već smo se navikli na mediske ne-slobode u Srbiji, evo još jednog neobjavljenog komentara:

Repertoar je najvažniji; potpuno me je razočarao ovaj repertoar koji forsira dirigent iz Nemačke.

Istorija muzike je od svih "istorija" (nauke, religije,....) toliko REDUKOVANA da je zapravo LAŽNA i odmaže kada je u pitanju edukacija - stvaranja i kreacije - jer stavlja težište na božanski talenat a zanemaruje znanje! Nema velikih dela bez "sinteze"! Za sintezu je pored "talenta" neophodno i znanje – kritična masa znanja (neke struke). Sintezom se delovi slažu u nove sadržaje. A da bi bilo sinteze prvo se ta osoba (kompozitor, na primer) upoznaje sa određenim empirijskim problemima i starim rešenjima, pokušavajući da reši te stare probleme na novi način – da stvore nešto još bolje – dogodi se "skok". Ne postoje "prečice" i romantičarska i metafizička stvaranje iz ničega. Preslušati Tommaso Traetta "Sofonisba" (1761.) koja predhodi Glukovoj reformatorskoj operi "Orfej i Euridika"(1762.); Poslušati, uporediti kako je "Don Giovanni Tenorio" Đuzepea Gacanige ( 5.02. 1787.) evolucijom postao Mocartov "Don Žuan" (29.10. 1787)! Ili kako je Paiselov "Seviljski berberin" ("Il Barbiere di Siviglia" 1782. Giovanni Paisiello), evoluirao u Mocartovu "Figarovu ženidbu" (1786.) kao i Rosijevog "Seviljkog berberina". Slično: Pasquale Anfossi "La finta giardiniera (Anfossi)"  (26. 12. 1773) postaje Mocartova "La finta giardiniera"(13.01. 1775.). Uvertira Mocartove "Čarobne frule" Muzio Clementi's B-flat major sonata (Op. 24, No. 2)

Ili kako se Andrea Luchesi - Piano Concerto in F i &  (kao i koncerti: Ševalije de Sen-Žorža, Francesco Durante, Giovanni Paisiella, Čimaroze..., ) - transponuju u koncere i sinfonije Mozarta i Betovena. Dirigenti bi trebali da ožive ta neopravedno zaboravljena dela (muzičke bisere) umesto što se bave gajenjem i ponavljanjem stereotipova ili snobovskim novotarijama (prvi CD Beogradske filharmonije: „Ilja Muromec“).

Zoran Stokić

5.12. 2018. Beograd

Srbija neće "NATO-državu", ali hoće sa Rusijom i Belorusijom

Šta se vidi iz bunkera

/Podsećanje:  (“Danas”, 7. septembar 2007.

I dalje je u 

Srbiji 

sve isto kao i 2007./

Nagomilani problemi naše spoljne politike ne mogu biti rešeni dokle god se naši političari budu rukovodili neempirijskim pojmovima. Jezik emocija, kojim se oni, na primer, koriste od Gazimestana 1987. do danas, doveo nas je dotle da se Srbija 2007. godine nalazi, takoreći, u poziciji u kojoj se nalazila Albanija u doba Envera Hodže - sa svojim idejama, sa svojom ekonomijom, sa svojih milion vojnih bunkera, samoizolovana od Evrope, ali zato u savezu prvo sa Rusijom, a onda Kinom!

Ovih dana aktuelne su, na primer, sintagme "demokratski svet" i "NATO-država". Sintagma "demokratski svet" je metafizička kategorija i nema nikakvo empirijsko značenje u domenu spoljne politike! Demokratija može da postoji samo unutar jedne države i ona, naprosto, znači smenljivost vlasti nenasilnim putem (pri tom, da bi ta smena bila moguća, zakonodavna, sudska i izvršna vlast moraju biti odvojene); taj termin gubi svoje značenje izvan granica te određene države. Spoljna politika neke države vođena je uvek određenim unutrašnjim interesima te države. Brojni istorijski primeri nam pokazuju da spoljna politika koju jedna zemlja vodi ne zavisi direktno od toga da li je ona demokratska ili ne. Nije li još atinska demokratija, između ostalog, bez direktne provokacije uništila Delos (svi muškarci na ostrvu bili su pobijeni, a žene i deca prodati u ropstvo), učinivši tako zločin protiv čovečnosti? Taj je zločin bio sasvim u duhu onih koje su - u spoljnoj politici - činili despotska Persija ili Egipat, na primer. Nije li istorijska činjenica da se demokratija i proširenje vojne obaveze na sve pripadnike države rađaju skupa?

Emfatičnu frazu "NATO-država" sklepali su oni koji ne mogu da zamisle Srbiju kao članicu NATO-a, ali mogu da je zamisle kao članicu saveza sa Rusijom i Belorusijom. Dalje, oduvek su smatrali da je pravno i pravedno da, posle raspada Varšavskog pakta, ista sudbina treba da snađe i NATO. Ali, kako u međunarodnim odnosima nema ni pravde ni pravičnosti, šta ćemo sada?! Da li je srpski nacionalni interes isti kao i nacionalni interes Rusije? Ni slučajno! Da bi Srbija preživela, nama je potreban izuzetno stabilan Balkan i Evropa, i to po bilo koju cenu (pogotovu danas, kada smo u sociološkom smislu "klinički mrtva zemlja", te su nam za preživljavanje neophodna i evropska veštačka "pluća", i "srce", i svi ostali vitalni organi). A Rusiji, naprotiv, treba što više kriznih tačaka u Evropi i svetu! Kosovo kao krizna tačka predstavlja pun pogodak za ruske geostrateške interese. Zašto? Zato što na taj način pokušava da ubaci "jabuku razdora" između SAD i EU. Na tu je "jabuku razdora" Rusija igrala i u Rambujeu 1999, pa nam se debelo obilo o glavu! Ako garnitura na vlasti nije u stanju da uči na Miloševićevim greškama, mora znati da Srbiju nastavlja da vodi putem bez povratka.

Pošto je stvar isuviše ozbiljna da bi bila prepuštena samo političarima, svaki stanovnik Srbije treba da se zapita: zašto oni koji vode našu zemlju od pada Berlinskog zida 1989, protivno interesima naše države i naroda, ne dozvoljavaju da budemo članica EU i NATO? Kome nije odgovaralo da Srbija, tj. Jugoslavija 90-ih, uđe u EU i NATO i reši sve svoje najkrupnije strateške i unutrašnje probleme? Kome je smetalo da Srbija danas na Balkanu bude ono što je Nemačka u EU? Meni se čini, na osnovu Aristotelovog jednostavnog logičkog principa isključenja trećeg, da je tu reč ili o osobama koje nisu dorasle istorijskom trenutku u kome se sada nalazimo, ili pak o onima kojima je ruski geostrateški interes važniji od Srbije. Ono što je deprimirajuće za nas obične smrtnike u Srbiji jeste činjenica da ove druge niko ne naziva jedinim mogućim terminom - veleizdajnici!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 7. septembar 2007.)