Empatija ili petarde
„Empatija
je jedan od najvrednijih resursa na svetu. Iščezavanje empatije predstavlja
važno globalno pitanje koje je vezano za zdravlje naših zajednica, bilo da su
male kao porodice ili velike kao nacije.“
„Psihologija zla“, Sajmon Baron-Koen
Porast
nasilja i destruktivnosti u našem društvu, naročito kod omladine, ne samo da
nije u dovoljnoj meri predmet naše stručne javnosti, već analiza prirode i
uzroka takvih pojava gotovo da i nema. Ljudima su svojstvene dve potpuno različite vrste
agresije. Prva, “benigna” (koju kao vrsta delimo sa svim životinjama),
filogenetski je programiran impuls za napad ili beg u trenucima kada nam je
neposredno ugrožen život. Ova benigna agresija nužna je za opstanak jedinke i
vrste i nestaje čim nestane njen uzrok. Druga vrsta agresije je “maligna”, ona nije
filogenetski programirana, specifična je samo za čoveka i proizvod je njegovih
kulturnih paradigmi (on je jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste
bez razloga, bilo bioloških ili ekonomskih, i pri tome oseća zadovoljstvo). Uzroke
maligne agresije u našem okruženju u poslednje dve i po decenije najpre treba potražiti
u onim našim mislima, opažanjima i iskustvima koji proističu iz iracionalne kulture
teorije zavere, koja nam je kao svoj glavni proizvod dala ratnu ideologiju (a kasnije
i ratnu traumu, poricanje...), kao i tabue skrivene iza uzvišenih reči kao što
su “čast”, “odbrana”, “rodoljublje”. Ako želimo socijalizovati omladinu moraćemo promeniti
neke temeljne pretpostavke koje čine srž našeg načina mišljenja i ponašanja –
naše čulne „setove“, kao i samu kulturnu paradigmu.
U srednjovekovnoj Evropi bila je zaboravljena helenistička paideia, a porodica je pre bila
društvena i moralna stvarnost nego plod osećanja. Deca su doživljavana kao odrasli
čim bi oko svoje sedme godine počela da se oslobađaju pomoći majke; nisu
zadržavana u roditeljskom domu, nego su odlazila drugim porodicama, uz ugovor
da tu borave i „uče život”, zapravo da se
socijalizuju kroz šegrtovanje! Dete je, dakle, već u sedmoj godini postajalo
„mlađi čovek“, a da pre toga nije proživelo razne stupnjeve mladosti (koji su
postali osnovni aspekti današnjih društava). Celokupno socijalizovanje i
obrazovanje u svim slojevima društva odvijalo se kroz instituciju šegrtovanja
sve negde do 17. veka, kada tu ulogu preuzima institucija osnovne škole (primetimo
da u tom trenutku tradicija fakulteta postoji već čitavih vekova). Škola znači
da dete dobar deo svog života više ne provodi sa odraslima, te više ne uči
život u neposrednom dodiru s njima. Škola postaje karantin. S druge strane, pod
uticajem crkve, sudstva i države porodica postaje afektivna spona između
supružnika i dece. Svoj naraštaj se više ne posmatra samo u funkciji očuvanja
porodičnog imetka i časti, tako da u 19. veku konačno dolazi do obrta da se roditelji
zanimaju i za vaspitanje i obrazovanje svoje dece; pre početka 19. veka ni
bogati ni siromašni nisu znali ni za dečiju odeću, ni za dečije igre, niti za
pravni imunitet deteta.
Opšte je mesto da nijedan događaj u celoj našoj istoriji nije toliko duboko
i presudno uticao na celokupno formiranje našeg naroda koliko osmanska
katastrofa krajem srednjeg veka i turska sociološka paradigma koja je vladala sve
do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik konstituisanja
samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena
kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj
zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“.
Pored izgradnje naše samostalne države teče paralelni proces osnivanja
obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope. Za 150
godina ubrzanog razvoja Srbija od društva izuzetno slabe sinergije i empatije
postaje društvo srednjih sinergija. Samodestruktivna ratna ideologija devedesetih
učinila je da se taj započeti razvoj naše kulture počne gasiti poput plamena
sveće. Dva osnovna stuba socijalizacije naše dece – porodica i školstvo –
doživeli su tada regres. Bez adekvatne socijalizacije, koja bi kod njih razvila
potrebne elemente sinergije i empatije, naša deca rastu u bezdušne parazite
društva! Prepuštena sama sebi, ona u školi i van škole čine ono što i druga deca – što je konformizam – ili, pak, čine ono
što druga deca žele da oni čine – što je totalitarizam.
Naše školstvo, koje je nekritički shvatilo ideje prosvetitelja i pozitivista,
nalazi se na kulminacionoj tački jedne retrogradne oscilacije. Težište je stavljeno
na znanje, na nektitičko „bubanje“ savremenih naučnih teorija (na gradivo koje nije
u skladu sa prihologijom dece u tom uzrastu), a nauštrb socijalizacije i
pedagogije. Primarno u našim školama mora biti razvoj i nega socijalnog i
kulturnog zdravlja, razvoj sinergije i empatije, primarno mora biti podsticanje
humanističkog obrazovanja te razvoja slobodnih, kritički nastojenih budućih
građana duštva. A sve to kroz učenje elemenata naučnog metoda ne sa ciljem
bavljenja naukom (to nikako ne može biti funkcija osnovne škole), nego sa
ciljem stvaranja građanske svesti i uvećanja empatije kod đaka, jer bez
empatije rizikujemo da veze raskinemo, da povređujemo druge, da izazivamo konflikte.
Sa empatijom, pak, imamo resurse da rešavamo konflikte, povećamo kohezivnost
zajednice i rastvorimo bol i patnje drugih osoba...
Zoran Stokić
3. 01. 2014.
