Sudbina kao izbor!

"Kao što se telesno mrtav čovek ne može kretati, tako ni duša koja je na takav način duhovno mrtva nijednom čoveku ne može saopštiti nikavu misao ili sliku."

Majstor Ekart

Srednjevekovni procvat gradova uveo je Zapadnu Evropu u jedno istorijsko razdoblje u kojem celina nije apsolutno dominirala nad pojedinačnim, u kojem se rad uzdiže kao vrlina nasuprot kontemplaciji, u kojem godine 1252. u Lucernu nailazimo na prvo savremeno datiranje u istoriji, koje inauguriše prvi januar kao dan kojim počinje godina i koje pokazuje da je građanska kosmopolitska ekonomija konačno nadvladala običaju (Italijani i Englezi su, recimo, za početak godine uzimali Blagovesti, Francuzi Uskrs, a Nemci Božić), u kojem "Majstor" Ekart svojim "Propovedima" uzdiže Martu iznad Marije i sme da uči i to da "govori teologa počivaju na pričama", da se "ne zna ništa više kad se poznaje teologija", da "hrišćanska religija sprečava učenje", da je "molitva beskorisna", da "priroda sledi svoj sopstveni tok i može sama od sebe da umre", da "čovek lišen materijalnih dobara ne može dobro da deluje u moralnom domenu"... Bio je to splet ideja koji je trasirao Luterove reforme.

Pored individualnog i društvenog psihološkog faktora, ljudsko ponašanje je određeno i drugim faktorima, koji uopšte nisu psihološki. Oni su natpsihološki ili kulturni. Baš ti primarni elementi kulture – tradicija, alati, običaji, pogled na svet, ideja o pravdi i nepravdi, religija, filozofija života, kanoni lepote, ishrana i tsl. – vode ka današnjem "trenutnom stanju" društvenih i državnih sistema u svetu.

Keltska i germanska plemena uporno su se držala svojih "demokratskih" zanatskih običaja (zasnovanih na radu skromnog opsega, u malim zajednicama i grupama gde se članovi poznaju) i opirali su se nastojanjima Rima da im nametne bazličnu formu despotske civilizacije. Da se podsetimo: prve civilizacije počivale su na autoritarnoj despotskoj tehnici, na mitu o mašini – ali kakvoj mašini? Arheolozi i istoričari potrošili su vekove da odgonetnu strukturu te mašine, zato što su delove te mašine zapravo činili sami ljudi! Građevinski poduhvati gigantskih razmera u Sumerana, u Kini, Asiriji, Egiptu, Vizantiji, Osmanskom carstvu – proizvod su "ljudske mašine". Sve to bio je omogućio izum pisma i institucija pisara koji su šifrovali i dešifrovali faraonova naređenja. Pisari, glasnici, predvodnici, nadzornici, činovnici – jednom rečju "izum" birokratije – bio je neophodna karika između faraona i "ljudske mašine"! Masovni prinudan rad, vođen bičem birokratije, nije bio usmeren ka humanizaciji života robova, nego se sav iscrpljivao u realizaciji metafizičkih ciljeva "despotske mašine". I premda se danas ušteda rada uzima kao sinonim za pojam mašine, u vremenima prvih civilizacija ova "ljudska mašina" bila je samo naprava za maksimalno iskorišćavanje rada ljudi. Prirodna reakcija na takvo nehumano stanje bila je ideja sabotiranja rada, koji se doživljavao kao muka i prokletstvo!

Od pamtiveka društva su preživljavala pomoću tehnike. Kroz istoriju možemo uočiti, grubo govoreći, dve dominantne vrste tehnike: "autoritarnu" i "demokratsku". Zapadna, "demokratska" tehnika sa svojom eotehničkom fazom  (približno od 1000. do 1750. god.) bila je zasnovana na kompleksu vode i drveta i jedan je od korena iz kojih su iznikla današnja zapadna društva. Ova eotehnička faza daleko je važnija za razumevanje sadašnjosti od paleotehničke (faze uglja i gvožđa) i neotehniče (faze električne stuje i legura). U ranom periodu eotehničke faze formirao se pogled na svet, formiralo se ono što je primarno u zapadnoj kulturi, ono na čemu se ona bazira: koncepti humanizovanog rada i građanskog udruživanja nezavisno od stega feudalnog uređenja, kralja i crkve!

Kako mislimo, šta možemo razumeti, kako postupati da bismo preživeli – sve to potpuno zavisi od opštih kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja. Dolaskom na Balkan mi smo sticajem okolnosti primili poglede na svet, vrednosti i norme despotskih kultura i učinili ih primarnim elementima naše sopstvene kulture. Ti elementi posebno su dolazili do izražaja u doba kriza, pa tako i u periodu od 1987. do 2014. godine, kada smo se suočili sa pravom erupcijom emocija. S druge strane – a sve iz istog arsenala – naš pogled na svet duboko je prožet konceptom "sudbine". Još je Lajbnic u "Teodiceji" razgraničio tri vrste fatuuma (stoicum, christianum, turski); posebno je žigosao turski k(i)smet, koji vodi lenjom umu; govoreći kako čovek "opsednut tamnim i neizbežnim kismetom nijednom ne može pokušati da umakne toj opasnosti", Lajbnic, Lužički Srbin, već tada ocrtava sudbinu nas, ovdašnjih Srba...

Lenji um nas vodi zaključku da, pošto je inače sve određeno sudbinom, čovek ne treba ni zbog čega posebno da se brine i trudi, ne treba da razvija svoje sposobnosti i znanja, ne treba da teži vrlinama... To ide dotle da se smatra da naš sopstveni život ne zavisi od naših operacionalnih sposobnosti, pa je onda, na primer, svejedno da li umeš ili ne umeš da voziš automobil. Možeš da kupiš vozačku dozvolu, možeš da voziš auto iako nisi savladao prostorno-vremenski fenomen preticanja, možeš da kupiš doktorsku diplomu, suprugu, ljubavnicu, bilo šta, jer ionako od nas ništa ne zavisi, naša sudbina je ionako neizvesna i nalazi se u rukama ćudljivih božanstava (ili despota)! Vera u sudbinu i pogled na svet prema kojem su svi procesi u svetu određeni slepom nužnošću protiv koje je čovek nemoćan, vodi ka fatalizmu, koji nas, dalje, vodi u trulež i propast.

A jedan "vredan um" – Monteskje – kaže u svojim "Persijskim pismima": "U našim krajevima, gde je vlast umerena, naši postupci obično su podređeni pravilima obazrivosti, pa su stoga naša sreća ili naša nesreća obično posledica naše razboritosti. Mi i ne pomišljamo na neku slepu kob. U istočnjačkim romanima /a danas bismo mogli reći: u turskim, indijskim i sličnim tv-serijama/ vidite kako ljude neprestano vodi ta slepa kob i taj neumitni usud" i kako – dodali bismo – zapravo ništa drugo ni ne postoji!

Zoran Stokić

21. 12. 2014.

gradjani i vremena

Građani i vremena

"Individualizam je društveni proizvod, poput svih vrsta morala i svih religija. Pojedinac prima od društva čak i moralna verovanja koja ga obogotvoruju. To je ono što Kant i Ruso nisu shvatili. Oni su svoj individualistički moral hteli da izvedu ne iz društva, nego iz pojma izolovanog pojedinca..." – Emil Dirkem

Krenemo li Dirkemovim putem, pa društvene činjenice – kao na primer pitanje šta je sa građaninom, građanskom opcijom u Srbiji danas – počnemo da objašnjavamo drugim duštvenim činjenicama, možemo kazati sledeće:

Godine 1989. imali smo prvu priliku da u doba pada Berlinskog zida zajedno sa drugim državama real-socijalizma zakoračimo u građansku demokratiju. Ta je prilika propuštena: umesto u građansku demokratiju, staljinistički bračni par nas je uveo u ratove i moralnu, duhovnu i materijalnu bedu. A ratovi su prirodan način samoodržanja despotskih sistema. Drugu priliku smo propustili 5. oktobra 2000: umesto da 6. oktobar slavimo kao prvi korak ka građanskoj demokratiji, doživeli smo samo jednu od bezbrojnih metamorfoza despotije (posle vizantijske, osmanske, komunističke faze).

Danas je godina 2014, a kada je u pitanju naše građansko društvo – u neuporedivo smo gorem položaju nego 1989! – Zašto?

Zato što se broj građana u periodu 1989-2014. sveo na minimum, na zanemarljiv broj. Od koga naša deca da uče elemente građanskog društva i kulture? Naša politička i kulturna elita je svojim činjenjem i nečinjenjem uništila, po mom mišljenju, onaj najvažniji društveni resurs – kritičnu masu građana koju smo nekada imali. A imali smo je samo zato što Tito nije bio neprijatelj nauke: fakulteti i naučni instituti bili su po svojoj prirodi rasadnici građanske kulture.

Da bi opstalo, svako društvo se služi kolektivnim vaspitanjem kojim uobličava karakter svojih članova – individua. Primarni elementi kao jezik, pogled na svet, vrednosti, norme –  posredstvom kolektivnog vaspitanja – određuju karakter jednog društva. I kao što ljudi govore maternji jezik a da pritom i ne moraju formalno znati njegovu gramatiku, tako su ti isti ljudi "vaspitani" u okviru svog društva kao individue iako ne moraju biti svesni primarnih elemenata svoje kulture.

Karakter vaše ličnosti direktan je proizvod društva, kulture u kojoj ste odrastali! Vaša je individualnost formirana u skupu društvenih institucija: porodici, opštini, školi, na poslu, medijima, u grupama istoga ranga, crkvama... Detetu se prenosi maksimum stečenih "zajedničkih" ponašanja, ono se priprema da živi kao drugi – ali ipak na svoj individualan način, jer će na kraju imati svoj karakter, svoj temeperament, svoje kognitivne spsobnosti, osoben sklop crta ličnosti.

Neke kulturne matrice vode ka liberalnom, a druge ka despotskom individualizmu. Dok su zapadna građanska društva izgrađena na normi po kojoj je individua primarni posednik prava (a moć države je ograničena na to da zaštiti ta prava), dotle su despotska društva, sa svojim vojničkim poreklom, građena na podaničkom individualizmu, država ("despotska mašina") je sve, a individua je ništa! Podanik je nastajao tako što je najpre bio dobar sin i morao pokazivati apsolutnu poslušnost pred roditeljima i učiteljima, a kasnije prema gospodaru (caru, sultanu, komesaru).

Pošto dobro i zlo, istina i laž, sloboda i ropstvo nisu psihološke konstante već su proizvod društva, prisetimo se helenskih polisa, jer su oni kvasac za sva buduća građanska društva. Najvažnije dostignuće Atine je bilo nalaženje zlatne sredine između privatnog i javnog života. Snaga polisa nije zavisila od njegovog bogatstva, nego pre svega od obima i kvaliteta vrlina kojima raspolažu njegovi građani. Aktivno učestvovanje u javnim poslovima, briga o javnom dobru, briga o građanskim slobodama, razvijanje moralnosti – najvažnija je antička tekovina za budućnost. – Međutim, kako je broj negrađana (robovi, stranci, meteci, žene, deca) uveliko premašivao broj građana, stvar sa polisom nikako se nije mogla dobro završiti. Umesto da moralizuju negrađane, trgovinu, ekonomiju, ukinu ropstvo, osude kolonijalnu eksploataciju, umesto da moralizuju rad i rade na promeni verovanja da je "svaki manuelni posao nešto nisko", umesto dalje evolucije ideja "živog polisa" Solona i Temistokla, koje su procvetale u Periklovoj Atini – aristokrate i građani poput Platona pretvorili su polis u "mrtvi grad"!

Zapadni srednjovekovni grad je uspešna evolucija polisa: većina njegovih stanovnika su slobodni građani, koji ravnopravno rade, rame uz rame. Samo građanstvo kao oblik slobodnog udruživanja zamenilo je stare veze krvi i zemlje, odnosno porodice i potčinjenosti feudalnom gospodaru. Evoluciju polisa, koja je srž zapadne civilizacije, omogućila je revolucija koja je izvršena u mentalnim kategorijama srednjovekovnog čoveka u zapadnim gradovima: u poimanju vremena (raščlanjavanje na prošlost – sadašnjost – budućnost) i u moralizaciji pojma rada!

Sve naše mentalne sposobnosti su potencijalni kapaciteti koje možemo ostvariti u praksi jedino učeći da ih koristimo. Loša praksa u kojoj se mi danas nalazimo pokazuje da prosečan stanovnik Srbije ni u 21. veku nije svoje mentalne sposobnosti izgradio na konceptu trojstva vremena! Zato "vremensko mišljenje" koje krasi ono malo građana koje još imamo valja korisno upotrebljavati, a ne ućutkivati. Samo nam takvo mišljenje može pomoći da izađemo iz sadašnjih poteškoća i ne vidimo šta bi ga moglo zameniti. A meditiranje nad politikom proizašlom iz ratnih poraza, ili iz "svetog pisma", nikada nam neće pružiti sredstva za građansku organizaciju ekonomskog i političkog života i za uvođenje više pravičnosti i humanosti.

Zoran Stokić

8.10. 2014.

Atavističko društvo

"Unezvereno Karađorđevo i Miloševo krivudanje i traženje potpore i saveza na sve strane, i u Austriji i u Rusiji i u samom Carigradu, budno iskorišćavanje susednih zapleta i evropskih političkih odnosa seća nas pomalo na Nemanjićke mučne početke i laviranje između Mađara, Bugara, zapanog carstva i Vizantije. U ličnosti Miloševoj rekapitulisan je naš patrijarhalizam, srednji vek i turska epoha. Pomoću ustavobranitelja, koji predstavljaju reakciju na Milošev despotizam, Srbija žuri da se razračuna sa srednjim vekom, patrijarhalizmom i orijentalizmom."

Vladimir Dvorniković

I dokle smo stigli sa tim "razračunavanjem" posle 200 godina?

Ostali smo u mestu! Mada su primetna i povremena kretanja brzinom puža. Za izgradnju uređenog, humanog, uspešnog građanskog društva, kakvo vidimo u Danskoj, Švajcarskoj, Holandiji..., nikada "nije bio momenat". Momenta nije bilo jer je uvek trebalo ratovati (despotska i hajdučka tradicija). A gde su ratovi, tu su vojni logori, zbegovi i zgarišta! Naša nova nacionalna državnost je potpuno "progutala" društvo.

Zašto nam se to desilo?

Zato što najgora pošast koja može da zadesi jedno društvo jeste da bude vođeno voljom "učenog neznanja". Učenom neznanju nije potrebna konceptualna lupa, a još manje mu je potrebna argumentovana empirijska rasprava. Kada je u 19. veku Evropu zahvatilo "proleće naroda", tj. stvaranje nacionalnih država, sticajem slučajnosti, jer su stege Osmanskog carstva popuštale, i mi smo se tu našli. I evo, naša nacionalna država i državni aparat su tu, ali –društvo nam je i dalje atavističko. Dogodila se "greška u koracima": umesto da društvo vodi ka državi, kao u zemljama Zapadne Evrope, kod nas se pokušava obrnutim redom!

Već je krajem 18. veka francuska ideološka revolucija, koja nije prihvatala postojeće društvene podele, legimitet suverenosti prenela na narod. To je kasnije omogućilo da se u "proleću naroda" seljak promoviše ne samo u nacionalno biće, nego i u jednu vrstu živog muzeja nacionalnih korena. Da bi nastale te "imaginarne zajednice" kao što su nacije, trebalo im je, znači, obezbediti zajedničke korene, jezik, istoriju i kulturu. U društvima bogate građanske tradicije taj se proces odvijao "u hodu", sa minimalnim utroškom društvene i države energije, u tim zemljama je građanstvo imalo umešnosti i sredstava da svoje neporecive vrline prenese na nacionalnu državu. Naša je, pak, despotska tradicija, sa svojim atavističkim društvom bez građana, težište stvaranja elemenata nacionalne države prenela na samu državu vlast i njene birokratske aparate. Izgradnja naše nacionalne države zato se sprovodi uz maksimalnu potrošnju "državne energije"!

Umesto igradnje građanskog morala, srednje klase, bazne infrastrukture, društva u kome bi ljudi želeli da žive, a ne da iz njega iznova i iznova emigriraju, takoreći sva energija se trošila na stvaranje "imidža" nacionalne države. Novac se troši na sve što je u vezi s ratovanjem, pravoslavnom crkvom, etno-selom, kao i, u novije vreme, na "brze projekte", naročito sport, estradu i tsl. Za "učeno neznanje" kategorije kao školstvo, zdravstvo, rad (ono što čini temelje uspešnih zemalja) nemaju odrednicu "nacionalno", pa su samim tim, dakle, sekundarne, postoje kao neko nužno zlo savremenog sveta, postoje jer bez njih nije moguće funkcionisanje države, ali prema kojima uvek treba ostati na distanci, jer je to nešto što može da nas "rasrbi"! Zato već oko 30 godina kulturu, medije, izdavaštvo vode samo oni ljudi koji su od državnog aparata dobili imprimatur patriJota koji rade u korist stvaranja "imidža" nacionalne države. Taman posla da rade u intresu izgradnje temelja građanskog društva – to bi bio čin veleizdaje!

Ko je omogućio da ljudska vrsta na planeti Zemlji, u rasponu od 6000 godina, od nekoliko miliona stigne do svih 7 milijardi stanovnika? Ko? Da nisu nacionalne države i njihove crkve? Da nisu spotisti i estada? Ili, ipak, naučnici? U "zemlji sporta i razonode" bilo bi zanimljivo da nam "učeno neznanje" navede sportiste iz doba Aristotela i Arhimeda, ili sportiste iz doba Galileja i Njutna, ili novije, iz doba Ajnštajna i Krika, koji su zadužili čovečanstvo, koji su stvorili pretpostavke za budućnost... Sumanutost "učenog neznanja" naročito pada u oči kada se očekuje da će neki naš sportista osvojiti medalju: onda, ako prenos tog sporta ide na RTS 2, automatski se prekida i program RTS 1, pa se isti sport istovremeno prenosi na oba kanala! Jasno je da je njihovo razumevanje sporta u kategoriji "rata, samo drugim sredstvima", znači ne sport kao rekreacija i kao nešto što može da razvija ferplej, nego kao sredstvo militarizacije društva! Dok se god u našoj kulturi, obrazovanju, medijima (na čelu sa RTS) i dalje sva energija bude trošila na stvaranje imidža nacionalne države, umesto da se i ti resursi uključe u stvaranje humanog, kritički nastrojenog građanskog društva, događaće nam se novi biblijski potopi, morbidna ubistva i nove emigracije.

Zoran Stokić 26.08.2014.

Kritički empirizam i dodole

“Prema neurosimboličkom tropizmu zvanom folklorna misao, kao što bogovi mišlju stvaraju svoje svetove, tako i ljudi oblikuju svoje. Vračanjem i molitvama, koncentracijom duha i volje, oni mogu izavati kiše, promeniti hod sunca na nabu, izlečiti bolesnog, potući svog neprijatelja, učiniti da žito raste...”

Džems Henri Brestid

Naše su dodole upotrebile suviše svoje magijske moći: zbog njihovog beskonačnog širenja iracionalnih teorija zavere i ratovanja, kompletna infrastruktura je u Srbiji oko tri decenije bila potpuno zapostavljena. To sve onda – naravno – vodi ka "biblijskim poplavama" i sličnim događanjima. Pogledajmo neke brojeve i uporedimo stvari. Onomad nam je iz šina iskočio teretni voz. Zašto? Železnički pragovi istrulili, lokomotiva se prevrnula! Pošto za poređenje ima smisla uzimati samo dva slična skupa, uzmimo Srbiju i Austriju, na primer. Da bi austrijska železnica funkcionisala na civilizovan način, za nju se izdvaja 4 milijarde evra svake godine za tekuće održavanje, investicije u nove sisteme itd. Naše su, pak, dodole svoje milijarde stavile na ratnu kartu. I koja je cena tako nerazumne politike? – Osim za ratnu mašinu i birokratske džepove, novca nije bilo dovoljno za bilo kakve državne sisteme poput železnice, vodoprivrede, zdravstva, prosvete... Tako smo mi – umesto 4 milijarde evra – godišnje ulagali u našu železnicu 200-300 milona, što nije dovoljno ni za njen puki opstanak, akamoli normalno funcionisanje. Slično stanje već tri decenije vlada u svim sistemima! Dokle će se to trajati? – Sve dok se ne izvrši "tranzicija"!

Šta je uopšte trebalo da bude tranzicija? Trebalo je da to bude ispravljanje epohalne zablude komunista da je moguća alternativa građanskom društvu i proizvodnji zasnovanoj na privatnim interesima jedinke! U Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj tranzicija je bila sinonim za sinhronu restauraciju građanskog društva i mreže propisa na svim nivoima koji su komunističku privredu prevodili u kapitalističku. U SSSR, u Srbiji "asinhrona tranzicija" je društvo i državu odvela u privredni, moralni i politički glib, u pustoš. Zašto se to dogodilo? Pre svega zato što se naša političko-birokratska elita prepustila inerciji despotske tradicije negativne selekcije kadrova. Ti sega-mega-kadrovi nisu u stanju da se nose sa baznim elementima bilo čega, pa ni sa sinhronom tranzicijom real-socijalizma u kapitalizam. Kapitalistički sistem, koji je kao celina pokazao svoje pozitivne efekte u praksi, uspešno funkcioniše samo pod pretpostavkom sinhronog sadejstva čitave mreže institucija – kulturnih, prosvetnih, pravnih, privrednih i političkih. U protivnom, ako se dopusti razvoj samo jednog segmenta, a zanemare drugi, proizvod je nužno haos, potpuna neravnoteža u moći, što je u Rusiji i Srbiji dovelo čak do pogoršanja položaja života većine stanovništva. Zbog svoje dugovečnosti Karl Poper je bio svedok urušavanja real-socijalima (jer ono što je principski pogrešno postavljeno nužno mora propasti), te je kroz svoju epistemološku prizmu pokušao da objasni i te fenomene. Odmah je kritikovao elemente "instant tranzicije" u SSSR-u: "Zamislite pokušaj da se uspostavi ono što se zove kapitalizam bez pravnog sistema, to nužno završava u korupciji i pljački... Mislim da će proći godine i godine pre nego što se u bivšem Sovjetskom Savezu uspostavi pravni sistem i nešto poput slobodnog tržišta. Mora postojati razlika između kupovine/prodaje i pljačke. To može uspostaviti samo država uz pomoć pravnog sistema. Bez građanskog pravnog sistema može se razviti samo haos – to je moja glavna teza!" Bez sinhrone restauracije građanskog društva, građanskog morala i kapitalizma ne mogu postojati ni bilo kakvi moralni standarda u pogledu toga šta je dopušteno, a šta ne.

Kritički empirizam nas uči da se oslobađamo tabua tradicija koja nije u stanju da se prilagođava stvarnosti i promenama. Ljudska vrsta, poput ostalih vrsta, nastoji da, uz pomoć oskudnih resursa kojima raspolaže, obezbedi i poboljša svoje izglede za opstanak. S obzirom da svako društvo nužno dolazi u položaj da bude suočeno i sa prirodnim katastrofama, postvlja se pitanje: pomoću kakvih normi i pravila adekvatno prilagoditi delovanje članova zajednice tako da se uveća šansa za njen opstanak? Izbor društvenih normi i pravila može se u izvenoj meri, kako je to predložio Poper, porediti sa biološkom selekcijom među vrstama: opstaju samo ona pravila postupanja koja u datom trenutku omogućavaju grupi da se na bolji način prilagodi novonastalim okolnostima. Kao što u prirodi opstaju samo one vrste koje su se bolje genetski opremile da se suoče sa novonastalim okolnostima, tako u socijalnoj evoluciji opstaju one norme, pravila i tradicije koje uspešno prolaze kroz empirijske provere. Ovi Poperovi zaključci "učenja na greškama" važe za čitav živi svet, od amebe do čovečijeg čulnog sistema, i za funkcionisanje liberalne demokratije, međutim primetimo jedino ne važe u despotskim sistemima, kao i u hibridnim sistemima koji se oslanjaju na despotsku tradiciju. Tu ne postoji evolucija sistema, nego je sve podređeno autoritetu i on – autoritet – se štiti po bilo koju cenu, pa makar to bila i cena opstanka zajednice! Tu antievolutivnu sociološku ideju najjasnije su izrekli vizantijski sveštenici: "Ako se dozvoli priznanje bilo čije greške u despotskoj mašini, to je isto kao kada bismo iz državne zgrade izvukli makar jedan kamen, ona – država – će se urušiti." Znači, greške ne treba popravljati, važnije od popravljanja grešaka i opstanka zajednice jeste očuvanje autoriteta vlasti!

Zoran Stokić

13. 06. 2014.

Teorija zavere i "Edipov efekat"

Najpogodniji da prihvate konspirativnu teoriju i budu umešani u kontra-konspirativnu protiv nepostojećih konspiratora jesu oni ljudi koji iskreno veruju da znaju kako da naprave raj na zemlji.  Jer jedino objašnjenje njihovog neuspeha da stvore taj svoj raj jeste zla namera Đavola, čiji je jedini interes pakao.

Karl Poper

U tekstu "Teorija zavere umesto religije" gospodin Divjak je pokrenuo neka pitanja koja su važna za opstanak našeg društva, a na koja ovde želimo da se nadovežemo.

Teorija o društvenim procesima kao posledici zavere je veoma raširena i u sebi sadrži vrlo malo istine. Iako ne postoje empirijski pokazatelji koji bi svedočili o globalnim zaverama, to ne znači da ne postoje zaverenici i njihovi pokušaji da "preduprede zavere". Samo kada teoretičari zavere dođu na vlast, ona (zavera) postaje nešto poput teorije koja objašnjava stvari koje se zbilja dešavaju. Hitler i Gebels su verovali u zaveru sionskih mudraca: kada su došli na vlast, rešili su da je preduprede, da je spreče svojom  vlastitom protiv-zaverom. Za razliku od samog Karla Marksa, "vulgarni marksisti" su verovali u zaveru kapitalista, pa su njihovu zaveru sprečili sopstvenom protiv-zaverom: Lenjin ju je započeo pljačkanjem kapitalističkih banaka i ubistvom carske porodice Romanov. Te su se protiv-zavere završile logorima i gulazima i milonima ubijenih ljudi.

Naši staljinisti, zarobljenici teorije zavere, toliko su mrzeli kapitalizam i zapadno građansko društvo, da su posle Titove smrti 1980. – umesto da nas uvedu u EU (odnosno EZ) – odlučili da nas ograde od Evrope. Imali su samo jedan problem: 80% javnog mnjenja videlo je budućnost Srbije (Jugoslavije) u EZ. Zato su se oni od 1980. do skora bavili onim što se u sociologiji zove "Edipov efekat", tj. samoostvarujuće proročanstvo: "narode, pomozite nam da se ostvari naše slavenofilsko proročanstvo: kulturno-politička nezavisnost od Evrope!" Danilevski je 1871. u knjizi "Rusija i Evropa" zaključio da je započeo sumrak Evrope (njenog kulturno-političkog modela) i uspon ruskog kulturno-istorijskog načina življenja. Šta se sa Rusijom i Evropom događalo u periodu 1871-2014. – svi vrlo dobro znamo.

Da bi se ovo proročansvo ostvarilo, u Srbiji je trebalo iskoreniti kritičko mišljenje i zdrav razum. Kako to postići? Jednostavno: podsticati kič i šund, podsticati kolektivističke ideologije marksizma i fašizma, koje su za svog najvećeg neprijatelja smatrale građansko društvo, individualne slobode i demokratski sistem vladanja, podsticati čovekove iracionalne, mračne sile – savez između mača i crkve – i, naravno, sprečavati  razvoj naučne teorije saznanja. Kad nauci i školskom sistemu u nekom društvu oduzmete njihovu istoriju, filozofiju, etiku i teoriju saznanja, onda nauka i tehnika u tom društvu postaju kuća ni na nebu ni na zemlji, postaju puka skela, koju svaki, pa i najmanji povetarac lako ruši. Savremena društva i države, međutim, u životu opstaju zahvaljujući nauci kao svom nervnom sistemu i krvotoku. U takvoj anticivilizacijskoj klimi počele su bujati, kao pečurke posle kiše, brojne generacije mladih ljubitelja teorija zavere.

Ako na osobu koja danas nema razvijeno analitičko i kritičko mišljenje deluje kakva žetoka emocija (a u poslednje 24 godine takvih je prilika kod nas bilo na pretek!), na scenu stupa "naše" arhaično iskonsko mitsko iskustvo naših pra-predaka. I naš savremenik počinje da deluje u skladu sa tim pra-iskustvom. Stvar je u tome da prava podloga za mit nije misao, nego osećaj; osim toga, za razliku od kritičkog mišljenja, koje je analitičko, mitsko mišljenje uvek je sintetičko i mističko. Svet mita je uvek dramatičan – to je svet akcije, svet uvek sukobljenih sila. U svakoj pojavi mit otkriva borbu tih sila. Svi su događaji ili prijateljski ili neprijateljski, dobroćudni ili zloćudni, privlačni ili odbojni! Na ovako subjektivno izgrađene predstave o konspirativnoj teoriji "svega" u društvu dolaze potom analogije i pseudoobjašnjenja koja daju privid istinitosti, koji s jedne strane treba da kompenzuje doživljeni emocijalni naboj, a s druge strane treba da zadovolji naše psihološke želje za objašnjenjima naših sopstvenih neuspeha i slabosti. Lako se da zaključiti da je sve to postignuto po cenu praznoslovlja i opasnog dogmatizma. Konspiracija se projektuje na spoljašnje grupe, pripadnike drugih nacija, rasa, na kulturne, političke, religijske, seksualne manjine, na druge starosne grupe...

Ima samo jedan način borbe protiv ovakvog misaonog virusa (koji zaobilazi empirijska, logička i epistemološka pravila zaključivanja) a to je put prosvećenja sviju, prenošenje analitičkog kritičkog metoda mišljenja iz nauke u svakodnevne pore života. Moramo se ponovo kretati na tragu Volterovog i Hjumovog nauka da se uspešno društvo može izgraditi samo tamo gde će razum, putem otklanjanja grešaka, učenja na greškama, odneti pobedu nad glupošću i predrasudama. Glavna karakeristika čoveka nisu ni njegova metafizika, ni njegova fizička priroda, nego je to pre svega njegovo delo – rezultati njegovog rada!

Zoran Stokić

17. 04. 2014.

Empatija ili petarde

„Empatija je jedan od najvrednijih resursa na svetu. Iščezavanje empatije predstavlja važno globalno pitanje koje je vezano za zdravlje naših zajednica, bilo da su male kao porodice ili velike kao nacije.“

„Psihologija zla“, Sajmon Baron-Koen

Porast nasilja i destruktivnosti u našem društvu, naročito kod omladine, ne samo da nije u dovoljnoj meri predmet naše stručne javnosti, već analiza prirode i uzroka takvih pojava gotovo da i nema. Ljudima su svojstvene dve potpuno različite vrste agresije. Prva, “benigna” (koju kao vrsta delimo sa svim životinjama), filogenetski je programiran impuls za napad ili beg u trenucima kada nam je neposredno ugrožen život. Ova benigna agresija nužna je za opstanak jedinke i vrste i nestaje čim nestane njen uzrok. Druga vrsta agresije je “maligna”, ona nije filogenetski programirana, specifična je samo za čoveka i proizvod je njegovih kulturnih paradigmi (on je jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste bez razloga, bilo bioloških ili ekonomskih, i pri tome oseća zadovoljstvo). Uzroke maligne agresije u našem okruženju u poslednje dve i po decenije najpre treba potražiti u onim našim mislima, opažanjima i iskustvima koji proističu iz iracionalne kulture teorije zavere, koja nam je kao svoj glavni proizvod dala ratnu ideologiju (a kasnije i ratnu traumu, poricanje...), kao i tabue skrivene iza uzvišenih reči kao što su “čast”, “odbrana”, “rodoljublje”. Ako želimo socijalizovati omladinu moraćemo promeniti neke temeljne pretpostavke koje čine srž našeg načina mišljenja i ponašanja – naše čulne „setove“, kao i samu kulturnu paradigmu.

U srednjovekovnoj Evropi bila je zaboravljena helenistička paideia, a porodica je pre bila društvena i moralna stvarnost nego plod osećanja. Deca su doživljavana kao odrasli čim bi oko svoje sedme godine počela da se oslobađaju pomoći majke; nisu zadržavana u roditeljskom domu, nego su odlazila drugim porodicama, uz ugovor da tu borave i „uče život”, zapravo da se socijalizuju kroz šegrtovanje! Dete je, dakle, već u sedmoj godini postajalo „mlađi čovek“, a da pre toga nije proživelo razne stupnjeve mladosti (koji su postali osnovni aspekti današnjih društava). Celokupno socijalizovanje i obrazovanje u svim slojevima društva odvijalo se kroz instituciju šegrtovanja sve negde do 17. veka, kada tu ulogu preuzima institucija osnovne škole (primetimo da u tom trenutku tradicija fakulteta postoji već čitavih vekova). Škola znači da dete dobar deo svog života više ne provodi sa odraslima, te više ne uči život u neposrednom dodiru s njima. Škola postaje karantin. S druge strane, pod uticajem crkve, sudstva i države porodica postaje afektivna spona između supružnika i dece. Svoj naraštaj se više ne posmatra samo u funkciji očuvanja porodičnog imetka i časti, tako da u 19. veku konačno dolazi do obrta da se roditelji zanimaju i za vaspitanje i obrazovanje svoje dece; pre početka 19. veka ni bogati ni siromašni nisu znali ni za dečiju odeću, ni za dečije igre, niti za pravni imunitet deteta.

Opšte je mesto da nijedan događaj u celoj našoj istoriji nije toliko duboko i presudno uticao na celokupno formiranje našeg naroda koliko osmanska katastrofa krajem srednjeg veka i turska sociološka paradigma koja je vladala sve do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik konstituisanja samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“. Pored izgradnje naše samostalne države teče paralelni proces osnivanja obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope. Za 150 godina ubrzanog razvoja Srbija od društva izuzetno slabe sinergije i empatije postaje društvo srednjih sinergija. Samodestruktivna ratna ideologija devedesetih učinila je da se taj započeti razvoj naše kulture počne gasiti poput plamena sveće. Dva osnovna stuba socijalizacije naše dece – porodica i školstvo – doživeli su tada regres. Bez adekvatne socijalizacije, koja bi kod njih razvila potrebne elemente sinergije i empatije, naša deca rastu u bezdušne parazite društva! Prepuštena sama sebi, ona u školi i van škole čine ono što i druga  deca – što je konformizam – ili, pak, čine ono što druga deca žele da oni čine – što je totalitarizam.

Naše školstvo, koje je nekritički shvatilo ideje prosvetitelja i pozitivista, nalazi se na kulminacionoj tački jedne retrogradne oscilacije. Težište je stavljeno na znanje, na nektitičko „bubanje“ savremenih naučnih teorija (na gradivo koje nije u skladu sa prihologijom dece u tom uzrastu), a nauštrb socijalizacije i pedagogije. Primarno u našim školama mora biti razvoj i nega socijalnog i kulturnog zdravlja, razvoj sinergije i empatije, primarno mora biti podsticanje humanističkog obrazovanja te razvoja slobodnih, kritički nastojenih budućih građana duštva. A sve to kroz učenje elemenata naučnog metoda ne sa ciljem bavljenja naukom (to nikako ne može biti funkcija osnovne škole), nego sa ciljem stvaranja građanske svesti i uvećanja empatije kod đaka, jer bez empatije rizikujemo da veze raskinemo, da povređujemo druge, da izazivamo konflikte. Sa empatijom, pak, imamo resurse da rešavamo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i rastvorimo bol i patnje drugih osoba...

Zoran Stokić

3. 01. 2014.