I estetika je bitna – slučaj "Galilej"

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od nemoralnih, neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda! – Mi smo iz takvih i sličnih civilizacijskih krugova bili odsutni vekovima, te smo, kako reče Dvorniković, pod Osmanskim carstvom ostali “ne samo konzervirani u svom srednjovekovnom kulturnom stadijumu nego smo još u naročitom procesu ‘regresije’ velikim delom vraćeni u još starije doba epske patrijarhalosti”. I premda smo, s jedne strane gledano, zahvaljujući tom “epsko-patrijarhalnom tipu očuvali naš narodni kontinuitet”, ta sociološka paradigma je, s druge strane, izrodila određene vrste ljudskih odnosa u kojima su na prvo mesto izbili anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Problem sa egocentričnim modelom – usađivanim u nas još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – je taj što je on u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu. Depresivne osobe koje veruju u teorije zavere i koje misle da ih niko ne voli i ne poštuje imaju veoma negativne mentalne slike (“setove”), koje ih onesposobljavaju za racionalno procenjivanje.

Ljudski život se u svakom trenutku može shvatiti kao jedna jednačina između prošlosti i budućnosti. Da bi se neki čovek ili društvo istinski shvatili, po preporuci Ortege i Gaseta, treba ih postaviti u tu jednačinu, odn. precizirati kakav je njihov stav prema budućnosti i prema prošlosti. Svi oni koji na prošlost gledaju nekritički vide društvene reforme i budućnost samo unutar staroga modela političkog vladanja. Oni, pak, koji su u stanju da na prošlost gledaju kritički, koji su vaspitani humanistički i koji uviđaju da se evolucija kreće u smeru sve veće integracije, u stanju su da izgrade nove društvene paradigme, te da nas iz skupa u kome nema rešenja izvedu u širi skup, u kome se to rešenje nalazi. Kao ilustracija rečenom može da nam posluži jedna manje poznata strana Galilejeve ličnosti, koja ga je sprečila da stvori novu fizičku paradigmu.

Ervin Panofski, znameniti istoričar umetnosti, razvijao je ideju o istoriji umetnosti (“ikonologiji”) kao humanističkoj disciplini koja je komplementarna sa prirodnim naukama i da samo ta komplementarnost vodi uspešnom opisivanju realnosti. On 1955. pokazuje da se estetsko i naučno kod Galijeja savršeno slažu i da su njegovi estetski stavovi uticali na njegova naučna ubeđenja. Kao sin poznatog teoretičara muzike i muzičara, Galilej je odrastao u sredini više umetničkoj i humanističkoj nego naučnoj. Zato ne čudi što je pisao pesme, pamflete i sarkazme i što je znao napamet dela mnogih latinskih klasika. Više godina posvetio je tumačenju Ariosta, kome se divio. Njegovo sučeljavanje Ariostovog “Besnog Orlanda” sa manirizmom Tasovog “Oslobođenog Jerusalima” otkriva nam njegove klasične umetničke ideje, njegov ukus koji je bio u duhu pobune protiv manirizma i sav okrenut ranoj renesansi, te Panofski kaže: “Mladić se u borbi protiv oca okreće idejama dede”! I u drugim umetnostima (muzici i slikarstvu) vidljiv je njegov klasičan pristup. Slikarstvo pretpostavlja vajarstvu (koristeći se Leonardovim argumentima), a u samom slikarstvu brani “svetlost”, hvali “kompozicije rane renesanse”, a kudi i mrzi “preterivanja, alegoričnost, pretrpanost i kontorziju” u radovima manirista; Rafaela i Ticijana pretpostavlja Bronzinu i Salvijatiju. Analize i sinteze koje je izveo o klasičnom i manirističkom slikarstvu Galilej će iskoristiti u napadima na Tasovu liriku: “on (Taso) primorava čitaoce da sve tumače preko neke daleke aluzije na nešto drugo”, zato takvo pesništvo liči na “trikove prespektive koje vidimo na nekim modernim slikama”, poznatim pod imenom anamorfoza (“ana”=vraćanje, “morphe”=forma, deformisana slika oblika koja se iz određene tačke posmataranja vidi kao oblik bez deformacije). Zato ne čudi što je on, kao jedan od pionira moderne fizike, tvorac misaonih eksperimenata i kinematskog principa relativnosti kretanja, čovek koji je stvorio "novo nebo" i "novu Zemlju" i koji je sa Keplerom delio prezir prema sholastičkim školskim programima i zajedničku veru u istinitost Kopernikove revolucije, ipak osećao “prezir” prema Keplerovim elipsama i što je za njega Keplerova astronomija, sa svim svojim simbolima i kosmološko-teološkim dokazima, ličila na slikarske manirističke trikove, na svojevrsne “astronomske anamorfoze”.

Do nove paradigme, dakako, niste mogli stići ako ste elipsama pretpostavljali aristotelovske savršene krugove, te ako ste fizici naturali matematičku epistemologiju. Njutn je, pak, novu paradigmu izgradio povezujući keplerovsku astronomiju i dekartovsko-galilejevsku fiziku, stvarajući novu sintezu i novu epistemologiju.

Klasična estetika, zakasnelo i nedovoljno matematičko obrazovanje, egoistička psihologija, samoljublje – sve je to “vezalo” Galilejeve misaone slike i ograničilo domete njegove želje za istinskim reformama. A možete zamisli domete naših reformatora, čiji estetski doživljaji nisu čak ni klasični, nego su zasnovani na kiču – jer, da se podsetimo, osećanje zadovoljstva kod kiča je do te mere brutalizovano, da je oslobođeno odnosa sa bilo kakvim idejama i umnim sferama!

Zoran Stokić

26. 12. 2012.

paradigme – obrasci ponašanja

U Srbiji se, evo, i u 21. veku polazi od toga da neko tvrđenje jeste istinito ukoliko dovoljno puno ljudi dovoljno jako veruje u njega... – Potpuni saznajno-teorijski ćorsokak, koji nam ne dozvoljava da iskoračimo iz naše "proklete avlije".

U periodu od 1934-1962 pojavile su se nove neklasične epistemologije (Poper-Kun) koje su bacile potpuno novo svetlo na nauku i njenu racionalnost, rast naučnog znanja, na to kako procenjujemo vrednost naučnih teorija, na kriterijume razgraničenja između nauke i ne-nauke i tsl. Pokazuje se da ne postoji nikakva specifična strogo logička procedura koja bi presuđivala po pitanju prihvatanja ili odbacivanja teorija: nova teorija se prihvata a stara biva odbačena na način koji se ne može sasvim racionalno objasniti, a da logički faktori pritom ne igraju odlučujuću ulogu! Dakle, čak ni u nauci, delatnosti u kojoj je čovekova racionalnost dosegla najdalje, smena "naučnih pardigmi" ne odvija se potpuno racionalno.

Pokazuje se da je potpuno pogrešno verovati da objektivnost nauke zavisi od objektivnosti naučnika, da je naučnik objektivniji od filozofa, umetnika, sveštenika ili političara. Naučnik je isto toliko pristrasan kao i svi drugi ljudi. Razlog zbog kojeg su naučne teorije i njeni plodovi ipak objektivni leži u proceduri, u naučnoj kritičkoj tradiciji, koja omogućuje kritiku vladajućih naučnih dogmi. Znači, objektivnost nauke nije stvar naučnika kao pojedinaca, već je društveni fenomen, koji zavisi od čitavog niza političkih i društvenih odnosa u čijim se okvirima ta kritika odvija.

Jedan od središnjih pojmova za objašnjenje naučnog napretka sada je postao i "geštalt-preokret". Svaki radikalan napredak u naukama čine ti "trenutni preokreti", pri kojima naučnici određeni korpus opaženih podataka počinju tumačiti u bitno drukčijem teorijskom i vanteorijskom kontekstu. Takvi izuzetni trenuci u nauci, u kojima dotad korišćeni rečnik poprima različite denotacije i konotacije, smisao i vrednost, nazivaju se naučnim revolucijama. Naučne revolucije su nekumulativne razvojne epizode, u kojima se stara paradigma u potpunosti zamenjuje jednom novom paradigmom, nespojivom sa tom starom. Ta promena je nalik na dvostrukost geštalt-percepcije. Mi možemo videti Ešerovu kocku i kao udubljenu i kao ispupčenu, mi možemo videti Vitgenštajnovu patku-zeca i kao patku i kao zeca, ali ne možemo videti oba lika istovremeno. Kao što se naša percepcija u nekom trenutku odlučuje za jedno ili drugo, tako se i naš kognitivni pogled na svet mora odlučiti u izboru različitih paradigmi. Mi možemo razumeti paradigmu Aristotelove fizike samo ako napustimo uverenja vladajuće njutnovske ili Ajnštajnove paradigme. Pri promeni paradigme, kaže nam fizičar Kun, "sve je izmenjeno: i stanovište, i način gledanja, i jezik"!

Ako tako stoje stvari u nauci, a stoje, zamislite koliko je kritičkih procedura i znanja potrebno u politici da bi nas ona vodila ka civilizovanoj budućnosti! Kada su to naši političari u našoj novijoj istoriji bili u stanju da se nose sa svim tim stalnim promenama političkih stanovišta, sa novim principima u svetu, sa izmenjenim načinom gledanja na stvari, sa promenama jezika? – Tu moramo tražiti korene svih naših poraza!

Objektivna, naučna vrednost teorije, kao i jedne politike, ne zavisi od ljudskog uma koji je stvara ili ko­ji je razumeva. Njena naučna ili politička vrednost zavisi samo od toga kakvu objektivnu podršku te (naučne ili političke) pretpostavke nalaze u empirijskim činjenicama. Za naša verovanja (pa makar postojao i stoprocentni konsenzus), za naklonosti, za psihološka bojenja – tu mesta nema!

Platon je, za razliku od Sokrata, verovao u "elitu", koja je posednik "apsolutnih istina". U 10. knjizi svojih "Zakona" on čak uvodi ustanove koje su kasnije postale uzor inkviziciji i koncentracionim logorima. Godine 1616. katolička crkva je anatemisala Ko­per­ni­kovu teoriju zato što je ona bila proglašena pseudonaučnom, a Centralni komitet sovjetske Komunističke partije je 1949. mendelijansku genetiku proglasio pseudonaučnom, a njene zagovornike, poput akademika Vavilova, ubijao u koncentracionim logorima. A tek Hitlerovi rasistički logori... Ta stara platonovska etika bila je zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta, dok je nova naučna etika zasnovana na ideji objektivnog i nesigurnog znanja. Znanje odavno prevazilazi ono što jedan čovek može znati, te zbog toga više nema autoriteta. Ma koliko da se trudimo, nemoguće je izbeći sve greške. Zato moramo promeniti svoj stav prema vlastitim pogreškama. Odatle treba da započne naša etička reforma. Jer, dok nas stara platonovska etika navodi da greške zataškavamo (u cilju očuvanja autoriteta), dotle nam nauka predočava da se napreduje učeći se na greškama. Zato moramo stalno tragati za greškama. Mora nam biti jasno da su nam radi objektivnosti potrebni drugi ljudi, koji su odrastali uz druge ideje i u dugačijoj atmosferi, i samo svi zajedno, u proceduri kritičke racionalne i empirijske rasprave, možemo se nadati da ćemo rešiti neki naš politički ili društveni problem i približiti se nekim istinama.

U "Odbrani Sokratovoj" saznajemo šta je Sokrat rekao pred atinskim sudom. Da je samokritičan lojalan građanin Atine, svestan svojih intelekualnih ograničenja, da nije mudar osim utoliko što "zna koliko malo zna" i da je kritičar onih koji misle da poseduju apsolutne istine. Naučno znanje, kao i znanje koje se koristi u politici, nikada nije sigurno znanje. Ono je podložno revizijama. Ono je uvek hipotetičko – "pretpostavljeno znanje", kako je prvi rekao Sokrat. Pa iako je naše hipotetičko naučno ili političko znanje konačno, a naše neznanje beskonačno, mi ipak možemo napredovati ako se koristimo racionalno-empirijskim kritičkim pluralizmom, ako smo tolerantni i intelektualno odgovorni. Ono što još nismo naučili od nauke, ali ni od Sokrata, Erazma, Montenja, Voltera, Lesinga i Kanta, jeste to da nas ka rešenju problema i opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi pogrešivi), razumne rasprave i približavanja istini, te da uzurpacija istine i izjednačavanje istine sa sigurnim znanjem najčešće vodi u logore i gulage.

Zoran Stokić

8. 12. 2012.