Drugi svetski rat i Jevreji: Austrijanac ostavio

ogroman novac selu koje ga je spasilo od nacista

 

Erik Švam, koji je umro prošlog meseca u 90. godini, stigao je u Šambom sur Linjon porodicom 1943. godine.

 

IZVOR: BBC SUBOTA, 30.01.2021. | 12:00

 

Kao gest zahvalnosti što su stanovnici jednog francuskog gradića zaštili njega i porodicu od nacista tokom Drugog svetskog rata, Austrijanac je u testamentu ostavio pozamašnu svotu novca za to selo. Šambom sur Linjon, na jugoistoku Francuske, zaštitio je hiljade Jevreja od progona.

Erik Švam, koji je umro prošlog meseca u 90. godini, stigao je u to mesto sa porodicom 1943. godine. Prvi čovek francuskog gradića kaže da je Švam ostavio "veliku količinu" novca u testamentu, bez navođenja tačne sume. Ali je drugi čovek tog gradića, bivši gradonačelnik, rekao je lokalnim medijima da se Švam pre nekoliko godina sastao sa zvaničnicima i smatra se da je ukupan iznos koji je poklonio selu oko dva miliona evra.

Denise Valat, pomoćnica za kulturu i komunikacije u Šambon sur Linjon, rekla je da je grad pre oko tri nedelje kontaktirao notar kako bi razgovarali o poklonu. "Gospodin je bio je vrlo diskretan i nije želeo mnogo publiciteta u vezi sa svojim gestom", rekla je ona, preneo je kanal Frans 3. "O donatoru se malo zna, ali mi smo istražili." Prema tom istraživanju, porodica Švama je poreklom iz Beča, gde je njegov otac bio lekar.

U francuski gradić je stigao 1943. godine sa roditeljima i bakom. Nije poznato kako je izbeglička porodica tamo stigla, ali prethodno su bili zatvoreni u kampu Rivesalte, vojnom objektu na jugu Francuske, gde su zadržavani civili, pre njegovog zatvaranja 1942. godine.

Podaci sugerišu da su se roditelji Švama vratili u Austriju posle rata, ali se on 1950. preselio u Lion da studira farmaciju. Tamo se upoznao sa budućom suprugom. Prema lokalnim izveštajima, par nije imao dece. Njegova supruga je ranije preminula, a on je umro 25. decembra prošle godine. Gradonačelnik Žan-Mišel Iro rekao je za AFP da će novac koji je ostavio Švam biti iskorišćeno za finansiranje obrazovanja i omladinskih inicijativa.

U Šambon sur Linjon živi tek oko 2.500 ljudi, ali ima reputaciju utočišta još od francuskih protestantskih hugenota koji su izbegli verski progon tokom 17. veka. Tokom Drugog svetskog rata, lokalni pastor i njegova supruga vodili su kampanju da zaštite jevrejske izbeglice od nacističkih okupatora i njihovih francuskih kolaboracionista. Glas se proširio grupama za ljudska prava i selo je postalo središte pokreta otpora, a stanovnici su prihvatali i skrivali one koji su u njemu potražili utočište. Posle rata i Izrael je odao priznanje ovom francuskom gradiću na izvanrednim naporima da sačuva živote Jevreja.

 

 

***

 

Komentar

 

***

 

 

Nažalost malo je bilo takvih pozitivnih primera. Kad god u svetu arogantno “učeno neznanje” nastupa u ime - apsolutne istine - “lete glave”, tako je bilo i u Aušvicu - gde su "ljudi" bili "brojevi". Da će stvari po Jevreje krenuti loše videlo se prvi put jasno u tri rasprave Klinija (opat od 1122-1156, red koji je pokrenuo krstaške pohode) protiv jeretika: Petra iz Brisa (paroh u jednom selu u Alpima), Muhamedanaca, Jevreja. Na četvrtom luteranskom saboru 1215. hrišćanskim vladarima je naloženo da moraju Jevreje obeležavati komadom crvene okruglaste tkanine prišivene na odeću (preteča žute zvezde). Oduzeto im je pravo da poseduju zemlju, čak i da budu zemljoradnici, te da budu zanatlije većine zanata. Mogli su se baviti trgovinom, medicinm, bankarstvom. Inkvizicija, lomače, progoni, mržnja...korišćena je svaka prilika da se proglase krivim – krstaški pohodi, pojava kuge, pojava tri mala ledena doba,... Srednjovekovno hrišćansko društvo je, korak po korak, stvorilo - antijudeizam - u Evropi  koji je od Ernsta Haeckela, 1900.  prerastao u rasizam. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu.

 

 

Zoran Stokić

30.01.2021.

 

Rusija i književnost: Kako nas Anton Pavlovič Čehov tera da se preispitujemo

 

Majstor kratke priče i jedan od najigranijih dramaturga na svetu Anton Pavlovič Čehov rođen je na današnji dan pre 161 godine.

 

IZVOR: BBC PETAK, 29.01.2021. | 12:20 -> 14:31

 

Anton Pavlovič Čehov je pisao drame i priče o običnim ljudima i njihovim običnim sudbinama na tako poseban način da se i danas čitaju u celom svetu. Njegovi komadi su često na pozorišnim repertoarima širom sveta, a Srbija u tome nije izuzetak.

"Jedan je od najigranijih i najekranizovanijih autora na svetu posle Šekspira", kaže za BBC Ana Jakovljević-Radunović, docentkinja na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Ulice u Novom Sadu, Kragujevcu, Smederevu i Kruševcu nose njegovo ime, a na internetu je jedan od najcitiranijih aforističara, mada mu se pojedini citati pogrešno pripisuju. U petak, 29. januara, navršava se 161 godina od rođenja ruskog dramaturga i pisca, uz čije ime često stoji epitet majstora kratke priče.

 

Crni, crni humor 

Čehov je poznat je po specifičnom, oporom smislu za humor. Jakovljević-Radunović objašnjava da je na takav stil uticalo što je pisao za novine. "Novine su zahtevale sažetost - minijature, skice, priče koje bi imale trenutan komični efekat", kaže. "Tako je Čehov u književnost ušao parodijama i šaljivim pričama - žanrovima koji su zabavni, ali ne obavezno i laki". Ona ističe da su Čehovljeve humoreske kao "skice iz života, snimane skrivenom kamerom".

"On opisuje svakodnevne stvari kojima inače ne pridajemo pažnju i izvrgava podsmehu određene ljudske osobine - ponekad do mere da kritika prerasta u gnev, do tačke da kod čitalaca izaziva gađenje". Time nas Čehov, ističe Jakovljević-Radunović, "tera da se preispitujemo". Ona podseća da je Čehov kasnije napisao i mnoge druge, "vrlo teške i nimalo smešne" pripovetke, kao što su Palata br. 6, Dama sa psetancetom i Crni monah. "Međutim, ono što je zajedničko za rano i zrelo stvaralaštvo je težnja ka sažetosti, ka nečemu što bismo savremenim jezikom mogli da nazovemo zipovanjem sadržaja".

 

Dečak koji je morao prerano da odraste 

Detinjstvo budućeg pisca nije bilo nimalo veselo. U pismima, dnevnicima i crticama koje je beležio kroz život, kod Čehova bi povremeno isplivao osećaj da je kao mali pretrpeo nepravdu. "U detinjstvu nisam imao detinjstvo", zapisao je Čehov, kako navodi autor jedne od brojnih piščevih biografija Georgi Petrovič Berdinkov. "A najgore je bilo to što uopšte nismo imali vremena da se igramo, šalimo, da budemo nestašni".

Rodio se u gradu Taganrog, na obali Azovskog mora, kao treće od šestoro dece. Roditelji, posebno otac - bili su strogi i religiozni. Ustajao je u pet da bi išao u školu, a popodne je sa braćom radio u očevoj prodavnici - tu su morali da pišu domaće zadatke, što je bilo, kako sam beleži, "veoma nezgodno". Na sve to je morao redovno da ide u crkvu i na probe crkvenog hora. Kada je budući pisac imao samo 16 godina, otac mu je upao u dugove i otišao u Moskvu, a srednjoškolac Čehov je ostao u Taganrogu da završava gimnaziju. "Ostao je sam da se bori sa očevim kreditima", ističe Jakovljević-Radunović. Izdržavao se držeći privatne časove iz raznih predmeta.

 

Čehov o sebi

"Napišite, molim vas, priču o tome kako jedan se mladić - sin seljaka, bivši bakalničar, član hora, gimnazijalac i student, koji je vaspitavan da poštuje ljude prema njihovom činu, da celiva popove u ruku i da se divi njihovim razmišljanjima, da bude zahvalan za svako parče hleba; kog su mnogo tukli i koji je često išao u školu bez čizama, koji je i sam stalno upadao u tuče, mučio životinje i voleo da ide na ručak kod bogatih rođaka; napišite priču o tome kako taj mladić kap po kap iz sebe cedi roba i kako se jednog dana budi sa osećajem da njegovim žilama ne teče ropska krv, nego prava ljudska". Iz pisma poznatom piscu i izdavaču Alekseju Suvorinu, 7. januar 1889. godine (redakcijski prevod) Možda se, baš iz osećaja pretrpljene nepravde, u zrelom dobu trudio da pomogne onima koji su se našli u nevolji, ali i da delima učini čitaoce osetljivijim na tuđu patnju.

Rešio je da postane lekar. Sa devetnaest je upisao medicinu u Moskvi i pridružio se porodici. Kada je počeo da radi, često je lečio besplatno. "Za celo leto imao sam nekoliko stotina pacijenata, a zaradio sam samo jednu rublju", vajka se Čehov u pismu još jednom poznatom ruskom piscu Nikolaju Lejkinu 14. septembra 1885. godine.

 

Šta me je privuklo Čehovu

Jovana Georgievski

Čehova sam otkrila u čitanci za osnovnu školu - čitali smo pripovetku Tuga, a sećam se da sam se suzdržavala da se ne rasplačem na času. Iako, verovatno, Čehov nije tužan koliko se ja lako rasplačem, mislim da tačno znam šta me je njemu tako jako privuklo. Dok još nisam umela da čitam, pokojna baka mi je čitala priče i govorila mi da zatvorim oči i zamišljam.

Baka je govorila: "Pusti sebi film dok ti čitam", ali ja sam tekst u glavi prebacivala u fotografije koje se nisu pomerale. Iako je to, pošto mi je baka često čitala, kod mene prešlo u neku vrstu automatizma, ne ume svaki tekst u mojoj glavi da probudi slike, a da se ja svesno ne potrudim. Onda mi je u srednjoj školi u ruke pala Čehovljeva pripovetka Spava mi se, koja je tako dobro napisana da slike u mojoj glavi ne samo da su se pojavile, nego su se i prvi put pokrenule. I konačno sam "pustila sebi film". Pošto su moji roditelji bili kategorički protiv studija ruskog jezika, čak su uspešno ubedili moju nastavnicu da me ne sprema za takmičenje. Zato sam rešila to uradim sama tako što ću da na ruskom napišem maturski rad o komadu Galeb.

Tako smo Čehov i ja ostali sami protiv svih - nije bilo lako, ali uspeli smo na kraju. Sećam se da mi je Čehov pružio i jedan od važnijih trenutaka zbližavanja sa mojim urednikom Filipom Švarmom iz nedeljnika Vreme. Švarm me je pitao ko mi je omiljeni ruski pisac, ja sam odgovorila - Čehov. Potom me je upitao da li zbog opisa događaja ili zbog filmskih kadrova, a ja sam rekla - zbog kadrova. I ja sam razumela da on razume, a on je shvatio da ja shvatam. Ostalo je još da naučim da pravim filmove.

 

Jedno pozorište i jedna glumica - dve priče o ljubavi

 

Većinu pozorišnih komada Čehov je napisao za tada tek osnovano pozorište Moskovski umetnički teatar, poznatiji pod skraćenicom MHAT. Glumci i reditelji ovog pozorišta poveli su krajem 19. veka pravu umetničku revoluciju. Rešili su odbace dramske obrasce koji su do tada važili i počnu da glume tako da pozorište što bliže odražava stvarni život. Baš u MHAT-u je čuveni glumac i dramski pedagog Konstantin Stanislavski postavio "Sistem" glume - opisan u istoimenoj knjizi koja se danas nalazi na spisku obavezne literature za prijemni ispit na mnogim dramskim akademijama širom sveta, među kojima i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

"Svetsku slavu Čehovu su donele drame Ujka Vanja, Galeb, Tri sestre i Višnjik", govori Jakovljević-Radunović. Galeb je decembra 1898. godine postao prvi Čehovljev komad koji je odigran u MHAT-u, posle jednog neuspešnog izvođenja u drugom pozorištu gde je izviždan. Ovaj put je predstava postigla toliki uspeh, da je galeb postao simbol MHAT-a i nalazio se na grbu pozorišta sve dok nije zatvoreno 1987. godine. U MHAT-u je Čehov 1901. upoznao glumicu Olgu Kniper, kojom se oženio.

 

Poslednji gutljaj šampanjca

Međutim, sreća nije dugo potrajala. Smrt ih je razdvojila tri godine kasnije, u leto 1904. godine. Čehov je imao 44 godine. Zbog tuberkoloze koja ga je mučila, pisac je sa ženom boravio na lečenju u nemačkoj banji Badenvejler. Kada mu se stanje pogoršalo 15. jula, zatražio je da mu pozovu lekara.

Među nemačkim lekarima krajem 19. i početkom 20. veka postojalo je nepisano pravilo - ako vam je kolega bolestan i vidite da nema spasa, dajte mu da popije malo šampanjca, objašnjava u knjizi o Čehovu britanski profesor književnosti Donald Rejfild. Čehov je nekoliko godina pred smrt čak napisao priču Šampanjac, gde se glavni lik zbog flaše pića našao u svetu "sa one strane". "Lekar je rekao da donesu šampanjac. Anton Pavlovič je seo... Onda je uzeo čašu, okrenuo se licem ka meni, divno mi se osmehnuo i rekao kako dugo nije pio šampanjac.

"Polako je iskapio čašu, tiho se okrenuo na levi bok i utihnuo zauvek", opisala je Olga Kniper-Čehova poslednje minute supruga, navodi Rejfild. Čehov je sahranjen na Novodevičjem groblju u Moskvi. "Bila sam ti danas na grobu", kaže njegova udovica u dnevničkom zapisu od 27. avgusta 1904. "Sumrak, oko sedam sati. Tiho je, lepo, čuju se samo ptice".

 

 

***

Komentar 

 

***

 

 

Kad je svaka dinamika društva štetna, opasna, za očuvanje despotskog autoriteta, narodu za preživljavanje ostaje samo “trpljivost”. Lekar Čehov je zapažanja o "trpljivosti" pretočio u književnost. Umesto građanske kulturne matrice koje su potsticale učenje, znanja, sposobnosti, talente, konkurenciju, iskustvo, socijalizaciju, međusobno poverenja između građana ( "izbor po srodnosti" – od umetnika, zanatlije....do ganstera!) oko budućih poslova, umesto zajedničkih poduhvata koji vode nekom zacrtanom cilju, umesto kreiranja svoje budućnosti, Čehov je u provincijama Rusije zatekao sve suprotno od rečenog, zatekao je negativnim emocijama "uspavanu" intelektualnu elitu, samoparališuću, gde niko nikome ništa nije verovao, gde su se sve akcije ljudi završavale mirovanjem. Monolozi njegovih junaka ("Tri sestre", "Višljik"...) otkrivaju nam saznanja tih ljudi o "nemogućnosti da se u budućnosti dogodi bilo šta dobro" tj. na "osuđenost na besmislen način života", kao i "nemogućnost da se bilo šta promeni". Njegov je “Paviljon br:6” podstakao Lenjina da “nešto preduzme” da proba da “nešto promeni na bolje”; učinak revolucije bio je samo još jedna metamorfoza despotije.

 

 

Zoran Stokić

29.01.2021.

 

Danas otvaranje spomenika na Savskom trgu: Visok 23 metra, težak 68 tona, a u unutrašnjosti - 

ISTORIJA DINASTIJE NEMANJIĆ

 *

Umesto kritičke duhovnosti gradskih škola i fakulteta u nastajanju, umesto duhovnoti Pjera Abelara (1079 - 1142), prvog modernog profesora, te – golijarda - siromašnih lutajućih studenta, ali prve prave urbane inteligencije -  koji su tada uspeli su da razviju nezapamćenu kritiku tadašnjeg društva i načina života, Nemanjići su izabrali manastirsku nekritičku duhovnost Vizantije. A to je takva "duhovnost" da ni u 21 veku ne sme da se kritikuje; naša je prošlost "osveštana" pretvorena je u mit u tabu! "Poricati grešku – dvostruka je greška", kao što je kazao Monteskije; a "ponavljanje te greške", evo i u 21 veku, treba smatrati "kugom razuma", kako je to nazvao Fransis Bekon.

*

Tradicije i jezički sistem - predstavljaju referentni okvir - čiji obrasci determinišu: percepciju, način mišljenja, pogled na svet, opštu formu ponašanja – naša asocijacije, osećanja, sećanja, našu orijentaciju u svetu – od nje zavisi naš opstanak! Ovi obrazci nisu sakrosanti, nešto vanvremeno, apsolutno, zauvek dato i oni neprestano prolaze kroz empirijske provere, ako postaju nedelotvorni u održavanju društva - stvaramo nove referetne okvire -  koji nas vode ka uspešnijoj organizaciji iskustva i novim znanjima. Nažalost u našem referentnom okviru još nije došlo do smene - mitske svesti - kritičkom. Kritičkog stava prema mitovima, religijskim istinama, stava da se o svemu može argumentovano raspravljati, tradicije stvorene u antičkim gradovima, evropski su gradovi preuzeli u 12 veku, sa Abelarom i golijardima, i ona tada počinje da silazi u svakodevni život, na ulice, među građane. Ako je Nemanjicima bilo teško da procene prednost koje za održanje društva vodi kritičke kulturne matrice zapadnih gradova iz 13 veka, pa su načinili grešku, nama ne sme biti. "Poricati grešku – dvostruka je greška", kao što je kazao Monteskije; a "ponavljanje te greške", evo i u 21 veku, treba smatrati "kugom razuma", kako je to nazvao Fransis Bekon. Nema boljitka bez - objektivnosti - a nje nema bez „nadmetanja“ konkurentskih ideja, bez kritičke tradicije, tolerancije, u društvenim ustanovama koje treba da obezbede slobodne rasprave.

Zoran Stokić

27.01.2021.

 

Veliko otkriće u Egiptu:

Nađen hram star 4.000 godina i "Knjiga mrtvih"

 

Bivši egipatski ministar za antikvitete i poznati lokalni arheolog Zahi Havas, otkrio je detalje o velikom otkriću - drevnom pogrebnom hramu u velikom nekropolisu južno od Kaira.

 

IZVOR: TANJUG ČETVRTAK, 21.01.2021. | 14:20 -> 10:10

 

Havas je rekao novinarima da je tim arheologa iskopao hram kraljice Neit, žene kralja Tetija, prvog kralja Šeste dinastije koja je vladala Egiptom od 2.323. godine pre nove ere do 2.150. godine p.n.e.

Arheolozi su pronašli i četiri metra dugačak papirus na kome su tekstovi iz Knjige mrtvih, koja je kolekcija "čini", sa ciljem da vode mrtve kroz podzemni svet drevnog Egipta, preneo je AP.

Havas je rekao da su pronađeni i grobni bunari, sarkofazi i mumije, koji datiraju iz Novog carstva, koje je bilo u Egiptu, veruje se, između 1570. godine pre nove ere i 1.069 p.n.e.

 

 

***

Komentar

***

 

Stari Egipat je - idealna laboratorija nauke - pošto je bio izolovan, odsečen  od svojih suseda, pustinajma, morima, planinama. Rajdn je otkrio papirus 1862. (dešifrovan 1875.) „naučnog“ sadržaja u kome kraljev pisar Ahmes 1750 p.n.e. koristi račun s razlomcima, geometrisku i aritmetičku progresiju, izračunava površine i zapremine figura, koristi se brojem „pi“=3.16, elementima trigonometrije; a ti su proračuni korišćeni pri gradnji piramida. Geometriska znanja su dalje pomogla egipćanima da posmatraju prividna kretanja Sunca i da stvore Astronomiju, pomoću koje su sastavljali kalendare života faraona (prvi 3315 p.n.e Menes) i kalendare poljoprivrednih radova. Iz tih i drugih papirusa otkrivamo da je u Egiptu započela specijalizacija (struke): Putari, pisari, glasnici, predvodnici, nadzornici, činovnici – jednom rečju "izumeli" su birokratiju – kao neophodnu kariku između faraona i radnika. Kičma carstva, bez koje u tim sušnim područjima nije bilo moguće preživeti bio je hidraulični sistem za navodnjavanje koji se protezao duž celog carstva i koji je „zahtevao“ centralističku vlast koja je kordinirala beskonačnim radovima. Iz tih „knjiga mrtvih“ ne izlaze zli duhovi, vradzbine, kletve, kako se neki naši sunarodnici plaše, već iz njih saznajemo način mišljenja, pogled na svet egipćana, uočavamo da su oni bili samo "kapi vode" u velikom "vodenom toku" sve do pojave prve "individue" Ehnatona.

 

Zoran Stokić

21.01.2021.

Astronomija i svemir: 

Najuzbudljiviji trenuci koji nas čekaju na nebu u 2021.

 

BBC News na srpskom19. januara 2021. 21.00

 

Nova godina, novi planovi za posmatrače zvezda!

 

Ukoliko ste strastveni ljubitelj noćnog neba i istraživanja svemira, počnite da planirate već sada, zato što će 2021. biti prepuna uzbudljivih i predivnih astronomskih događaja u kojima ćemo svi moći da uživamo. Možete da očekujete stidljive planete, susedne galaksije, potpuna pomračenja Meseca, vatrene prstenove, meteorske kiše, dve različite misije sletanja na Mars. Biće čak lansiran novi svemirski teleskop – što će nam omogućiti da vidimo univerzum kao nikada do sada. Od izuzetnih jednokratnih događaja do starih dobrih i omiljenih višegodišnjih pojava, evo šta možemo da očekujemo.

 

1. Upoznajte Merkur

 

Ako nikad niste videli Merkur – najmanju planetu u našem Sunčevom sistemu i najbližu Suncu – najviše šanse za to imaćete 24. januara. On će biti vidljiv na zapadnom horizontu za one sa dobrim vidom, ali dvogled bi mogao da vam bude ode velike pomoći. Merkuru je potrebno 88 dana da obiđe Sunce, a većinu tog vremena ne možemo da ga vidimo zato što je ili sakriven ili se nalazi pokriven najjačim sjajem naše zvezde. Ali krajem januara, planeta će biti u polu-fazi po imenu dihotomija i samo 50 odsto osvetljena Suncem. I to vam je zato najbolja šansa ove godine da ga vidite, i zato uživajte!

 

2. Objekti dalekog neba na Južnoj polulopti

 

Posmatranje zvezda južno od ekvatora cenjena je poslastica, i za amatere i za profesionalne astronome podjednako. Za početak, putanja Mlečnog puta toliko je jasna i jarka da je ponekad vidljiva kao zvezdana duga: jedinstveni neprekinuti luk raznobojnog svetla od horizonta do horizonta. „Južna polulopta sadrži sve najbolje stvari“, jednom je slavno izjavio Bart Bok, holandsko-američki astronom koji je zajedno sa suprugom astronomkinjom Prisilom Ferfild došao do značajnih otkrića o strukturi i evoluciji naše galaksije. Sa ove strane planete, svako može da vidi golim okom zbijena zvezdana jata (kružne hrpe zvezda koje na okupu drži gravitacija), druge galaksije sem naše, magline… Potražite Južni krst, koji je, iako najmanji od svih 88 sazvežđa, jedan od najprepoznatljivijih. Istočno od Južnog krsta možete da vidite i planetarnu maglinu Vreća uglja, u kojoj se sve vreme rađaju nove zvezde. A nedaleko od Vreće uglja je Kutija dragulja: jedinstveno jato od stotinak crvenih, plavih i belih zvezda koje lako mogu da se vide običnim dvogledom.

 

3. Daleko zimsko nebo na Severnoj polulopti

 

 

Plejade su poznate i kao „Sedam sestara“. Zima donosi najduže noći, koje za astronoma znače više vremena za uživanje u posmatranju zvezda, čak i ako je hladno. Izaberite neku mračnu noć, idealno 11. februar, kad je Novi mesec (ako Mesec nije vidljiv, njegovo svetlo vam neće omesti planove) i potrudite se da istrenirate oči da gledaju mimo očiglednog. Tako ćete možda uspeti da ugledate neke objekte na dalekom nebu kao što su Plejade. Poznato i kao „Sedam sestara“, ovo prelepe zvezdano jato toliko je jarko da možete da ga vidite čak i iz urbanih oblasti, pod uslovom da znate gde da ih tražite – i zato usmerite pogled ka Jugu neposredno posle zalaska sunca. Ako se osećate odvažno, možete da pokušate da pronađete i galaksiju Andromeda, najbližu veliku galaksiju našem Mlečnom putu, udaljenu svega 2,5 miliona svetlosnih godina. Kad posmatrate sa mesta bez svetlosno zagađenja, možete da vidite Andromedu golim okom, neposredno posle zalaska sunca, ka Zapadu, blizu istoimenog sazvežđa.

 

4. Orion

 

Ako ste tek počeli da upoznajete astronomiju ili želite da naučite da prepoznajete samo jedno sazvežđe, zašto se ne biste odlučili za nešto posebnije i vidljivo s obe polulopte? Orion je lako prepoznati i zimi – na jugozapadnom nebu ako ste na Severnoj polulopti, ili na severoistočnom nebu ako ste Južnoj polulopti (idealno između 85 stepeni i minus 75 stepeni geografske širine, da budemo precizni). Ovo prepoznatljivo sazvežđe, poznato i kao Lovac zbog njenog oblika peščanog sata, ima čak i pojas koji čine tri jarke zvezde i nešto bleđi mač. Pobliže posmatranje ovog bodeža otkriva da jedna od njegovih komponenti nije zvezda već maglina Orion, zvezdano porodilište u kom nastaju nove zvezde. Orionova ramena takođe nisu razočarenje, sastavljena od Betelgeza (crvene zvezde) i Belatriksa (plave zvezde); dok je jedno od stopala napravljeno od superdžinovske zvezde Rigel (plavo-bela). Ali imajte na umu da kad ga tražite na Južnoj polulopti, Lovac deluje naopačke, kao da pravi premet, umesto da juri plen.

 

5. Sletanja na Mars

 

Ove godine ćemo, uz malo sreće, videti ne jednu, već dve misije sletanja na Mars. Osamnaestog februara NASA planira da spusti svoj rover Persevirens – zajedno sa helikopterom Indženuiti – na Crvenu planetu. Mobilna naučna laboratorija opremljena je nizom kamera za snimanje delikatnog sletanja i sposobna je da prouči marsovsko tlo. Tražiće znake prošlih ili sadašnjih oblika života i isprobaće novu tehnologiju za buduće misije sa ljudskom posadom. A u aprilu će joj se pridružiti kineski Tjanven-1, sletač i rover – čija misija je da pronađe džepove vode ispod površine i postavi temelje za potencijalnu misiju slanja uzoraka nazad na Zemlju. Kineska nacionalna svemirska administracija tako će postati druga svemirska agencija posle NASA koja će spustiti funkcionalnu misiju na Mars.

 

6. Meteorske kiše

 

Sačuvajte najbolje za kraj … ili sačekajte do decembra da biste videli fantastične Geminide

Svake godine nebo nam nudi nekoliko meteorskih kiša koje su „prizor od kog istinski zastaje dah“, kaže astronom iz Kraljevske opservatorije Grinič Greg Braun. Dok se Zemlja kreće po svojoj orbitalnoj putanji, ona prolazi kroz oblake prašine zaostale od raznih kometa i asteroida u našem sunčevom sistemu. To su dobre vesti za sve nas, zato što kako se ovaj otpad obrušava u našu atmosferu, on proizvodi niz briljantnih svetlosnih pruga na noćnom nebu. Najbolji način da se uživa u prirodnom vatrometu jeste sačekati posle ponoći, u noći vrhunca, i uputiti se negde gde ima što manje svetlosnog zagađenja. Što više noćnog neba možete da vidite iz cuga, to bolje, tako da budite spremni da ležite na zemlji i čekate: „Ako budete imali dovoljno vremena i sreće, mogli biste da vidite i po meteor na svaki minut ili dva tokom najjačih kiša, a kao dodatni bonus, vaše oči naviknute na mrak imaće sjajan pogled na sezonske zvezde u pozadini“, kaže Braun. „Četvrtog maja, na vrhuncu će se naći kiša Eta akvaridi, što će biti posebno vidljivo jer je to jedna od dve kiše koju proizvodi slavna Halejeva kometa“, kaže Braun. Druga izuzetna meteorska kiša biće Perseidi (11. avgust), ali za najbolju meteorsku predstavu 2021. godine moraćemo da sačekamo sam kraj godine.

 

Geminide (13. decembar) „proizvodi otpad asteroida, a ne komete, zbog čega meteori često imaju jarke boje, dok razni elementi sagorevaju u atmosferi na sličan način kao i sadržaj običnog vatrometa“, kaže Braun. A ako želite da budete super pripremljeni za 2022. godinu, ubeležite u vaš dnevnik Kvadrantide, pošto će oni doživeti vrhunac prvih dana Nove godine.

 

7. Potpuno pomračenje Meseca

 

Dvadeset šestog maja, Mesec će zakloniti Zemljina tamna strana – drugim rečima, biće pokriven senkom naše planete. Oni koji posmatraju sa Pacifičkog obruča (geografska oblast oko Pacifičkog okeana) moći će da izvuku najviše iz ovog pomračenja Meseca. Najbolje mesto za posmatranje biće Havaji, budući da će se to desiti u vreme kad bi Mesec trebalo da je najviši na nebu usred noći – dok će regioni dalje na sever i jug moći da vide samo neke faze pre nego što Mesec nestane na horizontu.

 

8. Godišnje pomračenje Sunca

 

Desetog juna Mesec će baciti vlastitu senku na Sunce – ali ovo neće biti obično pomračenje. Ovom prilikom, Mesec će biti udaljen samo 404.300 kilometara od Zemlje, što znači da njegova senka neće biti dovoljno velika da potpuno zakloni Sunce. Umesto toga, kako Mesec bude prolazio ispred zvezde, ostaće vidljiv „vatreni prsten“. Ne zaboravite, ne smete da gledate direktno u Sunce, već radite to samo uz odgovarajuću zaštitu kao što su naočare za pomračenje. Ovaj neobičan fenomen moći ćete da vidite iz Kanade, severozapadnog Grenlanda, severoistočnog Sibira… i uz malo sreće, sa bilo kog mesta na svetu – preko Interneta.

 

9. Planetarne opozicije

 

Zamislite da sa svog balkona vidite Jupiter i Satur. Dok sve planete Sunčevog sistema kruže oko Sunca, dođe vreme kad se Zemlja nađe direktno između Sunca i druge planete: za to astronomi kažu biti „u opoziciji“. „Najbliže planete Zemlji vidljive su golim okom, ali ‘opozicije’ pružaju najbolju priliku da ih vidite“, kaže astronomkinja Dara Patel iz Kraljevske opservatorije Grinič. „Saturn i Jupiter će dostići opoziciju 2. i 20. avgusta“, kaže Patel, a takođe „oni će biti bliže nama nego u bilo kojoj drugoj tački tokom godine.“ Ako imate teleskop (vredi pokušati i sa dvogledom), ovo je vaša šansa da pogledate ka ekvatoru, oko jedan sat noću, „da biste videli oblake Jupitera i prstenove Saturna kad su najsjajniji“, kaže Patel.

 

10. Lansiranje Svemirskog teleskopa Džejms Veb (JVST)

 

Ako postoji neki događaj zbog kog astronomi sede kao na iglama – to je onda lansiranje Svemirskog teleskopa Džejms Veb, iliti skraćeno JVST, koje se očekuje 31. oktobra. Posle jednomesečnog putovanja da bi stigao u orbitu „i komplikovanog procesa rasklapanja, zato što je teleskop suviše velik da bi stao na raketu bez zgodnih origami smicalica, teleskop bi trebalo da označi početak nove ere infra-crvene astronomije“, kaže astronom Ed Blumer. To je veoma uzbudljivo, zato što će omogućiti naučnicima da „istraže veoma rane zvezde i galaksije, procese formiranja planeta, galaktičku evoluciju i mnogo toga još“, dodaje Blumer. Nije sasvim tačno doživljavati ga kao zamenu za decenijama stari Svemirski teleskop Habl, već pre kao „sledeću generaciju inženjerstva i on će poslužiti kao glavna alatka međunarodne astronomske zajednice u brojnim narednim godinama“, kaže Blumer. Uz malo sreće, JVST će pružiti novi niz dugo očekivanih slika koje „bi već otpočetka mogle da budu jednako dobre kao one najbolje koje smo dobijali preko dosadašnje infra-crvene astronomije, a od ovog trenutka nadalje postajaće samo sve bolje“, kaže ovaj astronom.

 

***

Komentar

***

 

Ako je u istoriji misli bilo suštinske inovacije, to je svakako bila ona Kopernikova (1543. „De revolucionibus...“) naglavačke je preokrenula tradicionalnu sliku  sveta i fizičke realnosti.  Boljeg primera od ovoga nema.  Ali kakve su bile njegove posledice? Da li je preobrazila shvatanje Univerzuma kod svojh savremenika? Nipošto. Ne može se reći da je Kopernikova knjiga prošla nezapaženo - svi evropski astronomi su  je koristili da bi poboljšali preciznost  svojih mernih  podataka. Međutim, samo je jedan od njih Retik, prihvatio Kopernikovo učenje, sledeći je bio Englez Tomas Digs i to tek 1576., pa 1577.  Nemac, Mestlin (Keplerov učitelj), pa 1585. obazrivi Benedeti.  Ali moralo se čekati sve do smelog i radikalnog  monarha Đordana Bruna i njevovog "La Cena de le ceneri" 1584. (štampane u Londonu)  da iz dogmatskog dremeža prodrma savremenike.  Njegove spise je do detalja upoznao Galilej, ali ga nigde u svojim knjigama ne spominje iz opreza prema inkviziciji.  Zbog ubrzanja svih društvenih procesa,  kada se govori o tim vremenima, previđa se činjenica da je nauka tada bila "duhovni napor drugoga reda". Nije bilo dovoljno da se nešto pokaže kao istinito u nekoj nauci, pa da to bezrezervno postane konačna opšta istina.  U ta vremena jedino  je teologija  (sa filozofijom - kao njenom sluškinjom)  smatrana  teorijom  koje pružaju neosporne istine. Da bi Kopernikovo učenje moglo da proizvede dubinske promene slike Univerzuma, najpre je bilo potrebno da ljudi prihvate da je, uopšteno govoreći - naučna istina - zapravo istina prvog reda, te da je, otuda, neosporna kao i teološka. Zato u Renesansi koja traje do 1600. niko ne spominje Kopernika.  Promena paradigme započela je tek sa Bekonom, Dekartom, Galilejem, Keplerom. Za samo 400 godina napravljen je dzinovski korak.

 

Zoran Stokić

19.01.2021.

 

Biserka Cvejić 

primadona koja je volela da je zovu profesorka

Povodom odlaska jednog od najvećih jugoslovenskih i srpskih mecosoprana Biserke Cvejić (1923-2021)

Prvog dana Božića 7. januara sa ovozemaljske scene povukla se jedna od najvećih jugoslovenskih i srpski operskih pevačica 20. veka, primadona i čuveni verdijanski mecosopran Biserka Cvejić.

 

"Danas" Piše: Jelena Tasić 09. januara 2021. 09.09 

 

Preminula u Beogradu u 97. godini i biće upamćena po tri decenija dugoj briljantnoj internacionalnoj pevačkoj karijeri i isto toliko godina plodnog vokalnog pedagoškog rada. Svojoj umetničkoj deci bila je neka vrsta drugog roditelja zbog čega je umesto operskih titula više volela da je svi, uključujući i novinare, zovu jednostavno profesorka.

– Draže mi je da čujem kada kažu da sam među retkima u našoj zemlji koja je pravila svetsku karijeru… Stidim se kad uz moje ime izgovaraju te titule. Više volim da me oslovljavaju sa ‘profesorka’. Neprijatno mi je, ma kakva primadona… Pre svega su to soprani. Marija Kalas je primadona. Ne može se tek tako olako davati ta titula. Jeste da sam imala divnu karijeru i ime, poštovana svugde i pune dvorane gdegod da pevam, ali ne volim da me oslovljavaju primadonom – govorila je profesorka Cvejić. Kad je 2014. dobila Nagradu „Dositej Obradović“ za životno delo, izjavila je da to „doživljava kao vredno priznanje svojoj tridesetogodišnjoj blistavoj pevačkoj karijeri i tridesetogodišnjoj posvećenosti odgovornom i teškom poslu vokalnog pedagoga, ali i mnogobrojnim uspesima koje su njeni studenti postigli nastupima na najvećim operskim scenama i koncertnim dvoranama kod nas i u svetu“.

Iz njene pevačke škole izašli su: jedan do vodećih svetskih baritona Željko Lučić, za čiji je glas profesorka Cvejić tvrdila da znala da „božji dar“ čim ga je prvi put čula 1991, tenor Nikola Kitanovski, mecosoprani Milena Kitić i Irena Zarić, sopran Snežana Stamenković…

– Neopisive su tuga i žal koje osećam zbog odlaska moje Profesorke, gospođe Biserke Cvejić. Ona nije bila samo moj profesor, već i osoba koja me je prihvatila kao rođeno dete, kojeg je gajila, vaspitavala i profesionalno osposobljavala tokom trideset i pet godina našeg poznanstva i komunikacije. Njen fizički nestanak jeste bolan i nedostajaće mi zauvek, ali znam da će njene reči, saveti, osmeh, glas i ljubav koju mi je neizmerno darovala, večno živeti u mom srcu i duši. Veliko HVALA mojoj profesorki Biserki Cvejić – kaže za Danas Nikola Kitanovski, redovni profesor i šef Katedre za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Isti osećaj deli i Željko Lučić. On ističe da je odlaskom profesorke Cvejić „izgubio roditelja, drugu majku, koja se o njemu brinula kao o najrođenijem detetu“.

– Otišla je zauvek žena bez koje ni mene ovakvog, kakvog me napravi, ne bi bilo. Možda smo ovo i očekivali zbog njenih godina, ali nikada zbog njenog duha. Osećam se neutešno – rekao je Lučić za beogradske medije. Profesorka Cvejić 5. novembra proslavila je 97. rođendan. Rodom je bila iz srednje Dalmacije, iz porodice Katušića. Imala je dve godine kad se njena porodica preselila u Belgiju, gde je rano ostala bez oca koji stradao radeći u rudniku. Da bi se porodica prehranila ona je, poput čuvene francuske pevačice Edit Pjaf, pevala po ulicama sa lončetom u ruci, a odluku da se posveti pevanju donela je na nastupima u crkvi, gde su se savetovali da školuje glas. Za njen povratak u tadašnju SFR Jugoslaviju, i to kao „slepog putnika“, bilo je presudno gostovanje ansambla „Ivo Lola Ribar“ u Belgiji pre 75 godina.

Studije pevanja završila je u Beogradu u klasi čuvenog tenora i pedagoga Josipa Rijaveca, a za prvi nastup na sceni 1950. u Beogradskoj operi i danas tvrdi da je bio najuzbudljiviji događaj u njenoj karijeri tokom koje je otpevala 77 mecosopranskih uloga u gotovo 1.800 predstava na najprestižnijim scenama širom sveta i u bivšoj SFRJ. Operski kritičari hvalili su njen „pravi verdijanski mecosopran“, kao i „prefinjen osjećaj i savršen francuski jezik, kojima je izvanredno tumačila i operske likove francuskih kompozitora“. Gostovanje Beogradske opere u Beču 1961. donelo joj je višedecenijski angažman u Bečkoj državnoj operi zahvaljujući legendarnom dirigentu Herbertu fon Karajanu. U ovoj svetski prestižnoj operskoj kući do 1979. tumačila je 25 uloga u 370 nastupa. Svih tih godina pevala je i njujorškom Metropolitenu, milanskoj Skali, Veroni, Napulju, Londonu, Moskvi, Minhenu, Berlinu, Barseloni, Tokiju, Buenos Ajresu… Nastupala je sa operskim zvezdama formata Birgit Nilson, Renate Tebaldi, Franka Korelija, Nikolaja Gede, Plasida Dominga, Tita Gobija, Marija del Monaka…

– Na sceni sam igrala sve ono što nisam smela u privatnom životu. Kao siromašno dete smatrala sam da moja lepota nije ništa posebno, već kao svake druge devojke, pa sam se tim kompleksima svetila upravo na sceni. Kad sam bila Karmen, trudila sam se da sam Karmen, ali najviše su mi ležale Verdijeve uloge. Tu sam uživala, jer sam tada bila ono što sam želela, a znala da nikada biti neću. Te uloge su ispunile deo mog života i donele su sreću mojoj lepoj karijeri. Imala sam i srećnu, a ne samo lepu karijeru – govorila je profesorka Cvejić, koja je bila poznata i kao izvođač oratorijuma i solo-pesama. Iz svog svetskog glamura koji je upoznala, uvek je izdvajala poznanstvo sa princezom Grejs Keli i princom Renijeom od Monaka, sa kojima se srela posle svog koncerta u Monte Karlu, mada je istovremeno isticala da je „uvek više pamtila drage prijatelje koji nisu iz sveta slavnih“.mSa operske scene povukla se 1980, na vrhuncu slave, zbog ljubavi prema suprugu otorinolaringologu i prvom fonijatru u Srbiji Dušanu Cvejiću. Upoznala ga je još u klasi profesora Rijaveca i zajedno sa njim posvetila se vokalno-pedagoškom radu čiji je jedan do plodova i knjiga „Umetnost pevanja“.

Dve decenije predavala je solo pevanje na FMU, potom i na Umetničkoj akademiji u Novom Sadu, od osnivanja vodila je Operski studio u Madlenianumu. Bila je dobitnik je velikog broja priznanja, uključujući i francusku Legiju časti, a od 2011. nosila je zvanje profesora emeritusa Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kad joj je u Muzeju pozorišne umetnosti povodom 95. rođendana  priređena izložba „Biserka Cvejić – od svetske dive do vrhunskog pedagoga“, kratko je objasnila u čemu je njena tajna: „Pozitivan sam čovek i uvek se prisećam onog najlepšeg što sam doživela u dugoj karijeri, dok se ostalo jednostavno zaboravi.“

Datum i mesto sahrane profesorke Biserke Cvejić biće naknadno objavljeni.

Do kraja je slavila život

– Teško je opisati prazninu koju profesorka Biserka Cvejić ostavlja za sobom. To je toliko veličanstvena pevačka karijera koja se može posmatrati i analizirati iz različitih aspekata. Tu je njen višedecenijski intenzivan pedagoški rad koji je iznedrio pevačke stubove naših operskih kuća u Beogradu i Novom Sadu, kao i izvan Srbije, poput Željka Lučića. Ali, najzanimljivije je to što sve u njenoj  životnoj i umetničkoj priči sve bilo krajnje neobično, a iako je dostigla umetničke vrhunce ostala je jednostavna, dobra i draga žena. Pamtićemo je kao osobu koja je do kraja slavila život – kaže za Danas Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu. On ističe da je iako nije pevač, uvek bio deo lične i pevačke porodice profesorke Cvejić za koju ga vezuje 35 godina prijateljstva i profesionalnih uspeha – prva izložbu koju je radio u Muzeju NP bila je povodom njenog 90. rođendana.

 

***

Komentar

***

 

Vest o smrti Biserke Cvejić kao i njena sahrana samo je ponovo pokazala da u Srbiji - oni koji se - u nas bave kulturom i naukom - za tzv (samo proklamovane) patriote su ljudi "drugog" reda. To se  zove "seći granu na kojoj sediš"- Zašto? Za lažne patriote biti vrhinski umetnik ili naučnik nije patriotizam, jel su umenost i nauka shvaćene kao "širenje zapadnog imperijalizma". "Nece biti nikakvo cudo", kaze vladika Nikolaj, "ako crkva propise molitvu protiv kulture kao zbira svih zala. Jer kad ima molitvu protiv gordosti i protiv mrznje i divljastva i bezbostva i krivoverstva i nasilja i grabezi i svakoga bogohulstva i svakoga necovestva, zasto ne bi imala molitvu protiv kulture kao zbira svih tih zala? Ne samo da bi takva molitva bila i opravdana i potrebna, nego mislimo da bi trebalo odrediti jedan drzavni molitveni dan u godini, kad ce se sav narod sa svojim staresinama moliti Bogu i Gospodu da ga spase od kulture. Evropa se hvali kulturom; Srbi nikad u istoriji svojoj nisu se hvalili kulturom", podseca nas vladika Nikolaj, jer "kultura je neznabostvo, novo idolopoklonstvo. Kad se zamadjijani od djavola narodi spasu od te najnovije idolatrije, onda ce tek poceti skruseno i uzdisajno moliti se jedinome zivome Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu." I zato je za vladiku pitanje od zivotne vaznosti oduvek bilo: "hocemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hocemo li sa kulturom ili sa Bogom i dusom?"

"Proleće naroda" u Evropi događalo se u 19. veku, u isto vreme kada su popustile i stege osmanskog carstva. Nacija kao ideologija novog zajedništva (pojava potpuno nepoznata u Antici i na Istoku) još nisu imale svoju istoriju. Romantičari, književnici, istoričari, lingvisti, slikari, kompozitori... dali su se na veliki posao kreiranja zajedniče prošlosti, kreiranja jezika, mitova, folklora. Zašto Srbija toliko kasni u organizaciji društva i države, i u kvalitetu života, kakvi postoje u jednoj Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Češkoj, na primer? Zato što pre stvaranja nacionalne države nije imala građansko društvo. Francuskom revolucijom građanstvo te zemlje je osvojilo javnu vlast u njoj i svoje vrline prenelo na nacionalnu državu, u despotskim kulturama straha od drugog i drugačijeg straha od novog to se nije dogodilo.

Nama su danas u Srbiji kultura i nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, oni imaju još jednu ulogu - pedagošku - i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Kultura i nauka mogu i treba da nam pomognu da izgradimo građansku moral. Već 30 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i t. sl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do proces - građanskog zaključivanja - koji je jednak načinu - naučnog zaključivanja. Građanska=Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici nego da bismo civilizovano preživeli! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

***

 

Primer je to pravog patriotizma – iza kojeg ostaju trajna dela – a ne prazno “busanje u junačke grudi”, zvona i praporci. Bisa je sprovela u nas tradiciju Napuljske škole, iz 18 veka, na čelu sa Duranteom, A.Skarlatijem gde se učilo pevanje, violina, čembalo, kompozicija itd. a studenti su bili oni koji nisu mogli plaćati školarinu. Tako su stvoreni: Porpora, Vinči, Pergolesi, Jommelli, Traeta, Pičini, Paisjelo... Učeći direkno od muzičkih ikona đaci su ubrzano stekli majstorska umeća koja su dalje prenosila u svet.

 

***

 

Pevače pamtimo po njihovim plodovima - ulogama  - Bisa je bila veličanstvena: Amneris (Aida), Princess di Bouillon (Adriana Lecouvr), Karmen, Didona, Polina... ostvarila je svoje snove i ideale, uvećala svoj etos pomoću strpljivog i upornog rada, tolerancije, učeći od uspešnih, na primer od Brigit Nelson (na premjeri u Metropolitenu 1961.) "opera Aida će biti uspešna samo ako svi pevači i orkestar budu u harmoniji" samo ako ansabl bude "celina", "tim", "pojedinac nije opera"!

 

 

Zoran Stokić

15.01.2021.

 

Nađeno mesto gde je Jovan Krstitelj osuđen na smrt

 

Arheolozi tvrde da su otkrili mesto gde je Jovan Krstitelj osuđen na smrt. Radi se o lokalitetu Maheron u današnjem Jordanu, gde se, prema tvrdnji arheologa, nalazio podijum na kom je Saloma od kralja Iroda Antipe tražila glavu Isusovog preteče.

 

IZVOR: B92 NEDELJA, 10.01.2021. | 13:51 -> 08:10

 

Prema predanju, Jovan Krstitelj, poznat i kao Jovan Preteča, najavio je dolazak Isusa Hrista na zemlju. Biblija, ali i rimski pisac Flavije Josif, svedoče kako je Jovan Krstitelj izgubio život. Upravo je rimski pisac naveo tvrđavu Maheron u blizini Mrtvog mora kao mesto njegovog pogubljenja.

 

Kralj Irod Antipa strahovao je od rastućeg uticaja Jovana Krstitelja, piše Flavije Josif, pa ga je zbog toga pogubio. Biblija navodi kako je Irod Antipa pogubio Jovana u zamenu za ples, prenosi Sputnjik. Biblijska priča govori kako je Irod Antipa želeo da se oženi Irodijadom, bivšom ženom svog brata Filipa, protiv čega je istupio Jovan Krstitelj.

 

Na Irodovom rođendanskom slavlju, Irodijadina ćerka Saloma plesom je oduševila Iroda, pa joj je on za nagradu obećao šta god poželi, a ona je zatražila glavu Jovana Krstitelja. Arheolozi koji istražuju ovaj lokalitet sada tvrde da su našli plesni podijum na kome je doneta ova smrtna presuda. Đeže Vereš, vođa istraživanja, navodi da su otkrili i presto Iroda Antipe. Lokalitet na kom su obavljena nova istraživanja poznat je već decenijama, ali su arheolozi tek sad utvrdili da se radi o Irodovom tronu, naveo je Vereš. Budući da se radi o kraljevskom tronu, jasno je da je u njegovoj blizini bio i plesni podijum na kom je Saloma odigrala smrtonosni ples, tvrdi arheolog.

 

Tim arheologa objavio je u svojoj knjizi i rekonstrukciju izgleda zamka iz vremena kada je pogubljen Jovan Krstitelj. Međutim, mišljenja stručnjaka o ovom otkriću su podeljena. Morten Herning Jensen, norveški stručnjak, autor knjige o Irodu Antipi, navodi da je istorijski moguće da je ovo otkriće ono za šta ga smatra Vereš, piše Live Science. Sa druge strane, Džodi Magnes, profesorka na Univerzitetu Severne Karoline, hvali rad tima arheologa, ali otkriće prema kom je nađen Irodov tron, dovodi u pitanje. Kako kaže, predmet za koji Vereš tvrdi da je tron Iroda Antipe, mnogo je manji od trona njegovog oca Iroda Velikog u zimskoj palati u Jerihonu.

 

Erik Majers, profesor emeritus na Univerzitetu Djuk, opet, navodi da je veoma moguće kako je nađen tron Iroda Antipe. "Po svemu sudeći, nađeno je idealno poklapanje literarnih i arheoloških izvora koji smeštaju pogubljenje Jovana Krstitelja na to određeno mesto. U pitanju je jak 'slučaj' i željno očekujem konačni izveštaj", rekao je Majers.

 

 

***

Kometar

 

***

 

 

Kada je Rimsko carstvo izgubilo sposobost da socijalizuje ljude, kroz primarne vrednosti i norme, u prvi plan su istupili propovednici istočnjačkih religija – po prvi put u antičkom svetu započela je propaganda među masama kao takvim. Ljudi ostavljeni bez bilo kakvog društvenog principa, koji bi im davao smisao života, potpuno izgubljeni, oslonac su pronašli u hrišćanskoj propagandi. Ako bogatsvo ne donosi sreću, doneće je siromaštvo. Ako mudrost nije u stanju da reši naše probleme, spas je u neznanju. Ako nas zakoni i institucije Rimskog carstva ne čine srećnim ljudima, spas je u anarhiji. Kada je antički čovek - društvo i prirodu oko sebe - počeo doživljavati kao neistinu, kao laž – kada je izgubio svaku nadu - ribarima ljudskim dušama put je bio trasiran. Ako ne može da se osloni - na društvo i na prirodno – spas je u nadprirodnom. Ako nema spasa u zemaljskom životu spasenje se nalazi u nebeskom večnom carstvu, nadprirodnom Bogu. U prvoj poslanici Korinćanima: “Pogubiću mudrost mudrih, i razum razumnih odbaciću...” Vekovi pokazaše da oni koji su učili “da ljubav, a ne razum, mora da vlada”, otvoriše put onima koji vladaju pomoću mržnje. Bilo je to pretvaranje očajanja u spasenje, ali po koju cenu? Za hrišćane je čovek koji veruje u sebe u razum (i koji još uvek od sebe nešto očekuje), suštinski grešnik.

 

 

Zoran Stokić

13.01.2021.

 

Nove teorije naučnika: Tamna materija uopšte i ne postoji?

 

Već decenijama astronomi i fizičari teoretišu o tome kako je svemir ispunjen egzotičnim materijalom nazvanim "tamna materija" koji objašnjava čudno gravitaciono ponašanje galaksija i grupa galaksija.

 

IZVOR: B92 PONEDELJAK, 11.01.2021. | 13:07 -> 08:05

 

Tamna materija, prema matematičkim modelima, čini tri četvrtine ukupne materije u svemiru. Ipak, to nikada nije viđeno ili u potpunosti objašnjeno. I dok je postojanje tamnih materija postalo prevladavajuća teorija koja objašnjava jednu od većih misterija svemira, neki naučnici traže alternativno objašnjenje o delovanju galaksija.

 

Sada međunarodni tim naučnika kaže da je pronašao nove dokaze da tamna materija možda uopšte ne postoji, prenosi NBC News. U istraživanju objavljenom u časopisu Astrophysical Journal, naučni izveštaji o malim odstupanjima u orbitalnim brzinama udaljenih zvezda vode jednom zaključku - tamna materija uopšte i ne postoji.

 

Verovatno bi, u tom slučaju, čista matematika mogla da objasni zašto se galaksije ponašaju onako kako se ponašaju, rekla je Stejsi Mego, koja je glavna u odseku za astronomiju na Univerzitetu "Case Western Reserve" u Klivlendu.

 

Novo istraživanje sugeriše da se znakovi slabe gravitacione plime, poznati kao "efekat spoljnog prostora", mogu statistički uočiti u orbitalnim brzinama zvezde u više od 150 galaksija. Autori kažu da taj efekat ne može biti objašnjen teorijama tamne materije, ali može modifikovanom teorijom Njutnove dinamike, MOND.

 

Njutn je svoju teoriju da se objekti međusobno privlače silom koji varira zavisno od njihove mase osmislio na osnovu posmatranja orbita planete. Uz usavršavanja iz Ajnštajnovih teorija u 20. veku, Njutnova teorija i dalje je zapanjujuća tačna, prenosi tPortal. Formulaciju MOND-a je dodatno formulisao 1980-ih godina izraelski fizičar Mordehai Milgrom, kako bi objasnio uočeno odstupanje bez tamne materije.

 

On kaže da gravitacija uzrokuje malo ubrzanje, na tako niskim nivoima da se može videti samo u objektima veličine galaksije. Ovo bi značilo da objašnjenje tamne materije nije potrebno. Do sada je MOND "preživeo" nekoliko naučnih testova, ali većina istraživača ipak i dalje favorizuje teoriju po kojoj postoje tamne materije. Ostaje nam da vidimo da li će ova teorija promeniti "naučnu klimu".

 

***

Komentar

 

***

Fajerabend:”nema ni jedne ideje, ma kako drevne i apsurdne, koja nije kadra poboljšati naše znanje“. Kad naučnik “stvara” “sve je u igri” to je kreativan proces koji uključuje slučajne i iracionalne momente. Antički Grci su smatrali da smrtni ljudi udišu vazduh, a Bogovi udišu "etar" - spoljašnje nebeske sfere su ispunjene "nepropadljivim" etrom i u njemu se kreću planete i zvezde. Dekart je antički etar uveo u fiziku. Njutn je pokušavao da pomoću etra objasni postojanje gravitacije i toplote. Kada je 1905. Majkelson napravio varijaciju Fizovog merenja - kretanja Zemlje u odnosu na etar - zaključio je da se “ne može ustanoviti kretanje Zemlje u odnosu na etar. Brzina svetlosi ne zavisi od kretanja Zemlje”! Uprkos tome Lorenc 1909: "Jedna od najvažnijih naših pretpostavki biće da etar ne samo ispunjava svo prostranstvo između molekula, atoma i elektrona, već i prožima sve te čestice; ako se čestice kreću, etar je uvek u miru". Slično kada je Nobelov komitet 1907. dodelio Majkelsonu nagradu za fiziku, on u svom obrazloženju nije ni spomenuo "ether drift test". Čak i posle objavljivanja svoje opšte teorije relativnosti 1916. - sve negde do 1920. - Ajnštajn je često govorio i pisao da "etar postoji. Saglasno opštoj teoriji realtivnosti, prostor se ne da zamisliti bez etra tj. kontinuuma koji ima neka fizička svojstva". Polako naučnici su "debelokošci" pre nego što odbace neki "pojam" uvešće mnoge "pomoćne" hipoteze ne bi li spasli svoju teoriju.

*

Kod svakog "termina" treba da razlikujemo njegovu: "prirodnu", "intuitivnu"  i "teorijsku" - fazu. Jer problem oko značenja teorijskih termina delom nastaje i zbog samog načina na koji se novi termini uvode u naučnu teoriju. Najčešće se uzima neka već postojeća reč iz prirodnog jezika, kojoj u procesu građenja same teorije intuicija naučnikova nameće jedno novo, najpre zamagljeno, višeslojno značenje, pri čemu sasvim otpada izvorna leksička definicija reči; a onda, kada je teorija već sasvim oformljena, taj termin konačno dobija svoje precizno značenje vezano samo za tu teoriju. Zatim nastajanje nove naučne teorije uvek je praćeno sukobljavanjem suparničkih modela. Tako i sada u kosmologiji postoji više kandidata za „tamnu materiju“: stabilne supersimetrične čestice, masivne čestice sa slabim interakcijama i & a postoje i alternativne teorije koje mogu objasniti tzv gravitacione efekte tamne materije, na primer, one koje se bave modifikacijama gravitacije pri malim ubrzanjima i tsl. Problem savremene fizike i kosmologije je taj što je rasprava oko njihovih naučnih termina uvek vezana za poznavanje "tehničkog jezika" tih struka. Zato sam i ponudio primer sa "etrom" jer je taj primer daleko lakši za sagledavanje. Fresnelova teorija (koju je podržavao Lorenc) je podrazumevala je postojanje „etarskog vetra“ a suparnička škola Stoksova je tvrdila "da na površini Zemlje nema etarskog vetra" (koju je podržavao Majkelson). 

 

 

Zoran Stokić

11.01.2021.

 

 

Nauka i svemir: Stiven Hoking, čovek koji je tražio "teoriju svega“

 

Uprkos teškoj bolesti, Hoking je postao jedan od najuglednijih naučnika savremenog doba.

 

IZVOR: BBC PETAK, 8.01.2021. | 17:44

 

Uprkos neprekidnoj borbi sa bolešću motornog neurona, Stiven Hoking je postao jedan od najcenjenijih i najslavnijih naučnika svoga vremena. Izuzetno duhovit i spreman na šale na sopstveni račun, Hoking, preminuo 2018. u 76. godini, bio je popularni ambasador nauke i uvek je pazio na to da najšira javnost ima jasan uvid u njegov rad.

 

Njegova knjiga "Kratka istorija vremena" neočekivano je postala bestseler iako nije jasno kako je toliko mnogo ljudi uspelo da je pročita do kraja. Pojavio su u mnogim popularnim TV serijama i pozajmio svoj sintetizovani glas raznim audio snimcima.

 

Stiven Vilijem Hoking rođen je 8. januara 1942. godine. Njegov otac, istraživački biolog, odselio se sa njegovom majkom iz Londona da bi izbegao nemačko bombardovanje. Hoking je odrastao u Londonu i Sent Olbansu i, nakon što je stekao diplomu iz fizike na Oksfordu, išao na Kembridž na postdiplomske istraživačke studije iz kosmologije.

 

Kao tinejdžer je uživao u jahanju i veslanju, ali dok je bio na Kembridžu postavljena mu je dijagnoza jednog oblika bolesti motornog neurona od koje će ostati potpuno paralisan. Dok se spremao da se oženi sa svojom prvom ženom Džejn 1964. godine, njegovi lekari mu nisu dali još više od dve-tri godine života. Ali bolest je napredovala sporije nego što se očekivalo. Njih dvoje su dobili troje dece, a 1988. godine - iako je Hoking tada već mogao da govori samo uz pomoć sintetizatora glasa posle traheotomije - završio je "Kratku istoriju vremena" - vodič kroz kosmologiju za početnike.

 

Knjiga se prodala u više od 10 miliona primeraka, mada je njen autor bio svestan da je nazivaju "najpopularnijom nepročitanom knjigom". Tokom čitave karijere dobijao je počasne diplome, ordenje i nagrade, a 1982. godine primio je i orden Reda britanske imperije. Navodno mu je devedesetih ponuđena i titula viteza, ali je kasnije obelodanjeno da ju je odbio zbog problema sa vladinim finansiranjem naučnih projekata.

 

Slavna ličnost

 

 

Hoking je otkrio fenomen koji je postao poznat kao "Hokingova radijacija", kada crne rupe ispuštaju energiju i pretvaraju se u ništavilo. Bio je slavan po izuzetnoj sposobnosti da vizualizuje naučna rešenja bez proračuna ili eksperimenta. Ali možda je najviše pažnje privukla njegova "teorija svega", koja sugeriše da se univerzum razvija prema jasno definisanim zakonima.

 

"Ovaj kompletni set zakona može da nam pruži odgovore na pitanja kao što su kako je nastao univerzum", rekao je on. "Kuda se kreće i da li će imati kraj? A ako hoće, kako će se tačno okončati? Ako nađemo odgovore na ta pitanja, zaista ćemo spoznati božji um." Hokingov status slavne ličnosti potvrdili su čak i Simpsonovi - opisan je kako pije u baru sa Homerom, sugerišući da bi čak mogao da ukrade Homerovu ideju da je univerzum oblika krofne. Pojavio se u specijalnom dokumentarcu o BBC-jevoj humorističkoj seriji "Crveni patuljak", u kom je govorio o tome zašto voli seriju, a pojavio se i u "Zvezdanim stazama: Sledećoj generaciji" kao hologram samog sebe.

 

Rok grupa Pink Flojd iskoristila je njegov prepoznatljiviji sintetizovani glas za uvod u pesmu "Keep Talking" na njihovom albumu iz 1994. godine "The Division Bell".

 

Ne dozvolivši da ga njegovo fizičko stanje omete, nastavio je da radi kao Lukasovski profesor matematike na Univerzitetu u Kembridžu, a 2001. godine objavljena je njegova druga knjiga "Kosmos u orahovoj ljusci".

 

Nepredvidiv

 

 

Verovao je da je od svoje bolesti imao neke koristi; tvrdio je da mu je život bio dosadio pre nego što se razboleo. Ali zbog svog stanja neizbežno je bio upućen na druge.

 

Često se zahvaljivao ženi, koja se starala o njemu više od 20 godina, a prijatelji i rođaci bili su šokirani kad ju je ostavio zbog jedne od svojih medicinskih sestara, Elejn Mejson, sa kojom se oženio 1995. godine. Njih dvoje su se kasnije razveli 2006. godine. Hoking je do 2000. godine postao česti posetilac hitnog prijema bolnice Adenbruk u Kembridžu, tražeći lečenje za raznovrsne povrede.

 

Policija je saslušala nekoliko ljudi povodom optužbi da je tokom godina bio izložen verbalnom i fizičkim zlostavljanju. Bio je poznat kao nepredvidivi, gotovo nemarni vozač svojih električnih invalidskih kolica, a insistirao je da njegove povrede nisu nastale tokom zlostavljanja. Ništa nije preduzeto po tom pitanju.

 

Postao je 2007. godine prvi kvadriplegičar koji je iskusio bestežinsko stanje u tzv. "kometi povraćke", modifikovanom avionu posebno dizajniranom da simulira nultu gravitaciju. Rekao je da je to uradio da bi podstakao interesovanje za svemirska putovanja i rezervisao sedište u Virdžinovom galaktičkom suborbitalnom svemirskom avionu ser Ričarda Brensona. "Verujem da životu na Zemlji konstantno preti uništenje u katastrofama kao što su iznenadni nuklearni rat, genetski modifikovan virus ili neka druga opasnost. "Mislim da ljudska rasa nema budućnost ako ne otputuje u svemir - zbog toga želim da podstaknem interesovanje javnosti."

 

Film "Teorija svega" pojavio se 2014. godine, snimljen na osnovu svedočanstva Džejn Hoking o njihovom upoznavanju i braku. Hoking je lično sreo Edija Redmejna u sklopu glumčevih priprema za ulogu slavnog naučnika.

 

U seriji na televizijskom kanalu Diskaveri, rekao je da je savršeno racionalno pretpostaviti da negde drugde postoji inteligentni život, ali je upozorio da bi vanzemaljci mogli samo da dođu da iskoriste resurse Zemlje i produže dalje. Hoking je takođe predvideo kraj čovečanstva od globalnog zagrevanja, velike komete ili novog virusa. Sarađivao je sa ruskim investitorom Jurijem Milnerom 2015. godine na projektima pronalaska dokaza o postojanju vanzemaljskog života. Jednom je napisao da ima bolest motornog neurona gotovo čitav svoj život, ali da ga to nije sprečilo da ima atraktivnu porodicu i da bude uspešan u svom poslu."To samo pokazuje", rekao je "da čovek nikad ne sme da izgubi nadu."

 

 

Kratka istorija Stivena Hokinga

 

 

Veoma normalan mlad čovek

 

Hoking je rođen 8. januara 1942. godine i odrastao je u Sent Olbansu, kao najstariji od četvoro braće i sestara. Njegov otac je bio istraživački biolog, a njegova majka sekretarica pri medicinskom istraživanju, tako da ne iznenađuje što je počela da ga zanima nauka. Kao studenta ga je privlačila fizika i matematika, jer je verovao da one nude suštinske uvide u prirodu sveta. Ali ništa ga nije izdvojilo kao posebnog među njegovim drugovima iz klupe ili tokom prve godine studija na Univerzitetu u Oksfordu.

 

1965. - Stiven se ženi sa Džejn

 

Vajld Stiven je diplomirao fiziku na Oksfordu, a postdiplomske studije započeo na Kembridžu. Njegov vlastiti univerzum proširio se kad je zaprosio buduću suprugu. Džejn je takođe bila iz Sent Olbansa i bila je redovna studentkinja savremenih jezika. Upoznala je Hokinga na novogodišnjoj žurki, pre nego što mu je bila postavljena dijagnoza. Njih dvoje su odlučili da se venčaju naprečac, zato što nisu znali koliko je Stivenu ostalo da živi. Kako se Stivenovo zdravlje pogoršavalo, počeo je da hoda uz pomoć štapa. Džejn, koja je bila dve godine mlađa od svog verenika, morala je da traži specijalno izuzeće sa svog koledža jer studentima u to vreme obično nije bilo dozvoljeno da se venčavaju.

 

1966. - Novi način razmišljanja o svetu

 

Hoking je izbegao ograničenja svog invaliditeta obučivši mozak da funkcioniše na potpuno nov način. Kako su počeli da mu otkazuju udovi, razvio je u svom umu nov način vizuelizacije problema da bi na taj način došao do rešenja umesto da mora da piše jednačine. Neki od njegovih kolega sugerisali su da je ovaj način razmišljanja doveo do njegovih najvećih otkrića. Hoking je tada radio na jednoj od najbizarnijih ideja nauke - crnim rupama.

 

Kao ekstremno predviđanje Ajnštajnove teorije relativnosti, one nastaju kad se ogromne zvezde smanje na nultu veličinu i beskrajnu gustinu - poznatu kao "singularitet".

 

1970. - Mogu li crne rupe da ukažu na to kako je nastao Univerzum?

 

Hokingov rad na crnim rupama pomogao je da se dokaže ideja o Velikom prasku prilikom nastanka Univerzuma. Nastala četrdesetih, Teoriju o Velikom prasku i dalje nisu prihvatali svi kosmolozi. Radeći sa matematičarom Rodžerom Penrouzom, Hoking je shvatio da su crne rupe kao obrnuti Veliki prasak - a to je značilo da su matematičke formule kojima je opisao crne rupe takođe opisivale i Veliki prasak. Bio je to ključan trenutak za dokazivanje da se Veliki prasak stvarno desio.

 

1974. - U potrazi za osnovnim zakonima fizike

 

Hoking je shvatio da bi crne rupe mogle da budu način da se objasni sveti gral fizike: ujedinjena teorija koja kombinuje opštu relativnost sa kvantnom mehanikom. Ove dve moćne ali nepomirljive teorije opisuju univerzum zasebno na kosmičkom nivou i na nivou subatomskih čestica. Hokingov pokušaj da ih ujedini doveo je do iznenađujućeg rezultata - da crne rupe mogu da sijaju. Ovaj efekat danas je poznat kao "Hokingova radijacija". Taj rad učvrstio je njegovu reputaciju ključnog mislioca svoje generacije. On je 1974. godine izabran za člana Kraljevskog društva, u 32. godini, kao jedan od najmlađih ljudi koji je doživeo tu počast.

 

1979. - Hoking odabran za naslednika Isaka Njutna

 

U 35. godini Hoking je postao Lukasovski profesor matematika na Kembridžu - što je položaj koji su držali neki od najvažnijih fizičara iz Velike Britanije, uključujući Isaka Njutna. Dostigao je vrhunac intelektualnog dostignuća uprkos činjenici da je bolest motornog neurona satrla njegovo telo. Više nije mogao da hoda, niti sam da se hrani, i što je koristio električna invalidska kolica da bi se kretao i toliko je otezao sa govorom da je mnogima bilo teško da ga razumeju.

 

1985. - Stiven gubi glas, ali pronalazi novi

 

Dok je bio u Ženevi, Hoking je hitno primljen u bolnicu sa smrtonosnom upalom pluća. Život mu je visio o koncu. Doktori su mogli da spasu Stivenoj život samo ako na njemu izvedu operaciju koja ga je lišila sposobnosti govora. Sada je mogao samo da komunicira dizanjem obrva. Njegovi prijatelji su mu pomogli da krene da koristi revolucionarni sintetizator govora koji mu je podario novi prepoznatljivi glas. Jedan od njegovih prvih zahteva kad je ovladao ovim sistemom bio je da mu neko pomogne da završi novu knjigu na kojoj je radio.

 

1988. - Kratka istorija vremena

 

Hokingov uvod u kosmologiju jedna je od najprodavanijih knjiga svih vremena. Hoking je želeo da objasni svoj rad javnosti i usput zaradi novac kako bi izdržavao porodicu dok mu se zdravlje pogoršavalo. "Kratka istorija vremena" bila je bestseler čitave četiri godine. Hoking smatra da se njen uspeh krije u omogućavanju ljudima da razumeju krupna filozofska pitanja, ali priznaje da je prodaju potpomoglo interesovanje za njega kao čoveka. Knjiga se prodala u više od devet miliona primeraka. Pretvorila je Hokinga u slavnu ličnost i izmenila mu život.

 

1995. - Stiven se ženi drugi put

 

Posle 25 godina braka i troje dece, Stiven i Džejn Hoking su se rastali i razveli. Stiven se oženio medicinskom sestrom Elejn Mejson. Kako je Hokingovo ime postajalo slavno, njegov porodični život je patio. Slava i bolest pokazali su se kao prevelik teret. Hoking je opisao svoj novi odnos sa Elejn Mejson kao "strastven i buran". Njegov drugi brak potrajao je jedanaest godina. Kao razlog njegovog konačnog raspada naveo je pritisak njegove bolesti.

 

1999. - Ikona popularne kulture

 

Stiven je 1999. godine postigao ono što mnogo stvaraju njegovim vrhunskim priznanjem: svoje prvo gostovanje u Simpsonovima. U tom trenutku već je bio ikona popularne kulture, slavan po javnim napisima i epizodnim pojavljivanjima baš kao i po naučnim radovima. Vodio je dokumentarnu seriju "Univerzum Stivena Hokinga", gostovao je u "Zvezdanim stazama: Sledeća generacija" i pozajmio glas na albumu Pink Flojda "The Division Bell". I nastavio je da objavljuje popularne naučne knjige.

 

2004. - Paradoks informacija o crnim rupama

 

Hokingov rad na crnim rupama se nastavio. On je 2004. godine smislio novu smelu ideju, oko toga da li crne rupe krše zakone fizike. Jedna od ideja na kojima se zasniva kvantna teorija jeste da fizička svojstva subatomskih čestica (ili 'informacije') ne mogu da se unište. Godinama je Hoking tvrdio da crne rupe ne uništavaju informacije, ali nije pokazao kako. Na jednoj konferenciji svi su očekivali prkosnu odbranu njegovih ideja. Umesto toga, Hoking je napravio iznenađujuće radikalan zaokret. Njegova kontroverzna nova teorija - da se informacije emituju u druge univerzume - demonstrirala je da on još uvek radi na izgradnju vlastite slike o Univerzumu.

 

2009. - Stiven najavljuje da se "neće povući"

 

Kao što su zahtevala pravila Univerziteta u Kembridžu, Hoking je napustio položaj Lukasovskog profesora matematike kad je napunio 67 godina. U tom trenutku više nije mogao da koristi ruke da bi upravljao invalidskim kolicima i mogao je da komunicira samo pomeranjem mišića obraza da kontroliše svoj sintetizator govora. Međutim, najavio je da namerava da se i dalje bavi svojim radom. U nemogućnosti da preuzme administrativna zaduženja najviših naučnika, mogao je samo da nastavi da radi ono što najbolje ume - da misli. Preuzeo je novi položaj na Kembridžu i nastavio da objavljuje članke u vodećim časopisima.

 

2010. - Velika zamisao

 

U bestseler knjizi "Velika zamisao", Hoking je izneo još smelih tvrdnji o lovu na teoriju svega. Hoking je podržao radikalnu novu ideju: M-teoriju. Ona predviđa da postoji mnogo univerzuma i da ne postoji teorija svega koja bi opisala naš konkretni Univerzum. Umesto toga, zakoni fizike su različiti u različitim univerzumima; naš je sasvim slučajno onaj u kom su uslovi pogodni za život. Zaključci M-teorije bili su neprihvatljivi za mnoge koji su proveli čitave živote u potrazi za teorijom svega, a neki fizičari odbacuju M-teoriju kao puku spekulaciju.

 

2014. - Hoking na velikom ekranu

 

U "Teoriji svega", Edi Redmejn je ostvario Oskarom nagrađeno tumačenje Hokinga. Film je bio zasnovan na knjizi "Putovanje do beskonačnosti: Moj život sa Stivenom" Stivenove prve žene Džejn. Džejn i Stiven su sarađivali sa filmskom ekipom, a on je dozvolio da se njegov glas koristi u filmu. Sam Hoking je hvalio film i tvrdio da je imao problema da razlikuje fotografije iz svog ranog života od fotografija Redmejna. Film je postao trajno svedočanstvo o Stivenovoj sposobnosti da podjednako inspiriše i naučnike i javnost.

 

2018. - Neverovatan život

 

Profesor Hoking je umro u martu. Pedeset pet godina se opirao bolesti koja je trebalo da ga ubije za pet. Vreme koje je proveo od svoje dijagnoze nije bilo puko preživljavanje - tad je proizveo sav svoj rad koji će promeniti svet. Njegove briljantne ideje unapredile su Ajnštajnove ideje i uvele Hokinga u panteon velikih savremenih fizičara. Njegova iznenađujuće prodavana knjiga i legendarna pojavljivanja u popularnoj kulturi možda su ga predstavili i omilili široj javnosti, ali njegove ideje o gravitaciji, crnim rupama i Velikom praksu ostaće njegovo najveće nasleđe.

 

 

***

 

Komentar

 

***

 

 

Ikone nauke poput Njutna i Hokinga su nam pokazae da stvarni problemi nisu fizička ograničenja koja nam nameće spoljni svet već su to ograničenja našeh duha; mi stvaramo ta naša ograničenja, te ih mi takođe, kritički, možemo i razoriti. Njutn je “razorio” Aristotelov i Kartezijanski model nauke i stvorio novi. Naučne teorije  objašnjavaju jedne karakteristike, a zapostavljaju druge. One prepoznaju neka svojstva kao bitna i onda stvaraju njihove opise koji se neće menjati sa promenom tačke gledišta. Za kretanja objekata koji nisu „srednjih veličina i brzina“ Ajnštajn je u relativnosti sjedinio objekte vreme i prostor u prostor–vreme; i dok je Njutnova dinamika dopuštala beskonačne brzine i trenutno dejstvo na daljinu u relativnosti toga nema. Na tom tragu se kretao Hoking koji, iako nije svešteno lice, 1979. postaje prof Lukasovske katedre; 1669. Njutn je postao prvi Lukas prof  zahvaljujući, inteletualnom poštenju, prof  Barovu  (zbog koga je fondacija osnovala novu Lukas katedru, da bi baš on na njoj upoznao Engleze s novostima pariske kartezijanske geometrije); on je predao katedru anonimnom asistentu koji nije hteo da se zamonaši (a pride se bavio i oživljavanjem Arijevih religijskih teza, kreirajući novih 12 simbola vere i izvodio nebrojene alhemijske eksperimente), a kod  kralja Čarsa II, se založio da Krune donese zakon da prof matematike na Triniti koledžu ne moraju biti sveštenici. I Kruna je donela traženi zakon.

 

 

Zoran Stokić

8.01.2021.