Šta nismo
naučili od Njutna i Engleza
Preživljavaju
samo one kulture koje imaju dovoljno elastične modele ponašanja, koje se kroz evoluciju primarnih paradigmi društva
uspešno hvataju u koštac sa novim društvenim okolnostima. Pokažimo to na
primeru Isaka Njutna odgovarajući na pitanje – koje je to sve društvene uloge
on igrao u okviru institucija i institucionalnih poredaka Engleske, a koje su
bile pod kontrolom razuma u cilju održanja društva, i – kako je ta vekovima
stvarana mreža institucionalnih društvenih odnosa funkcionisala u praksi, a ne samo na papiru.
Njutnova
ili Darvinova teorija, na primer, pojavile su se kao deo liberalne kulturne
matrice engleskog društva, koje je permanento bilo otvoreno prema novim
saznanjima, novim pretpostavkama i novim rešenjima, dok, s druge strane,
rigidne kulturne matrice Osmanskog carstva, carske Rusije ili drevne Kine nisu
pogodovale pojavi takve dve naučne paradigme. Dok je engleska kritička misao
čak i fenomene poput tradicije, pogleda na svet, pravila, institucija,
navika... vekovima tretirala kao naučne hipoteze koje, da bi opstale, moraju biti
delotvorne u održavanju društva, pa shodno tome moraju neprestano prolaziti
kroz empirijske provere, za to vreme je dogmatska autoritarna svest u Osmanskom
carstvu ili Kini tretirala primarne elemente kulture kao sakrosante, kao nešto
vanvremeno, apsolutno i zauvek dato, nešto nepromenljivo.
Da bi se došlo do otkrića
u bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti, potreban je rad čitavih generacija,
tokom vekova. Tu evoluciju internet nam danas trenutno daje kada je u pitanju,
recimo, evolucija muzičkih ideja, a nažalost ne i naučnih. Ko, dakle, ima imalo
smisla za muziku, uz pomoć interneta će se veoma brzo uveriti u netačnost
uvreženog mišljenja da, maltene, niko i ništa ne prethodi velikom Mocartu,
geniju sa apsolutnim muzičkim sluhom, maestru još od ranog detinjstva; da nije
bilo niza prethodnika, često i nepoznatih i nepriznatih (Bahovi sinovi, posebno
"londonski Bah", Johan Kristijan, zatim Vanhal, Ditersdorf, Dušek, Stamic,
Gretri, Gosek, Sakini, Misliveček, Gluk, Salijeri, Hajdn..., pa i sam otac,
Leopold) ne bi, potom, bilo ni njega.
U
kulturnu matricu Engleza ugrađeno je da vertikalna i horizontalna prohodnost u
društvu mora podlegati strogo empirijskom regulativnom principu: praktično
postignutim rezultatima. Jer, činjenica je da ljudsko znanje nije moguće u
potpunosti kvantifikovati, da niko nije imun na greške, da se znanje stiče postupno, nadograđuje se na
ranija znanja, razvija se kroz dug proces učenja na počinjenim greškama, neuspeh nas navodi da
proverimo naše ranije stavove, da u dijalogu sa drugima korigujemo naše
hipoteze, da formulišemo nova rešenja...
Posle
400 godina borbe korak-po-korak za znanje i autonomiju struka, koja nije moguća
bez slobodne rasprave i slobode misli – i koja se odvijala kroz gradnju
institucija koje će biti plod razuma i kompromisa u cilju opšteg dobra i
opstanka društva, a ne institucija koje bi bile vođene hirom autoriteta,
psihologijom, podobnošću, ličnim interesima – na gradskom univerzitetu u
Kembridžu, u Triniti koledž, 1661. godine se kao student pojavljuje preosetljivi
i introvertni Isak Njutn. Držeći se empirijsko-racionalnih normi vođenja
institucija, profesori Triniti koledža napravili su prvi racionalni izbor kada
su odlučili da talentovanom Isaku – iako nije bio aristokratskog porekla, niti
je tokom studija briljirao, niti je imao objavljenih radova – ipak daju šansu 1667.
da ostane kao asistent na Triniti koledžu. Ubrzo zatim usledile su i druge takve
odluke. Godine 1669. postavljen je za profesora Lukasovske katedre matematike
iako nije bio svešteno lice, a pride se bavio i oživljavanjem Arijevih religijskih
teza, kreirajući novih 12 simbola vere, i izvodio nebrojene alhemijske
eksperimente. Profesor Barov (zbog koga je fondacija osnovala novu katedru, da
bi baš on na njoj upoznao Engleze s novostima pariske kartezijanske geometrije)
ne samo što je, zbog intelektualnog poštenja, predao katedru anonimnom asitentu,
već se, kao lični prijatelj kralja Čarsa II, zalagao da institucija Krune donese
novi zakon da "profesori matematike na Triniti koledžu ne moraju biti
sveštena lica". I Kruna je donela traženi zakon.
Njutnova
ulaznica u Kraljevsko društvo 1672. godine bio je vrhunski svojeručno izrađen
teleskop velikog dometa. Iste godine on je Društvu predao svoj rad "Teorija
svetlosti i boja", ali, kada mu je hipoteze osporio Huk, nervozni Isak je
tražio način da odmah i izađe iz Kraljevskog društva. Ne želeći da ih zvezda u
usponu napusti, institucija i njen mudri sekretar Oldenburg su napravili
kompromis: Njutn će ostati u Kraljevskom društvu pod uslovom da se javno
demonstriraju njegovi eksperimenti o teoriji boja. Javna demonstracija je
izvedena 1676, tako da je iz tog kompromisa rođena nova paradigma ljudskog
znanja – novi standardi – nova savremena nauka, sa obavezom naučnika da se bave
eksperimentalnim proverama i opovrgavanjima. Naime, ukoliko niz
eksperimenta podrži iznesenu hipotezu, onda se iz empirijskih podataka
matematičkim i logičkim izvođenjem mogu formirati fizički zakoni kojima se posmatrani
fenomen može objasniti, a tokovi fenomena predviđati.
Manje
je poznato da se posle nervnog sloma, koji je usledio kao posledica 16-časovnog
decenijskog rada na "naučnoj bibliji" – "Principima" iz
1687 – Njutn 1696. preselio iz Kembridža u London, gde ga je ministar finansija,
grof Halifaks, koji nije hteo da dozvoli "da se ugasi lampa koja je davala
toliko svetla", angažovao kao nadzornika Kraljevske kovnice novca. Zbog
masovnog, organizovanog krivotvorenja novca bili su potkopani svi ekonomski poslovi
u imperiji, pretio je i bankrot države. Parlament je doneo zakon da Kraljevska
kovnica prekuje novac, tako da se Isak obreo u opasnom vrtlogu
ekonomsko-političke birokratske mašinerije. I – desila se prava alhemijska
transmutacija introvertnog profesora u heroja, koji je, poput nekakvog
Supermena 17. veka, spasao imperiju. Državne institucije mu daju, jedno za
drugim, razna ovlašćenja, tako da je u nekoliko narednih godina nastupao kao
ekspert za pravo, ekonomiju, tehnologiju, inženjerstvo, organizaciju posla –
kao da je na licu menjao masku za maskom. Isak Njutn se može zamisliti i kao
Šerlok Holms ili Eliot Nes svoga vremena, čovek koga ni stalne pretnje smrću
nisu mogle sprečiti da trideset četvoro ljudi pošalje na vešala. Kakvu je moć
nad životima ljudi i nad kapitalom imao – pokazuje Knjiga svedočenja
(1697-1704), koja se čuva u biblioteci Kraljevske kovnice novca.
Kada
su institucije vođene opštim dobrom i racionalnim odlukama, onda situacija u
njima može da izgleda i ovako: kraljev astronom Flemstid, kraljev istoričar
Lajbnic i (od 1703. godine) predsednik Kraljevskog društva Njutn međusobno se
nisu podnosili – što je za njihov odnos i preslaba reč – ali institucija Krune
ih je naterala da, u interesu opšteg dobra, moraju itekako da sarađuju i
razmenjuju potrebne informacije, da, ukratko, svoju sujetu podrede višim
interesima.
Zoran
Stokić
Beograd
15. 10. 2017.
22 novembar 2017 - Tekst nisu hteli da objave: "Peščanik", "Politika", "Danas", "Novi magazin".
Tu u listu "Danas" gde sam očekivao da se pojavi
ovaj tekst čitaoci mogu pročitati tekst Milice Špadjer "Logika 24
marta" (gde autorka spočitava nobelovnki Herti Miler) gde kaže: "Znamo
mi dobro gde živimo i šta nam rade." Klasična teorija ZAVERE i to gde
baš u Danas. I taj jednini preostali
građanski list je "iznutra"
igrižen i očito prolazi put koji je prešla stranka "Građanski savez"
(koja je odavno nestala sa naše političke scene).
Ps. Oni koji šire teorije Zavere su u praksi zaverenici i
sprečavaju razvoj kritičkog mišljenja. Najveća laž u medijima u Srbiji
(1990-2017): ako nešto znaš da radiš ti si "izdajnik" a ovi što ne
znaju ništa da rade osim što brane Slobinu sumanutu samoubilačku ratnu politiku
su "patriote".
