Anders Brevik i Žorž Sorel
Ugledavši sličicu Marksa i Lenjina na sajtu Andersa Brevika, u trenutku mi je sinulo: evo nam još jednog sledbenika (svesnog ili podsvesnog) Žorža Sorela (1847-1922), religioznog inženjera fašizma i boljševizma. Dakako, i komunisti i fašisti su se potrudili da svojim revolucionarnim sabljama preseku i iz svojih biografija uklone Gordijev čvor kojim ih je – istorijski i teorijski – uvezao danas već skoro zaboravljeni Sorel.
Francuska revolucija je u orbitu izbacila "treći stalež" (buržoaziju, radništvo i seljaštvo), koji je pomrsio konce aristokratiji i sveštenstvu. Revolucionarni ideal (a zapravo samo revitalizovan hrišćanski ideal) zahtevao je univerzalnu pravdu za sve, a ne samo za dve povlašćene klase. Naravno, svako čudo za tri dana, pa je je Flober već 1857. u "Gospođi Bovari" izlio svoju "mržnju prema idejama, običajima i ponašanju buržoazije". Vođen takvim idejama, Žorž Sorel je počeo da piše kako je buržoazija postala jednako glupa kao i aristokratija u 18. veku: "sve što je od buržoazije površno je", to je "klasa koja boluje od ludila i otupelosti..., a koja je lišena svakog interesa za proletarijat". Kritikujući Marksov evolucioni pristup i obrušavajući se na sindikate u Engleskoj i skandinavskim zemljama, Sorel razvija svoju viziju revolucionarnih radničkih sindikata u Francuskoj i Italiji.
Napadajući ideje socijalne demokratije koja je razvijana u Nemačkoj, radnički sindikati u Italiji i Francuskoj se, pod Sorelovim uplivom, sve više okreću "klasnoj borbi, generalnom štajku, revolucionarnim idejama". Bio je to pokret protiv svakog parlamentarizma, demokratije, pokret odvajanja radničkih sindikata od stranačke parlamentarne borbe, bio je to pokret koji je "pojačavao instinkte rata" sa ciljem da demokratiju smeni "diktatura proletarijata", da "građanski moral" ustukne pred "revolucionarnim moralom". Ukratko, bila je to ideologija zasnovana na "mističkom kultu revolucije", koja je najpre realizovana – ne u Francuskoj ili Italiji – nego u Rusiji. Iz "Materijalizma i empiriokriticizma" (1907. god.) saznajemo da je Lenjin poznavao učenje Sorela. Između Sorelovih revolucionarnih teorijskih i praktičnih ideja i boljševičkih postoji jednoznačno preslikavanje. Pišući Lenjinu knjigu podrške, Sorel proklinje "plutokratske demokratije". Ova istorijska istina je potiskivana sve do danas, jer, govoreći ko je na njega od ideologa, filozofa i političara najviše uticao, evo šta kaže – gle čuda (za neupućene!) – lično Musolini: "Ponavljam, ja najviše dugujem Sorelu", grmi on; "za mene je glavno – akcija! Ovaj učitelj sindikalizma i njegova kruta teorija o revolucionarnoj taktici najviše su doprineli oblikovanju discipline, energije i snage fašističkih kohorta!" Istovremeno, sam Sorel poručuje: "Naš Musolini nije običan socijalista. Verujte mi, vi ćete ga po svoj prilici videti jednoga dana kako salutira sabljom na čelu bataljona italijanskoj zastavi!"
Jedan od aksioma Sorelovih revolucija glasi: "cilj je ništa, važno je kretanje i borba"! Istorijske činjenice o komunističkim i fašističkim revolucijama zaista potvrđuju da je cilj bio NIŠTA, a da je sve bila "borba", "rušenje" i "dinamit". Istorijska činjenica je da te revolucije nisu svrgle nijednog tiranina (one su pobedile prethodno oslabele režime), ali su zato na vlast dovele krvave despote – Musolinija, Staljina – i umesto obećanog raja na zemlji stvorile su logore, gulage i pakao. Na kraju krajeva, i sama reč "revolucija" ne znači ništa drugo do – povratak u prethodno stanje!
Tako i nesrećnog Brevika doživljavam kao zaslepljenog čoveka kome je "cilj" ništa, a sve mu je "akcija", tj. "dinamit". Kao i fašistički i komunistički revolucionari, i Brevik je pogazio etičke principe građanskog društva (koje je Šopenhauer jezgrovito sažeo u: "ne odmaži nikome, a pomogni koliko možeš") i stavio se u službu "revolucionarne etike", koja se uvek u ime "slobode i ljubavi" zasnivala na mržnji. Ništa bolje stvar ne stoji ni sa idejom nacije, čiju pojavu (od vremena Francuske revolucije pa naovamo!) slobodno možemo shvatiti kao pojavu nove religije, jer i ona sama, "nacija", postaje izvorište "svetog", a ta pseudoreligiozna pomahnitalost nacionalizma potom vodi, naravno, u "krstaške ratove" i u 21. veku, ili u "osvete za poraze od pre 500 godina".
Dr Zoran Stokić
Beograd 29. 07. 2011.
