Kuda vodi ideološka zaslepljenost

"Planeri /u totalitarnim državama/ previđaju činjenicu da je lako centralizovati moć, ali da nije moguće centralizovati znanje. Pokušaj da se upravlja ljudskim mozgovima u krajnjem ishodu mora uništiti znanje; što se više dobija na moći, više se gubi na znanju".

Karl Poper

U doba buđenja nove vrsta znanja koje će biti temelj i kičma nove civilizacije, tj. u doba kada se u Vizantiji obnavljaju a u Evropi počinju da se osnivaju prvi univerziteti, Sveti Sava je — vizionarski naslućujući da je započela potpuno nova era, era "vladavine idejama" — izašao pred naš narod sa knjigom u ruci da ga pouči i prosveti. Uvodeći svoj narod u mediteranski kulturni krug, Sveti Sava se nije plašio da će Srbi biti "pogrčeni" ili "romanizovani" te da će izgubiti svoje ime i svoj jezik. Nije se plašio zato što je, s jedne strane, znao da naći se unutar civilizacijskog kruga znači biti zaštićen, a sa druge strane zato što je verovao u sposbnosti svoga naroda.

Današnji komunistički režim pred srpski narod ne samo da ne izlazi sa knjigom u ruci i ne samo da nema nameru da Srbiju uvede u današnji civilizacijski krug — a to je kruz zapadnih demokratskih i na savremenoj nauci zasnovanih država — već sa tim državama ratuje; a — kad bi samo mogao to da sprovede — sve bi naučne knjige  na svetu na lomači gorele. Kao sušta suprotnost Svetom Savi, ovaj režim se osvedočio kao neko ko nije u stanju da bilo šta uspešno predvidi. Zašto je to tako? Pre svega zato što režimski ljudi nisu uspeli da u veku "vladavine naučnim idejama" odmaknu u obrazovanju dalje od crne i bele magije, od alhemije, astrologije i istoricističkog proricanja uz sve­srd­nu pomoć marksističke dijalektike. A svaka ideološka zaslepljenost nuž­no vodi osipanju znanja. Za razliku od stabilnih temelja na kojima po­čivaju nova nauka i otvorena liberalna društva, marksistička dijalektika i komunistička društva počivaju na sveopštoj zbrci kategorija vrednosti i saznanja. Da li se tome treba čuditi? Ne, ni najmanje, ako se zna da su i naši komunisti, umesto da se bave naukama, oberučke prihvatili prečice — surogate nauke — populističke metafizičke metode Hegela, Marksa i Engelsa. Puko dijalektičko umnožavanje reči pre­tva­ra­lo se kako zna sve o svemu! Ali, kakva je predviđanja davao taj "moćni me­tafizički metod", koji je trebalo da bude vodič i matrica iz koje će mo­ći da se izvedu sva znanja, uključujući tu i sva naučna znanja?

U svojoj disertaciji "O putanji planeta" majstor logike Hegel nije imao nimalo problema da pomoću svog moćnog dijalektičkog metoda 114 godina posle Njutnovih "Principa" dokaže da se planete moraju kretati saglasno Keplerovim zakonima. On je čak izveo dedukciju o stvarnom položaju planeta, ali bez Urana. Promakla mu je, na njegovu žalost, činjenica da je Heršel 1781. godine. bio otkrio planetu Uran. Ali, to nije sve; pomoću svog moćnog metoda Hegel u svojoj disertaciji nije uspeo da predvidi ni postojanje Neptuna. Za razliku od njega, Leverije, koji se držao Njutnove teorije — a ne populističke metafizike — uspeo je da predvidi postojanje nove planete i ona je 1846. godine i otkrivena i dobila je ime Neptun. Po Njutnovoj teoriji, za razliku od Hegelove, planete se ne kreću prema Keplerovim zakonima; planete bi se kretale po Keplerovim elipsama jedino ukoliko jedna drugu ne bi ometale u tom kretanju. A ometaju se. Stoga je Njutn morao da smisli teoriju perturbacije, iz koje proizilazi da se nijedna planeta ne kreće po elipsi.

Nauku od metafizike i pseudonauke najbolje možemo da razgraničimo po uspešnosti predviđanja, a naročito po uspešnosti smelih, neo­če­ki­va­nih predviđanja novih činjenica, koje se ili nisu ni naslućivale, ili su bi­va­le opovrgavane u prethodnim ili rivalskim teorijama. Ilustrujmo ovo još jednim primerom. Kada je 1687. godine Njutn objavio svoju teo­ri­ju ra­cionalne mehanike, postojale su, na primer, dve tekuće teorije u vezi sa kometama. Ona popularnija — metafizička — smatrala je komete zna­kom Božijeg gneva. Manje poznata, Keplerova teorija, smatrala je da su komete ne­beska tela koja se kreću po pravim linijama. A sada, pre­ma Njutnovoj teoriji, neke ko­mete se kreću po hiperbolama ili pa­ra­bo­lama i nikada se ne vraćaju, dok se druge kreću po elipsama. Halej, koji je radio po Njutnovoj teoriji, izračunao je na osnovu posma­tranja de­lića putanje jedne komete da će se ona vratiti za se­damdeset i dve go­dine; u minut je izračunao kada će se ponovo ugledati u precizno od­re­đenoj tački na nebu. To je bilo neverovatno, zadivljujuće pred­vi­đa­nje! I sedamdeset dve godine kasni­je, kada su i Njutn i Halej već odav­no bili mrtvi, Halejeva kometa se vratila tačno o­nako kako je on to bio iz­računao.

Prema tome, možemo zaključiti sledeće. Hegelova metafizička teorija kre­tanja planeta ne samo da nije mogla da pruži nova, neočekivana pred­viđanja, nego nije bila u stanju ni da se uklopi sa do tada doboro po­znatim činjenicama. Njutnova teorija, Ajnštajnova teorija ili, na pri­mer, teorija kvantne mehanike — vodile su ka novim činjenicama; He­ge­lova dijalektika, kao i potonja Marksova, pokazale su se kao teorije pot­puno nesposobne da daju pouzdana predviđanja novih činjenica, ka­ko u prirodnim tako i u duštvenim naukama; štaviše, neprestano su kas­kale iza činjenica i pokušavale da uhvate korak sa nji­ma.

Maksisti i lenjinisti koji su se kretali na tragu Hegelove ideje — "sve što je umno stvarno je" — projektovali su svoje psihološke želje o sve­zna­nju u činjenicu da je njihova "dijalektička teorija saznanja" ap­so­lut­no istinita, pa da je, samim tim, jedini kamen mudrosti koji je čo­ve­čan­stvu potreban. Sve druge konkurentske teorije saznanja, a naročito one ko­je su dolazile iz fizičkih, hemijskih i bioloških nauka, i to od samih nji­hovih tvoraca, budući da su protivurečile "dijalektičkoj teoriji sa­zna­nja", odmah bi bile okvalifikovane kao "idealističke" i "kantovske". Nai­me, da bi se u nauci mogli rešiti brojni novi problemi, bilo je potrebno vra­titi se samim izvorima saznanja, tako da je kraj devetnaestog i ceo dva­deseti vek obeležen činjenicom da su se sami prirodnjaci — ukoliko su želeli da stvaraju nove naučne teorije — morali hvatati u koštac sa pro­blemima teorije saznanja. Ponudili su niz novih teorija saznanja shod­no problemima koje su rešavali. Sve te brojne kritičke teorije na­u­ke iz ideoloških razloga nisu smele biti izučavane u komunističkim zem­ljama. Ideologija se stavila iznad nauke. Kave je posledice izazvalo takvo primitivno ponašanje? U komunističkim zemljama, budući nasilno od­vojena od svoje filozofije i istorije, nauka je nužno morala kopniti. Slič­no se događalo i u Hitlerovoj Nemačkoj. Glupave ideologije koje upor­no žele da nameću granice ljudskom razumu kad-tad upadnu u zam­ke koje su same stvorile. Znanje i totalitarna moć stoje u obrnutoj sraz­meri — što više totalitarme moći to manje znanja, i obrnuto! To­ta­li­tarne države su stoga tehnološki i tehnički sve više zaostajale u od­no­su na liberalna društva.

Ta ere trivijalizacije i stagnacije, čija je glavna odlika intelektualno ne­po­štenje, mogla se odmah, znači, uočiti i kod njenih začetnika. Tako je En­gels — kakve li arogancije! — ni manje ni više nego drugi zakon ter­mo­dinamike i teoriju evolucije, budući da nije mogao da ih izvede po­mo­ću dijalektičkih metafizičkih načela, smatro pogrešnim. Prirodno, ta­kva duhovna klima — intelektualno nepoštenje udruženo sa brkanjem svih mogućih kategorija i vrednosti — u komunističkim zemljama je na­stavila da vlada, jer je bila ugrađena u same temelje države. Tako se, na primer, Lenjin — pošto svojim oskudnim i zastarelim konceptualnim apa­ratom uopšte nije mogao da shvati Mahov radikalni epirizam u fi­zič­kim naukama — ipak nije nimalo ustručavao da ga proglasi štetnim te da zabrani njegovo izučavanje u Rusiji. Samo u totalitarnim drža­va­ma postoji takva mogućnost da jedan laik odlučuje o stvarima profesije. Mah, koji je držao katedru matematike u Gracu, fizike u Pragu i fi­lo­zo­fi­je nauke u Beču, koji je zagovarao ideju o tome da su naučne teorije in­strumenti za predviđanje, našao se na meti Lenjinovih dogmatskih pam­fleta. Ljudska glupost često nema granice; sasvim netačno zaklju­čiv­ši da je Anštajnova teorija specijalne relativnosti prirodan nastavak na Mahovu idealističku filozofiju, Lenjin ni nju nije smatrao poželjnom  u SSSR-u. Glupost, zatim, poput lavine melje sve pred sobom — ako ste podozrivi prema teoriji relativnosti, automatski postaju sumnjive i sve teorije koje su uključene u njeno formulisanje. Tako je totalna di­fe­ren­cijalna geometrija, tj. tenzorski račun, takođe bio nepoželjan i tsl. "Te­oriju relativnosti okruživala je idealistička atmosfera i još je danas okru­žuje", pisao je, na primer, Maksimov 1928. godine u Rusiji; " zbog to­ga je sasvim prirodno što su Ajnštajnova objašnjenja opšte teorije re­la­tivnosti buržoaski elemti primili s oduševljenjem. Nesposobnost na­uč­ni­ka da se oslobodi tih uticaja unutar buržoaskog društva dovela je do re­zultata da princip relativnosti služi isključivo religioznom i me­ta­fi­zič­kom mišljenju." Istorijske činjenice nam, pak, pokazuju da su to­ta­li­tar­ne ideologije u sudaru sa liberalizmom i naukom uvek gubile bitku; do­daj­mo tom uočenom trendu i ovaj primer. Ajnštajn je, posredstvom Si­lar­da, rekao predsedniku SAD 1939. godine da on i njegove kolege ima­ju dokaz da se može napraviti atomska bomba. Rečeno — učinjeno. Pet godina kasnije Klaus Fuks ruskom agentu čije je tajno ime bilo Raj­mond prenosi poverljivu informaciju o tome kako se pravi ta bomba. Da­lje istorijske činjenice, međutim, pokazuju da se ne može stalno ži­ve­ti od krađa tuđih ideja.

Sudar totalitarne i liberalne svesti može se videti i u sledećoj epizodi iz Ajn­štajnovog života. Uvidevši da su prirodne nauke u Rusiji počele slu­ži­ti dijalektičkom materijalizmu, koji je već uveliko bio počeo da koči raz­voj novih fizičkih teorija u toj zemlji, Ajnštajn je uredništvu cen­tral­ne sovjetske komisije, koja se spremala da izda sabrana dela Marksa i En­gelsa, sasvim dobronamerno preporučio da ne objave Engelsovu "Di­ja­lektiku prirode" budući da je potpuno anahrona u odnosu na stare i no­ve fizičke teorije. Dobronamerni gest je, međutim, izazvao suprotan efe­kat; Anštajn je i na sebe lično sada navukao gnev sovjetske partijske in­teligencije. Da ironija bude veća, treba znati da je u Nemačkoj Ajn­štaj­nova relativnost uglavnom bila prikazivana kao "boljševizam u fi­zi­ci". Nešto kasnije, u svojoj ideološkoj zaslepljenosti, smatrajući mo­der­nu fiziku "jevrejskim mahinacijama", Hitler i nacionalsocijalističke vođe ni­su pridavali nikakav značaj nemačkom projektu urana.

Lenjinova knjiga "Materijalizam i empiriokriticizam", neka vrsta sim­bi­o­ze između Engelsove "Dijalektike prirode" i  jednog dela Bolcmanove te­orije odraza, postala je naročito u Staljinovoj epohi svetom knjigom mark­sističke dijalektike. Posmatrano na društvenoj ravni, takva je te­o­ri­ja potpuno izbrisala pojam ljudske slobode. Zato, kada su Borovi i Haj­zen­bergovi radovi iz kvantne fizike srušili osnovne postavke teorije od­ra­za i kada je Ždanov naredio ruskim fizičarima da se obračunaju sa "kan­tovskim mahinacijama Kopenhagenske škole kvantne mehanike" — oni su to i uradili. Tako su dve najvažnije teorije u fizici dvadesetog ve­ka iz ideoloških razloga bile zapostavljene u zemljama komunizma, a na sličan način su prolazile i druge nauke. Partijski zadatak da se ob­ra­ču­nava sa savremenim zapadnim teorijama genetike dobio je Lisenko (bi­olog čiji su lični prijatelji bili Staljin i Hruščov). Sve one koji nisu pri­znavali tačnost njegove dijalektičke teorije genetike on je slao u Si­bir na prevaspitavanje. Podsećam vas na ove tragične događaje unutar SSSR-a zato da biste uvideli šta glupave ideologije mogu da načine od jed­ne države! I nije zapadni blok učinio da Rusija danas više ne bude su­per-sila, nego su sami Rusi, koji nisu bili u stanju da stvore uslove za li­beralizaciju svoje države, odgovorni za njenu stagnaciju. Zato, kada je 1989. godine hladni rat završen, njegov završetak je označio poraz Ru­si­je. I zato, kada je Gorbačov potpisao kapitulaciju, to nije učinio zato što je bio zapadni špijun, nego zato što je prosečna mesečna plata u nje­govoj Rusiji u tom trenutku bila dvadeset maraka.

"Prelom", 23. 2. 2000.

Evo kako izgleda đubre od medija tzv "Blic"

Desi se teška saobraćajna nesreća

"Blic": "AUTOMOBIL LETEO 20 METARA PREKO KANALA Tri mladića poginula u povratku iz noćnog provoda, četvrti u teškom stanju..."

 Inače godine poginulih su: 25, 25 i 30 godina (znači odrasli ljudi). I naravno ispod teksta propuštaju se samo maloumni komentari. Kaže neki čovek (koji se očito vaspitavao na Blic-u):  

"~Mp" : "Zabranite rad kafićima posle 23h i noćnim klubovima,kažnjavajte,oduzimajte dozvole,radite šta god hoćete samo zaustavite ovo ludilo..."

Na to napišem komentar:

"Ali to su odrasli ljudi...

Stižu računi za naplatu...

Kad sam ja godinama slao komentare (koje niko neće da objavljuje) da se s kulturnim i obrazovnim matricama ne sme šaliti (a one su već 26 godina potpuno IZOKRENUTE NAGLAVAČKE) da su one najvažnija stvar u jednom društvu jer SVE ODREĐUJU. Od toga kako mislite...pa do toga kakvu prostorno-vremensku mrežu u mozgu i čulima imate. A BAŠ OD TE PROSTORNO-VREMENSKE MREŽE ZAVISI I KAKO SE KREĆETE, VOZITE...."

A taman posla da ga "Blic" objavi.

Eto naveo sam vam  jedan od bezbroj svakodnevnih primera koji pokazuju kako mediji održavaju Srbiju u "prokletoj avliji"!