Prelom, 17. 11. 1999.
Ko se boji Pjera Dijema?
Beleška o neobjavljenoj knjizi "Cilj i struktura
fizičkih teorija"
"Nije marksizam samo loš vodič u budućnost nego svoje
sledbenike čini nesposobnim da vide šta se događa pred njihovim očima u
njihovom sopstvenom istorijskom periodu i ponekad, uz njihovo sopstveno
učešće".
Karl Poper
Komunistička ideologija, koja je pomoću istoricističkog
proricanja htela da gradi budućnost, doživela je u praksi apsolutni poraz. Da
li je, za razliku od empirijskih nauka, recimo, marksizam ikada uspešno
predvideo neku iznenađujuće novu činjenicu? Nije nikada! On je dao nekoliko
čuvenih neuspešnih predviđanja. On je predvideo da će prva socijalistička
revolucija izbiti u industrijski najrazvijenijem društvu. On je predvideo da će
socijalistička društva biti slobodna od revolucija. On je predvideo da između
socijalističkih zemalja neće biti sukoba interesa i tsl. Ništa od toga se nije
ostvarilo. Da bi se u Srbiji i dalje prikrivala ta u svetu već osvedočena
nesposobnost marksista da prate aktuelne trendove i daju smernice za budućnost,
naši su partijski drugovi odlučili da nam u potpunosti KONFISKUJU RAZUM. Od zemlje
do neba oko Srbije je razapeta "nevidljiva" PAUKOVA MREŽA CENZURE. Polupismeni,
dodvorički, plašljivi marksistički patuljci koji se bave našom kulturnom politikom
budno prate da im ne promakne kakva prosvetiteljska ili racionalna knjiga ili
ideja. Tako jedna poražena ideologija u Srbiji i dalje likuje nad 2500 godina
evropske kulture. Samo gledano iz ovoga ugla, izgleda, može se razumeti strah
naših cenzora koji se još i danas boje knjiga Pjera Dijema i njegove
sokratovske poruke DA DUH NAUKE PREDSTAVLJA KRITIKA. Poput verskih proroka,
naši marksistički cenzori podražavaju strukturu dogmatskih verskih ubeđenja.
Kao đavo od krsta plaše se svega što bi moglo da doprinese razvoju kritičkog
mišljenja.
Marksistička proročanstva se, znači, nikada nisu ostvarila.
Za razliku od marksističkih proroka, empirijske naučne teorije, rođene onda
kada se pojavila KRITIČKA RASPRAVA, davale su i daju mnoga korisna predviđanja
- ali i ništa više od toga! Naučne istine nisu religijske, pogrešive su - sve
što je ljudsko pogrešivo je! Nauka ne iskazuje definitivne istine nego
hipoteze. Nijedna potvrda hipoteza nije konačna. HIPOTETIČKI NAČIN MIŠLJENJA je
postao glavna crta moderne evropske svesti uopšte. Hipotetički način mišljenja
je u praksi istoznačan sa FUNKCIONALNIM NAČINOM MIŠLJENJA. Funkcionalno
mišljenje je mišljenje u ekvivalentima. Određivati stvar pomoću njene funkcije
ne znači pitati šta je ona po sebi, nego u kakvoj je funkcionalnoj vezi sa drugim
stvarima. Objektivna, naučna vrednost teorije ne zavisi od ljudskog uma koji je
stvara ili razumeva. Njena naučna vrednost zavisi samo od toga kakvu objektivnu
podršku te pretpostavke nalaze u činjenicama, tj. od toga koliko uspešno izdržavaju
naše najstrože provere.
I na kraju, moglo bi se reći da takva praksa naših revnosnih
cenzora čini da Srbi i dalje ostaju RAZDUHOVLJENI, ostaju i dalje bez bilo kakvih
RACIONALNIH KOMPASA u vremenu i prostoru Evrope, ostaju i dalje na STRANPUTICI.
Da bismo se koliko-toliko suprotstavili tom komunističkom MORALNOM NIHILIZMU,
molim redakciju Vašeg lista da dozvoli objavljivanje prikaza pomenute Dijemove
knjige, koju je, u prevodu prof. Miloša Đurđevića, VEĆ ODAVNO TREBALO DA IZDA
"Knjižarnica Zoran Stojanović".
Zašto i čemu taj prikaz? S jedne strane zbog nade da ću na
ovaj način možda zainteresovati nekog drugog izdavača za tu kapitalnu knjigu,
jer je potez "Knjižarnice Zoran Stojanović" za žaljenje, a s druge
strane da mojoj "SLOMLJENOJ GENERACIJI" (a naročito nekolicini nas iz
te generacije koji smo još u Srbiji) makar za trenutak omogućim da se osećamo
KAO DA živimo u svojoj zemlji! Ovde ne mogu a da se ne setim našeg PERE SLIJEPČEVIĆA,
koji je i sam pripadao jednoj od brojnih "slomljenih generacija"
srpskih intelektualaca, i to onoj koja je "izgubila" sedam godina u
ratovima (Albanija, Dobrudža, Solunski front) i u izbeglištvu po Rimu, Londonu...
- a sve zato što su želeli da i njihov narod živi kao sav ostali normalan,
civilizovan svet; ali kako su se, posle svih tih stradanja, državom koju su
dobili i o kojoj su maštali silno razočarali u praksi, on je bio prinuđen da u
jednom pismu Milanu Kašaninu iskreno napiše: "ČESTO NAS PRITISKA OSEĆANJE
DA OVO NIJE NAŠA ZEMLJA I DA SMO U KUĆI TUĐIH LJUDI".. Od zemlje do neba
oko Srbije je razapeta "nevidljiva" PAUKOVA MREŽA CENZURE. Polupismeni,
dodvorički, plašljivi marksistički patuljci koji se bave našom kulturnom
politikom budno prate da im ne promakne kakva prosvetiteljska ili racionalna
knjiga ili ideja. Tako jedna poražena ideologija u Srbiji i dalje likuje nad
2500 godina evropske kulture. Samo gledano iz ovoga ugla, izgleda, može se
razumeti strah naših cenzora koji se još i danas boje knjiga Pjera Dijema i
njegove sokratovske poruke DA DUH NAUKE PREDSTAVLJA KRITIKA. Poput verskih
proroka, naši marksistički cenzori podražavaju strukturu dogmatskih verskih
ubeđenja. Kao đavo od krsta plaše se svega što bi moglo da doprinese razvoju
kritičkog mišljenja.
Da bi Srbija zaista ozdravila, mi se svi moramo
SAMOOBRAZOVATI, moramo se konačno OSLOBODITI STEGA DIJALEKTIČKOG METODA, koji
nas je već uveliko VRATIO U PERIOD SHOLASTIKE ranog srednjeg veka. Jedan od najboljih
načina da se premosti ta slepa ulica u kojoj se naš duh nalazi jeste
INTELEKTUALNO ODRASTANJE uz čitanje knjiga koje je stvarao Dijem i pisci
njegovog ranga. U protivnom, ako i mi ostanemo POLOVIČNI LJUDI, Srbija će
uskoro ličiti na Halsovu sliku "Grupni portret starica bolnice sv. Jelisaveta":
"Starice, osuđene od života koji nisu imale, sede, u crnom, skrštenih ruku,
za praznim stolom, na kome leži sklopljena knjga, kao sklopljeni dan za kojim
drugoga nema. Teško se čega sećaju, one se ničem ne nadaju, i više izazivaju
užas u drugima, no što su užasnute" (M. Kašanin).
Pođimo još i dalje. Da bi se u Srbiji prekinuo kontinuitet
"slomljenih generacija", oni koji se bave politikom moraju znati prvi
aksiom politike stabilnih država: "U UNUTRAŠNJOJ POLITICI SE I MOŽE
GREŠITI, U SPOLJNOJ NE!" — kao što možemo naći kod naše mudre Isidore Sekulić,
u njenom eseju "Elizabeta I i Eseks" iz daleke 1929. godine. Htela je
ona da nas pouči, da u trošnu srpsku državu UDAHNE MALO ENGLESKOG POLITIČKOG
INSTRUMENTALIZMA, ali se, na našu nesreću, pokazalo da smo mi, do dana
današnjeg, bili loši đaci.
O Dijemovoj knjizi "Cilj i struktura fizičkih
teorija"
Koristeći se jasnim i pristupačnim jezikom, Dijem u ovoj
knjizi uspeva da demaskira mnoge dogme vezane za dogmatsko-esencijalističko
shvatanje i vrednovanje nauke. Iako prevod ove kapitalne knjige kasni blizu sto
godina, smatram da će ova Dijemova knjiga, i još neke druge koje će, nadam se,
uslediti, srpsku misao otrgnuti iz dogmatskog dremeža u ko¬me se nalazi, te da
će doprineti da Srbi konačno IZGRADE NOVU MATRICU MIŠLJENJA — KRITIČKOG
MIŠLJENJA. Takođe, između ostalog, očekujem da će prevod ove knjige doprineti
srpskoj DUHOVNOJ OBNOVI i tako što će za početak stvoriti jedan sloj ljudi koji
će biti u stanju da RAZLIKUJE ŠARLATANE OD STRUČNJAKA.
Obavijena već vekovima DOGMATSKIM NASLEĐEM (vizantinskim,
turskim, komunističkim), Srbija nije uspevala da stvori kritičnu masu intelektualaca
koji umeju KRITIČKI DA MISLE. Zato uopšte nije za čuđenje društvena realnost
koja nas okružuje — nema izmene
društvene realnosti ako se ne počne sa IZMENOM DOGMATSKE SVESTI. Održanju
dogmatske svesti doprinosi i stroga SELEKCIJA TEKSTOVA koji će biti prevedeni
na srpski jezik — prevođeni su i prevode se uglavnom samo oni tekstovi koji
ugađaju dogmatama svih vrsta. Ali takvo selektivno prevođenje, na primer, iz FILOZOFIJE
I ISTORIJE NAUKE, stvorilo je ozbiljno ISKRIVLJENU SLIKU STANJA O SAMOJ NAUCI,
ALI I O ZAPADNOJ CIVILIZACIJI. Štetu od toga trpimo svi.
U vremenu u kome živimo nijadan čovek ne bi trebalo da bude
smatran OBRAZOVANIM ako se NE INTERESUJE ZA NAUKU. Kada govorim o interesu za
nauku, ja pri tome, naravno, ne mislim da osoba koja želi da se obrazuje treba
da se upoznaje - kako se to danas uporno radi u našim školama - sa takoreći
beskonačnim nizom "pozitivnih" naučnih činjenica. Baš naprotiv, ta
osoba mora biti upoznata ne sa konkretnim trenutno važećim naučnim teorijama i
njenim činjenicama, već isključivo sa NAUČNIM METODOM. Taj metod je HIPOTETIČKO-DEDUKTIVAN
i može biti predtavljen rastom NAUČNIH HIPOTEZA, KONTROLISANIH EKSPERIMENATA i
SLOBODNE KRITIKE. Ali za takvo šta potrebni su pravi učitelji koji i sami umeju
kritički da misle. Jedan o takvih, zapravo jedan od NAJBOLJIH koje je svet
imao, jeste i fizičar PJER DIJEM (1861–1916).
Dijem je uvideo da SVAKO ZNANJE NIJE A PRIORI VALIDNO, tj.
on je smatrao da su teorije NAŠI IZUMI - naše bolje ili lošije mreže, u koje mi
pokušavamo da ULOVIMO STVARNOST; naše teorije su skupovi smelih hipoteza. Ili još preciznije, DA SU NAŠE TEORIJE, LOGIČKI
POSMATRANO, ISTO ŠTO I HIPOTEZE. Međutim, u glavama naših ljudi, uključujući tu
i veliku većinu onih koji se naukom bave, budući da su i dalje opčinjeni čarima
Platonove i Hegelove ESENCIJALISTIČKE METAFIZIKE, nažalost još uvek preovlađujuće
stanovište je ono koje kaže - da su HIPOTEZE JOŠ NEDOKAZANE TEORIJE, a da su teorije
DOKAZANE, ODNOSNO UTVRĐENE HIPOTEZE. Takav ANAHRONIZAM može se objasniti samo
našim IRACIONALNIM STRAHOM PRED NOVIM, a naročito pred EVROPSKIM HUMANIZMOM —
koji još uvek nismo proživeli. Taj strah još uvek proizvodi veličanje naše
PALANAČKE narodne, zdravorazumske "kulture", shodno tome
zdravorazumske filozofije nauke, koja ODBIJA SVAKU KRITIKU. Taj strah je čak
tolikih razmera da je uspeo da INSTITUCIONALIZUJE našu "osveštanu
tradiciju koja je u biti nedodirljiva mitska konstrukcija". Taj strah je
toliko veliki da se poslednjih godina javno propoveda MIZOLOGIJA. Međutim,
neljudska nije nauka ili demokratija, koje su proizašle iz zapadnog humanizma i
renesanse, već, naprotiv, ono što je neljudsko JESTE PREDAVANJE AUTORITETU. Naređivati
čoveku preko autoriteta znači oduzeti mu ono što je najkarakterističnije
ljudsko - razum, kritičko mišljenje i nove kreacije - znači postupati sa njim u
krajnjoj liniji kao sa životinjom. Jer, kao što je to odavno dobro primetio
Karl Poper, "...za one koji su jeli sa drveta znanja, raj je izgubljen.
Što više pokušavamo da se vratimo herojskom dobu tribalizma, sigurnije stižemo
do Inkvizicije, Tajne policije, i romanizovanog razbojništva. Počinjući s
gušenjem razuma i istine, moramo završiti sa najbrutalnijom destrukcijom svega
što je ljudsko. Nema povratka harmoničnom stanju prirode. Ako se vratimo natrag, moramo preći
ceo put, moramo se vratiti zverima."
Ni hrabrost, ni vrednoća, ni jaka volja ne mogu nadoknaditi
zakasnelost u obrazovanju i vaspitanju pojedinaca i nacija. Živa je i poražavajuća
istina — i mi se sa njom kad-tad (a bolje je što pre) moramo suočiti - da mi u
našoj NAUCI I FILOZOFIJI nismo imali ljude kakve smo imali u nekim drugim
oblastima duhovne delatnosti, kao što su D. Obradović, L. Kostić, I. Ruvarac
ili S. Vinaver, ljude KOJI BI USTALASALI MRTVO MORE ONOG DELA KULTURE KOJI SE
BAVI KRITIČKIM MIŠLJENJEM, kao što su spomenuti umni Srbi uradili boreći se za
slobode u ESTETICI I ISTORIJI, tj. generalno rečeno - braneći našu kulturu od
"političke kratkovidosti nje¬nih rušitelja". Tako, na primer, M.
Petrović-Alas, iako francuski đak, nije shvatio koliku bi KORIST budućim
generacijama učinio DA JE DAO DA SE PREVEDU KAPITALNE POENKAREOVE ILI DIJEMOVE KNJIGE.
Slično je i sa našim nemačkim đacima B. Pertonijevićem, M. Milankovićem,
Pupinom, Teslom... Posledica je ta da je dogmatska svest uspela da uguši
kritičku, pa smo mi kao nacija danas intelektualno poraženi od drugih nacija i
država: mi smo zemlja bez prave elite. U ovih poslednjih pedesetak godina u
kojima su srpski studenti bili GONJENI da čitaju pre svega Hegela i Marksa i
njihove epigone, stvar nije mogla da se popravi nego samo da se JOŠ VIŠE
POGORŠA. Poražavajući uticaj koji će na ljudski um imati Hegelova dogmatska
dijalektika odmah je uvideo i na njega upozorio Hegelov savremnik Šopenhauer; u
Srbiji, naravno, takve savete nije imao ko da sluša: "Ako ikad nameravate
da otupite čula mladog čoveka i da onesposobite njegov mozak za bilo kakvu
vrstu misli, onda ne možete uraditi ništa bolje nego da mu date da čita Hegela.
Jer ovo čudovišno gomilanje reči koje poništavaju i protivureče jedna drugoj,
primoravaju duh na samomučenje u uzaludnim pokušajima da misli bilo šta što je
u vezi s njima dok se, konačno, ne sruši od jednostavne iscrpljenosti. Tako će
bilo koja sposobnost mišljenja biti tako temeljno uništena da će mlad čovek,
konačno, prazno i šuplje brbljanje uzeti
za stvarno mišljenje". POŠTO SMO -
a to je očito iz naše tekuće prakse - MNOGO ČITALI HEGELA I MARKSA, MI SMO
TEMELJNO RAZORILI SVOJU MATRICU RACIONALNOG MIŠLJENJA.
O potpunom zanemarivanju filozofije i istorije nauke kod nas
najbolje se možemo osvedočiti ako krenemo u potragu za prevodima kapitalnih dela
iz tih oblasti: nećemo ih naći! Našim čitaocima su, tako, ostala nedostupna
dela (uzmimo samo drugu polovinu XIX i prvu XX veka) Helmholca, Bolcmana,
Herca, Fregea, Dijema, Poenkarea, Maha, Franka, Karnapa, Bridžmana, Edingtona,
Vejla, Hana, Šlika, fon Nojmana, Hempela, Kvajna, fon Misea, Polanjija,
Grinbauma, Vignera, Lakatoša, Laudana... Slično je i sa oblašću istorije nauke;
tako mi nismo preveli Tanerija, Tatona, Kantora, Klajna, Kejdžorija, Torndajka,
Sartona, Hisa, Klegeta, Panofskog, Dijksterhuisa, Krombija, Juškeviča,
Majerovu, Agasija... A ove knjige su mogle — i mogu — da nam pomognu da naučimo
šta nauka zaista jeste, šta Zapad zaista jeste i koliko su u svemu ključnu
ulogu odigrali DEMOKRATIJA I ZAPADNI HUMANIZAM I RENESANSA. Ove knjige takođe
mogu da nam pomognu da naučimo LEKCIJU KOJU NISMO SAVLADALI, lekciju o tome da
se do novih važnih naučnih pojmova i teorija NE DOLAZI PREČICAMA, brzim
uvođenjem u dublje esencijalističke tajne ovog sveta nekakvim astralnim
kanalima, mantrama i mađioničarskim trikovima — već da se do njih pre svega
dolazi tako što ćemo SVAKODNEVNIM RADOM TEMELJNO OVLADATI MNOGOBROJNIM NAUČNOEPISTEMOLOŠKIM
METODAMA. Takođe, ove će nam studije pokazati da je ILUZORNO VEROVATI da je bez
KRITIČKOG MIŠLJENJA i INTELEKUTALNOG POŠTENJA, bez sistema NEZAVISNIH
INSTITUCIJA koje OMOGUĆAVAJU SLOBODNE RASPRAVE, moguće formirati jednu ZDRAVU
KULTURU, NAUKU I DRŽAVU.
Da bi novoj fizici pružio sopstveni doprinos u prevladavanju
ograničenja koja su sobom nosili DOGMATSKI EMPIRIZAM I DOGMATSKI RACIONALIZAM,
ne samo na ONTOLOŠKOM već i na METO-DOLOŠKOM PLANU, Pjer Dijem se poduhvatio
krajnje obimnog i riskantnog posla KRITIČKOG PREISPITIVANJA samih TEMELJA
FIZIKE. Iznoseći u svojim brojnim analizama niz validnih argumenata za svoju
KONVENCIONALISTIČKU HOLISTIČKU TEORIJU SAZNANJA, on zaključuje da oslonac na
MATEMATIKU fizičaru nije dovoljan za uspešno razvijanje njegove teorije i da će
mu za tu uspešnost najbolji garant biti još i oslanjanje na ISTORIJU I
FILOZOFIJU NAUKE, jer su jedino one u stanju da fizičara održavaju u
"savršenoj ravnoteži, u kojoj on može ispravno da proceni kakav cilj i strukturu
imaju /i treba da imaju/ njegove teorije". Živim i bogatim jezikom svojih
knjiga (na pr. "Sistem sveta", "Leonardo da Vinči",
"Sačuvajmo fenomene", "Evolucija mehanike") i raznih vrsta
članaka (preko četiri stotine objavljenih naslova!), istovremeno napisanih i za
specijaliste i za širok krug čitalaca, Dijem ubedljivo demonstrira te svoje provokativne
ideje o neophodnosti uspostavljanja jedne dinamičke ravnoteže između fizike,
istorije i filozofije.
Studiju koju ovde imamo sreću da predstavimo, u izvanrednom
(vinaverovskom) prevodu prof. Miloša Đurđevića, Dijem je pisao u vreme kada je
teorija polja sa velikim uspehom počela potkopavati temelje esencijalističke i
mehanicističke slike sveta. Krećući se na tragu Helmholca i Poenkarea, Dijem je
uspeo da konstruiše jednu ORIGINALNU čisto INSTRUMENTALISTIČKU STRUKTURU FIZIČKIH
TEORIJA. Jedanaest poglavlja knjige čine jedanaest osnovnih problema, kojima se
Dijem bavi, u vezi sa fizičkim teorijama, i to: 1) kako razgraničiti fizičke
teorije i metafizička objašnjenja; 2) kako klasifikovati fizičke teorije; 3)
kakva veza postoji između opisnih teorija i istorije fizike; 4) kakva veza
postoji između apstraktnih teorija i mehaničkih modela; 5) šta su to fizički
kvaliteti i kvantiteti; 6) da li su primarni kvaliteti samo privremeni; 7) kakav
odnos postoji između fizičkih teorija i matematičkih dedukcija; 8) šta je to
fizički eksperiment; 9) šta su to fizički zakoni i simboličke veze i kakva veza
postoje između njih; 10) kakva veza postoji između eksperimenta i fizičke
teorije i da li je moguć experimentum crucis;
11) kako fizičari prave izbor hipoteza u svojim teorijama.
Zato što je strastveno poštovao fizičke nauke i znanje,
Dijem je hteo da ih ZAŠTITI OD KVARENJA, da NE POSTANU APSOLUTNE ISTINE koje
vladaju BEZ KONTROLE, i u tu svrhu je i konstruisao EMPIRIJSKU TEORIJU
ZNAČENJA. Njegove poučne naučne, istorijske i filozofske analize i sinteze
imale su za cilj da SAČUVAJU FENOMENE, uključujući tu i - najvažniji i najzagonetniji
od svih fenomena - ČOVEKOV DUH, jer jedino nas on u složenim naučnim
diskusijama, smatra Dijem, jednim nepristrasnim i slobodim izborom može odvesti
ka daljem rastu naučnog znanja.
Prelom, 17. 11.
1999.
Dr Zoran Stokić
