Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori

Da bi se sthvatilo šta su tradicije (naše SPC i religija u Japanu, na primer; i gde koja tradicija odvede narod) pročitati tekst ( BBC, na srpskom, utorak, 24.12.2019.):“Japan, red i higijena: Nemaju kante za smeće, ni đubretare – kako je sve tako čisto“. Zen verziji budizma, 12. vek, praktikuje dnevne obaveze kao što su čišćenje, spremanje i kuvanje a to se smatra duhovnim vežbama, koje se ne razlikuju od meditacije. Socijalizacija kroz samodisciplinu i odgovrnost. Časovi u školama svakog dana se završavaju rečima: „U redu, narode, današnji raspored čišćenja izgleda ovako. Prvi i drugi red čiste učionicu. Treći i četvrti red, hodnik i stepenište. Peti red čisti toalete.“…A šta je nas naučila SPC? 80% naroda bez kanalizacije, deponije na svakom ćošku, samodisciplina i socijalizacija su nepostojeća stvar…

Zoran Stokić

25. 12. 2019

 ***

Japan, red i higijena: Nemaju kante za smeće, ni đubretare - kako je sve tako čisto

Jedna od prvih stvari koje posetioci u Japanu primete jeste kako je svuda čisto - a opet skoro da nema gde da se odloži smeće. Koja je tajna ove kontradikcije.

IZVOR: BBC UTORAK, 24.12.2019. | 21:50

Učenici sede sa đačkim torbama na klupama, željno iščekujući da pođu kući posle još jednog dugog dana provedenog u školi.

Oni strpljivo slušaju dok im njihov nastavnik prenosi nekoliko objava o sutrašnjem rasporedu časova.

Potom, kao i svakog dana, dolaze nastavnikove poslednje reči: "U redu, narode, današnji raspored čišćenja izgleda ovako. Prvi i drugi red čiste učionicu. Treći i četvrti red, hodnik i stepenište. Peti red čisti toalete."

Čuje se nekoliko povika negodovanja iz petog reda, ali deca poslušno ustaju, prihvataju se džogera, krpa i kofa iz ostave na dnu učionice i poslušno odlaze do toaleta.

Slične scene odigravaju se u školama širom zemlje.

Čišćenje škole je deo obrazovnog programa u Japanu

Većina posetilaca koji su prvi put u Japanu zapanjeni su koliko je to čista zemlja.

A onda primećuju kako nigde nema kanti za smeće. Niti uličnih čistača. I tako im preostaje samo da se zapitaju: kako Japan ostaje toliko čist?

Laki odgovor je da ga takvim održavaju sami njegovi stanovnici.

"Tokom dvanaest godina školskog života, od osnovne do srednje, vreme za čišćenje je najnormalniji deo svakodnevnih đačkih obaveza", kaže Maiko Avane, vladina zvaničnica prefekture Hirošima.

"Čak i kod kuće, roditelji nas uče da je loše po nas ukoliko ne održavamo stvari i naš prostor čistim."

Uključivanje ovog elementa društvene odgovornosti u školski program pomaže deci da razviju svest o vlastitom okruženju i da budu ponosni na njega.

Ko bi želeo da prlja prostorije koje mora sam da ih čisti

"Ponekad nisam želela da čistim školu", priseća se Čika Hajaši, slobodna prevoditeljka.

"Ali sam prihvatila zato što je to bio sastavni deo naše rutine."

"Mislim da je obaveza čišćenja škole veoma dobra stvar zato što učimo da je važno da preuzmemo odgovornost za čišćenje stvari i mesta koje koristimo."

Po dolasku u školu, đaci ostavljaju cipele u ormariće i obuvaju patike.

Kod kuće, ljudi takođe ostavljaju uličnu obuću na ulazu.

Čak će i majstori koji vam dođu u kuću izuti cipele i tapkati okolo u čarapama.

I kako školska deca rastu, njihovo shvatanje onoga što čini njihov prostor proširuje se van učionice na njihov komšiluk, grad i zemlju.

Neki primeri ekstremne japansko čistoće postali su viralni, poput sedmominutnog rituala čišćenja voza Šinkansen koji je postao turistička atrakcija po sebi.

Čak su i japanski fudbalski navijači savesni po pitanju čistoće.

Na Svetskim fudbalskim prvenstvima u Brazilu (2014) i Rusiji (2018), navijači nacionalnog tima oduševili su svet kad su ostali posle utakmice da pokupe smeće sa stadiona.

Igrači su takođe ostavili svlačionice u besprekornog stanju.

Trava je zelenija... i čistija

"Kakav primer za sve timove!", tvitovala je generalna koordinatorka FIFA Prisila Džensens.

"Mi Japanci smo veoma osetljivi na svoju reputaciju u tuđim očima", kaže Maiko Avane. "Ne želimo da drugi misle da smo loši ljudi koji nemaju dovoljno obrazovanja ili vaspitanja da počiste za sobom."

Slične stvari se dešavaju i na japanskim muzičkim festivalima.

Na Fudži Rok festivalu, najvećem i najstarijem muzičkom festivalu u Japanu, posetioci nose sa sobom vlastito smeće dok ne pronađu mesto gde će ga odložiti.

Pušači se savetuju da ponesu portabl pepeljaru i da se "suzdrže od pušenja tamo gde bi dim mogao da smeta drugima", prema uputstvima na internet stranici festivala.

Koliko je to samo drugačije od festivala Vudstok iz 1969. godine, na kom su izvođači nastupali u beskrajnom moru smeća.

Primeri društvene odgovornosti postoje u izobilju i u svakodnevnom životu.

Oko osam ujutro, na primer, kancelarijski radnici i osoblje prodavnica čiste ulice svuda oko radnog mesta.

Važna je i nevidljiva prljavština

Deca se dobrovoljno prijavljuju za mesečno čišćenje zajednice, sakupljanje smeća s ulica blizu njihove škole.

Kvartovi takođe organizuju redovna čišćenja ulica. Nije da ima šta mnogo da se počisti, zato što su ljudi već poneli vlastito smeće kućama.

Nevidljiva prljavština - bacili i bakterije - još su jedan razlog za brigu.

Kad se ljudi prehlade ili dobiju grip, oni nose hirurške maske kako bi izbegli da zaraze druge.

Ovaj prosti čin brige za druge smanjuje širenje virusa i stoga donosi veliku uštedu kad su u pitanju izgubljeni radni dani i medicinski troškovi.

Vekovi urednosti

Kako su, dakle, Japanci postali toliko samosvesni kad je u pitanju urednost?

To svakako nije nešto novo, kao što je otkrio Vilijam Adams kad se ukotvio u Japanu 1600. godine, postavši tako prvi Englez koji je kročio na tlo ove zemlje.

U Adamsovoj biografiji, Samuraj Vilijam, pisac Džajls Milton beleži da je "plemstvo bilo savesno čisto" i uživalo u "besprekorno održavanim odvodima i zahodima", kao i u saunama od mirišljavog drveta u vreme kad su ulice Engleske bile "poplavljene izmetom".

Japanci su "bili zapanjeni" evropskim zapostavljanjem lične higijene.

Opasnosti po zdravlje

Ova preokupacija delom je proistekla iz praktičnih razloga.

U vrelom, vlažnom okruženju kao što je Japan, hrana se brzo kvari, bakterije cvetaju, a svet insekata je obilat.

I tako dobra higijena znači dobro zdravlje.

Ali to ide dublje od toga.

Čistoća čini centralni deo budizma, religije koja je stigla iz Kine i Koreje između 6. i 8. veka.

Štaviše, u zen verziji budizma, koja je u Japan stigla iz Kine u 12. i 13. veku, dnevne obaveze kao što su spremanje i kuvanje smatraju se duhovnim vežbama, koje se ne razlikuju od meditacije.

"U zenu, sve aktivnosti svakodnevnog života, uključujući jedenje i spremanje obroka i čišćenje prostora, moraju se smatrati prilikom da se praktikuje budizam", kaže Eriko Kuvagaki iz hrama Šinšođi u Fukujami.

"Ispiranje prljavštine, i fizički i duhovno, igra važnu ulogu u svakodnevnom životu."

Zašto onda sve budističke zemlje nisu toliko opsesivno čiste kao Japan?

E, pa dugo pre nego što je stigao budizam, Japan je već imao svoju domaću religiju - šinto (što znači "Put bogova").

Čistoća se nalazi u središtu filozofije šinta.

Rituali pročišćavanja

Naglasak budizma na čistoći samo je pojačao ono što je Japan već odavno primenjivao.

Ključni koncept u šintu je kegare (nečistoća ili prljavština), suprotnost čistoti.

Primeri za kegare variraju od smrti i bolesti do bukvalno bilo čega neprijatnog.

Česti rituali pročišćavanja neophodni su da bi se kegare držao na udaljenosti.

"Ako pojedinca zadesi kegare, to može da pogodi i društvo u celini", objašnjava Noriaki Ikeda pomoćni sveštenik šinta u hramu Kanda u Hirošimi.

"I zato je od ključne važnosti održavati čistoću. To vas pročišćava i pomaže vam da izbegnete nanošenje nesreće društvu. Zbog toga je Japan veoma čista zemlja."

Ova briga razumljiva je u slučaju, na primer, zaraznih bolesti.

Ali ona funkcioniše i na prozaičnijim nivoima, kao što je sakupljanje smeća za sobom.

Primera ritualnog pročišćenja ima mnogo u svakodnevnom životu.

Pre ulaska u šinto hram, vernici ispiraju ruke i usta u kamenom umivaoniku na ulazu.

Mnogi Japanci odvoze nova kola u hram da ih pročisti sveštenik, koji koristi štapić nalik pajalici po imenu onusa kojim maše oko kola.

On potom otvara vrata, haubu i gepek da pročisti i unutrašnjost auta. Sveštenik takođe pročišćava ljude mašući onusom s jedne na drugu stranu iznad njih.

On će ga upotrebiti čak i da pročisti zemlju na kojoj treba da započnu novi građevinski radovi.

Ako živite u Japanu, uskoro ćete zateći sebe kako počinjete da se prilagođavate tom čistom načinu života.

Lekcije

Prestajete da duvate nos u javnosti, koristite tečne sapune za mušterije u prodavnicama i kancelarijama, i prosto naučite da sortirate smeće iz domaćinstva u deset različitih kategorija kako biste pospešili reciklažu.

I, poput Vila Adamsa i njegove namučene posade iz 1600. godine, primećujete kako vam se polako popravlja kvalitet života.

A onda, kada se vratite u vlastitu domovinu, šokirani ste varvarima koji vam kišu i kašlju pravo u lice. Ili vam upadaju u kuću i gacaju po njoj u prljavim cipelama. Nezamislivo u Japanu.

Ali nada još nije izgubljena. Na kraju krajeva, trebalo je vremena i Pokemonima, sušiju i telefonima sa foto-aparatima da osvoje svet.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

PISA  testovi u Srbiji 

i 

Despotsko nasleđe

Da li je ovo slika našeg školstva: Srbija bliže dnu liste na PISA testiranju nego vrhu. IZVOR: TANJUG UTORAK, 3.12.2019. | 08:34

  ***

Šta nam je tako davno kazao jedan od osnivača sociologije Dirkem: „Vaspitanje je samo slika i odraz društva; ono imitira društvo i reprodukuje ga u sažetom obliku, ali ga ne stvara. Vaspitanje je zdravo kada je nacija zdrava. Ako je duhovna sredina poročna, onda su i sami učitelji koji u njoj žive neizbežno njome prožeti; kako onda oni mogu da usade u svoje vaspitanike shvatanja drugačija od onih kojoja su sami primili? Vrtimo se u krugu. Nesumljivo, sviđa nam se da verujemo da jedan rečit glas može biti dovoljan da, kao čarolija, preobrati društvenu strukturu; ali ni ovde, kao ni u drugim oblastima, nešto ne nastaje ni iz čega“.

***

A ko uči našu decu? Pored Miće Jovanovića Potenkina i Megatrenda tu su i državni fakuleti društevenih nauka!

*** 

Podsetnik (2003.)

Despotsko nasleđe

Na našim komunističkim fakultetima kritičko mišljenje je temeljno uništavano

Ono što se dogodilo g-đi Biljani Vučo na tribini o Kosovu i Metohiji, na Pravnom fakultetu u Beogradu, samo je još jedan od brojnih primera koji nedvosmisleno pokazuju da nije moguće razumeti našu sadašnjost samo iz neposredne - miloševićevske despotske - prošlosti. Onaj ko ne uviđa uzročno-posledičnu vezu između sadašnjeg stanja u Srbiji i naše sedamstogodišnje despotske tradicije (vizantijske, otomanske i komunističke faze), taj mi neodoljivo liči na Don Kihota. I rezultati poslednjih predsedničkih izbora mogu takođe biti posmatrani iz te vizure. Umesto nekorisne borbe sa "površinskim vetrenjačama", mi se moramo na svim nivoima razračunati sa našim ispotpovršinskim slojevitim (individualnim i kolektivnim) despotskim nasleđem. Drugog načina za evropeizaciju Srbije nema.

Samo pod uticajem tako duge despotske tradicije ljudi ovde mogu da misle da je Titova država, pošto je u nazivu imala reč "republika", zaista i bila republika a ne despotija; isto tako, samo ovde ima onih koji misle da je posle Drugog svetskog rata Pravni fakultet, pošto je u nazivu imao reč "fakultet", to zaista i bio, a ne da je bio svojevrsna verska škola (svakako nove vere - komunističke).

Da bi despotije bile moguće, potreban je i brojni činovnički kadar. Obrazovanje činovnika za potrebe komunističke despotske administracije bilo je u nadležnosti pre svega pravnog i ekonomskog fakulteta i drugih iz sfera društvenih nauka. Dovoljno je pregledati skripte i udžbenike pomenutih fakulteta od Drugog svetskog rata do danas pa zaključiti da se tu nisu izučavale pravne i ekonomske nauke, kao na zapadnim fakultetima, nego da je tu stvaran kadar poslušnih despotskih činovnika. Da bi se taj kadar stvorio trebalo je studentima temeljno uništiti svako kritičko mišljenje. Umesto naučnih metoda i teorija saznanja, tu je korišćena Marksova i Hegelova dijalektika, na isti način na koji je u otomanskim medresama, koje su bile u nadležnosti ulema, bio korišćen Kuran. Sažeto rečeno, Hegelova kao i marksistička dijalektika predstavljaju svojevrsnu duhovnu samokastraciju. Ona je tipičan primer prednaučnog, čak i predlogičnog, načina mišljenja.

Znači, za razliku od zapadnih fakulteta, gde je razvijeno kritičko mišljenje, na našim je komunističkim fakultetima društvenih nauka ono temeljno uništavano. Zato uopšte nije za čuđenje naša jalova politička, duhovna i kulturna klima, budući da okosnicu naše političke i kulturne elite čine ljudi koji su školovani u komunističkim medresama (čast izuzecima, poput g-đe Vučo na primer). G-đa Vučo, glavu gore (!), jer jedini način da se Srbija politički i duhovno približi Evropi vodi preko žena koje su nalik vama. Zašto tako mislim? Zato što jedan od socioloških zakona svake despotije jeste onaj koji kaže da su svi muškarci unutar takvih država "kastrirani" (uključujući tu i samog despota - a to je samo još jedan od brojnih prividnih paradoksa svake despotije).

I na kraju, prisetimo se zapažanja Karla Popera da u politici "marksističko krajnje levo krilo, i konzervativni centar, i fašistička krajnja desnica zasnivaju svoju političku filozofiju na Hegelu". A što se gospode poput Čavoškog i Rakića tiče, očito je da su mnogo čitali Hegela, i da Srbija nije u ovako sudbonosnim vremenima, bili bi samo za žaljenje, a ovako njihovi nastupi uvek iznova i iznova treba da budu podvrgavani javnoj kritici.

Zoran Stokić,
Beograd

15. 12. 2003.

"Danas"


3. 12. 2019.

Genijalnost talenat i (ili) rad?

Laslo Polgar, mađarski psiholog koji se bavio pojmom inteligencije je sa suprugom Klarom počev od 1970. sproveo ekperiment na svojim ćerkama (Žuža, Judit, Sofija– "Polgarov test"! Polgarov moto je bio :"genije se ne rađa, nego se stvara obrazovanjem i obukom. Svako dete koje je rođeno zdravo je potencijalni genije ako se sa obukom počne pre treće godine a specilaizacija započne oko šeste godine. Izabrao je da tri ćerke obučava u "igri šaha" zato što će rezultati biti lako merljivi. Žuža Polgar (1969.) svetska prvakinja od 1996....Juditu Polgar (1976.) otac vrlo rano počeo trenirati i učiti šah. 1988. i 1990. pobedila je na juniorskim svetskim prvenstvima u šahu za mlađe od 12 i 14 godina i to kao jedina devojčica u sveukupnoj konkurenciji. Titulu velemajstorice osvojila je u starosti od 15 godina i 4 meseca, mesec dana mlađa nego što je bio Bobi Fišer kada je postavio taj rekord....1993. pobedila je bivšeg svetskog prvaka u šahu Anatolija Karpova a 2002. Garija Kasparova. U muzici poznati primeri su Amadeus Mocart i Humel...

Zoran Stokić
27. 11. 2019.

Sterotip o Markoniju  versus Tesla  

(Razlika između Tesle i Edisona?) 

(da je Pupin kumovao krađi Teslinog patenta – stao na stranu Markonija. A kao krunski dokaz uzima se to što je Vrhovni sud 1943. poništio nekoliko patenata Markoniju)

Zbog finansijskog spora između kompanije Markoni i vlade SAD (trebalo je da SAD vrate toj kompaniji grdan novac, pa su se vlasti dosetile "orvelovskog" trika), Vrhovni sud SAD je 1943. g. doneo odluku o nekoliko Markonijevih radio patenata kojom se patentna prava vraćaju drugim pronalazačima, a to su bili Oliver Lodge, John Stone i Nikola Tesla. Odluka se nije odnosila na Markonijeve originalne radio patente, a sud je izjavio da njihova odluka nema uticaja na Markonijev prioritet oko patenta za  prvi radio prenos. Istorija "prepravljena", pa SAD nisu više bile dužne da obeštete kompaniju Markoni!

Đak Kirhofa i Helmholca – Herc – dopunio je Maksvelove jednačine elektromagnetizma i došao do novih otkrića; jedno od njih je i da električni signali mogu putovati kroz vazduh (kao što je bio prorekao Faradej), što je bila baza za otkriće i izradu radija; 1888. Herc je proizveo "hercove" talase i put ka bežičnom prenosu talasa bio je otvoren! "Naučni fenomen" - nevidljivi oblik svetlosti - "biznismeni" i inženjeri  su pretvorili u komercijalne talase. Jedna slučajnost - Hercova prerana smrt 1894. - dovela je do publikovanja njegovih brojnih radova uključujući i eksperimente - prenosa i detekcije - radio talasa; Markoni se kretao na tom TRAGU prepravljajući (usavršavajući) Hercove antene. Razvio je uređaje, poput prenosivih predajnika i prijemnih sistema... I kao najvažnije - bio je uspešan u LOBIRANJU, traženju moćnih finasijera koji će platiti SKUPE eksperimente (mornarica Velike Britanije, vlada VB, mornarica SAD...) i tako je prvi - pomoću veoma visokih antena - prenosio signale preko mora (6 km), pa između Engleske i Francuske..., pa između kopna i brodova, pa između Engleske i SAD...

Život Tesle i Pupina je trebalo da bude paradigma za obrazovanje naše omladine - ali je to sprečeno. Bavljenje naukom i inženjerstvom (kao uostalom i bilo čime) da li po modelu "Tesla" (izolovan od drugih, sam) ili "Pupin" (u saradnji sa drugima)?

***

Razlika između Tesle i Edisona? 

Tesla je solo igrač a Edison je timski igrač ("tim je sve – pojedinac je ništa"!). Edisonov glavni izum bio je stvaranje laboratorije za industrijska istraživanja 1876. g. u Menlo Parku u Nju Džerziju (koja je obuhvatala dva gradska bloka). Tu su se čitavi timovi istraživača (oko 1000 njih) bavili  tehnološkim inovacijama ili poboljšanjam postojećih rešenja u hemiji (8 hiljada hemikalija), fizici, elektrotehnici, mašinskoj industriji.  Zaveden je kao trovac 1093 patenata (SAD, Nemačka, VB, Francuska). Osnovao je 14 kompanija, uključujući Dženeral elektrik, još uvek jednu od najvećih kompanija na svetu. Između ostalog izumeo je i filmsku kameru (sve u vezi filma) čak je snimio i 1300 filmova....

Zoran Stokić

21. 11. 2019.

In memoriam  Zoran Hristić

***

Duhovna trodimenzionalnost (*)

Ukidanje stanice klasične muzike, u sadejstvu sa zanemarljivim brojem simfonijskih i kamernih koncerata kao i opera izvođenih u našoj zemlji, uskraćuje, između ostalog, našoj omladini bitne elemente savremenog iskustva, čini ih duhovno sakatimo! Jer, moramo znati i to da muzičke apstrakcije razvijaju naše "mentalne konceptualne mape", pomoću kojih možemo kasnije lakše i brže da zaključujemo, gledamo, slušamo i osećamo. U ime kog patriotizma neko to sme da radi?Odlika ljudske vrste, za razliku od životinjskih (koje žive samo u "sadašnjosti"), jeste da se koristi simboličkim slikama. Pomoću metaforičkih i simboličkih slika premošćavamo granice koje nam nameću čula, stvaramo budućnost i čuvamo elemente prošlosti. Istorija civilizacija svedoči da je unutar ljudskih zajednica kultura bila ono što je potpomagalo razvoj raznorodnih simboličkih slika: od pećinskih crteža, preko mnogobrojnih "pisama", do "muzičkih struktura" i "empirijske nauke".Muzičke strukture poseduju različite "dimenzije". Primitivna plemena razvijala su jednodimenzionalne muzičke strukture, znači pre svega metričko-ritmičku komponentu. Sve civilizacije do pojave humanizma i renesanse stvarale su različite dvodimenzionalne muzičke strukture, koje su se temeljile na metričko-ritmičkoj i melodijskoj komponenti. Od XII do XV veka plod evropske kreacije, pored empirijske nauke ("naučnog metoda"), bile su i trodimenzionalne muzičke strukture (ono što se danas zove "evropska tonalna muzika"), a što znači da se ritmu i melodiji pridružuju i izraženi harmonijski elementi. Po svojim harmonijama i unutrašnjim tenzijama muzička dela Baha, Ramoa, Hendla, Gluka, Mocarta, Pergolezija, Rosinija, Betovena, Šuberta... jesu "kosmos nametnut haosu"! Koliko će u Srbiji biti otkrića, pronalazaka i kreacija - svih vrsta - u nauci, tehnici, zanatstvu, umetnosti i kakav će kvalitet života u njoj biti zavisi, naravno, od duha (naše) kulture. Kako sada stvari stoje, naše patriote, "ratujući" već 20 godina s političarima zapadnih zemalja, imaju za cilj, izgleda, da iz naše kulture sistematski izbacuju elemente zapadne kulture, uprkos pogubnoj činjenici da to našu decu i zemlju direktno vodi u intelektualnu zaostalost. Radio i televizija imaju enormnu moć nad ljudskim duhom i čulima, moć koja ranije nije nikada postojala. Ako u uređivačkim odborima naših medijskih kuća ne bude glasa razuma, te kuće će nastaviti da nas vode stranputicama, sve dalje od zapadne civilizacije. A na kraju takvog medijskog tunela ne čeka nas ništa drugo do golo nasilje.I na kraju primetimo da je Bahov trodimenzionalni zvuk "zazvučao" i u delima Njutna, Ajnštajna ili Gedela, na primer, kao što je to već anticipirao Kepler: "Nebeska kretanja nisu ništa drugo do jedna vrsta večnog koncerta, racionalnog pre nego čujnog ili glasovnog. Ona se odvija putem tenzija disonanci. Tako ne postoji čudo veće i uzvišenije od pravila pevanja u međusobnoj harmoniji nekoliko delova, nepoznato starim narodima"; ali, i Srbima evo i u 21. veku!

(*) Tekst nastao kao "ispomoć" gospodi Zoranu Hristiću, Peri Grujiću,...,  koji su poveli akciju za "vraćanje" u etar "Trećeg programa" (radio Beograd). 

Zoran Stokić

16. 11. 2019.

Sa puta u Boston, ili zašto su oni uspešniji od nas u svemu sem u zaglupljivanju i laganju

Broj jedan odavno zagovara okrutnost prema nižima

Proteklih nekoliko dana proveo sam službeno u Bostonu, SAD i stalno razmišljao: šta je to što kvalifikuje ovu zemlju kao jako uspešnu, najuspešniju, odnosno šta ih to razlikuje od nas, naglašeno neuspešnih u svemu, osim u zaglupljivanju i laganju svog naroda?

"Danas" Piše: Saša R. Živić 07. novembra 2019. 15.30 Izmenjeno: 15.31

  

 ***

"N1" 07.11.2019. |16.24 >16.35| "Trifunović poručio članovima SNS: Vučić vas opet laže"........................................

***

(Ne treba ni da kažem, da se radi o neobjavljenim komentarima. Pokazuju "sve" o Srbiji 2019., čak ni "Danas" koji je ovakve ideje (autora) štampao u prošlim vremenima, više to ne sme da radi čak ni na tako sporednom mestu kao što su komentari čitaoca....). N1 "bez komentara"...
Možda nekom slučajnošću ovaj kometar nekako stigne do Živića i Trifunovića.

***

Pored biološkog gena postoji i sociološki "gen"! Gospodine Živiću (Trifunoviću) društvo vode "elite" kakva je elita takva je i država obrazlagao je tako davno Aristotel. Pitanje za sve nas (dobronamerne!)  kako je moguće da elita u Srbiji (zemlji koja je oko 700 g živela u despotskom kulturnom obrascu – vizantisko, osmanska, komunistička – faza a koje je sušta suprotnost građanskim obrascima ponašanja u monarhijama i repubikama!) znači kako je moguće da naša elita odbija (ne želi) da vidi svoju prošlos kakva je ona zaista bila ne samo 1990, nego čak ni danas 2019 kada već svi vide da smo u fazi "nestajanja"? Svih tih vekova Srbi su izloženi veoma opasnom, smrtonosnom "društvenom virusu", koji neprestano kruni i poništava svaki civilizovan život. "Društveni virus" despotije zarazio je duh gotovo svakog našeg čoveka i potpuno deformisao sve kategorije vrednosti, rada i političkih akcija. Zaraženi tim virusom, koji nam je, izgleda, prodro i u samu koštanu srž, uprkos ljubavi koju naši ljudi osećaju prema slobodi, uprkos njihovoj mržnji prema nasilju, oni se ipak i dalje "prirodno" pokoravaju despotskoj vlasti i stoga nisu sposobni da učestvuju u stvaranju građanske  Srbije. Da bismo se izlečili od bolesti despotizma, oni koji žele da se bave politikom u ovoj zemlji ne smeju — ni u ovim vremenima pukog preživljavanja — smatrati nepotrebnim i dalekim znanja iz opšte kulture. Naprotiv, širenje baš tih znanja mora se podsticati u svim sferama srpskog društva. Tragično je za našu državu i društvo to što svi relevantni mislioci na Zapadu uviđaju da u Srbiji vlada despotizam, a naši filozofi, sociolozi i politikolozi o tome ćute. Možda će naše brojne neverne Tome, tj. one koji i dalje drže glavu, poput noja, u pesku, ne želeći da prepoznaju društveni sistem u kome žive, urazumiti, na kraju, ove Moteskjeove reči: "Onda kada vladar, svodeći sve na sebe, poistovećuje državu sa svojom prestonicom, prestonicu sa svojim dvorom, a ovaj isključivo sa svojom ličnošću, on se tada zacelo pretvorio u despota".

Zoran Stokić

7. 11. 2019.

Misaoni eksperiment u ŠTAZI državi

***

Мисаони експерименти – калоричан оброк за мозак

Нови педагошки метод подстиче машту и критичко размишљање ученика, а мозгање не престаје са звоном за крај часа

"Politika" Аутор: Дарко Пејовић понедељак, 04.11.2019. у 21:00

Применљиви су у настави свих предмета у вишим разредима осмолетки, средњих школа и гимназија. Код ученика буде радозналост, критичко мишљење, подстичу на осмишљавање убедљиве аргументације. Толико су интересантни да ђаци на њих могу да се „навуку” као на електронске игрице или друштвене мреже.

Побројана чудотворна својства приписују се – мисаоним експериментима. Семе те егзотичне биљке за овдашње педагошке прилике прилагодили су др Машан Богдановски, предавач на Филозофском факултету у Београду, и Иван Умељић, руководилац Сектора за издаваштво и медијску продукцију у Центру за промоцију науке. Њих двојица су одржали десетак семинара широм Србије, посвећених примени мисаоних експеримената у настави. Одазвало се више од 300 наставника, вољних да код ученика подстичу стваралачку имагинацију. Како истичу аутори семинара, прве повратне информације с терена су охрабрујуће.

– У времену када свој ум углавном хранимо у експрес ресторанима електронских медија и друштвених мрежа, мисаони експерименти су здрав, калоричан оброк за мозак – оцењује др Богдановски....

 

***

Neobjavljeni komentar (pogledati pet objavljenih komentara u "Pilitici" na ovu vest, zašto? Zato što je to svakodnevni dokaz da je Srbija ŠTAZI država gde "štazi" vodi računa o svemu, naročito da oni koji su na njihovim crnim listama, slučajno negde nešto ne objave u medijima). Ako je ovako u području "društva", "kulture", "pedagogije", "nauke" možete misliti tek nivo cenzure u "politici"....

***

Galilejeva demonstracija da predmeti koji padaju moraju pasti istom brzinom bez obzira na njihovu masu, jedan je od prvih misaonih eksperimenata. Mit je da je on izvršio taj eksperiment u Pizi: on je imao neprecizan časovnik (vodeni) greška merenja je reda veličina fenomena, nije imao ni vakum pumpu (konstrisao je Oto von Gerike 1650.). Hajgens je konstruisao najvažniji instrument merenja koji koristi Homo sapiens – precizan časovnik (cikloidni) koji je omogućio razvoj buduće nove fizičke nauke koja se pojavila u Njutnovim "Principima" 1687.

Zoran Stokić

7. 11. 2019.

Братство по атому од науке до нуклеарке

Отворено је питање да ли се енергетска будућност Србије усмерава ка објектима чија је изградња већ 30 година законом забрањена

"Politika" Аутор: Дарко Пејовић понедељак, 28.10.2019. у 22:55

У сарадњи с Руском Федерацијом, у Србији ће бити изграђен центар за нуклеарну науку, технологије и иновације. Наша научна заједница ће добити трансфер знања и искустава руских експерата у примени нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе. Стручњаци ће стасавати у врхунском истраживачком инкубатору, а корист ће имати читава заједница....

***

Inkvizicija Politike povukla objavljeni komentar (!)

(Komentar je bio kratak jer je Politika smanjila broj karaktera za komentar sa 1000 na samo 500)

***

Nesreća u Vinči 1958. bila posledica niza propusta u organizaciji posla kao i sistemu zaštite od nuklearnog zračenja. Reaktor nije imao dozvolu za rad niti je bio dovoljno bezbedan, nije posedovao uređaj koji bi blokirao puštanje reaktora u pogon ako sigurnosni sistem nije uključen. Nije postojalo pisano uputstvo o rukovanju reaktorom. Tog dana (iako propisi to nalažu) pri izvođenju eksperimenta nije prisustvovao dozimetrista. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Šefovi laboratorije su dozvolili eksperiment iako nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora. Slično je bilo i u Černobilu...

***

Ps. U zemlji gde svi vide da nismo u stanju da obuzdamo divlje deponije, deponiju u Vinči 1974-2019, zemlja gde 80% stanovnika još nema rešen problem kanalizacije, gde se otpadne vode (neprerađene) izlivaju u naše reke.... pričari bajke o nuklearkama.....

***

Titov “nuklearni san”

Akcident u Vinči 1958. zaboravljena i od očiju javnosti skrivena priča - akcident tokom kog je ozračeno šestoro saradnika Instituta, tehničara i studenata završne godine katedre za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu. U globalnoj blokovskoj podeli FNR Jugoslavija nastojala je da sačuva tu strašnu tajnu. Ipak, taj slučaj u svetu je ostao zabeležen kao "Vinča akcident", sa prvim smrtnim ishodom, ali i uspešnim lečenjem (presađivanjem koštane srži, donori su bili građani Francuske!) petoro preostalih, ozračenih smrtonosnim dozama.

***

Obzirom da je Jugoslavija stala uz blok zemalja protivnica nuklearnom oružanju posle napada na Hirošimu 1945. godine, vodilo se računa da sve osim logičnih implikacija koje su neizbežne bude čuvano kao najstrožija tajna. Čak i sam početak rada Instituta u Vinči, u vreme kada se svaki uspeh Jugoslavije "zvonio na sva zvona", taj prilično ozbiljan i impresivan poduhvat objavljen je jednom suvom rečenicom u "Politici": "U cilju naučnoistraživačkog rada iz oblasti fizike, osnovan je, pri Predsedništvu savezne vlade, Institut za fiziku kao samostalna ustanova sa sedištem u Beogradu." I ništa više.

Iza scena, Stevan Dedijer – nekadašnji direktor Instituta u Vinči – regrutovan je u program za naoružanje već 1949. godine. Po još jednoj nezvaničnoj anegdoti, jedan od Titovih najbližih saradnika, Edvard Kardelj, mu je tom prilikom rekao: "Moramo imati atomsku bombu". Oko šest godina kasnije osniva se Federalna komisija za nuklearnu energiju da nadgleda razvoj nuklearnog programa (general Jovo Kapičić,....), a na njeno čelo stao je Aleksandar Radović, šef Titove tajne policije. Osnovna oprema koja je tada pribavljena da bi se započela prva istraživanja uključivala je između ostalog: jedan Cockcroft-Walton ubrzač čestica od 1.5 MeV za Institut u Vinči, jedan Betatron od 30MeV; jedan Van de Graf elektrostatički generator od 2.5 MeV za institut Jozef Stefan i jedan ciklotron od 16 MeV za Ruđer Bošković institut.

S obzirom da je u trenutku osnivanja FKNE bilo već prošlo nekoliko godina od Staljinove smrti 1952. godine, odnosi između Rusije i Jugoslavije su polako ali sigurno postajali topliji. Čak do te mere da je sa Sovjetskim Savezom 1956. godine potpisan dogovor o saradnji. Prvi teškovodni RA istražni reaktor – preduslov bilo kakvog eventualnog rada na nuklearnom naoružanju i atomskoj bombi – kupljen je zajedno sa gorivom kao gotov proizvod, od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku u Moskvi.

Kupovina ovakvog tipa reaktora bila je dokaz Jugoslavijine posvećenosti nuklearnom istraživanju. Jedan od prvih reaktora svoje vrste u to vreme, Vinčin RA reaktor bio je poseban po tome što se razlikovao od većine reaktora koji su se tada gradili. Vinčin teškovodni RA reaktor bio je korak ispred – mnogo skuplji nego lakovodni reaktori, ali i mnogo efikasniji kada je reč o ekonomiji neutrona. Ukratko rečeno – nije se škrtarilo na njemu.

Institut u Vinči je, samo pet meseci pre incidenta, pustio u rad eksperimentali reaktor nulte snage. Sa puno entuzijazma rađena su istraživanja u prvom nuklearnom centru Jugoslavije, a prva lančana reakcija na ovom reaktoru ostvarena je 30. aprila te 1958. godine. Koliko je to značilo za međunarodni prestiž Jugoslavije, govori činjenica da je već 17. maja šef države Josip Broz svečano pustio reaktor u rad. Na spomen-ploči je zapisano da je toga dana u 9 časova i 16 minuta postignuta lančana reakcija i to u njegovom prisustvu, što je bila jasna poruka da je u radu sa reaktorom, sa oko 200 kg urana, bila ostvarena i zaštita od zračenja. Ali, kako se kasnije potvrdilo - nije bilo tako: predsednikov pritisak na dugme bio je simboličan, a zaštita operatera bila je daleko ispod tada dostignutog nivoa u svetu, beleži beogradska štampa.

'Bilo je oko jedan popodne kada je te srede, 15. oktobra 1958. godine, od načelnika Odeljenja radiološke zaštite, tadašnjeg Centra za profesionalne bolesti u Deligradskoj ulici broj 29 u Beogradu, zatraženo hitno medicinsko zbrinjavanje šest lica koja su pri radu sa reaktorom u Institutu za nuklearne nauke u Vinči bila izložena prekomernom radioaktivnom zračenju'. Emitovano zračenje nije se moglo izmeriti nijednim instrumentom, pa se opravdano pretpostavilo da su doze kojima su bili izloženi eksperimentatori bile smrtonosne.

'Kobnog dana, skale koje pokazuju zračenje odjednom su dostigle maksimum, a zatim su se popele do milionskih, nepojmljivih brojeva. Koliko je zračenje bilo visoko, govori podatak da su se svi merači širom instituta 'zakucali' i prestali da rade.

Reakciju u pogonu uspeo je da zaustavi moj najbolji prijatelj Života Vranić, tada honorarni saradnik instituta. On je u 'Vinči' kao najbolji student fizike na beogradskom PMF, radio diplomski rad na eksperimentalnom reaktoru', rekao je pre nekoliko godina jedini živi svedok nesreće Radojko Maksić, nuklearni fizičar.

'Odmah posle udesa, 16. oktobra, nas šestoro su prebacili u kliniku 'Kiri', u Pariz. Tim dr Žorža Matea meni je transplantirao koštanu srž 11. novembra, a zatim i ostalima, prvi put u istoriji. Tada je zahvat rađen bez tipizacije tkiva, samo na osnovu krvne grupe, uz ogroman rizik', rekao je Maksić.

Prve transplatacije koštane srži kod ljudi na svetu izveli su, dakle, lekari bolnice 'Kiri': prof. Žorž Mate i dr Anri Žame, uz asistenciju dr Remona Lataržea i dr Žan Fransoa Diplana, kao i lekara iz Beograda: dr Branislava Pendića, dr Zorana Đukića i dr Danice Kalić. Koštanu srž uzimao je od davaoca koji su bili pod anstezijom prof. Mate i to više punkcija iz središta grudne i bedrene kosti, a u vene svesnih primaoca ubrizgavao ju je dr. Žime.

Dr Mate preminuo je 2010. godine, 15. oktobra, baš na dan nezgode u 'Vinči'. Bio je jedan od osnivača Onkološkog centra KBC 'Bežanijska kosa', a ova ustanova i danas nosi njegovo ime. U Beograd je dolazio često, insistirao je da umesto u hotelskoj, noći u bolničkoj sobi, a za svoj rad u Srbiji nikada nije naplatio - ni dinar! Maksić je ispričao i da ogromnu zahvalnost što su ostali živi ozračeni u Vinči duguju francuskom narodu, pošto su donatori koštane srži bili Parižani.

'Njima je predočeno da zahvat može biti smrtonosan i za donatore, nije se znalo kakve će posledice biti, ali su neznani žitelji Grada svetlosti pohrlili da nam spasu živote', ispričao je Maksić. Kasnije su, kaže, upoznali i donatore - Odit Dragi, Rejmona Kastanija, Marsela Pabiona, Albera Birona i dr Leona Švarcenberga. 'Postali smo nerazdvojni prijatelji, činili smo godinama neobično bratstvo, okupljeno oko sećanja na genijalnog Životu Vranića', ispričao je Maksić.

Života Vranić je u klinici 'Kiri' proveo mesec dana, od 16. oktobra do 16. novembra. Roditeljima Milici i Iliji pisao je svakodnevno uveravajući ih da uživa u Parizu, da obilazi grad i da se ništa loše neće dogoditi'. Dan pre transplantacije koštane srži napisao je svoje poslednje pismo.

Majka Milica primetila je da rukopis prvi put nije čitak, da su redovi nakrivljeni, a znajući sina u dušu, istinu je pročitala između redova: 'Zašto mi pišete da li mi treba para ili paketa? Ne, brate, imamo svega. Milo mi je da ste dobro, ja sam takođe dobro, za mene ne brinite. Milo mi je što ste počeli da sređujete letinu. Kako ste mi vi svi, sve vas mnogo voli i pozdravlja vaš Žiko', čitala je majka naglas, znajući da već u tom trenutku Živote više nema.

Mladi naučnik iz Užica, najbolji gimnazijalac, a zatim i student, neposredno pre sticanja diplome na beogradskom PMF bio je mrtav, šest dana posle pisanja ovih redova. Posle svega, mladi genije Života Vranić (1934-1958) postao je prva posleratna žrtva atomskog zračenja, a Maksićevo ime ostaće zabeleženo i u istoriji medicine kao prvog pacijenta kome je transplantirana koštana srž. O ovoj nesreći pisao je i prof. dr Vladimir Ajdačić, bivši radnik tog Instituta, koji u knjizi Nauka kao bajka navodi da su se u Vinči dogodile dve velike nesreće. 'U jednom od njih značajna količina jako radioaktivne materije 'pobegla' je nuklearnim fizičarima kroz vakuum pumpu. Ona se raspršila po njihovoj sobi i nešto dalje po Fizičkoj laboratoriji. Zidovi, patos i plafon sobe u kojoj se to desilo morali su da se delimično uklone, a radioaktivne materije su preko obuće i odeće čak stigle i do kuća nekih istraživača.

O događajima u Vinči daleke 1976. godine snimljena je TV drama 'Ozračeni', a 2012. godine snimljen je i dokumentarni film pod nazivom 'Diploma za Životu', koji je uradilo užičko dopisništvo RTS-a. Međutim, druga nesreća bila je daleko većih razmera. Oktobra 1958. nepažnjom operatora mali reaktor (reaktor nulte snage) 'oteo se kontroli' i postao nadkritičan. To je dovelo do strahovitog ozračivanja neutronima i gama-zračenjem šestoro ljudi. Samo brza reakcija prof. Pavla Savića omogućila je prebacivanje ozračenih u Pariz na kliniku kod prof. dr Matea... Možda je ta strašna nesreća sprečila dešavanje veće nesreće koja se mogla desiti zbog nehata na velikom reaktoru, čija je maksimalna snaga bila 6,5 megavata. U drugoj polovini veka Instituta Vinča obustavljen je rad velikog reaktora. Za njim je ostala značajna količina visoko radioaktivnog upotrebljenog nuklearnog goriva. Ono je odloženo u bazen sa vodom da bi se 'hladilo'. Nešto kasnije ukinuti su nuklearni programi i Nuklearna komisija, iz Instituta je otišlo dosta onih koji su u njemu radili u prvom razdoblju. Tako je oslabila pažnja prema zračenju, otpadu i sigurnosti rada', objavio je profesor Ajdačić.

Danas se smatra da je nesreća u Vinči bila posledica niza propusta u sistemu zaštite od nuklearnog zračenja. I dok se svetska štampa ozbiljno bavila nesrećom, u Jugoslaviji je istina dugo skrivana, jer je smatrana nacionalnom sramotom. Javnost Jugoslavije je o nesreći, kao i kasnije kada je došlo do katastrofe u Černobilju, bila kasno i šturo obaveštena. Dva dana posle nesreće 'Politika' je prenela samo kratko saopštenje Tanjuga. U nedelju, 19. oktobra, isti list objavio je kratku informaciju da je ozračene atomiste u Parizu, u bolnici 'Kiri', posetio državni sekretar za inostrane poslove, a sledeće nedelje 'Politika' je prenela saopštenje Savezne komisije za nuklearnu energiju u kome se kaže 'da je do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije' nastale 'zbog uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja', kao i 'nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora'.

'Politika' upoznaje 21. novembra jugoslovensku javnost sa uspešnim oporavkom atomista, ali i sa činjenicom da je 16. novembra, u ranim jutarnjim časovima, od posledica radijacije preminuo jedan od njih, ne navodeći mu ime. Četiri meseca kasnije, 18. februara 1959. godine, isti list objavljuje da su se posle uspešnog lečenja u Parizu atomisti vratili u zemlju i da su 'smešteni na Hematološko odeljenje Interne klinike Vojnomedicinske akademije, gde je preduzeta dalja briga o njihovom zdravstvenom stanju'. I to je bilo sve. Posle svega Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) formirala je, kako je pisao 'Danas', posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj.

Međutim, Stijepo Hajduković, u tekstu Svedok događaja, koji je prema njegovoj želji objavljen posthumno 1997. godine u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča broj 4/97, navodi da oni koji su rukovali reaktorom i na njemu nastradali, nikada nisu dobili taj izveštaj komisije, iako su ga u više navrata tražili, te da su javnosti samo date paušalne i parcijalne ocene o uzrocima nesreće. On podseća da Pavle Savić dvadeset godina posle nesreće piše da su '1958. godine saradnici Instituta preuzeli da konstruišu reaktor nulte snage za eksperimentalne potrebe. Neodgovornim rukovanjem reaktor je izašao iz kontrolisanog stanja i tom prilikom je ozračeno šest lica koja su njime rukovala...' Hajduković navodi da je profesor Savić, u intervjuu datom NIN-u (broj 1838, od 23. marta 1986) govorio o uzrocima nuklearne nesreće i izjavio: 'I sa biciklom ako uklonite kočnicu, možete da slomite vrat. A to se upravo dogodilo 1958. godine u Vinči. Nastradali su zbog sopstvene nepažnje, jer su uklonili sve kočnice s instrumenata.'

Na tu izjavu prof. Savića usledio je Hajdukovićev odgovor u istom nedeljniku (br. 1840 od 6. aprila 1986. godine) za isticanje da je 'nuklerani reaktor u Vinči prvi reaktor bez fizičke i biološke zaštite od jonizujućeg zračenja'. 'Tehnička rešenja za merenje nivoa teške vode u reaktoru bila su nesigurna. Bila je to jedna obična izbaždarena šipka koja se ručno postavljala na određeni nivo... I najzad, ostali smo bez pisača, odnosno bez automatske kontrole neutronskog fluksa i automatskog zaustavljanja reaktora u slučaju da krene u natkritični režim rada. Alarmni uređaji su, takođe, bili isključeni i to po nalogu rukovodilaca laboratorije, da ne bi dolazilo do eventualnog uznemiravanja i plašenja onih koji rade oko reaktora. Tako je miris ozona u vazduhu bio naša automatika', piše Hajduković i navodi da je 'svrha tog svedočenja da se sazna prava istina, da se iz nesreće izvuku pouke kako se nešto slično ne bi ponovilo'.

Hajduković navodi da je od prijatelja dobio isečak iz Politike, odnosno saopštenje SKNE. Ta komisija je konstatovala da je 'do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije', zbog 'uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja, nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora i što je toga dana reaktor bio poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju...'

'Mi nismo krivi za smrt vašeg sina', govorio je mojoj majci Pavle Savić na sahrani mog brata. Oni su se tako branili. Najviše se obraćao mojoj majci' , ispričala je Živka Tresač, sestra Živote Vranića, koji je sahranjen u selu Mojsinje kod Čačka, gde je i rođen. 'To je bila velika tajna. Znali smo da je Života umro od zračenja. Javili su nam ti mladi apsolventi. Čuli smo da su inženjeri otišli na sastanak i ostavili ih bez tih dozimetara. Jedan od njih je uleteo, video koliko je zračenje i viknuo: ' Napolje svi, zračenje je veliko! Kažu da je moj brat to isključio', rekla je Vranićeva sestra Živka Tresač. S druge strane, Hajduković tvrdi da elemente sigurnosti i sigurnosne uređaje nije uklonio niko od posade, jer to nije bilo u njihovoj nadležnosti, i da je svako od članova posade znao da bi pri takvim uslovima mogao i da nastrada.

'Tvrdim da je to uradio neko od istraživača iz laboratorije i da to nije bilo prvi put. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu', navodi Hajduković, istakavši da su neposredno odgovorna lica za rad reaktora bili dr Dragoslav Popović, nosilac projekta i šef grupe, a njegovi najbliži saradnici: dipl. inž. Nenad Raišić, dipl. fiz. Stevan Takač i dipl. fiz. Hranislav Marković.

'Svi oni su nam davali zadatke, a mi smo ih disciplinovano izvršavali po onoj staroj, veži konja gde ti gazda kaže', piše Hajduković i dodaje da tog dana u timu nije bio diplomiranih inženjera ni fizičara, te da su kasnije 'smenjeni Vojko Pavičić, direktor IBK, i Dragoslav Popović, što ukazuje da je jedan od uzroka loša organizacija posla'. Uz podsećanje da je reaktor svečano pušten u rad 17. maja 1958. godine i da su novine pisale da je 30. aprila iste godine na Balkanu ostvarena prva lančana reakcija, Hajduković navodi da takvih reaktora, koliko je njemu bilo poznato, do tada nije bilo u svetu, da je bilo ideja da se slični reaktori nulte snage izgrade na univerzitetima, ali da se od toga odustalo posle nesreće u Vinči.

On tvrdi da reaktor u Vinči nije imao dozvolu za rad niti je bio dovoljno bezbedan, jer kako je objasnio, nije predviđao blokadu, 'odnosno interlok koji bi onemogućio da se reaktor pusti u pogon ako sigurnosni sistem nije uključen', da nije postojalo ni pisano uputstvo o rukovanju reaktorom, te da eksperimentu nije prisustvovao dozimetrista, iako su propisi to nalagali.

Jednoga dana pozvao me je Slobodan Nakićenović, tada sekretar SKNE, i doslovce rekao: 'Druže Hajdukoviću, drug Marko predsednik (Aleksandar Leka Ranković) smatra da bi svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo kao neprijateljski akt.' Tada je dodao: 'Komentarišite kad prođe tridesetak godina, a sada je bolje da ćutite.' Tu sam poruku preneo svojim drugovima i ćutali smo kao ribe', objašnjava Hajduković zašto su preživeli istraživači morali da ćute.'  Istakavši da mu je inženjer Raišić tog dana rekao da ekipa istraživača treba da nastavi eksperiment, iako nema pisača, Hajduković navodi da mu je, pošto je ušao u halu sa reaktorom, Života Vranić rekao da postoji problem da se neutronski izvor spusti u centar reaktora.

'Osetio se jak miris ozona. Znali smo da se ozon stvara pod dejstvom zračenja i pri električnom pražnjenju u vazduhu. Tada nam je postalo jasno da je zračenje isuviše veliko i da treba prekinuti eksperiment. Otišao sam u susednu prostoriju i telefonom obaveštavao saradnike laboratorije da odmah napuste zgradu, pošto je zračenje povećano. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Nema potrebe da naglašavam da instrumente nismo poskidali mi... Nažalost, komisija je propustila da utvrdi ko je isključivao sigurnosni sistem i zašto se eksperiment uopšte radio kada nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora', piše Hajduković o događajima kritičnog dana. I posle svih informacija koje smo vam preneli ostaje zaključak da godine nisu skinule veo tajne sa ove velike misterije iz istorije bivše Jugoslavije.

Zoran Stokić

30. 10. 2019