Srbijo — kuda?

"Naše ideje su sile koje utiču na našu istoriju".

Karl Poper

O uzrocima sadašnjeg tragičnog stanja našeg naroda i države može se govoriti samo ukoliko se bar malo poznaje naša istorija. Može se činiti čudnim, ali je činjenica da se prema našem sedamstogodišnjem despotskom duštvenom nasleđu jednako ravnodušno odnose svi koji se pojavljuju na našoj političkoj sceni. A takav odnos prema "duštvenoj genetici" vrhunska je garancija za održvanje status quo-a i u društvu i u politici.

Od svih poznatih društvenih sistema despotija ima najveći sposobnost za samoodržanje. U zemljama u kojima su vekovima — tradicionalno — vladali društveni sistemi tipa monarhije ili republike — kao što su Poljska, Češka, Mađarska, Slovenija — komunistička despotija — budući u neskladu sa tradicijom — nije mogla biti inkorporirana uspešno. Nasuprot pomenutim zemljama, u Rusiji, Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji — znači zemljama koje su vekovima opstajale kao despotije — komunistička despotija je naišla na srodno tle i uspešno se održavala. Turska i Grčka, pak, iako zemlje sa takođe bogatom despotskom tradicijom, sticajem okolnosti (koje su vezane za geostrateške interese zapadnih zemalja) VEĆ PREKO STO GODINA SPROVODE PROCES DRUŠTVENE TRANSFORMACIJE u smeru građanskih demokratija. Naravno da bez stalne i obilate finansijske i naučno-tehnološke pomoći zapadnih zemalja ni ti procesi transformacije društvenog sistema u Turskoj i Grčkoj uopšte ne bi bili mogući. — ILUZORNO JE VEROVATI DA SE OSLANJANJEM NA SOPSTVENE SNAGE, BEZ KONTINUIRANE ZAPADNE POMOĆI KOJA BI SE OGLEDALA U "DRUŠTVENOM INŽENJERINGU POJEDINAČNIH SLUČAJEVA", SRBIJA MOŽE IZ DESPOTIJE PREVESTI U NEDESPOTSKI DRUŠTVENI SISTEM.

Tradicionalno bezuslovno poštovanje despotskog poretka jeste hipoteza pomoću koje možemo razumeti i objasniti gotovo sve vidove političkog morala i duhovnosti koji stotinama godina vladaju ovom zemljom. Ironija je, naravno, u tome što rešenje naših suštinskih problema nije moguće bez kršenja te tradicije, bez sučeljavanja sa tim našim despotskim nasleđem. Na kraju krajeva, onaj ko nije u stanju da uvidi da IZMEĐU SREDNJOVEKOVNE, OTOMANSKE I KOMUNISTIČKE SRBIJE SA STANOVIŠTA POLITIČKE VLASTI I NJENE IDEOLOGIJE NEMA NIKAVE RAZLIKE, taj neće biti u stanju da doprinese procesu onakve zdrave transformacije kakva je potrebna našem društvenom sistemu. Da bismo se i mi konačno počeli uzdizati do političkog građanskog naroda, zapadnoevropskog tipa, nama je, znači, potreban politički i duhovni preporod kakav su, na primer, pristalice Kemal-paše (kasnije prozvanog Ataturkom) počele sprovoditi u Turskoj od 1876. godine. Koliko je to težak i složen poduhvat pokazuje činjenica da je Turcima trebalo preko sto godina da formiraju kakvu-takvu srednju građansku klasu kao protiv-težu stalnim zahtevima tradicionalno vaspitanih podanika za restauracijom despotije. ISTORIJSKI PRIMERI POKAZUJU DA NE POSTOJE NIKAVE PREČICE KOJE IZ DESPOTIJE VODE U GRAĐANSKO DRUŠTVO.

I zato, pošto smo dovedeni u situaciju da preispitamo svoju političku orijentaciju, zapitajmo se: Srbijo — kuda? Da li ovoga puta po volji naroda — uz strmu ravan, gore, ka evropskoj društvenoj praksi, ili po volji utopijskog patriotizma, eshatološkog fatalizma i povampirenog kominternovskog interesa — niza stranu, ponovo dole, u Aziju? Da li ćemo se ovoga puta SUSRESTI sa Zapadom, ili ćemo ponoviti sudbinu Vizantije, koja je, odbijajući taj susret, nestala sa lica zemlje? Zapitajmo se, zato, kako je bilo moguće da je većina i naroda i elite vizantijske "više volela da u (svome) gradu vidi turski turban nego latinsku tijeru"?

Iako se na prvi pogled čini da su posredi verski razlozi, ne bi bilo preterano reći da je baza antilatinskih osećanja bila u razlikama koje su sobom nosila oprečna društvena uređenja. Despotska vizantijska elita (sakralna i svetovna) izabrala je radije ponovo jednu despotiju — OTOMANSKU — nego neku od ZAPADNIH MONARHIJA. Podanički mentalitet radije je izabrao poznate stege zatvorenog društva, nego neizvesnost koju sobom nosi potencijalna sloboda otvorenih društava. Koliko je to bio retrogradni proces najbolje pokazuje sledeći primer, koji je još Herodot naveo u svojoj "Istoriji". On je tu kristalno jasno opisao razliku — u mentalitetu i razmišljanju — jednog roba i jednog slobodnog građanina. Naime, opisujući putovanje dvojice spartanskih poslanika ka Suzi, Herodot stavlja akcenat na njihov susret sa visokim persijskim činovnikom Hidarnom. Persijanac nudi Spartancima da napuste svoju zemlju i da se stave u službu persijskog despota, obećavajući im velike materijalne privilegije; Herodot brižljivo beleži odgovor dvojice Grka (jer, za Grke je istorija bila učiteljica života): "Hidarno", kažu ovi, "jednostran je savet što nam ga daješ. Jedno si iskusio i savetuješ nam, ali drugo ne poznaješ. Sasvim razumeš biti rob, ali slobodu nisi okusio je li slatka ili nije. Oh, da si je okusio, savetovao bi nam da se za nju borimo ne samo mačem nego i ratnom sekirom".

Skrivena iza fasade odnosa koji, naizgled, počivaju isključivo na snažnim osećanjima, despotska mašina u Srbiji već preko sedam vekova, sa beznačajno malim prekidima, nas, žrtve tog sistema, neminovno sprečava da otkrijemo taj mehanizam. Pretvoreni u njene točkiće, mi je, a da toga nismo svesni, pokrećemo i neprestano održavamo u pokretu. Uzrok tome stanju svakako leži u nedostatku kritičkog rasuđivanja. No tome se ne treba čuditi, budući da je negativna selekcija kadrova na svim nivoima jedna od glavnih karakteristika svake, pa i srpske, despotije.

Ritmovi negativne selekcije kadrova za Miloševićeve despotije ubrzali su se do te mere, da su dostigli KATASTROFIČNE RAZMERE. Vlast se nalazila u rukama "skupine lakeja" (citati koji slede uzeti su iz rukopisa evropskih putopisaca po otomanskim despotijama 16-og i 17-og veka), a despot je — nezadovoljan svojim narodom, jer on nije dobrovoljno hteo da ga sledi u njegovim samoubilačim avanturama — odlučio da svesno ubrza "kvarenje naravi čitavog jednog naroda, izopačavajući najplemenitije duše, zatamnjujući ugled što ga visoka zvanja donose, omalovažavajući samu čestitost"; plodovi takve rabote nisu izostali: "mržnja je zamenila ljubav, laž poverenje, osećanja stida i vrlina uzmakli su pred svakojakim gnusnim delima". Milošević je kod nas za samo trinaest godina postigao ono za šta je otomanskim sultanima bilo potrebno na stotine godina: da oko sebe "stvori pustinje tamo gde one po prirodi ne bi trebale biti. Tako vidimo da su Mesopotamija (Šumadija), Anadolija (Vojvodina), Palestina (Kosovo), one čudesne ravnice Antiohije (Pomoravlje) i tolike druge zemlje što su nekada bile tako dobro obrađene, tako plodne i tako naseljene, sada upola puste, neobrađene i napuštene, ili su se pretvorile u kužne močvarne oblasti u kojima se ne može živeti. Čovek gotovo ne može da poveruje koliko tu ima sela u kojima se sada mogu videti još samo gole zidine".

Da se savremena srpska despotija može jednoznačno preslikati u negdašnju otomansku možda najbolje svedoči sledeći citat putopisca Rika, koji na početku svoje "Istorije sadašnjeg stanja Otomanskog carstva" iz 1669. godine kaže: "...i kada uzmem u obzir da se među Turcima vrlina tako slabo nagrađuje, a poroci tako retko kažnjavaju, što vladaru ide naruku, kao i to na koji način u toj zemlji ljudi odjednom, zahvaljujući laskanju, nekoj slučajnosti ili samo sultanovoj blagonaklonosti, bivaju postavljeni na najvažnije i najistaknutije položaje koji donose najveći ugled u Carstvu, iako nisu plemenitog porekla i mada su potpuno ništavni i ne raspolažu nikakvim iskustvom u vođenju svetskih poslova, kada uzmem u obzir koliko malo vremena oni opstaju na tako istaknutim položajima i kako sultan jednim migom naređuje da ih smaknu, kao i to da se Turci grozničavo, više nego pripadnici svih ostalih naroda sveta, trude da se brzo obogate, premda znaju da njihovo bogatstvo predstavlja za njih okove i da naposletku mora da dovede do njihove propasti i pogibije... održavanje takve države moram da pripišem pre natprirodnom uzroku nego mudrosti onih koji njome upravljaju".

U svakom slučaju, možemo zaključiti da je za budućnost Srbije od materijalne bede daleko opasnija duhovna — idejna — jalovost i beda. Naime, velika većina političara i ostalih "javnih ličnosti" kojima je preplavljena naša društvena scena i dalje je evidentno zaražena virusom Hegelove dijalektike. Ta dijalektika očito nije u stanju da naše društvo reanimira iz tekuće kliničke političke smrti. Ono u čemu je ona veoma uspešna jeste tradicionalno despotsko šminkanje političkog mrtvaca!

18. 5. 2001.

dr Zoran Stokić "S moje tačke gledišta"

Godine koje su pojeli Hegelovi skakavci

"U nauci puštamo da NAŠE HIPOTEZE UMIRU UMESTO NAS".

K. Poper

Po Hegelovoj i marksističkoj dijalektici — suprotno od naučne metodologije — MI UMIREMO SA NAŠIM DOGMATSKIM TEORIJAMA I POLITIKAMA. Istorijski primeri i praksa u komunističkim i nacističkim zemljama pokazali su svu bedu i pogubnost držanja slatkorečivih dijalektičkih ideologija. Da bi Srbija stala na sopstvene noge moramo našu duhovnost što pre osloboditi štaka Hegelove i marskističke dijalektike, moramo se u rešavanju svojih problema što pre vratiti naučnoj metodologiji. To, bez sumnje, mora biti državni program broj jedan. Zašto?

Na to je, još tako davno, odgovor dao Hegelov savremnik Šopenhauer: "Ako ikad nameravate da otupite čula mladog čoveka i da onesposobite njegov mozak za bilo kakvu vrstu misli, onda ne možete uraditi ništa bolje nego da mu date da čita Hegela. Jer ovo čudovišno gomilanje reči koje poništavaju i protivureče jedna drugoj, primoravaju duh na samomučenje u uzaludnim pokušajima da misli bilo šta što je u vezi s njima dok se, konačno, ne sruši od jednostavne iscrpljenosti. Tako će bilo koja sposobnost mišljenja biti tako temeljno uništena da će mlad čovek, konačno, prazno i  šuplje brbljanje uzeti za stvarno mišljenje". Najkraće rečeno, i Hegelova i marksistička dijalektika predstavljaju svojevrsnu DUHOVNU SAMOKASTRACIJU. To je tipičan primer PREDNAUČNOG — čak i PREDLOGIČKOG — NAČINA MIŠLJENJA. To je kao kada bismo avion ili računar pokušavali da napravimo ne na osnovu znanja prirodnih nauka i metoda savremene tehnike, već uz pomoć znanja iz astrologije i alhemije. — Dakle, jedan SMRTONOSNI ANAHRONIZAM.

U Srbiji je, međutim, teško očekivati da će oni koji su sami vaspitani na tradicijama Hegelove i marksističke dijalektike — a to su, bezmalo, svi naši društvenjaci — seći granu na kojoj sede. Posledica je, nažalost, to da će se — i pored njihovog najboljeg rada i truda, i pored njihovih najboljih namera — regres u našoj zemlji nastaviti.

Dijalektika počiva na neodređenom i nejasnom načinu govora. Zakoni mišljenja, kao i zakoni fizičkog sveta, kao, uostalom, i zakoni bilo čega što pomislite — tvrde ove nove dogmate — moraju se odvijati po dijalektičkoj trijadi teza-antiteza-sinteza. Umesto složenih i komplikovanih naučnih metoda fizičkih, hemijskih, bioloških, matematičkih, društvenih nauka, Hegel, Marks i Engels su smislili ni manje ni više doli jedinstvenu MAĐIONIČARSKU metodu, kamen mudrosti, SVEZNANJE kojim rešavaju ama baš sve probleme. Poput magova i sveštenika, i oni su čovečanstvu ponudili apsolutnu istinu svega! Tako oni, posle šest vekova tradicije evropskih univerziteta i posle nove naučne tradicije, vraćaju točak istorije (u zemljama u kojima su se nametnuli kao vladajuća ideologija) unazad — ka magiji i mitu!

Nauka i znanje su BIOLOŠKI FENOMENI i njihova je osnovna funkcija da omoguće onome ko ga poseduje da se DOBRO ADAPTIRA NA SVE PROMENE. Onaj ko nije u stanju da se adaptira na promene — umire i nestaje. To je neumoljivi zakon života i smrti. Za razliku od biljnog i životinjskog sveta, za razliku od znanja koje su nam nudili mit, magija, religija, filozofija te nova dijalektika, nauka je ponudila novu vrstu rešenja starog problema adaptacije. U čemu leži posebnost zapadne nove nauke? Po čemu se ona toliko razlikuje od stare kineske i grčke nauke? Šta je odlučujuća razlika između magova, vračeva, teologa, dijalektičara i velikih naučnika poput Njutna, Darvina i Ajnštajna? Odgovor na ovo pitanje jeste: POSEBNOST LEŽI U SVESNOJ PRIMENI KRITIČKOG METODA — OBJEKTIVNOJ ELIMINACIJI NAŠIH GREŠAKA.

Svo prednaučno saznanje, bilo životinjskog ili ljudskog porekla, jeste dogmatsko, a izumevanjem nedogmatskog metoda, tj. kritičkog metoda, počinje nova zapadna nauka. Pomoću naučnog metoda svesno kritički idemo napred. Upravo sam kritički metod objašnjava izvanredno brz rast naučnog oblika znanja.

U kompletnom prednaučnom periodu znanja, od biljnog i životinjskog sveta pa sve do mita, magije, religije, metafizike — ali i do dogmatskih ideologija koje vladaju u despotijama — ELIMINACIJA je ono što karakteriše naše bivstvovanje. OKOLINA (u despotijama okolinu predstavlja despot ili despotska mašina) JE TA KOJA ELIMINIŠE NAŠE POKUŠAJE REŠENJA, POKUŠAJE ADAPTACIJE, A U TOM PROCESU ELIMINACIJE MI NE UČESTVUJEMO AKTIVNO, NEGO TEK PASIVNO. Neuspele pokušaje adaptacije plaćamo svojim životom.

Međutim sada, u nauci, AKTIVNO UČESTVUJEMO U ELIMINACIJI GREŠAKA. Naše pokušaje rešenja podvrgavamo najstrožoj objektivnoj kritici. Umesto da čekamo da okolina pobije neke naše pokušaje, neka naša rešenja, teoriju, politiku, to činimo mi, okupljeni u razna naučna udruženja i ustanove u kojima možemo voditi slobodne i argumentovane rasprave. "U nauci /kao i u politici/ puštamo da hipoteze umiru umesto nas."

Za Hegela i marksističke dijalektičare — greške i protivurečnosti ne treba otklanjati! Naučna teorija ili politika jedne zemlje vodi se, po tom principu, tako što se UOČENE GREŠKE NE POPRAVLJAJU, već se ostavljaju da u budućnosti, zajedno sa svojim suprotnostima — SAME OD SEBE — dovedu do SINTEZE i time do rešenja problema. Dijalektičari vide protivurečnosti i greške kao plodonosne fenomene — potpuno suprotno od onoga što važi u nauci: nauka imperativno traži da se GREŠKE STALNO OTKRIVAJU I UKLANJAJU, ona se kloni protivurečnosti. Zaista, ako se greškama i protivurečnostima zadovoljavamo i ne otklanjamo ih (kako se to čini u dijalektici), naše teorije i naše politike će upravo izgubiti svaku plodnost. Na taj način ćemo ugušiti svaki intelektualni i drugi progres. Naprosto, dijalektika sama po sebi zaustavlja svaki napredak.

Ne sumnjam da bi despoti starog Egipta, Rima, Vizantije ili Otomanskog carstva kao svoje ideologe rado videli Hegela i Marksa. Jer, gde ćete naći bolji "OPIJUM ZA NAROD" nego u Hegelovom tvrđenju da "ONO ŠTO JE UMNO JESTE STVARNO, A ONO ŠTO JE STARNO JESTE UMNO" (što će reći da su um i stvarnost identični)? — Čarobno za svakog despota, jer ova filozofija dozvoljava da se na osnovu čistog rasuđivanja (ne poštujući empirijske činjenice) izgradi teorija stvarnog sveta!

A kako izgleda politika kada se ne poštuju empirijske činjenice najbolje smo u ovih poslednjih desetak godina osetili na sopstvenoj koži. Samo neko ko je mnogo čitao Hegela i Marksa mogao je, posle našeg suludog konflikta sa NATO-om, uskliknuti kako smo pobedili trenutno najjaču vojnu silu na planeti. U lavirintima Hegelove metafizike sve je moguće. Podjednako uspešno možete braniti i tezu i njenu antitezu. Uostalom, kao i u svakoj metafizici. Hegelova dijalektika je baš tako i nastala: falsifikujući Kantove stavove iz njegove znamenite "Kritike čistog uma", gde je pokazana jalovost svake metafizike. Naime, Kant je pokazao da odgovor na pitanje o istinitosti ili neistinitosti neke teorija može da nam pruži jedino ISKUSTVO. On je dokazao da ako pokušamo da znanje gradimo iz čistog uma, npr. ako tvrdimo da je svet u kome živimo beskonačan, ili ako tvrdimo da bog postoji, onda možemo učiniti i obrnuto: uz pomoć analoških zaključaka možemo tvrditi i da je svet ograničen i da bog ne postoji. Drugim rečima, kada je data jedna metafizička teza, uvek možemo izgraditi i braniti (isto toliko uspešno) i njenu antitezu.

Najveći izum zapadne građanske kulture je izum NAUČNE METODE. Ta nova metoda iz korena je promenila način života na zemlji. Da bismo razumeli savremeni zapadni svet i da bismo se uklopili u njega, moramo zanemariti sva materijalna dobra kao što su električna energija, aviosaobraćaj, železnica, telefon, mikro-čip, internet, krstareće rakete i tsl. I MORAMO SE USREDSREDITI NA ZAPADNU DUHOVNOST: ona je stvorila metodu nove nauke, ona je srušila temelje starih despotskih civilizacija. Zahvaljujući dijalektici i komunizmu, naša je zemlja, nažalost, ponovo bila vraćena u despotiju, u mučenje i ropstvo. Moramo znati da nam se to dogodilo zato što nismo imali kritičnu masu građanski vaspitanih ljudi. — Ne zato što smo bili materijalno, već zato što smo bili duhovno poraženi!

14. 4. 2001.

dr Zoran Stokić "S moje tačke gledišta"

Pukla brana na Mlavi (poplave)
(Poplave u Čačku, Beogradu...)

Holanđani su za 1000 g uspeli da da otmu od mora te da isuše 65% teritorija svoje zemlje koje su bile pod vodom (bare, močvare, dubina vode oko 3 metra...) i da ih pretvore u plodno zemljište. Sa svakog hektara oni proizvedu oko 30 puta više (bilo koje biljke) od nas. Mi smo od prirode dobili neuporedivo bolju zemlju i ništa, svaka jača kiša "biliski potop", prihodi po hekraru kržljavi.... Ako tome dodamo da je u Zapadnoj Evropi  od 1235-1850 bila serija "malih ledenih doba" (veoma loši – katastrofalni - meterološki uslovi) onda se postavlja pitanje kako su oni uopšte uspeli da prežive i budu uzor države na planeti Zemlji? Tako što su stvorili: GRAĐANSKO  SOCIOLOŠKO POVEZIVANJE, ljudi u društva i države sa naučo-tehničkom kulturom - za razliku od našeg 700 god "despotskog" (ne)povezivanja! Gde je stanovništvo malobrojno "despotski sistem" (koji se hrani "ljudskom energijom" i uspešan može biti samo gde je stanovništvo brojno) nema čime da se "hrani" – sistem postaje neuspešan – kao kod nas!

***

Kad se "prespavaju" vekovi i kad se 200 g nove državnosti potroši na ratove, pesmnu, igru i sport onda je svaki pljusak "bibliski potop". U Evropi je 1235-1850 bila serija "malih ledenih doba". Pre ovih  katastrofalnih meteroloških zbivanja "veštičarenje" se smatralo minornim zločinom...pojava malih ledenih doba koja je uzrokovala nestajanje mnogih sela, pojavu gladi, bolesti, nezaposlenost, pljački, nasilničkog ponašanja, kuge...je aktivirala procvat "teorija zavere" koje povezuju magiju ili, na primer, jevrejsku populaciju i klimatske promene. Za epidemiju kuge su često bile optuživani jevreji; u gradovima tokom 1300. širene su glasine da su Jevreji trovali bunare da su se zaverili protiv hrišćana, suđeno im je a smrte kazne su trebala da zaustave širenje kuge...Sistematski lov na veštice započeo je 1430. smatrane su odgovornim za loše vreme jer su svojim dejstvima uticale na prirodne sile. Veštice, obično starije siromašne žene, udovice, su bile okrivljene za postojanje malih ledenih doba, epidemije stočnih bolesti, "odgovore što krave daju manje meleka", nepoznate bolesti... Pojava nove nauke i građanskog društva pomogla je evropljanima da izgrade svoje uspešne ekološke niše!

Slični je bilo i sa propadanjem starih civilizacija: Sumerana, Egipćana, antičke Grčke, Maja, Inka.... sve se to događalo zbog KLIMATSKIH OSCILACIJA i nesposobnosti elita tih civilizacija (društava) da nađu odgovore - rešenja - kako da AMORTIZUJU te klimatske oscilacije...

Ps. Kao i posle svakog "potopa" naša vlast će - (umesto da se uhvati u koštac sa problemima vodotokova) - obračunati sa svojim "vešticama"... - i tako do sledećeg potopa!

Izbor gradonačelnika u gradu faveli - Beogradu

Već 3 decenije je hit vladavine urbanističke mafije (dok narodu prodaju drogu o patriotizmu: Kosovo i tsl)  da u ulicama koje su inače preskromne infrastrukture ( kuće:  prizemne, parter-sprat, niču soliteri od 4 do 5 spratova....).  Evo samo jedan primer moja rođaka stanuje u Mirijevu (ulica "Hladne vode" i "Srejovićeva", a taj deo Srejovićeve je bio prašnjavo sokače ilegalni puteljak (puteljak oko njiva  seoskih kuća starog Mirijeva) koji je spajao Mirijevo s Karaburmom....asfalitali to sokače i sad je to kao ulica, sve ilegalno....a u nazovi ulici sve četvorospratnice, starosedeoci su proterani od mafije. Nigde prave kanalizacije, vodovoda, struje sve ilegalno građeno, pa se onda divlje priključe na stare kanalizacije....u ulici zato često izbijaju poplave,...., pičvajz....). E sad tu na uglu ostalo još jedno ćošence od 1 ara, kad eto ti mafije ovih dana, radi li radi sad će i na tom okrajku da nikne solitečina,....premda nema kanalizacije, struje ni za one koji su već tu.... a inspekcije i države nigde, policije nigde....bageri, valjci, dizalice, građevinske mašine... i niko ih ne primećije....E sad zamislite život ljudi koji tu imaju kuće žive kao usred gradilišta već 3 decenije.....Iz svedočenja drugih rođaka i prijatelja koji žive u raznim delovima Bograda tako je i kod njih. Ukratko za te 3 decenije urbanstička mafija je grad pretvorila u grad FAVELU u kojoj su običaji kao u KOLUMBIJI. U Beogradu više nije moguće postojanje bilo kakvog građanskog života, na svakom mestu ste kolatelarna šteta nečijeg necivilizovanog ponašanja (i danju i noću BUKA: građevinske mašine, zvučnici na otvorenom /splavovi, kafane, radnje, ljudi slave, rođendane, prave svadbu, prate spot/ naravno ako pravite parti, pratite sport slede petarde tj. eksplozivne naprave u bilo koje doba dan i noći)....A tek smrad leti jer se fekalne vode ulivaju u Savu i Dunav, paljenje njiva, kontjenera,..., a najveću divlju deponiju u Vinči (nastalu još 1978-2018 koja nas truje da i ne spominjemo. Jednom rečju ovde URBANISTIČKA MAFIJA VODI DRŽAVU. Vlast je PRIVEZAK urbanističke mafije.

*******************************************************************************

Obrazac delovanja "urbanističke mafije"

"Канализација деценијама потапа куће и зграде у Камендину" list: "Politika" Аутор: Бранка Васиљевић субота, 14.07.2018. у 11:14

Већ четврти пут житељи овог насеља пливају у фекалијама. – Проблем је, како тврде станари, настао када је на мрежу, која није технички примљена, накаченa канализиоциона мрежа зграда које, да апсурд буде већи, имају технички пријем

– Све је почело када су изграђене зграде солидарности. Планом од пре тридесет година било је предвиђено да се на простору где су зграде подигну породичне куће, тржни центар, вртић и дом здравља. Ни у најави није било да се овде подигне зграда, а камоли цео комплекс. Али урбанистички план је промењен, а њега није пратила измена инфраструктуре. На нашу канализацију, која је рађена за породичне куће, пре 2006. прикачили су једну, другу, па трећу зграду… Сада проблеме имамо и ми и они, али и житељи Улице браће Мицић – каже Александра Котур Петковић, житељка Камендина.....