Sveti Mauricije
Na El Grekovoj slici „Sveti
Mauricije“ je grupa muškaraca duboko utonula u sebe, a ipak, i u dubokoj
međusobnoj konverziji i komunikaciji. Oni čine grupu zaverenika: kuju zaveru o
vlastitom nestanku. Ja tu sliku – kaže nam Ortega i Gaset – zovem
„poziv u smrt“!
Da li je potrebno
išta bolje od ove El Grekove uzorne slike da bismo predstavili sebi nosioce pokliča
ka „carstvu nebeskom“: Amfilohija, Atanasija i inih?
Da, treba potpuno
razgolititi taj provincijski patriotizam. Jer ono što nam ta grupa verskih
fanatika već decenijama potura kao realitet nije ništa drugo do gomila
fosilizovanih slika, izanđalih ideja, praznih fraza, predrasuda koje svako
društveno kretanje prevode u mirovanje i – upokojenje! Čuvari despotske kulture
ne čine ništa drugo nego se upinju da očuvaju aksiome te kulture; jedan od tih
aksima uči nas da preziremo život i taj prezir ide čak dotle da rađa ljubav
prema smrti. Zato ili ćemo zajedno sa njima nestati, ili ćemo naći snage u sebi
da se jednom za svagda otarasimo te despotske žudnje za smrću.
Ortega i Gaset je
više puta isticao: „Neće nam prošlost reći šta nam je činiti, ali će nam reći
šta treba da izbegavamo.“
Istorija je
prebogata primerima koji nas uče šta treba izbegavati. Pre svega – prazno
samoubilačko junačenje. Kad od kosmopolitskog carstva mnogih naroda, što je
Vizantija nekada bila, nije ostalo ništa, usledila je njena transformacija u
grčko-pravoslavno carstvo jednoobrazne kulture, netrpeljive prema narodima
vođenim drugim idejama; tada je njen kraj bio na vidiku i došao je u doba
Paleologa: zaslepljeni mržnjom prema Latinima, Vizantinci više nisu bili u
stanju da nalaze rešenja za sopstvene životne probleme. Umesto unutrašnjih
promena koje bi im omogućile opstanak, oni su se ugušili u "junačenju"
oko metafizičkih ideja po kojima crkveni razlozi treba da budu važniji od
državnih interesa, pa i razloga samog opstanka.
Na drugom kraju
Evrope, kada je Julije Cezar posle višegodišnjih pokušaja i opsada uspeo da
razori bedeme galskih gradova (najpoznatija epizoda tih ratova odvijala se kod Alezije, drevnog keltskog utvrđenog grada
u Galiji oko 52. godine
p.n.e.), galske vođe na čelu sa Vercingetoriksom našli su
se pred izborom: ili će pristati na Cezarove zahteve, ili će nad njima biti
sproveden apsolutni genocid. Galske vođe su, posle većanja, saopštili svojim
sunarodnicima da će pristati na Cezarove uslove, obrazloživši to ovako: „Ako nas
ne bude bilo, neće više imati ko da slavi naše bogove“! Usledilo je 500-godišnje
robovanje Gala pod Rimljanima. U kritičnom trenutku, dakle, galske vođe se nisu
nerazumno „junačili“, pa su biološki i duhovno preživeli – i evo ih i danas u
Evropi.
Zoran Stokić
12.05.2013.
