Tekst „Nemačko bekstvo od slobode“
(mali prilog povodom 80-to godišnjice dolaska
Hitlera na vlast u Nemačkoj)
Nemačko bekstvo od slobode
AUTOR:
ZORAN STOKIĆ
„Hitlerova ‘revolucija’ - a u tom
pogledu
i Musolinijeva - zbila se pod zaštitom
postojeće moći i njeni omiljeni objekti
bili
su oni koji se nisu mogli braniti“
Erih From
Fromovu
knjigu „Bekstvo od slobode“, koja se bavi genezom nacizma u Nemačkoj tako što
čitav psihološki proces postavlja na društvene osnove, nećete naći u našim
knjižarama, kao ni Poperovu „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, koju je
on počeo da piše onog trenutka kada je čuo da je Hitler okupirao njegovu rodnu
Austriju. (No, pošto je samog Hitlera prezirao, Poper kaže: "nisam hteo da
ga počastvujem raspravljajući sa njim. Umesto toga, raspravljao sam s onim
velikim misliocima koji su prvi napali demokratiju i slobodu: sa filozofima Heraklitom,
Platonom, Hegelom i Marksom.") Te knjige-opomene za sve buduće
"totalitarizme i tiranije u svim oblicima, bilo da dolaze s desna ili s
leva" nećete, dakle, naći u našim knjižarama, ali ćete na policama gde bi
one morale stajati naći Hitlerov "Majn kampf", "Protokole
sionskih mudraca" i slične, knjige koje se uvek iznova i iznova
doštampavaju, a čija je prava funkcija da zagađuju mozak naše omladine. I tako
će biti sve dok u nas budu opstajali stereotipi kojima živimo okovani. Na
pitanje kako je Hitler stekao apsolutnu moć nad tako velikom državom svi nam
horski odgovaraju: lukavstvima, podvalama i silom. „Mudrošću“ takvih stereotipa
ti horovi nas parališu i odmažu da prepoznamo metamorfoze fašizma kroz njegova
brojna nova lica. Analizu nismo završili u trenutku kad smo upoznali sve gorke
plodove hitlerizma: kritička kultura učenja na greškama, radi njihovog
izbegavanja u budućnosti, traži od nas da se upoznamo i sa dubokim korenima, i
sa moćnim stablom, i sa isprepletanim granama te famozne biljke kao jednog
retrogradnog društvenog organizma.
„Duh
kulture“ uticao je na svest i podsvest ljudi u Nemačkoj tako da oni počinju da
osećaju neodoljivu potrebu da „pobegnu od slobode“. Kako i zašto se to
dogodilo?
Kao
što je pokazao Maks Veber, građanska srednja klasa je postala stub modernog
kapitalističkog razvoja u zapadnom svetu. Primetimo da u srednjovekovnoj
teoriji, međutim, nije bilo mesta ni za kakvu ekonomsku delatnost koja nije
povezana sa nekim moralnim ciljem: u ta vremena čovek je imao pravo da teži
sticanju onolikog bogatstva koliko mu je bilo potrebno za opstajanje u svom
položaju. Težnja ka većem bogatstvu nije se smatrala preduzimljivošću, već lakomošću,
a lakomost je bila smrtni greh. Ekonomski elementi razvoja kapitalizma uništili
su takav srednjevekovni društveni sistem, a s njim i stabilnost i relativnu
bezbednost koje je on pružao ljudima. Osim toga, srednja klasa nije više mogla
naći svoje usidrenje ni u duhu renesanse, već ga je našla u duhu reformacije.
Luter i Kalvin su crkvu lišili njenog autoriteta i preneli ga na pojedinca. To
se često smatra jakim razlozima za pohvalu te strane Luterove doktrine, pošto
je ona doprinela razvoju političke i duhovne slobode modernog društva. Drugu
stranu te „medalje slobode“ koju je doneo protestantizam čini osećanje
izdvojenosti i nemoći, koje je ta sloboda zapravo donela pojedincu.
Razvitak
kapitalizma uneo je dinamiku u sve društvene klase. U ekonomskom poretku čovek
više nije imao utvrđen položaj koji bi se mogao smatrati njegovim prirodnim,
neospornim položajem. Pojedinac je bio prepušten sebi; sve je zavisilo od
njegovog vlastitog truda, od njegove sposobnosti da optimalno raspolaže
vremenom i radom
Ali
sve veća uloga kapitala, tržišta i konkurencije dovela je do toga da se kapital
od sluge uskoro preobrazio u gospodara; počelo se činiti kao da neka nadlična
snaga upravlja ekonomskom, pa time i ličnom sudbinom ljudi, što u njima počinje
da budi duboku nesigurnost, nespokojstvo.
Ljudima
koji su zakoračili u kapitalizam Luterova reformacija je ponudila spasenje po
veoma velikoj ceni. Ona u njihovu psihu utiskuje crte autoritarnog karaktera:
ljubav prema autoritetu i, u isti mah, mržnju prema onima koji su nemoćni.
Nijedan „spoljni“ terač nije ljude naveo da izgaraju u radu kao ovaj Luterov (i
Kalvinov) „unutrašnji“ terač. Jer čim je pojedinac izgubio osećanje ponosa i
dostojanstva, on je bio psihološki pripremljen da izgubi i ono osećanje
proizišlo iz srednjevekovnog pogleda na svet, tj. da su čovek, njegovo duhovno
spasenje i njegovi duhovni ciljevi svrha života; on je sada bio pripremljen da
prihvati ulogu koja je od njegovog života načinila sredstvo za svrhe izvan
njegove ličnosti. Znači, oslobađajući ljude od autoriteta crkve, Luter ih je na
psihološkoj ravni nagonio da se potčine jednom mnogo svirepijem autoritetu,
autoritetu samog boga, ističući neprestano da su potpuna potčinjenost čoveka
(koji je po prirodi zao) i ukidanje njegovog ličnog „ja“ neophodan uslov za
spasenje. Luterova „vera“ je bila uverenje u ljubav uslovljenu predajom, a to
rešenje ima mnogo toga zajedničkog s načelom o potpunom potčinjavanju pojedinca
državi i vođi. Strahopoštovanja i ljubavi prema autoritetu ima i u Luterovim
političkim ubeđenjima. Mada se borio protiv autoriteta crkve, Luter je učio
ljude da se potčinjavaju autoritetu kneževa: „Knez treba da ostane knez ma
koliki tiranin bio.“ A kada narod pređe granicu poštovanja kneževog autoriteta,
Luter će zagrmeti u jednoj od svojih dijatriba: „Stoga, ko god može, neka
udara, ubija i kolje, krišom ili otvoreno“, opominjući da ništa „ne može biti
zaraznije, ubitačnije ni paklenije od buntovnika. Baš kao da čovek ubija besnog
psa; ako ti ne napadneš njega, on će napasti tebe, pa tako i čitavu zemlju.“
Bili
su ovo dobri temelji za razvoj sadomazohističkih psiholoških činilaca. A
pogotovu ako su patrijarhalno autoritarno porodično vaspitanje i sistem
društvenog obrazovanja dodavali ulje na vatru verskom. Vaspitanje i obrazovanje
nisu prazni simboli, već mogu biti i moćno političko oruđe, instrument klasne
vladavine, neophodan za održavanje stabilnosti te vladavine. Školsko
obrazovanje je samo u tragovima sledilo geteovsko-kantovski način obrazovanja
koji se oslanjao na Sokratovo „ne naškodi, pruži mladima ono što im je
najpotrebnije da bi postali nezavisni od nas i sposobni da sami izaberu“, a
većinski je sledilo fihteovsko-hegelovsku didaktiku, koja je nudila etiku slave
i sudbine, zasnovanu na klasici s njenim romantičnim pogledom uprtim u istoriju
moći. Kolektivni egoizam zauzima mesto drugih individua, s tim da se ne
priznaje građanski individualni moral, jer - kako propoveda Hegelov
platonizovani kolektivizam - države i nacije su „realnije“ od individue. Izbor
je bio „dominirati ili se pokoriti“, ili biti Veliki Čovek, Vođa, Heroj koji se
rve sa sudbinom i stiče slavu ili pripadati „masama“ podređenim za vođstvo i
žrtvovati se višim razlozima kolektiva, krvi i tla! Država je zakon, moralni
kao i pravni. Dakle, država ne može biti predmet nijedne druge norme, naročito
ne merila građanskog morala! Njen jedini sudija je istorija Sveta. „Nema etičke
ideje iznad države.“
Pre
Prvog svetskog rata pojedinac je u Nemačkoj još osećao da pripada jednom
stabilnom društvenom i kulturnom sistemu u kome je zauzimao određeno mesto.
Njegovo potčinjavanje i odanost postojećim autoritetima predstavljali su
zadovoljavajuće rešenje njegovih mazohističkih stremljenja. Posle rata ova
situacija se znatno izmenila. Na prvom mestu, ekonomsko propadanje stare
srednje klase nastavilo se bržim tempom; ono je ubrzano inflacijom, koja je
dostigla vrhunac 1923. (kao i 1929), što je gotovo potpuno uništilo plodove
mnogogodišnjeg rada. Ekonomsko propadanje sve je više povezivano sa porazom u
ratu i padom monarhije. Nižem srednjem malograđanskom sloju istrgnut je tako
tepih ispod nogu i oni su spas potražili u idejama nacionalsocijaliste Hitlera,
sa kojim su delili isti sado-mazohistički karakter koji je mrzeo nemoćne, na
primer Vajmarsku republiku, zato što je ona bila slaba, a divio se snažnima, na
primer industrijskim i vojnim vođama, zato što su bili moćni. Hitlerov dolazak
podržavan savezom elita „mača, pera i fabričkog dimnjaka“ pao je na plodno
psihološko tle koje kao da je jedva čekalo njegov dolazak među Nemce. Mnogi
nemački hrišćani protestanti, mnogi pripadnici niže srednje klase, mnogi
intelektualci su u nacionalsocijalizmu videli nešto poput nove objave, a u
Adolfu Hitleru novog Lutera, ili čak Isusa Hrista, koji će hrišćanstvo povezati
sa nemstvom.
Kada
je Nemačka istupila iz Lige naroda bilo je to zato - kaže Hitler narodu, a on
je bio pripremljen da mu veruje - da bi se „učvrstio mir u svetu“. Možda je
jedan od najvećih cinizama onaj kada Gebels drži govor na Kantovom grobu i
veliča njegovu knjigu „Svetski mir“! „Da je u svom istorijskom razvitku nemački
narod posedovao ovo grupno jedinstvo, kao što su ga imali drugi narodi, nemački
Rajh bi danas bio gospodar zemljine kugle.“ Nemačko gospodarenje svetom moglo
bi, kako pretpostavlja Hitler, dovesti do „mira koji nije poduprt palminim
grančicama plačljivih pacifističkih profesionalnih narikača, već do mira
utemeljenog pobedničkim mačem jednog naroda gospodara zahvaljujući kome je svet
stavljen u službu više kulture“. Kao i u svakoj ideologiji teorije zavere, ni
kod Hitlera nema nijednog čina nacističkog tlačenja koji nije objašnjavan kao
odbrana od tuđeg tlačenja.
Rad
vekova pripremio je Nemce da u vremenima posle raznih nacionalnih katastrofa -
poraza u Prvom sveskom ratu, gubitka monarhije, hiperinflacije, srozavanja svih
autoriteta, počev od Kajzera, oficira, parlamenta, pa do učitelja, sveštenika,
roditelja - pronađu novi autoritet u Hitleru, te mu omoguće na taj način da se
njegova ideologija poistoveti sa nemačkom državom. Čim se on jednom dokopao
državne vlasti, borba protiv njega značila je u suštini isključivanje iz
nemačke zajednice; kada su druge političke partije bile ukinute, kada su
zacarovale crne liste, a knjige spaljivane, kada su na geteovskoj tradiciji
vaspitani intelektualci masovno emigrirali, a nacistička partija postala
sinonim Nemačke - opirati se njoj značilo je opirati se Nemačkoj. Faraonska
ovlašćenja su Hitleru omogućila da za 12 godina vladavine svog „teatra
okrutnosti“ oslobodi najrazornije sile nesvesnog. Kao što je o tome na
nirnberškom procesu svedočio Šper, „Hitlerova diktatura razlikovala se u jednoj
temeljnoj tački od istorijskih prethodnica. Pomoću tehničkih naprava kao što su
radio i zvučnik, osamdeset miliona ljudi bilo je lišeno samostalnog
razmišljanja. Pređašnjim diktatorima su trebali visoko-kvalifikovani pomoćnici,
čak i na najnižim položajima, to su bili ljudi koji su mogli misliti i delovati
nezavisno od vođe, a Hitlerov totalitarni sistem je uspeo da mehanizuje sistem
komandovanja tako da oni postanu nekritički primaoci naređenja.“
Istorijski
primeri nas uče da su jedina brana protiv takvih moći razaranja raslojene
državne institucije (zakonodavna, sudska i izvršna) i građani koji su sposobni
da se koriste zdravim razumom i kritičkim mišljenjem.
Autor
je profesor Beogradskog univerziteta
01/03/2013
18:26 | Osamdeset godina od dolaska na vlast: Adolf Hitler - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/vikend/nemacko_bekstvo_od_slobode.26.html?news_id=256616#sthash.QjSOc2aI.dpuf
