Katarza i mediji

Posle ratnih i ličnih katastorfa koje smo preživeli ostao je razoreni moral, jer ratovi nisu ništa drugo do, kako kaže Jung, "psihiče epidemije". Budući da nismo proživeli katarzu (pročišćenje svojih duša), mnogi od nas nisu se oslobodili osećanja krivice, nelagodnosti, odbačnosti, ali ima i onih koji još nisu raskrstili sa iluzijama lažne nevinosti. Bilo kako mu drago, zbog naše kulturne i političke nezrelosti, zbog nesposbnosti da izvršimo lustraciju, mi još nismo objasnili sebi šta nam se to i zašto dogodilo, te koje smo sve greške počinili. A time gradimo idealnu klimu da te iste greške u budućnosti ponovimo. Sve u svemu, mi smo i dalje žrtva fiktivnih i netačnih predstava koje su o svetu stvorile određene političke snage – one koje su u orbitu izbacile Miloševića, one koje nisu bile u stanju da sagledaju objektivnu sliku političke stvarnosti u svetu, one koje su nas zbog te svoje nesposobnosti 1989. god. – umesto u EU i NATO – uvele u seriju ratova. Politički status quo u kome smo zarobljeni održava se na mitu da su ti ratovi iz 90-tih bili neminovnost i da nikakvo miroljubivo rešenje nije bilo moguće. – Ne samo da nisu bili neminovnost, nego je svima koji nisu bili zarobljenici teorija zavere odmah bilo jasno da će ti ratovi upravo najviše naštetiti našim nacionalnim i državnim interesima.

Sasvim je razumljivo da te političke snage, koje ni dan-danas nisu u stanju da reprodukuju objektivnu sliku sveta, ne mogu imati ni svest o tome kolika je cena koju plaćamo zbog izostanka katarze; a ona je nedopustivo visoka. Umesto izgradnje građanskog društva i morala događa se suprotan proces – atomizacija ljudi. Nepoverenje ljudi da postojeće institucije države i društva i način mišljenja koji u njima vlada mogu da im pomognu i reše njihove probleme primoralo ih je da se pojedinačno snalaze kako znaju i umeju kako bi izbegli realnu opasnost da se raspadnu kao ličnosti. Naši psihološki mehanizmi samoodržanja su proradili tako što smo se uputili raznim prečicama – okrenuli se idolima (majčici Rusiji, pravoslavlju), emigraciji, novcu, agresiji, sadizmu, mazohizmu... Znači, nesposobnost elite da se suoči sa "psihičkom epidemijom" ratne prošlosti, koja se prelila u sadašnjost, umesto ka katarzi odvodi nas na puteve daljeg bežanja u iracionalno, transcendentno, bežimo u zabavu i sport, igru, gatanje i vračanje, hrišćansku molitvu, budističku molitvu...

Ali i ti prihološki mehanizmi koje kao pojedinci upražnjavamo samo do izvesne mere mogu da održe naše mentalno zdravlje. Tenzije svakodnevice kod mnogih od nas ipak postaju jače od mehanizama kompenzacije i ti ljudi počinju da klize u psihoze, neuroze, ludilo. Možda je danas poslednji čas da se probudimo, odbacimo iluzije i laži, fikcije i sagledamo stvarnost onakvu kakva je ona zaista bila i kakva jeste. Jedna od poluga koja je u tome trebalo da nam pomogne jesu mediji. A među njima i tzv. nacionalni servis RTS. Umesto da nam pomaže, ta nas televizija i dalje indukuje "negativnom energijom" – dovoljno je pogledati njenu virtuelnu programsku šemu (po kojoj se sav program zapravo odvija u pauzama svakojakih i svakodnevnih sportskih događaja) i taj nakazni filmski program.

Da je u antičkom Rimu postojalo neko sredstvo moćno poput RTS-a, Rim bi nestao sa istorijske pozornice neuporedivo brže. Podsetimo se da je ta imperija u svojoj drugoj fazi, kada je celokupno stanovništvo grada Rima već uveliko vodilo isključivo parazitski život, grad Rim bio grad-medijska arena. Što je život u Rimu bio isprazniji, potreba za masovnim i krvavim zabavama postajala je sve veća. Sve neposredne manifestacije života su postale drugorazredne u odnosu na događaje u areni i cirkusu. Zato na kraju, dok su Vandali nezadrživo nadirali, urlici umirućih branilaca grada na zidinama mešali su se sa urlicima gledalaca iz arene, kojima je više stalo do njihove svakodenvne gladijatorske zabave nego do sopstvene sigurnosti. Ono što su u starom Rimu bili arena i cirkus – to je u Srbiji preko dvadeset godina RTS.

Slike RTS-a svedoče da je život u Srbiji odavno krenuo u pogrešnom pravcu. Čovekov psihički razvoj je višeslojni proces, kojim upravljaju kulturom strukturirani medijumi (jedan od njih trebalo bi da bude i RTS) u koje smo uronjeni. Umesto hijerarhije vrednosti koja bi doprinela našem duševnom i telesnom ozdravljenju, ovaj program nudi afektivnu, mističku i kolektivističku logiku, koja nije pod kontrolom intelektualne i empirijske logike. Ovakav kakav je, ovaj program neizbežno ometa našu decu u njihovom razvoju u humanistički vaspitane zrele ličnosti, doprinosi da oni – umesto u slobodne građane – izrastaju u huligane ili podanike.

Medijski rat koji patriJote i dalje vode protiv SAD može se pratiti u odabiru filmova i serija na tzv. "javnom servisu". Da bi se narodu podsvesno ogadile SAD, biraju se samo oni njihovi filmovi koji obiluju scenama nasilja i samo se oni "vrte" na RTS-u. To svakodnevno posmatranje nasilja stimuliše nasilničko ponašanje kod mladih. Masovna klanja, ubijanja, pljačkanja, drogiranja, scene patološke seksualnosti i silovanja, scene hipertrofiranog nasilja nose daleko veću opasnost nego što izgleda na prvi pogled, one izazivaju ne samo moralno gnušanje kod onih koji to gledaju, nego i nekontrolisani psihofiziološki šok. Činjenica da psihofiziološki šok doživljen u trenutku gledanja filma može izazvati ne samo neprijatnost, već i bol, mora biti uzeta u obzir kod onih koji kreiraju program RTS-a. Zašto taj štetočinski filmski program nije do sada bio javno žigosan od strane suda, strukovnih udruženja (lekara, prosvete, medija), nevladinih organizacija i svih onih ljudi dobre volje kojima je dosta "ratne psihičke epidemije"?

Beograd, 15. 08. 2010.
Dr Zoran Stokić

Uništen građanski moral

Inercija građanskog morala pomogla je Češkoj, Poljskoj i ostalim zemljama real-socijalizma da izvrše lustraciju ljudi i ideja. Kod nas te inercije nije bilo i zato i jesmo tu gde smo.

Moral je stariji od država. Moralne vrednosti i kulturna uverenja – bilo da ih tretiramo kao autonomne ili kao autoritarne kategorije – imaju svoju bazu u tradiciji javnog mnjenja. Danas je jasno da ne postoji moral po sebi, prirodni moral, a deskriptivna etika nas obaveštava o moralnim navikama naroda i društava kroz istoriju. Iz trenja usled različitih zahteva koje postavljamo jedni drugima, koje kao pojedinci postavljamo grupama, koje društvene organizacije postavljaju pojedincima – proizišle su različite etike. Od svih njih, građanski moral se pokazao kao najbolji temelj za izgradnju demokratske države koja će biti u stanju da svojim građanima obezbedi najhumaniju do sada poznatu egzistenciju na ovoj planeti.

Gde smo mi u svemu tome? – Svetlosnim godinama udaljeni od građanskog morala. Od kraja II svetskog rata do danas broj građana se kod nas sveo na nivo statističke greške. Da bismo odgovorili zašto nam se to dogodilo, pozabavimo se sa dva istorijska primera neempirijskih tvrđenja.

Ajnštajn je primetio da u Nemačkoj, osim delova crkve, niko nije pružao otpor dolasku fašista na vlast; nisu se opirali, znači, čak ni socijaldemokrate ni komunisti, zašto? Komunisti su bili opsednuti "proročanstvom" po kome revolucija proleterijata nužno mora doći; kako je ona uveliko kasnila, smatrali su da je fašizam samo katalitičko sredstvo za njeno ubrzavanje. Tako je fašizam, ni manje ni više, za komuniste bio nužan međukorak u istorijskom razvoju u pravcu socijalizma! Iako su ga mrzeli, za njih je fašizam u odnosu na demokratiju i građansko društvo bio "korak napred", koji ih vodi ka obećanom cilju. Drugi važan moment u ovoj priči jeste potpuno pogrešna prognoza komunista da fašistička vlast u Nemačkoj neće opstati duže od nekoliko meseci! Posle Titove smrti i naši su se levičari poslužili sličnim pogrešnim neempirijskim idejama. Udruženim političkim delovanjem naša "levica" i "desnica" potpuno su uništile srednju klasu u Srbiji, a građanska srednja klasa je politički i moralni imperativ i conditio sine qua non svake dobro uređene demokratske države!

Primer neempirijskog iskaza dao je i Dostojevski kada je napisao da "ako nema Boga sve je dozvoljeno". Mnogi i dan-danas istrajavaju i zaklinju se u istinitost te ideje. Da je Dostojevski u svom zaključivanju, međutim, poštovao empiriju, uvideo bi da društvena praksa u Švedskoj, Holandiji, Švajcarskoj, Danskoj i sličnim evropskim zemljama opovrgava njegovu metafizičku ideju. Stotinama godina u tim zapadnim zemljama prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi čini osnovu za izgradnju njihovog duštvenog vaspitanja. Građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji. A najnehumaniji je tamo gde vlada "etika uverenja", gde ne postoji dikusija i gde se još uvek ne pravi razlika između vrednosti i saznanja. Komunisti i fašisti su došli na vlast tako što su prvo ukinuli onu proceduru dolaženja do istine koja je do njih važila u građanskim društvima; ništa nije bilo pogubnije nego razaranje baš te građanske tradicije. Oni su svoje mišljenje nametali silom, po principu "božije" ili "despotske istine". A kad ne postoji empirijski proces dolaženja do istine nego postoji samo autoritet, lako je pobiti svačije stavove; evo jednog takvog istorijskog primera, Kopernikovog, koga Luter pobija samo time što se poziva na Sveto pismo: "ova luda hoće da preokrene čitavu astronomiju, ali Sveto pismo kaže da je prorok Isaija molio Sunce da stane, a ne Zemlju"!

U takvim sistemima vlada jednakost: država = komunistička (ili fašistička) partija = njene vođe = zakon! Tu sudija tim zakonima ne može biti smrtan čovek i njegov građanski moral, to može biti isključivo istorija sveta। "Inteligencija" se deli na "poštenu" i "nepoštenu"। Javno mnjenje i etika strukovnih udruženja se ukidaju, jer predstavljaju uporište građanskog morala. Dobro vaspitanje, učtivost, građanske norme, građanski uzori, način ophođenja, tolerancija, pravda, razum, građanske inicijative, udruživanje – ukidaju se kao nešto dekadentno, anahrono, štetno za državu. Kod običnog, prosečnog čoveka razvija se iluzija da je postao gospodar svoje sudbine, dozvoljava mu se da ščepa šta može u prolazu, da se baškari i natura svoju volju i nekulturu lokalnoj okolini.

To brisanje građanske kulture i ujedačavanje svih nivoa tako da niko nigde ne bi štrčao danas pokazuje svoje pravo pogubno lice. Sadržaji građanske kulture su zamenjeni kolektivističkim ritualima sporta, parada, festivala, uranaka, "farmi". U propagandne svrhe, da bi se podigao rejting zemlje u očima Zapada, upriličuju se manifestacije kao što su "Bitef", "Fest" i tsl. Sve te šljokice i lažni sjaj ne mogu, ipak, da sakriju činjenicu da kulture nema tamo gde nema načela građanskog prava (u praksi!), da kulture nema tamo gde se učesnici razgovora ne drže osnovnih intelektualnih postavki na koje se mogu pozvati u raspravi. Nikakvi evropski zakoni i institucije ne mogu sami po sebi učiniti Srbiju civilizovanom zemljom. Jer, te zakone neko mora da tumači kroz institucije, a i u tim institucijama sedimo mi; ali koji mi – građani ili podanici? Jedni se suštinski razlikuju od drugih po nečem što je definisao još Aristotel: "Oni koji žive (živeli vekovima!) u despotiji nemaju vlastitu volju, pa samim tim ni vlastitu suštinu, u despotiji postoji samo volja gospodara koja čini jedini i celokupni sadržaj države."

29. 06. 2010. Beograd
Dr Zoran Stokić

nauka ili varvarstvo
(pedagoška uloga nauke)

"Ko ništa ne zna, ne voli ništa. Ko ne ume ništa, ne razume ništa. Ko ne razume ništa, bezvredan je" – pisao je Paracelzijus, dodajući da "onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi." Mi bismo dodali i: taj i preživljava!

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Nekritički, pošto su svoja metafizička verovanja proglasili za znanje, ljudi su hiljadama godina verovali da planete guraju anđeli (tako što mašu svojim krilima!). Od Njutnovih vremena bliža nam je misao da planete kruže oko sunca zbog sile gravitacije. Zašto? Zato što za tu hipotezu (koja se može izraziti kvantitativno) postoji zadovoljavajuća evidencija. Teorija o anđelima nema nikavu evidencionu podršku, ona nije u stanju da daje pouzdana predviđanja položaja planeta.

Gledano globalno, nauka dva veka upravlja i u Srbiji našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljana u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

Način mišljenja i zaključivanja u Srbiji danas, otprilike, izgleda kao u ovom primeru sa magnetom. Od kako su antički Grci u 4. v. p. n. e. primetili da određeni "kamen", tj. magnet, ima osobinu da privlači opiljke gvožđa, pripisavana su mu najfantastičnija svojstva – od onih da on ima "dušu", do tvrđenja da ako se magnet nađe u blizini dijamanta, ili ako se premaže belim lukom, on "gubi svoju moć privlačenja"! Blizu 1500 godina ta se metafizička tvrđenja nisu proveravala, nikome ni na pamet nije padalo da napravi eksperiment. Doduše, malo je ko posedovao dijamant – ali bar je belog luka bilo na pretek! Sredstvo za eksperiment, dakle, nije nedostajalo, već je nedostajala empirijska metodologija, tj. umno sredstvo pomoću kojeg se dolazi do istine.

Od kneza Miloša, preko vremena Ilariona Ruvarca i, kasnije, Isidore Sekulić i Milana Kašanina, naši su preci pokazali da su bili sposobni da se prilagođavaju promenama, da su bili sposobni da Srbiju izbave od sudbine koja je zadesila, na primer, Indijance (narod koji je iščezao sa istorijske pozornice zato što je bio nesposoban da evoluira). Naši slavni preci su u cilju postavljanja duhovnih temelja Srbije načinili jedan mudar etički izbor, oni su despotsku etiku pokušavali da zamene etikom saznanja zapadnih duštava. Potpuno pogrešna ratna politika 90-tih dovela je i do potpunog poremećaja moralnog ponašanja, do aktivnog neprijateljstva prema svim tekovinama zapadne građanske civilizacije u Srbiji, tekovinama bez kojih naprosto ne bi bilo ni današnje Srbije. Pred našim očima događa se dvostruko negativan proces: ne samo da "ljudi-deca" – novovarvari – postaju paraziti društva, nego oni, stupajući na scenu, još vrše i klasičnu zloupotrebu pojma sloboda, sa ciljem podmetanja svoje prosečosti i prostote kao esencije srpske tradicije.

Beograd, 07. 06. 2010.
dr Zoran Stokić

Uz 125. godišnjicu rodjenja Hermana Hesea

Nijedan put ne vodi unazad

"Ne pozdravljaju te danas u celom svetu samo hodočasnici i igrači staklenih perli, Hermane Hese! Tebe vole svuda gde se služi duhu." Martin Buber, 1957. g.

Da se malo i mi, neprofesionalni kritičari, umešamo u tu duhovnu proslavu. U ova presudna vremena u kojima se mnogima čini da ce srpskog naroda nestati nije bilo mudro govoriti samo o metafizici i psihologiji Heseovoj; kao melem na ranu i kao nauk - putokaz za naša buduca delanja - dobro bi došao i pasaž koji bi govorio o Heseu kao čoveku, o njegovom životu i političkim stavovima i delovanju u vrtlozima dva krvava svetska rata.

U vreme prvoga od njih, boreći se protiv hegelovsko-bizmarkovske Nemačke, a na strani geteovske, on ce 1914. god. u dnevnom listu "Noje Ciriher Cajtung" (u članku, "O, prijatelji, ne takvim tonom") primetiti da svi oni "koji imaju dobre namere sa zavičajem" imaju i "zadatak da očuvaju komad mira", tako što će "postavljati mostove", te traziti nove veze i puteve; "mir na zemlji i prijateljstvo medju ljudima dobre volje nikada ne smeju prestati biti nas najveci ideal". Umesto da u ratu koji je počinjao pise ratne pesme i kroz njih slavi Nemačku i hegemonisticku politiku njenih nacionalnih vodja, on se "drznuo" da propoveda "o svetskom miru", o "geteovskom carstvu duha". Taj "sramni podmukli pacifista" - grmelo je na stranicama četrdesetak dnevnih novina - potura nam mondijalistu Getea! - Eh, "taj Gete nam je oduvek bio sumnjiv, on nikada nije bio rodoljub i on je nemački duh okužio onom ovlaznom hladnom internacionalnoscu od koje smo dugo bolovali i koja je našu nemačku svest osetno oslabila"...

Nije hteo da po diktatu piše ratne pesme i nije napisao nijednu. Nije hteo da upucuje "pogrdne reči čitavim narodima", nije hteo da "bojkotuje neprijateljsku umetnost i nauku", ukratko - nikako nije dozvoljavao da se rat "prenese u carstvo duha". Ni preteća pisma, ni stavljanje na crne liste, ni bilo sta tome slično nije ga nateralo da promeni svoja uverenja o toleranciji i kritičkom mišljenju, kada je u pitanju čovek, niti o demokratiji, kada je u pitanju država.

Švaba Hese, budući da se, kako kaze, "nalazio u službi duha" i jer je hteo da "ostane čovek", nikako nije "mogao da usvoji moral rodoljuba, ma koliko voleo Nemačku", pa se posvetio antiratnoj propagandi. Da bi se osujetio dalji "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom, sta da učinimo?", pita se, na primer, on godine 1917. i odgovara: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruza "ravnodušnošću i da pusta da stvari teku kako hoce sićušna gomila bolesnih fanatika i besavesnih žlikovaca".

Heseov karakter osobito se odlikovao uzvišenošću duha. Ne samo u svojim pripovetkama i romanima, vec i svojim esejima, novinskim člancima i pismima Hese je bio i ostao slobodan čovek koji se, poput Sokrata, Djordana Bruna, Voltera, Kanta, neustrašivo služio svojim kritičkim mišljenjem i zdravim razumom u odbrani tolerancije ("poštovanje svakog čoveka i njegovog uverenja") i nove profesionalne etike, zasnovane na "objektivnosti i nesigurnosti znanja", za razliku od stare, koja je bila zasnovana na ideji licnog i sigurnog znanja, a time i ideji autoriteta. Cilj Heseove duhovne misije beše da čoveku pruži ono što mu treba kao čoveku - saznanje da se mora učiti na greškama; zataškavanje grešaka, radi održavanja autoriteta, jeste najveći intelektualni greh.

Zataškavanje grešaka je pomoglo da se nakon Prvog svetskog rata duhovna klima u Nemačkoj uopšte ne promeni, naprotiv: od reformatora se očekivalo da konačno "ostvare neostvarene želje i nade", naročito one koje su se odnosile na proširenje državnih granica.

Da ce Hitler svoje nekrofilsko iskustvo preneti iz lične u političku i društvenu sferu Hese je odmah naslutio, pa je već 1931. istupio iz Pruske akademije umetnosti sa kratkim i jasnim obrazloženjem: "Predosećam da ce prilikom sledećeg rata ova Akademija sa svojim članovima opet biti zastupljena sa onih 90 do 100 uglednih ličnosti koje će, kao sto je to bilo 1914. godine, po nalogu države obmanuti narod u svim životno važnim pitanjima."

Dalji tok dogadjaja je pokazao da ni tada nije pogresio u proceni politickih zbivanja. Iako je na izborima 1932. god. pobedio kandidat demokrata i socijalista Hindeburg, ipak je 1933. Hitler, nošen nezdravom duhovnom klimom, naimenovan za kancelara nemačkog Rajha. Nacionalistički totalitarizam, sto je, u stvari, bio Hitlerov fašizam, obnovio je najvirulentniji oblik rasizma, onaj egzistencijalni, tj. filozofiju "krvi i tla". Konačni cilj umetnosti, nauke, kao i svakog drugog delovanja, sada je morao biti u služenju nemačkom narodu i rasi. Pomoću radija, zvučnika i stampanih medija osamdeset miliona ljudi bilo je lišavano samostalnog misljenja. Dabi se ta nakazna ideologija što uspešnije vezala za čista osećanja i tople emocionalne potrebe gradjana, bila je, naravno, potrebna saradnja i odredjenog broja intelektualaca poput Hajdegera, Filipa Lenarda, Johanesa Štarka i sl.

Ko nije hteo da promeni svoja politička ubedjenja, te da se uključi u propagiranje fasističke ideologije, mogao je računati na najvulgarnije oblike torture. Niz pisaca i novinara fašisti su ili pobili ili naterali na samoubistvo - od Ernsta Tolera do Stefana Cvajga. To je na svojoj kozi osetio čak i nemački nobelovac, pacifista Karl fon Osijecki; nacionalsocijalisti su od njega u konclogoru stvorili živi les, tako da je od posledica torture umro 1938. god.

Od 1933. na lomačama su spaljivane knjige nepozeljnih: Kurta Tuholskog, Eriha Kestnera, Hansa Arpa..., pa i "pape fizike", nobelovca Ajnštajna; i sama Nobelova nagrada smatrana je zaverom protiv nemačkog naroda. "Kada je Nemačka bila dostigla gotovo vrhunac svoje nacionalne groznicave krivulje" seca se Hese, "pisala mi je jedna žena iz Berlina: takve sramne knjige kao moje morale bi da budu spaljene, ona će se za to postarati, a svaka nemačka majka umeće da svoje sinove zastiti od takvih knjiga." Sve to Hesea nije pokolebalo u njegovom misionarskom poduhvatu; on se nije dezorijentisao kao sto se to desilo mnogima, čak i jednom Jaspersu, Planku ili Adornu, na primer. Gledajuci unazad, Hese 1955. pise: "Usled pretnji i opasnosti za fizički i duhovni opstanak jednog pesnika nemačkog govora, latio sam se spasavanja svih umetnika, stvaranja /... , morao sam uprkos zluradoj sadašnjosti, pokazati da carstvo duše i duha postoji i da je ono nesavladivo." Iako ga politika nikada nije istinski zanimala, iako se nije priklanjao strankama, njegovo jasno opredeljenje za kreaciju nove kulturne matrice mišljenja bio je, svakako, politički čin, čin za koji nije potrebno govoriti koliko divljenja izaziva u nama. U vreme najžescih svetskih bojeva izmedju slobode i despotizma, razuma i zablude, u vreme i brojnih ličnih drama, Hese je bio i neumorni, hrabri izdavač i urednik vise časopisa; pisao je literalne recenzije, od kojih je tri hiljade objavljeno; pored sopstvenih dela izdao je gotovo isti broj knjiga "nepravedno zaboravljenih autora", "nezapazenih pisaca savremenika"; stvorio je brojne monografije, antologije...

Moramo završiti. Bila nam je namera da poblize osmotrimo kako je razmišljao i delao preosetljivi čovek Hese, onaj, koji nije dozvolio da bude izmanipulisan i uvučen na kolosek "osvajanja i stvaranja istorije"; gorstak se povukao u brda iznad Lugana, da bi, živeci u skladu sa prirodom, stvorio eliksir za budućnost - duhovnu simfoniju - "Igru staklenih perli" - kojom je želeo da natkrili fugu smrti drugog svetskog rata. Od homo politikusa Hesea ima se, znači, što-šta naučiti, izmedju ostalog i to da "najpre treba biti čovek, a tek onda, polazeci od tog osnova, pripadati svome narodu".

Zatim da se "čovek ne može povući u sebe, da ne može sužavati svoj svet, da ne sme izbegavati komplikovana povezivanja sa drugima; da mora da izadje iz granica uskoga ja, da se duhovno proširi za savladavanje znanja svoga vremena, da se razvije u celini da bi tek tako proširenog duha i duše bio u stanju da obuhvati čitav svet i vasionu." I još, da onaj ko želi da preživi u svetu kakav on zaista jeste mora znati da "nijedan od puteva ne vodi unazad".

Dr Zoran Stokić “Danas”, 12. oktobar 2002.

Patriotizam protiv humanizma

Pavle Rak: "Još jedna haška opasnost", Danas, 5. mart 2003

Ne bih želeo da ovde, u reagovanju na gore spomenuti tekst, raspravljam o argumentima g. Raka i gdje Smajlović, već da samo na datu temu bacim novo svetlo.

Greške u većini društvenih rasprava koje se kod nas vode proističu uglavnom iz veoma rasprostranjenog nerazumevanja evropske (nedespotske) i naše (despotske) prošlosti. Tako se, na primer, g. Rak čudi argumentaciji gdje Smajlović. Čini nam se da je posredi, zapravo, jedna "optička varka", koju treba ispraviti: g. Rak i gdja Smajlović samo naizgled žive u istoj državi. Kada se njihove misli fokusiraju, primećuje se da g. Rak želi da živi u jednoj humanističkoj državi u najboljem evropskom duhu, a gdja Smajlović u patriotskoj državi u najboljem despotskom duhu.

Evropske države je stvorila slobodna nedespotska kultura zapadnih gradova. Nauka koja se od srednjeg veka počela razvijati na univerzitetima čuvala je budnim čovekov zdrav razum i kritičko misljenje. Povedeni takvom liberalnom društvenom klimom, čak su i njihovi teolozi počeli da u verske rasprave uvode racionalne naučne metode. Tako je Toma Akvinski jos 1265. godine zaključio da čak ni "Bog ne može da promeni ono što se već dogodilo"; u sadašnjem trenutku možete uticati na buduće dogadjaje, ali se iz sadašnjeg trenutka ne može menjati prošlost. Ovakva i njima slična razmišljanja (o Bogu, vremenu, uzročnosti) biće u sociologiji početna tačka grananja u vezi sa ponašanjem ljudi u zapadnim feudalnim, kasnije kapitalističkim zemljama, monarhijama i republikama, sa jedne strane, i starim (i novim) istočnim despotijama, sa druge strane.

Ono sto već u mentalnim kategorijama zapadnog srednjovekovnog čoveka nije bio u stanju da učini čak ni Bog, u istočnjackim despotijama mogao je (i može) da učini despot (i njegova despotska mašina). Despot može da izobličava stvarnost kako mu se prohte. Može podanike (ali ne i haške sudije) da natera da poraz smatraju pobedom, da rat zovu mirom i tsl.

"Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno Meseca i zvezda" - upozoravali su nas evropski putopisci po Otomanskom carstvu. Opominjali su nas da se sa sultanom niti razgovara, niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu, jednu novu realnost!

Ako stvari posmatramo iz tog ugla, nije teško zaključiti da gdja Smajlović svojim idejama potvrdjuje želju našeg utamničenog despota, dajući joj time legitimnost, želju da učini da ono što je bilo zapravo - nije bilo. Argumenti koje pri tome koristi potpuno su nebitni. G. Rak je ozbiljno shvatio ono što je, u stvari, samo jedna despotska maskarada. Pa ipak, ostaje pitanje: kako u Srbiji prekinuti tu nit neprestanih metamorfoza despotije?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12.3.2003.)

Despotija protiv nacionalne države

"Nacija nikad nije konačno sazdana. Po tom se /nacionalna država/ razlikuje od drugih ti­pova države. Tertium non datur. Ili pri­do­bi­ja podanike ili ih gubi, shodno tome da li dr­ža­va te nacije datog časa zastupa neki živi po­duhvat."
Ortega i Gaset

Bacimo jedan pogled iskosa na sadašnje ruševine srpskog nacionalnog pro­grama i srpske države. Trudićemo se da na te ruševine gledamo oči­ma istoričara (osobe koja se služi evidencijom i kritikom), a ne kako se to obično kod nas u medijima radi — očima guslara.

Već desetak godina vlast u Srbiji na raznorazne načine pokušava da re­sta­urira nacionalnu državu, patriotizam i druge slične fenomene, ali su za nju svi ti pokušaji bili perpetuum mobile. Morfologija društvenih pro­me­na ukazuje nam na nužnost da ti pokušaji i ostanu perpetuum mobile sve donde dok Srbija u državnom smislu bude organizovana po modelu orijentalne despotije.

Usled svog vizantijskog, turskog i komunističkog nasleđa Srbija je bila i ostala orijentalna despotija. Budući da u takvim državama caruje dog­mat­ska svest, caruje etika zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine, pojava greške je ap­so­lutno nedopustiva. Dakle, imperativ takve stare orijentalne etike mo­ra biti zataŠkavanje greŠaka, greške se ni po koju cenu ne smeju pri­zna­ti, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka naru­ša­va­nju autoriteta. Naravno da je takva duhovna klima nespojiva sa mo­der­nom naukom i demokratijom; ali ono što se obično previđa jeste či­nje­nica da je takva duhovna klima — klima orijentalne despotije — is­to tako nespojiva i sa pojmom nacionalne države.

U starim agrarnim orijentalnim despotijama, Egiptu, Indiji, Meso­po­ta­mi­ji, zaključno sa Vizantijom, kao i u novim industrijskim despotijama, Sov­jetskom Savezu ili Jugoslaviji, na primer, samo je šačica ljudi pri­pa­da­la državnom aparatu, a svi ostali su uvek bili — roblje, tj. pasivni po­danici: uvek je bilo faraon i narod, senat i narod, politbiro i na­rod. U doba Vizantije, kada je antičko i rimsko nasleđe na njenoj te­ri­to­riji, posle dužeg odolevanja, napokon bilo pretvoreno u orijentalnu des­potiju, agrarna društva kao što su bila, bliska nam, evropska, ali i, da­leko od nas, japansko, nisu pretrpela takvu sudbinu. Naime, ta su druš­tva preko policentričnog feudalnog apsolutizma zakoračila u poli­cen­tričnu građansku industrijsku formu. Glavne poluge u takvim druš­tvi­ma jesu raslojene državne institucije sistema (nezavisne jedne od dru­gih) i moderna nauka sa svim svojim potencijalnim proizvodima. Fe­udalno zapadno društvo je, znači, raspolagalo dovoljnom moći da se odupre orijentalnim despotijama. Njegova otvorenost iznedrila je novi način življenja, utemeljen na poštovanju individualnosti, privatnom vlas­ništvu, trgovini i manufakturi. Za razliku od orijentalnih despotija kao klasičnog primera društva u stagnaciji, feudalno društvo je kla­si­čan primer društva sposobnog za razvoj.

Pođimo dalje na vremenskoj osi i videćemo da društva renesansnih dvo­rova, Henrija VIII, Čarlsa V, Fransoa I, više ni u kom smislu nisu bi­la staleška, ona su se sastojala od idividua koje su srušile granice sta­leš­kog poretka. Te individue, međutim, nisu težile da preinače po­sto­je­će društvo: oslanjajući se na rastuću moć novčanog i trgovačkog ka­pi­ta­la, živeći od rentijerstva, one su se usredsredile na individualno usa­vr­ša­vanje i istraživanje u svim mogućim pravcima. Zato u Engleskoj, Ho­lan­diji, italijanskim i nemačkim gradovima-državama, u Francuskoj, u Španiji — niko nije bio samo podanik svoje države, već je uvek u njoj ak­tivno učestvovao, delao je zajedno sa njom. Za razliku od roba u ori­jentalnoj despotiji, zapadni srednjovekovni i renesansni čovek nikad nije mogao biti pretvoren u objekt raspolaganja. Za razliku od roba, i uopšte bilo kog podanika u orijentalnim despotijama (svakom trgovcu, svešteniku, generalu despot je mogao oduzeti svu imovinu, pa čak i ži­vot, ako mu se to samo prohte) — srednjovekovno i renesansno pravo u Evropi se uvek temeljilo na regulisanju odnosa između lica koja su se mo­gla nalaziti i na različitim hijerarhijskim stupnjevima. I premda ni u srednjovekovnoj i renesansnoj Evropi nijedan čovek nije bio u potpu­no­sti slobodan, on nikada nije bio ni potpuno neslobodan. Uopšte uzev, ev­ropsko društvo je bilo korporativno od vrha do dna: savezi vazala, vi­teška udruženja i redovi; manastirska bratsva i kler; gradske komune, gil­de trgovaca i zanatlijski cehovi; zaštitnička udruženja, religiozna brat­stva; seoske zadruge, krvno-rođački savezi, patrijarhalne i indi­vi­du­al­ne porodične grupe...

Ti savezi koji se odnose na zajedničku budućnost, ta povratna sprega in­teresa između svih staleža i socijalnih grupa u evropskim državama, uspela je da napravi fuziju svekolikog stanovništva u nacionalnu dr­ža­vu. Orijentalne despotije nikada nisu mogle da računaju na pa­tri­o­ti­zam. Tek u zapadnim, dinamički organizovanim državama javlja se ta ne­obična sposobnost neograničenog spajanja, po raznim osnovama, oko za­jedničkog projekta za budućnost. Instance kao rasa, geografsko po­rek­lo, krvno srodstvo, društvena klasa — u tim procesima fuzi­o­ni­sa­nja nisu od primarnog, već od sekundarnog značaja za nacionalnu svest.

Kao što je to odavno primetio Ortega i Gaset, "oblik, naročito pravni oblik, tog udruživanja s državom, i u državi, bio je različit u raznim vre­menima. Zapadne države su uvek bile poziv jedne grupe ljudi drugoj grupi ljudi da obave neki posao. Taj posao se u krajnjoj liniji sastoji, bez obzira na modalitete, u organizovanju načina zajedničkog života. Dr­žava je plan življenja, program za rad i ljudsko ponaŠanje. /.../ Da je u srednjem veku postojao XIX-vekovni pojam nacionalnosti, Engles­ka, Francuska, Španija i Nemačka ne bi ugledale svetlost dana. Jer to tu­mačenje brka ono što gura napred i što čini jednu naciju sa onim što je samo učvršćuje i održava. Nije patriotizam stvorio nacije: kažimo to jednom za svagda! /.../ Španija ima zajedničku prošlost sa narodima Srednje i Južne Amerike; ima sa njima zajedničku rasu, zajednički je­zik, a, međutim, ne tvori sa njima jednu naciju. Zašto? Nedostaje samo jedna stvar, koja je već na prvi pogled suštinska: zajednička bu­duć­nost. Španija nije umela da sačini jedan program zajedničke budućnosti koji bi privukao te biološki srodne grupe." Poput Ortege i Gaseta, i mi bismo konačno morali da shvatimo da je nacionalna država, dakle, is­to­rij­ska struktura plebiscitarnog karaktera.

Naravno, da bismo to shvatili, mi konačno moramo prekinuti tradiciju u kojoj legende i mitovi čine istorijske izvore. Mi moramo naučiti da is­torijsko saznanje ne raste dodavanjem novih činjenica na one koje su već poznate, nego simboličkom transformacijom starih činjenica u svet­losti novih. Istorija, kao i nauka, nije "samo iskustvo" već je uvek "mo­dus" iskustva. Istorija, kao i nauka, nije skup objektivnih događaja, njen glavni cilj jeste razumevanje, koje se postiže pomoću hipotetičke re­konstrukcije neke problemske situacije u prošlosti. Ali, kao i u nauci, za takvo što je potrebno razvijeno kritičko mišljenje. Sve nas to vodi ka etici demokratskih otvorenih društava. U toj etici zataškavanje gre­ša­ka je najveći intelektualni greh. Mi napredujemo baš tako što ot­kri­va­mo, priznajemo i otklanjamo greške. Radi otkrivanja i popravljanja gre­šaka potrebni su nam drugi ljudi, posebno oni koji su odrasli uz dru­ge ideje i u drugačijoj atmosferi, a potrebni smo i mi njima. Ukrat­ko, osnova slobodnog mišljenja pojedinca je kritička rasprava. A to zna­či da je potpuna sloboda mišljenja nemoguća bez političkih slo­bo­da. Zahvaljujući političkim slobodama i kritičkim raspravama, zahva­lju­ju­ći ideji o približavanju ka istini, zahvaljujući ideji o linearnosti vre­me­na, zahvaljujući radoznalosti ljudi, otvorena zapadna društva su stva­rala nove kvalitete, naročito na polju nauke, tehnike i tehnologije, te su oni, reklo bi se, zato i bili u stanju da, nebrojeno puta, poraze dr­žave orijentalnog tipa. Jer dok su otvorena zapadna društva proizvodila novu nauku, zatvorene orijentalne despotije su proizvodile ideologije. Ideološka (orijentalna) i naučna (zapadna) društva imaju dva potpuno različita odnosa prema stvarnosti. Ideologija je uvek zatvoreni uni­ver­zum normi kojima se fiksira određeni politički poredak i nameće kao je­dino mogući oblik racionalne organizacije društva. To su društva u ko­jima se veruje da je u religiji ili politici dosegnuta apsolutna istina; sa­mim tim nema potrebe za kritičkim raspravama i političkim slo­bo­da­ma, podanici u takvim društvima više nemaju zbog čega da budu zna­ti­želj­ni, oni gube potrebu za saznanjem. I, budući da je u tim sistemima vre­me uvek kružnog karaktera, da sadašnjost zavisi od prošlosti, da "ne­ma ničeg novog pod kapom nebeskom", prirodna posledica takve du­hov­nosti jeste ta da podanici počinju da se opiru svakoj promeni; jer zbog čega se ima šta menjati kad se sve vraća na isto?

Međutim, priroda svakom svojom pojavom omogućuje nove, nama ne­po­znate korake, zato svaki naš odgovor kao da postavlja novo pitanje i oče­kuje nove odgovore, nova rešenja za naš opstanak kao vrste. I baš za­to je neophodno da mi kao vrsta budemo neprestano budni, tj. da ne­pre­stano stičemo nova iskustva. Proces našeg obrazovanja zato i ne tre­ba shvatiti kao proces nagomilavanja informacija, nego kao proces ko­ji nas vodi ka novim iskustvima. Otvorena društva, koja svoje gra­đa­ne hrabre i podstiču da se služe svojim razumom, imaju daleko veće šan­se za opstanak od zatvorenih društava.
Ni religija ni istorija ne m

ogu nam reći šta treba da uradimo kada se na­đemo u potpuno novoj, nepoznatoj sitaciji. Prošlost i istorijske či­nje­nice ne mogu doneti odluku umesto nas, one ne mogu odrediti ci­lje­ve koje nameravamo da izaberemo. Mi smo oni koji unose svrhu i smi­sao u prirodu i istoriju. Sama istorija nema ni cilj ni smisao. Umesto da se postavljamo kao proroci, mi moramo postati stvaraoci naše sud­bi­ne. Ali, kako mi živimo u zatvorenom društvu, posebno se moramo ču­vati pogubnog uticaja koji je za sobom ostavio histerični istoricizam He­gelovog tipa. Zato na kraju čujmo ove otrežnjujuće Poperove reči: "Kao kockanje, istoricizam je rođen iz naše razočaranosti u racionalnost i odgovornost naših akcija... on pokušava da našu odgovornost prenese na istoriju i, u vezi s tim, na igru demonskih sila izvan nas; on po­ku­ša­va da zasnuje naše akcije na skrivenim namerama ovih sila, koje mo­že­mo otkriti samo pomoću mistične inspiracije i intuicije; on nas, tako, za­jedno s našim akcijama, stavlja na moralni nivo čoveka koji, in­spi­ri­san horoskopima i snovima, bira svoj srećan broj na lutriji".


dr Zoran Stokić, ("Prelom", 29. 12. 1999.)

Demokratija, ili državni oblik koji čini manje zlo

"U čijim rukama treba da počiva vlast?" je po­grešno postavljeno pitanje. Pitanje treba da gla­si: "koliko moći prepustiti vlasti?" ili još tač­nije: "kako da izgradimo takve političke us­tanove da ni nesposobni i nemoralni vladar ne može da načini preveliku štetu?" Zauz­da­va­njem političke vlasti — samovolje i zlo­u­po­tre­be vlasti — preko ustanova, pomoću kojih se vrši podela i kontrola vlasti.
Karl Poper

Još od Periklovih vremena svaki građanin zna da se sva politika sastoji u tome da se izabere manje zlo. Princip učenja na greškama nam po­ma­že da u svakoj narednoj situaciji izaberemo politiku koja će nam do­ne­ti manje zla. To su znali i naši daleki preci Nemanjići kada su iza­bra­li da uđu u mediteranski krug kulture tadaŠnje "super-sile" koja se zva­la Vizantija. Zahvaljujući tom njihovom izboru stvoren je Ras i Stu­de­ni­ca, imali smo prestone gradove kao što su Skadar i Prizren, koji se ni po čemu nisu razlikovali od sličnih gradova u Vizantiji i zapadnoj Ev­ro­pi, Toskani ili Burgundiji na primer, imali smo zakonopravila svetog Sa­ve i tsl.

A danas, šta nam je činiti, kojim putem krenuti? Putem demokratije, ili putem orijentalne despotije? Meni se čini da ako želimo da opstanemo u svetu ovakvom kakav on zaista je­ste, tj. ako želimo da preživimo u sve­tu koji je danas odreĐen modernim "zapadnim me­ri­li­ma" (de­mo­kra­ti­ja, ljudska prava, nauka, liberalizam, tržišna privreda itd.) — mi ko­nač­no moramo odrasti, sazreti, i kao pojedinci, i kao narod, i kao država, što, opet, znači da ko­naČno moramo proŽiveti ono što mi, kao ni svo­je­vre­meno Vizantinci, nismo proživeli — a što Zapad jeste — period hu­ma­nizma; jer bez humanizma nema graĐanina, a bez njega teško da je moguće izgraditi otvoreno druŠtvo zapadnog tipa. Da bismo opstali, či­ni mi se, mi neizostavno moramo savladati lekciju zapadnog hu­ma­niz­ma da je "čovek sam uzrok svojih nevolja i svo­ga blagostanja; te da je sposobnost i vrlina ta koja uvek pobeđuje fortunu" (Alberti); zatim da "ne treba prezirati bogatstvo, već obuzdavati pohlepu, pa ćemo, ta­ko, usled blagostanja i obilja stvari, živeti slobodni i zado­voljni..." (Al­ber­ti); da "svaki čovek — bio on umetnik ili političar, naučnik ili sve­šte­nik, radnik ili se­ljak — mora biti u stanju da se neprestano drži svo­je ljudske mere"; da se "ne vas­pi­tava govorom već delima i primerima" (Bru­to), te da "neaktivnost najboljih državu os­tavlja na milost i ne­mi­lost najgorih" (Landino) — i tsl. U protivnom, ne budemo li ovu lekciju na­učili, teško da ćemo uspeti da razvijemo otvoreno demokratsko druš­tvo, a to, dalje, znači da ćemo, kao i do sada, dobro slu­Ži­ti istoriji ko­ju prave drugi. Naime, plašim se da, ako zaboravimo prošlost iz koje smo proizašli, ako se ne potrudimo da je u našim mislima oživimo i kri­tiČki prouČimo (a na­ročito činjenicu da su orijentalne despotije, tj. za­tvorena društva, uvek bivala poražena u sameravanju sa otvo­renim za­padnim društvima) — ta kobna prošlost će na kraju potpuno pre­pla­vi­ti na­šu praksu, a Santiljana upozorava: "onaj koji zaboravi svoju pro­šlost mo­ra­će /izgleda/ ponovo da je proživi".

U Srbiji, koja je, znači, izašla iz vizantijskih skuta, koja je pet stotina go­dina tavorila u otomanskoj despotiji i koja je poslednja dva veka u pro­seku ratovala svakih dvadesetak godina, nije bilo lako propagirati hu­manističke ideje. Ali nikakve dogme ni surovosti nisu mogle ugasiti is­kru humanizma u glavama najumnijih Srba. Tako je, na primer, Isi­do­ra Sekulić u svojoj intelektualnoj hrabrosti smela da 1956. godine (!) na­piše: "Kad polaziš na politički dogovor, na političku prepirku, na meg­dan čak, u budžak sabij gordinju svoju da ne pisne duvanjem. Kul­tur­na volja neka ti je pilot na suhu i na vodi. Ne tiče te se, ne treba da te se tiče, kakav je čiji sistem društveni, filozofski i verski... Tako nas da­nas uči politika, a ne škola i crkva. I ima još i dalje. Ne škola, ne crk­va, ne bahata literatura, nego politika je istaknula učenje: dole sa kul­tom ličnosti!"

Ono što je zajedničko za sve humaniste jeste osporavanje idolo­po­klon­stva u svakom njegovom pojavnom obliku. Verujem da je to ono zbog čega je humanizam oduvek tako žestoko bio na zlu glasu u Srbiji. Naši nas primeri iz istorije uče da smo ulazili u periode velike regresije kad kod smo zarad zaustavljanja političkih promena zaustavljali duhovni raz­voj sopstvenog naroda. Ne smemo zaboraviti da glavne teškoće za­is­ta nisu u oblasti ekonomije i tehnike, nego u oblasti politike i filozofije ži­vota. Interesne grupe koje i dalje žele da nas drže na stupnju ori­jen­tal­nog roblja, kako bi i dalje nama trgovali, služeći se populističkom de­magogijom najgore vrste, žele da od nas trajno udalje zapadna du­hov­na dostignuća, gde svako ljudsko biće ima neotuđivo pravo na ci­vi­li­zovan život, tj. žele da spreče da promenimo svoje orijentalne navike i konzervativni način mišljenja.

Naše marksističke vođe ne žele da gube vreme baveći se civilizovanom diplomatijom, naukom, tehnikom i tehnologijom života, nego do iz­ne­mog­losti ponavljaju proroćanstva svojih idejnih učitelja, Marksa, Le­nji­na, Trockog, o propasti zapadnog kapitalizma, tj. onoga što se sada na­ziva "novi svetski poredak". Tako se sav njihov politički i ekonomski pro­gram zasniva na ideji o velikom političkom čudu — "samoubistvu za­pad­nog kapitalizma". Te tako, dok oni u svom ličnom životu i tehnici vla­danja ovom državom koriste sve produkte "trulog zapadnog kapi­ta­liz­ma", dotle nama, narodu, preporučuju da se ne zamlaćujemo ne­kak­vom idejom demokratije, jer bi to moglo da uništi našu državu i našu du­hovnost; jer "da bi se živelo u suštinskom smislu, mora se živeti u kri­zi". Te da ne možemo osetiti život dok ne osetimo neuspeh, bedu, grm­ljavinu čelika. Ukratko: uživajte propadajući!

I premda lično problematici značenja reči nikada nisam pridavao kru­ci­ja­lan značaj, ja moram da reagujem na ovu intelektualnu prevaru, mož­da najveću u ovom veku, oko šizofrenog menjanja značenja reči. Tako, na primer, smisao demokratije danas se ne može iscrpsti, kako nas to uče neoboljševici, beznačajnom frazom da "narod mora vladati"; ne, ona se mora zasnivati na veri u razum i humanizam. A da i to ne bi os­ta­lo samo fraza, objasnimo pobliže. Kada je u doba Peloponeskih ra­to­va "velika generacija" (Perikle, Protagora, Herodot, Demokrit, Sokrat, An­tisten) stvorila u Atini elemente demokratije tog grada-države, kada je napravila veliku prekretnicu u istoriji čovečanstva formulišući načelo jednakosti pred zakonom i načelo političke individualnosti; kada je ta "velika generacija" srušila tribalističko društvo svojim učenjem da jezik, obi­čaji kao i zakoni, nemaju magijski karakter tabua, nego da su kon­ven­cionalne prirode; kada je Perikle u svojim govorima odredio pravac svih budućih otvorenih društava ("...i mada samo nekolicina može tvo­ri­ti politiku, svi smo sposobni da sudimo o njoj. Na diskusiju ne gle­da­mo kao na kamen spoticanja na putu političke akcije, već kao na ne­op­hod­nu pripremu da se deluje mudro...") — nažalost se u to doba, sti­ca­jem raznoraznih okolnosti, pojavila odmah i Platonova retrogradna ide­ja o veličanju zatvorenih društava, tj. ideja po kojoj sve promene vode ka propadanju.

Pokušavajući da skine ljagu sa imena svojih ujaka, Kritije i Harmida, Pla­ton iskazuje u svojim filozofskim i sociološkim učenjima, naročito u "Dr­žavi" i "Zakonima", otvoreni revolt protiv slobode i demokratije. Ne­će biti nekorisno da se podsetimo: posle pada demokratske Atine 404. godine pne. Platonovi ujaci su postali vođe marionetske vlasti, poznati kao tridesetorica atinskih tirana, koji su radili po upustvima iz Sparte. Za osam meseci Kritijine terorističke vladavine ubijeno je oko deset po­sto Atinjana. Laskajući učenima, bacajući na njih magiju svoje za­vod­lji­ve filozofije, Platon ruši sve tekovine "velike generacije", veru u razum, in­dividualizam, egalitarizam i slobodu. Predstavljajući se kao prijatelj pra­vednosti i slobode, on se pozivao na moral i humana osećanja svojih sa­govornika radi postizanja svojih antihumanih ciljeva — promovisanja dr­Žave u kojoj ]e biti zaustavljene sve druŠtvene promene. S tim na umu on i postavlja jedno od svojih zavodljivih pitanja: "Ko treba da vla­da?" Zloupotrebljavajući čak i ideje i misli svoga učitelja Sokrata, Pla­ton se poslužio dijalektičkim lukavstvom ne bi li nas skrenuo sa pra­vih društvenih pitanja. Duh Platonovog intelektualnog nepoštenja seže, pre­ko Hegela i Marksa, i do naših dana. I do naših prostora.

Na postavljeno pitanje "ko treba da vlada?" — sam Platon logično od­go­vara: "ne neznalice, već učeni; ne gomila nego malobrojni — ari­sto­kra­tija — elita". Već vekovima, pokušavajući da reše nagomilane pro­ble­me unutar država, mnogi ljudi nesmotreno se hvataju u koštac sa ovim kvazi-suštinskim pitanjem. "Ruso je postavio isto pitanje, ali je dao drugačiji odgovor: Treba da vlada opšta volja (narod) — volja mno­gih a ne malobrojnih. To je opasan odgovor, koji vodi do mito­lo­gi­je obogotvorenja naroda i njegove volje. Tako se i Marks pitao, pot­pu­no u Platonovom duhu: Ko treba da vlada, kapitalisti ili proleteri? I ta­ko­đe je odgovorio: Treba da vladaju mnogi, a ne malobrojni; proleteri a ne kapitalisti" (Poper). Međutim, to Platonovo pitanje su tek u novije vreme teoretičari države potpuno odbacili. Drugim rečima, kao što je to precizno u više prilika govorio Poper, "fundamentalni problem teorije dr­žave /nije pitanje ko treba da vlada/, nego je problem zauzdavanja /.../ zloupotrebe vlasti preko ustanova /.../".

Jednom je persijski car Darije zapovedio svojim dvorjanima, da ga sva­ko jutro opomenu: "Care Darije čuvaj se Atinjana". Zato, nadam se, ne­će biti preuveličano ako na kraju kažem da bi bilo veoma korisno i le­po kada bismo se u našim političkim partijama, parlamentima, školama, i uopšte u kulturi, mi danas neprestano međusobno opominjali: setimo se Sokrata! Onog Sokrata koji je govorio: "Znam da gotovo ništa ne znam, pa i to jedva!". Zato što nas je opominjao da se čuvamo dogmata i proroka koji nam nude apsolutne istine, zato što nas je učio da ima­mo veru u naš razum i razum drugih ljudi, jer nas jedino on — čovečiji ra­zum — u jednoj argumentovanoj raspravi možda može odvesti re­še­nji­ma postavljenih problema.

Ne zbog zlih sila i teorija zavera, nego usled naše duhovne skučenosti, nesposobne da prihvati drugačija iskustva, usled naše lenjosti i ne­mar­no­sti, dolazimo u bezizlazne situacije. Da bismo se učili kako da iz­be­ga­vamo takve situacije, ovu bih duhovnu šetnju završio poređenjem dva­ju srednjovekovnih tekstova — iz jednog vizantijskog i jednog za­pad­nog izvora. U vizantijskom tekstu čitamo: "Jovan je po­sedo­vao pra­vu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni po­zna­vanje Ho­merovih brbljarija, niti laži besednika... On se nije služio ni sofizmima, ni si­lo­giz­mi­ma koji su samo paukova mreža. Astro­no­mi­ju, geometriju, aritmetiku smatrao je ne­postoje]im stvarima..." S dru­ge strane, u tekst iz verske škole na Zapadu, pak, čitamo: "Sakupio sam mi­rakule Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Ge­noveve u Parizu, i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente ka­ko bih im pružio živ primer... Materijalni predmet ove knjige su čuda sve­te Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fi­zi­ku, astronomiju i teologiju... Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj ve­ri u Hrista. A ona pretpostavlja teologiju, poŠtovanje fizike i as­tro­no­mije." Umesto da u stopu prate vesnike zapadnog humanizma i re­ne­san­se — (koji se već u XII veku prvo pojavljuju u logici, retorici, eko­no­miji, etici, pravu i empirijskim naukama) — jer će taj kult kritičkog mišljenja u nastajanju iz temelja promeniti način života na zemlji, Vi­zan­tinci su, "zapostavljajući svoju vlastitu mudrost", kako je to zabele­žio hroničar tog vremena Kidonis, "ova latinska rezonovanja smatrali čis­tim izmišljotinama". Da li je ovde uopšte potreban komentar?


dr Zoran Stokić, ("Prelom", 26. 1. 2000.)

Kontinuitet srpske despotije

Despotizam je doista poseban oblik vladanja čija se priroda sastoji u tome što u njemu za­po­veda samo jedan čovek ne pridržavajući se pri tom nikakvih zakona, dok je njegovo os­nov­no načelo strah!
Monteskje

Život bi na bilo kom nivou bio nemoguć bez neke vrste saznanja. Sa­zna­nje je prirodna pojava biološke evolucije. Saznanje nije rezultat pa­siv­nog beleženja iskustava, nekakav herbarijum urođenih ideja, već je funk­cija, produkt iskustva.

Za razliku od nesigurnog zdravorazumskog saznanja, središnji čin nauč­nog saznanja vezan je za pojam hipoteze. Hipoteze su neka vrsta mreža i njih naučnici stvaraju kako bi što bolje opisali stvarnost i uspešno pred­videli buduće događaje. Zanimljivo je da naši sociolozi i politiko­lo­zi ili ne žele ili nisu u stanju da se koriste hipotetičnim naučnim meto­dom. Umesto kreiranja hipotetičnih uzročno-posledičnih objašnjenja i nji­hovog proveravanja pomoću predviđanja, oni se uglavnom koriste krat­kovidim, slatkorečivim, zrdavorazumskim površnim analogijama, ko­je nisu u stanju da daju bilo kakva pouzdana predviđanja budućih do­­gađaja, ali su zato u stanju da oko sebe šire lepezu ideološke magle.

Kako to izgleda u našoj praksi pokažimo na jedom od poslednjih pri­me­ra, koje smo 19. februara 2000. godine čuli na radio-stanici "Stu­dio B", u popularnoj emisiji "Od doručka do ručka". Na brojna pi­ta­nja slu­ša­la­ca o raznim pojavama u našoj državi i društvu odgovarao je ugled­ni fi­lozof i politikolog prof. dr Svetozar Stojanović. Na našu ža­lost, i u od­govorima jednog takvog stručnjaka kao što je g. Stojanović ne­pre­sta­no se ocećalo da nešto nedostaje, da je nešto propušteno i upuš­teno! Ako 1992. godine, kao savetnik Dobrice Ćosića, on nije mo­gao da pre­po­zna u kom mi to društvenom sistemu zapravo živimo, za­nim­ljivo je da to, očigledno, nije u stanju da učini ni danas.

Meni se, pak, čini da postoji samo jedna hipoteza pomoću koje se mo­glo uspešno odgovoriti na sva pitanja koja su mu bila postavljena — hi­po­teza o despotiji! Da, prof. Stojanoviću, društveni sistem u kome mi ži­vimo jeste despotski. Da biste i vi to uvideli, potrebno je da presta­ne­te da svoje psihološke želje projektujete u činjenice. Ako vas na ovu hi­po­tezu nije navelo ni izvođenje tenkova na ulice Beograda 1991. go­di­ne, prirodno je, valjda, da vas sámo intelektualno poštenje primorava da uvidite našu društvenu morfologiju i jedan njen neumoljivi konti­nu­i­tet: oko sedam stotina godina tradicije despotizma u Srbiji — od vizan­tij­skog despotskog nasleđa, preko perioda otomanske despotije, pa sve do perioda komunističke despotije!

Još je Monteskje razlikovao tri načina vladavine državama: republiku kao "vladavinu naroda" ili "vladavinu plemstva uz poštovanje zakona", mo­narhiju kao "vlast jednog čoveka koji se pokorava zakonima" i des­po­­tiju kao "vladavinu jednog čoveka čija vlast nije ograničena nikakvim za­konima". I dok je za republiku i monarhiju veoma bitno da ljudi koji obav­ljaju javne funkcije vladaju pomoću ličnih vrlina i časti, dotle des­pot, koji vlada isključivo strahom, niti ima potrebe za kakvim vrlinama, niti mora biti častan!

Sama matrica, sam način upravljanja u ovoj savremenoj srpskoj des­po­ti­ji ostao je, naravno, isti kao i u starim orijentalnim despotijama, u ko­­jima, kao prvo, despot ne veruje nikome. Shodno tome, despota nisu oba­vezivali nikavi zakoni. Kao drugo, u fiskalnoj sferi, na poslovnom planu, u sudskim procesima i tsl. — despot je sistemom zakona (koje je mogao menjati po potrebi) stalno držao svoje potencijalne konku­ren­te u stanju političke rescepkanosti. U vojsci, policiji i obaveštajnoj služ­bi imao je fizička sredstva totalne kontrole i mogao je neprestano da se služi terorom da bi postigao svoje ciljeve. Moć orijentalnih despotija di­rekt­no je proizilazila iz psihologije straha i apsolutne nesigurnosti, koja je sistematski razvijana kod svih podanika. Neslobodni podanici imali su samo jednu brigu — oko svakodnevnog preživljavanja.

To što despotija neprestano menja svoje oblike i vidove nikako nije smet­nja da je profesionalni sociolozi, filozofi ili politikolozi prepo­zna­ju. Da bi Srbija imala budućnost, molim svakog dobronamernog socio­lo­ga i politikologa koji zaista želi evropsku Srbiju da, kad god se nađe u situaciji da odgovara na bazna pitanja o srpskoj državi ili društvu, pre svakog odgovora obavezno kroz svoj um propusti i činjenicu o tih se­­dam stotina godina kontinuiteta naše despotije. Svih tih vekova Srbi su izloženi veoma opasnom, smrtonosnom "društvenom virusu", koji ne­­prestano kruni i poništava svaki civilizovan život. "Društveni virus" des­potije zarazio je duh gotovo svakog našeg čoveka i potpuno defor­mi­­sao sve kategorije vrednosti, rada i političkih akcija. Zaraženi tim vi­ru­som, koji nam je, izgleda, prodro i u samu koštanu srž, uprkos lju­ba­vi koju naši ljudi osećaju prema slobodi, uprkos njihovoj mržnji prema nasilju, oni se ipak i dalje "prirodno" pokoravaju despotskoj vlasti i sto­ga nisu sposobni da učestvuju u stvaranju demokratske Srbije.

Da bismo se izlečili od bolesti despotizma, oni koji žele da se bave po­li­tikom u ovoj zemlji ne smeju — ni u ovim vremenima pukog pre­živ­lja­vanja — smatrati nepotrebnim i dalekim znanja iz opšte kulture. Na­pro­tiv, širenje baš tih znanja mora se podsticati u svim sferama srpskog društva. Na kako se niskom nivou naša opšta kultura nalazi najbolje smo se mogli uveriti u vreme prošlogodišnjeg pomračenja Sunca: čak su i žene u Teheranu(!) taj relativno redak fenomen posmatrale sa tr­go­va, u veseloj atmosferi; Srbi su za to vreme bili — u podrumima! Da se slične stvari ne bi ponavljale, naši bi politikolozi i sociolozi, između os­ta­log, veoma mudro uradili ako bi nam povremeno na javnim tri­bi­na­ma čitali, a po časopisima opisivali i tumačili, inspirativne i poučne za­pi­se starih evropskih putopisaca po Otomanskom carstvu iz šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka. Ti su zapisi Evropljanima itekako po­mogli da se odbrane od "virusa despotije", tj. od "orijentalnog po­li­ti­čkog čudovišta".

Tragično je za našu državu i društvo to što svi relevantni mislioci na Zapadu uviđaju da u Srbiji vlada despotizam, a naši filozofi, sociolozi i politikolozi o tome ćute. Možda će naše brojne neverne Tome (kao što je i naš prof. Stojanović), tj. one koji i dalje drže glavu, poput noja, u pesku, ne želeći da prepoznaju društveni sistem u kome žive, urazu­mi­ti, na kraju, ove Moteskjeove reči: "Onda kada vladar, svodeći sve na sebe, poistovećuje državu sa svojom prestonicom, prestonicu sa svojim dvorom, a ovaj isključivo sa svojom ličnošću, on se tada zacelo pre­tvo­rio u despota".


dr Zoran Stokić, ("Beogradske novine", 17. 3. 2000.)

Senka despotije

"Najgora je stvar obožavanje grešaka i to tre­ba smatrati kugom razuma."
Fransis Bekon

Godine 1605, kada je ovaj mudar stav izrečen, u orijentalnoj Srbiji nije, nažalost, imao ko da ga posluša. Takve savete iz prošlih vekova — a naročito one koji se odnose upravo na metod eliminacije greŠaka — mi kao narod nikada nismo usvajali, oni nisu postajali opšta mesta u našoj duhovnosti, ni tada ni kasnije, i o tome najbolje svedoči naša po­tonja i tekuća praksa. Kaže o nama Milan Kašanin: "Naš čovek naj­više voli biti učitelj i sudija čijim savetima i presudama pogovora nema."

Može li se pod tepih sakriti srpsko despotsko nasleĐe, koje, kroz peri­od vizantijske, otomanske i komunističke despotije, traje skoro sedam sto­tina godina i koje je suprotno od svakog graĐanskog nasleđa, rađanog u monarhijama ili republikama? Ako to već kriju dogmate (i oni koji su sami sebe proglasili patriotima), to ipak ne treba očekivati od onih koji se predstavljaju kao njihova alternativa. Bona fide navedi­mo samo dva primera. Dr Zoran Đinđić se čudi jednom prilikom kako i zašto Austrijanci, koji su nam po broju stanovnika jednaki, imaju 40 puta bolji standard od nas? A dr Vesna Pešić se jednom drugom prili­kom, opet, pita kako to da je za jednu peticiju, pre dvadesetak godina, bila sakupila samo 34 potpisa, u vreme kada je poljska Solidarnost već brojala deset miliona ljudi? Po mom mišljenju, tu nema mesta nikak­vom čuđenju ako se zna da su Austrija i Poljska — u vekovima u koji­ma smo mi tavorili u despotiji — živele kao monarhije. Komunistička despotija u Poljskoj, kao i kod Čeha i Mađara, nije mogla dugo da se održi jer je bila u suprotnosti sa nedespotskom tradicijom tih naroda. Ali je zato u Rusiji i Srbiji, zemljama sa već dugom despotskom tradici­jom, ta komunistička despotija zapravo naišla na plodno tle. Stoga onaj ko zaista želi dobro srpskom narodu i državi mora pre svega znati da je problem svih problema u Srbiji neraskidivo vezan za pojam despotske tradicije! Taj nakazni despotski društveni sistem jeste onaj "mrc" za koga je srpski narod vezan, evo (sa beznačajno malim prekidima), već sedam stotina godina (da ovim proširimo tezu g. Draškovića, jer, dozvo­lićete, Tito je bio samo jedan od brojnih despota koji su vladali Srbijom).

Apelujem ovde da krenemo u ispravljanje grešaka koje smo načinili u našem dosadašnjem pristupu svetu društvenih Činjenica. Naime, za svaki je društveni proces potrebna određena kritična masa. Tako je za pro­mene koje su sada potrebne nama neophodno imati — kao u Polj­skoj ili Češkoj — kritičnu masu građanski odgojenih ljudi. Zbog naše viševekovne orijentalne tradicije, međutim, u Srbiji danas naprosto ne postoji kritična masa takvih ljudi. Ukratko, hoću da kažem da je za prelaz iz despotije u republiku ili monarhiju (pa još i demokratsku) potreb­no mnogo više od formiranja nove vlade, sa novim ljudima, koji će doneti niz novih zakona; potrebno je mnogo više od uvođenja privat­ne svojine i tržišne privrede i stvaranja srednje klase. Da bi novi zakoni, kao i nove demokratske institucije, u praksi proizvodili dobre rezultate, potrebno je da budu kompatibilni sa živom, tekućom tradi­ci­jom, te, dokle god je naša tradicija despotska, o toj kompatibilnosti nema govora. Despotska tradicija je naprosto nespojiva sa demokrat­skom republikom i građanskim društvom. Da bi promene uopšte bile moguće, orijentalnu lojalnost prema despotu treba transformisati u lojalnost prema sugrađanima, prema strukovnim udruženjima, prema gradskim zajednicama i, napokon, u jedan opšti altruizam. Za prelaz iz despotije u demokratsku republiku potrebno je, znači, veoma mnogo: promena onoga što se u svakom društvu najteže i najsporije menja, a to su neki još uvek živi delovi tradicionalnih vrednosti i verovanja. Po­treb­no je, dakle, promeniti metaparadigmu na kojoj poČiva naŠa des­pot­ska tradicija! Imperativ razvoja traži od nas da se upustimo u promene takvog tipa — kulturu i tradiciju podani[tva što pre moramo zameniti kulturom i tradicijom slobode. Te promene istovremno mora­ju obuhvatiti sva područja života — politiku, privredu, ali i društveni život i kulturu.

Zbog specifičnog načina na koji su nastajale evropske države — kao složena sinteza varvarskih, antičkih i hrišćanskih elemenata i kao savez između plemića, crkve i gradova — u njima je, već od srednjeg veka, započet jedan otvoreni proces kreiranja individualnih sloboda i kritič­ke tradicije koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet, kako u društvu tako ni u samoj nauci, te da je društvu korisno samo ono saznanje koje može da se me­nja i raste.

Nasuprot evropskim monarhijama i republikama, despotije su oduvek odr­ža­vale status quo i u politici i u društvu uopšte. Drugim rečima, des­pot­ska ideologija nikada nije dozvoljavala nikakvo osporavanje, dola­zi­lo ono iznutra ili spolja. Otuda u despotijama nisu bile moguće nikakve istinske reforme institucija, kao ni bilo kakve istinske reforme u sferi znanja i verovanja.

Očigledno je, konačno, došlo vreme da se bez straha, praznoverja i laži pogledamo u ogledalo. Ako i ovoga puta, međutim, odbijemo da u ogle­dalu vidimo da je despotska tradicija utkana u suštinu našeg bića, ako i dalje budemo odbijali da učimo na sopstvenim greškama, onda ni mi sada nećemo uspeti da se uzdignemo do standardnog evropskog po­li­tičkog poretka, kao što nisu uspeli ni naši preci nekada, a to, opet, znači da ćemo — kao i do sada — dobro služiti interesima drugih. Jer, kao što reče naš Milan Kašanin, ne smemo prevideti činjenicu "da mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, i da gomile ne prave istoriju, već joj služe".


dr Zoran Stokić, ("Srpska reč", 11. 5. 2000.)

Kontinuitet Potemkinovih sela

Gospodin Vladimir Gligorov se čudi („Peščanik“, 18. 9. 2009) kako u Srbiji stalno prolaze očigledno nerealna obećanja političara. Zašto naš narod (poput naroda u Iranu, Avganistanu) nekritički veruje u „Potemkinova sela“? Kao što je, nekada davno, budućnost Egipta bila žrtvovana kultu „faraonove večnosti“, tako je i Srbija danas žrtva kulta „srbomitomanije“.

A to se događa zato što u najnovijim ratovima nisu postradali samo ljudi i naša materijalna dobra, nego su postradali i naši primarni činioci kulture - pogled na svet, vrednosti i norme! A oni su ključni za naše upravljanje sopstvenim mišljenjem, za smisleno logičko i empirijsko objašnjavanje, ali i za naše percipiranje stvarnosti i nas samih u njoj - te, na kraju, od njih zavise i naše političke odluke.

Nema takve stvari kao što je „čisto iskustvo“, već samo iskustvo u svetlosti „očekivanja“, a ta „očekivanja“ se, pak, formiraju unutar kulture u kojoj živimo. To, opet, znači da „pogled na svet“, zajedno sa „vrednostima“ i „normama“ - što su sve primarni elementi jedne kulture - direktno ili indirektno određuju nečija „očekivanja“, a time i njegov pristup „čistom iskustvu“ i stvarnosti u kojoj živi. Uprošćeno rečeno, ono što naučimo pre nego što smo dostigli duhovno punoletstvo skloni smo da posmatramo kao „činjenice“, a ono što učimo kasnije - kao „teorije“. I dok za teorije i njene termine postoji konsenzus da su „veštačke“, da su stvar intelektualne konstrukcije, intelektualno oruđe, dotle se smatra da su „činjenice“ nešto bazično i samo po sebi objektivno, nešto nalik fizičkom oruđu. Savremena epistemologija, međutim, pokazuje da i „singularni iskazi činjenica“ jesu nedefinisana univerzalna imena, koja se zasnivaju na jezičkoj upotrebi. Između jezika i načina na koji se u nekoj kulturi posmatra svet postoji uzročna veza.

Ako jezik ne evoluira iz mitske i metafizičke faze u pragmatičku i instumentalističku, on - kao što je slučaj sa našim jezikom - ostaje pre svega samo sredstvo za emocionalno izražavanje. Vinaver je već isticao da su uzori našeg jezika bili „tropi i figure narodne poezije, jezik nam je pevao, kao retko koji. Time smo dobijali moćni doživljaj, svaka je reč jako doživljavana - ali smo time gubili nešto drugo: moderne brze sklopove reči u pojmove“!

Antropologija i etnologija nam pokazuju da jezik, na primer, Hopi Indijanaca ne sadrži nikakvu referencu prema „vremenu“, a da u jezicima domorodačkih plemena ne postoji apstraktan pojam prostora. Iako domorodačka plemena poseduju veoma „oštru percepciju organskog prostora“, iako svaki član tog plemena ima „smisla za svaki i najmanji detalj u svojoj okolini“, iako i pod najtežim okolnostima on lako pronalazi put do kuće, ako ga pitate da vam taj put prikaže „šematski“, on to neće biti u stanju da učini. Ljudski se jezik prilagođava oblicima i formama opstanka, a o tome, znači, svedoče i naše predstave o prostornim i vremenskim relacijama. Dalje, na akađanskom jeziku „biti“ i „imenovati“ su sinonimi, tj. „ono što jeste“ izražava se izrekom „ono što nosi ime“, a to će reći da u tom jeziku postoji ekvivalencija između reči i stvari! Ne pravi se razlika između „označitelja“ i „označenog“. Takođe, kada su Vavilonjani pisali ep o Gilgamešu, to za njih nije bila alegorijska, mitska ili pesnička predstava sveta, to je, zapravo, bila njihova saznajnoteorijska „istina“ o svetu. Za njih nije postojala nikakva razlika između svetog i profanog. Intuicija mitotvoraca delovala je na sličan način kao i intuicija maga i vrača, bila je istovremeno veza i sa „objektom“ i sa „istinom“!

Potreba za potpunim objašnjenjem svega stara je koliko i čovekova kultura, a nedostatak takvog objašnjenja izvor je našeg najdubljeg straha. Istoricizam magova i sveštenika, koji nije pravio razliku između činjenica i normi, koji je stotinama hiljada godina davao čoveku određeno sigurno mesto u planovima prirode i Boga, uspešno je smirivao taj strah! Onoga trenutka kada je nauka na Zapadu, razdvajajući činjenice od normi, stvorila svoj empirijski kritički metod, započelo se sa obesmišljavanjem „istina“ koje su nudile magija, teologija, filozofija - započeo je „podzemni rat“ za „životni prostor“.

Lako je videti da su u Srbiji (kao i mnogim zemljama Azije i Afrike) poraženi danas postali pobednici. Neka neko napravi analizu i sintezu onoga šta prikazuju, na primer, naši elektronski mediji od 1989. god. i imaće dokaz za ono o čemu govorim: videće da je naučni pogled na svet usmenim dekretom tzv. „patriota“ uklonjen i zamenjen verskim i astrološkim fatalizmom starijih civilizacija. A tamo gde nema evolucije jezika, slobodne volje i kritičkog građanskog i naučnog mišljenja, tamo gde vlada versko-astralni determinizam (i gde su glavni kulturni događaji sport i zabava) - šta preostaje narodu nego da veruje u svakakva čuda, pa i uvek ista Potemkinova sela?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. septembar 2009.)

Bakterije ili zle čini
Kulturni modeli između zlatnih kašika, parlamenta i univerziteta

"Elementi kulture imaju sopstveno postojanje, oni su sile isto tako realne kao i kosmičke sile pa kao i kosmičke deluju na pojedinca spolja."
Dirkem

Bez psihosomatskih elemenata ne bi bilo ljudske jedinke, ali bez spoljnih elemenata kulture ne bi bilo „ljudske prirode“. Čovekovu prirodu, dakle, presudno određuje ne biološki, nego sociološki kulturni gen. Kultura bi trebalo da raste u svim svojim vidovima - ideološkom, sociološkom, tehnološkom. Naša kultura poslednjih 20 godina ne da se ne uvećava - nego stagnira! Kultura Evropljana je jedan dinamičan sistem, koji je kroz vekove pokazao da je sposoban da raste. Naše neverovatno zaostajanje (u srednjem veku bilo nas je isto koliko i Engleza) nije posledica bioloških i psiholoških faktora, nego je uzrokovano našom zastarelom kulturom.

Mi smo u srednjem veku našu plemensku kulturu zamenili vizantijskom teokratskom. Međutim, za istorijsko beleženje iz tog perioda nije samo činjenica da je naša vlastela, poput vizantijske, jela „zlatnim kašikama“, veći činjenica da nije stvorila ni parlament ni gradski univerzitet! Englezi su, naprotiv, preko institucije parlamenta (čiji je preteča bilo Veliko veće i čija prva sednica je održana 1258) ograničili samovolju vladara, a njihovi gradski univerziteti u Oksfordu (1167) i Kembridžu (1209) postali su zamajac dinamičnog rasta njihove kulture. Nešto kasnije, mi smo iz vizantijskog teokratskog kulturnog modela utonuli u teokratski osmanski kulturni mrak.

Zato, da li će neko i u 21. veku verovati da bolesti izazivaju bakterije ili čini veštica - nije određeno nama samima, nego je proizvod nečijeg društveno-kulturnog sistema. Mišljenje, verovanje, običaji i oruđa neprestano uzajamno deluju jedni na druge. Ako ste u srednjem veku stvorili univerzitet poput Engleza, gde ste magiju, alhemiju, astrologiju, mitsko mišljenje i mitsko opažanje zamenili empirijskom naukom, tj. procedurama procenjivanja naučnih hipoteza, ako ste izmislili mikroskop itd., ako ste pustili da pojmovi deluju na pojmove, ako ste pustili da se ideje spajaju i razdvajaju, onda su u procesu sinteze spontano nastajala nova znanja. Ako svet pokušavate da objasnite empirijskim teorijama, a ne mitovima i teorijama zavera, prirodno je što verujete da bolesti izazivaju bakterije, a ne zle čini.

Nažalost, nama su većod srednjeg veka nedostajali misaoni instrumenti kojima su Englezi raspolagali i kojima su se stalno koristili. Nama je nedostajalo kauzalno zaključivanje kao sredstvo, kao nit-vodilja u posmatranju sveta oko nas, kao i u donošenju političkih i drugih odluka. Prikrivanje ove činjenice i dičenje time što u srednjem veku nismo stvorili univerzitet i parlament nije partiotizam. To prikrivanje, to „nečinjenje“ da se izgubljeno nadoknadi, ravno je veleizdaji! To je kulturna samokastracija, koja prirodno vodi Srbiju putem daljeg državnog i duhovnog zaostajanja. Učinci samoproklamovanih patriota koji caruju našom „politikom“ i „kulturom“, a koji su ili kopija Musolinija (koji se na spominjanje kulture hvatao za pištolj), ili kopija vladike Nikolaja Velimirovića (po kome „ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim“!), nužno će rezultirati isključivo regresom. Kulturne sile koje je trebalo da se obračunaju s vekovima atavizma, a koje su stvorene u razdoblju od Dositeja Obradovića do Milana Kašanina i Isidore Sekulić, sada su praktično zaustavljene. Zavedeni idejama ruskih slavenofila, lažne patriote, svesno ili nesvesno (koje god da je - učinci su isti), Srbiju obrću unazad, u neprosvećenost i primitivizam. Ako se pravimo da ne vidimo ovaj atavistički zamah, mi ćemo zaista ostati na nivou neprosvećene mase i biće baš onako kako je govorio Kašanin: da „mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, te da gomile ne prave istoriju, većjoj služe“. A ako vidimo, a ne reagujemo i ne suprotstavimo se - nismo ništa drugo do saučesnici ovog užasnog regresa. A nije zgoreg podsetiti da i Rusija kao velika zemlja ima sopstvene konstantne geostrateške interese (bez obzira na to da li je na njenom čelu car, partijski komesar ili predsednik) „ekspanzije na istok, tropizmatičke težnje ka toplovodnim lukama, prodiranja na Balkan, panslovenstva“, koji ne moraju imati ničeg zajedničkog s interesima manjih zemalja ka kojima su usmereni!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 1. februar 2009.)

Himlerova tetka i Hajzenbergova sestričina
Političari i mediji utrkuju se da „despotski kapitalizam“ predstave kao građansku demokratiju

Građansko demokratsko društvo se, kao i „naučno društvo“, pokazalo uspešnim jer je bilo sposobno da se neprestano preobražava - a to je bilo moguće samo zato što su u tim društvima bile negovane kategorije poštenja i integriteta ličnosti. Nauka je stabilan korpus znanja koji je, doduše, u svakom datom trenutku zatvoren sistem, ali je on uvek zatvoren samo formalno, samo privremeno, a ono što ga neprestano otvara i čini produktivnim jeste argumentovana kritička rasprava i potreba za istinom. U našoj kulturi uvek se previđala činjenica da se znanje ne može steći samo mišljenjem, većje uvek potrebno i da se ponašamo na „određeni način“!

Ne možete prihvatiti ni najjednostavnije naučne tvrdnje, a kamo li čitave teorije, ako ne verujete mnogim ljudima, njihovim tvorcima. A da bi se tako velikom broju ljudi moglo opravdano verovati, u temelje „naučnih društava“ ugrađene su vrednosti kojih se naučnici pridržavaju: poštenje, integritet, dostojanstvo, samosvojnost, poštovanje, trpeljivost i tsl. Bez tih vrednosti nauka uopšte ne bi bila moguća!

Kada tih vrednosti nema - a njih nije bilo, na primer, u Hitlerovoj Nemačkoj - nema ni objektivnih činjenica (ostaju samo subjektivne), a znanja se krune i nestaju (nacisti su iskoristili sva postojeća naučna znanja Evrope i proizveli moćnu vojnu mašinu kojom su na početku rata pregazili demokratski svet; međutim, kako je rat odmicao, nacistička totalitarna antilogika gubila je sposobnost da stvara sve novija i bolja vojna sredstva, što je na kraju i odlučilo rat). U odsustvu tih moralnih vrednosti, racionalnost nauke smenjuju iracionalna verovanja. Nacistima objektivne naučne činjenice nisu bile potrebne, jer su oni mislili (ideologija ih je tome naučila!) da znaju sve večne istine sveta. „Znali“ su, na primer, da su arijevci bolji od svih drugih, te je iz takvog mišljenja, ali i načina ponašanja, sledio zaključak da Ajnštajnova teorija relativnosti nužno ne može biti istinita, jer je Albert Jevrejin. To je, dalje, značilo da ta teorija naglavačke mora biti izbačena iz nacističkih škola. Kada se, pak, Hajzenberg drznuo da arijevskim studentima nametne da ipak uče teoriju relativnosti, Himler je lično pokrenuo njegovo krivično gonjenje. Kako je ikona svetske nauke, Hajzenberg, ipak ostao s glavom na ramenima? Spasao ga je nepotizam, jedan od stubova totalitarne države: Hajzenbergova sestričina je bila kućna prijateljica Himlerove tetke!

Moral i etika su, znači, ono bez čega nema ni nauke ni demokratskog građanskog društva; zahvaljujući tom moralu, naučnici i građani će uvek i svuda poštovati određena zacrtana pravila, standarde i procedure. Postupajući tako, naučna društva i demokratska društva su u stanju da neprestano stvaraju sve više i složenije oblike udruživanja, sve složenije institucije. Za razliku od totalitarizma, koji se održava na nemoralu, podelama, razdvajanju, urušavanju institucija, - nauka i demokratija počivaju na zajedništvu i ujedinjavanju, trude se da stvore jedinstvenu sliku društva (sveta).

U našem društvu, u kojem je odavno zavladala opšta konfuzija svih pojmova i koje se danas iscrpljuje u pokušajima da viševekovni despotski sistem nekritički zameni prevaziđenim oblicima kapitalizma, ne treba da čudi ni činjenica da se političari i mediji utrkuju da svojevrsnu mešavinu „despotskog kapitalizma“ predstave kao građansku demokratiju! Zato bi bilo od koristi za sve nas da se podsetimo vizionarskih reči hemičara (i sinologa) Nidama, koji je demokratiju smatrao praksom, a nauku njenom teorijom. On je još 1954. napisao: „Iako su se kapitalizam i demokratija razvili zajedno, približava se vreme kada će jedno od njih morati otići. A budući da je nauka preko potrebna svakoj budućoj civilizaciji, na propast je osuđen kapitalizam, a ne demokratija.“

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 8. januar 2009.)

Razlika između znanja i nagađanja
Povodom kolumne „Monopolizacija istine“ (Danas, 5. novembra)

Želja za efektnim analogijama odvela je gospodina Alekseja Kišjuhasa, ipak, u ćorsokak: spojio je nespojivo. Kada je Bekon, kao metodolog empirijske nauke, napisao „znanje je moć“, on je hteo da naučno znanje suprotstavi religijskom i metafizičkom nagađanju. Vračevi, sveštenici, šamani - a i naši politički ideolozi - svoja verovanja žele da nam poture kao znanje.

A to poturanje nečijih verovanja i psiholoških želja kao znanja, u krajnjoj konsekvenci, razlog je što se Srbija sve više udaljava od Evrope. Znači, naš problem nije u tome što ovde neko ima „monopol nad znanjem“, nego u tome što neko danas, u 21. veku, svoje „neznanje“ promoviše u znanje (naravno, uz pomoćpoluga vlasti!).

Tradicionalno se smatra da je znanje - opravdano, istinito verovanje. Cilj ovakvog određenja znanja je bio da se iz igre izbace slučajevi istinitog verovanja koji su u stvari rezultat puke slučajnosti ili nagađanja. Da bi nešto bilo smatrano znanjem, potrebno je ne samo u to verovati, većmoramo biti u stanju da pružimo i prihvatljiv razlog zašto u to treba verovati. Moramo ponuditi dokazni materijal! Cilj teorije saznanja još od Platonovih vremena bilo je objašnjenje razlike između pravog, stvarnog saznanja i onoga što je samo prividno saznanje. Cilj je bilo napraviti razliku između znanja i sujeverja, vradžbine, ideologije. Naša svakodnevna praksa je dokaz da mi ni u 21. veku još nismo u stanju da pravimo razliku između znanja i nagađanja, a to i te kako ima vitalne socijalne, etičke i političke implikacije.

Verovanja imaju predstavljačku funkciju i igraju ulogu mapa pomoću kojih predstavljamo svet. Ako se svet neadekvatno predstavlja, verovanje je lažno. Znači, samo verovanje bez druge dve komponente saznaja („opravdano“ i „istinito“) ne vodi ka znanju. Ako bi samo snaga verovanja (bez jemstva, tj. svedočanstva) bila obeležje znanja, onda bismo i neke stavove o demonima, anđelima, đavolima i o raju i paklu morali da svrstamo u znanje. Društvena istorija sveta pokazuje da slepa naklonost nekoj ideji, ideologiji, metafizici - nije intelektualna vrlina, već je intelektualni zločin, koji je uništio mnoge narode i države. Umesto autističnog monologa, Srbiji je, zato, potreban racionalni kritički, argumentovan dijalog, u kojem će se kao ozbiljne uzimati samo one političke i druge pretpostavke koje nalaze potvrde u činjenicama.


Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12. novembar 2008.)

Teret despotskih načela
U nestabilnim državama ne mogu postojati nikakvi kontinuirani procesi

Gospođa Ana Stolić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, kaže (Danas, 22. maja) da u Srbiji "apsolutizam i tiranija nisu isto". Ne znam o čemu gospođa govori, jer mi nismo nikada živeli ni u apsolutizmu ni u tiraniji. Mi vekovima konstantno živimo u despotskom sistemu. Eto, u Srbiji se i u 21. veku mora dokazivati da su dva i dva četiri! Despotija se razlikuje od republike i monarhije po svojoj prirodi (postojanje ili nepostojanje zakona), kao i po osnovnim načelima na kojima počiva (iz sfere vrlina, časti, straha). Despot (bio on sultan, faraon, sekretar komunističke partije i slično) jeste vladar čija vlast počiva na strahu, a nije ograničena nikakvim zakonima. Za razliku od Turaka, koji su kroz pokret Osman-paše stvorili program kako da naprave diskontinuitet sa despotskim sistemom, mi takav program nismo imali. Karađorđe i knez Miloš bili su nalik sultanima, a ne monarsima. Ponavljali su one obrasce vladanja koje su jedino znali - i koje su tada jedino i mogli znati, s obzirom na to da smo univerzitet osnovali tek 1905. godine, a da u njihovo doba, kako je zabeležio Vuk Karadžić, u nas u sto sela nije bilo nijedne škole!

Jedan drugi slovenski narod - Česi - osnovali su univerzitet 1343. Onaj ko ne shvata da je to direktno povezano sa činjenicom da su oni sada u EU i NATO-u i da na Prag nikada nije pala nijedna bomba, a da se one koje su padale na Beograd ni prebrojati ne mogu - ne razume ništa. Naša kulturna i politička elita, nenaučena da misli empirijski i da vodi argumentovani dijalog, evo, ni u 21. veku nije u stanju ni da postavi dijagnozu zašto je Srbija u ovakvom katastrofalnom stanju, a kamoli da stvori program za njeno izlečenje.

Zašto nam je neophodan diskontinuitet sa despotskom politikom? Da bismo preživeli i kao društvo i kao država! Objasnimo to na jednom tragičnom primeru. Sticajem okolnosti, u takoreći u istom trenutku, ubijena su dva predsednika vlade, Ana Lind u Švedskoj i Zoran Đinđić u Srbiji. Kakve je to posledice izazvalo u tim zemljama? U Švedskoj se nije dogodilo ništa, u svim sferama države i društva život se neometano nastavio. U Srbiji se, pak, vrlo brzo događa "prevrat", tj. jedna od mnogobrojnih metamorfoza despotije. Dolaze neizostavne čistke, ceo društveni i državni život je na kocki! Eto te osnovne razlike između građanskih demokratskih i despotskih društava: prva su stabilna, a ova druga krhka. Prva u metaforičkom smislu liče na pravilnu kupu sa osnovom na zemlji, a druga na tu istu kupu, samo okrenutu za 180 stepeni, tj. sa vrhom na zemlji, što znači da je sistem maksimalno nestabilan. U takvim državama ne mogu postojati nikakvi kontinuirani procesi (u kulturi, ekonomiji itd.), nema čak ni kontinuiteta ljudskih života, jer su potencijalno svi stanovnici kolateralna šteta sistema koji se povremeno urušava u trenucima svojih zemljotresa.

Sociološki zemljotres protresao je Srbiju i kada je Titov vrh kupe zaposedao Milošević. Čistke, metež, haos, previranja, život na kocki! Razorni zemljotres nas je pogodio i 1945, kada je sam Tito dolazio na vlast. A šta je bilo pre Tita? Isto! Sociološki zemljotresi dogodili su se i 1817, 1868, 1903, 1934, kada su bili ubijeni Karađorđe, knez Mihajlo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović i kralj Aleksandar Karađorđević. Umesto kontinuiteta u razvoju građanskog društva i parlamentarne monarhije (gde bi bile razdvojene izvršna, sudska i zakonodavna vlast), mi smo uvek ostajali zarobljenici autoritarne vlasti - naši su vladari pre bili nalik osmanskim sultanima ili vizantijskim despotima nego što su ličili na monarhe iz zapadnih država tog vremena.Vekovi šerijatske tradicije, vekovi bez svetovnih škola i znanja koje bi nas oslobađalo od brojnih predrasuda krivi su za to što nismo bili pripremljeni i vaspitani za građansko društvo, za monarhiju zapadnog tipa. Zato ne čudi činjenica da je narod vekovima spontano bio protiv bilo kakvih reformi institucija vladanja i verovanja. U takvom duhovnom metežu bilo je lako pridobiti saradnike - utopijske patriote - koji bi učestvovali u prevratima. Iako su, dugoročno gledano, ti stalni prevrati bili glavna prepreka razvoju zemlje. Istorijski primeri Turske i Grčke (s kojima smo imali zajedničku prošlost) pokazuju nam da je uz (kulturnu, ekonomsku, političku) pomoć Evropljana moguće da i mi, Srbi, nestabilan i krajnje neuspešan despotski sistem zamenimo stabilnim, uspešnim, građanskim društvom (demokratskom republikom)!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 27. maj 2008.)

Nauka nasuprot metafizici
Povodom priloga "Nepoželjni Hegel i Marks"

Iskaz g. Radoslava Đerića (Danas, 4. jula) da su Hegel i Marks naučnici pripada kategoriji pseudoznanja! Između istine i neistine, između nauke i metafizike - ne može se praviti nikakav kompromis. Baštinu mita preuzela je, s jedne strane, poezija, a s druge teologija. Koja je, dakle, istorijska uloga metafizike? Po metodu možemo je svrstati u nadgradnju teologije. Tobožnji natprirodni saznajni izvor teologije nadomešta se sada prirodnim, ali tobože nad-empirijskim saznajnim izvorima. Metafizičar misli da se kreće u području u kome je reč o istinitom i lažnom, a u stvarnosti, međutim, on nije ništa iskazao, nego samo nešto predstavio poput nekog umetnika! Za razliku od liričara, na primer, koji se barem ne trudi da u svojim pesmama opovrgne stavove iz pesme nekog drugog liričara, jer zna da se nalazi u području umetnosti, a ne u domenu nauke, metafizičari za svoje stavove navode argumente i polemišu protiv drugih metafizičara, ali u svemu što čine - budući da niti kazuju analitičke sudove, niti mogu dopreti do područja empijriske nauke - oni su prisiljeni ili da upotrebljavaju pojmove za koje ne mogu navesti nikakav iskustveni kriterijum, ili pak da spajaju razne pojmove bez značenja. U oba slučaja nužan proizvod njihovog rada jesu prividni stavovi.

Pouzdanost predviđanja budućih događaja jeste onaj razlog koji empirijsko naučno znanje uzdiže danas do najpoštovanije vrste znanja. Magija, astrologija, religije, metafizike, marksizam - jesu sistemi koji su se pokazali potpuno nepouzdanim u predviđanju budućih događaja. Tu pouzdanost empirijska nauka je postigla zahvaljujući svojoj novoj epistemologiji, zahvaljujući svom nedogmatskom metodu, kritičkom metodu traganja za greškama i eliminacije grešaka u službi traganja za istinom. Hegelove i Marksove metafizičke teorije, zahvaljujući svojoj para-logici, pokazale su se potpuno nesposobne da pouzdano predviđaju nove činjenice, kako u prirodnim tako i u društvenim naukama; štaviše, neprestano su kaskale iza činjenica i pokušavale da uhvate korak sa njima. Ubeđivati nekoga u to u XXI veku, posle Hitlerovih logora i Staljinovih gulaga (koji su bili praktična posledica primene Hegelovog i Marksovog dogmatskog istoricističkog proricanja) deluje krajnje poražavajuće. Nažalost, to je samo još jedna od svakodnevnih i brojnih potvrda činjenice da u Srbiji jedna poražena ideologija i dalje likuje nad 2500 godina evropske kulture, tj. potvrda činjenice da je naša zemlja i dalje džamahirija, komunističko-pravoslavna!

Pošto smo očigledno prespavali vekove, možda bi bilo korisno da se redakcija lista "Danas" odluči bar za najmanje dva kratka feljtona koji će pokazati identičnost između hegelovskog istoricizma i filozofije modernog totalitarizma - oba od Karla Popera: 12. poglavlje iz knjige "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji" (pod naslovom "Hegel i novi tribalizam") i 15. poglavlje iz njegove knjige "Pretpostavke i pobijanja" (pod nazivom "Šta je dijalektika?")!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 9. jul 2007.)

Podanici biraju neslobodu
Drag mi je Platon, ali mi je ipak draža istina o našem nasleđu

Kod nas, pored one većine koja ništa ne čita, postoji jedna manjina koja toliko čita da o pročitanom ne stigne dovoljno da kritički razmišlja. U kolumni Mit i naličje, pogotovo onoj pod naslovom "Državotvorci i čedomorci", g. N. Samardžić pokazuje da mu je istinski stalo do jedne druge Srbije, ali zbog logike zaključivanja kojom se koristi njegovi konačni učinci su mali. Priznajem "drag mi je Platon ali mi je ipak istina draža".

Empirijska nauka - oličena u određenom načinu zaključivanja - jeste ono što je, od srednjeg veka naovamo, odigralo presudnu ulogu u konstituisanju zapadnog, građanskog društva. Zato se Zapad toliko i razlikuje od drugih civilizacija. Čak i Grci, koji su stvorili neke elemente naučne mustre zaključivanja, nisu u praksi živeli od nauke. Glavna karakteristika Helena, u odnosu na druge civilizacije, bila je "kultura" (paideia) koja, međutim, nije bila vezana za naučnu teoriju saznanja, već pre svega za sferu retorike. Naše vizantijsko, otomansko i komunističko nasleđe osujetilo je naše intelektualce u sticanju baš onih elemenata znanja bez kojih ne bi bilo ni zapadnoevropske civilizacije: elemenata epistemologije prirodnih nauka. Ta je epistemologija odavno izašla iz sfere interesovanja isključivo prirodnjaka i postala spiritus movens čitave zapadne kulture i demokratije, zapadnjačkog načina mišljenja!

Nažalost, ni g. Samardžić ne uzima u obzir naše bazne sociološke empirijske činjenice. Neprijatne su, znam, ali stvari, naprosto, stoje tako: mi nemamo demokratsku, već imamo despotsku tradiciju. U institucijama despotske države sede "mali despoti", kojima je u interesu da očuvaju politički i kulturni status quo. Nikada kroz istoriju nismo imali, pa nemamo ni danas, nešto što bismo mogli nazvati kritičnom masom građana! Samim tim, Samardžićevo često prozivanje "građana" - šta jesu, a šta nisu učinili - potpuno je u neskladu sa činjenicama, deluje mi potpuno sizifovski!

Umesto što se "obračunavaju" sa onim čega nema, smatram da bi naši istoričari bili daleko efikasniji kad bi nas podsećali na lako dokazivu činjenicu da je "podanički mentalitet", kad god je kroz istoriju bio u situaciji da bira između neslobode i slobode, uvek birao ono prvo. Zato nema nikakvog mesta čuđenju našim izbornim rezultatima. Podanici ponavljaju uvek isto - njihov neempirijski način zaključivanja ne dopušta im da izađu iz svog (začaranog) cikličnog vremena! Pogledajmo sledeća dva primera. Kada je Vizantija trebalo da bira između zapadnog puta u otvoreno društvo i osmanskog puta u zatvoreno društvo - šta je izabrala? Zaslepljena antilatinskom strašću, koju je crkva neprestano potpirivala, nije izabrala latinsku tijaru, već se radije priklonila turskom turbanu! Nije li slično sociološko stanje zabeležio još Herodot? Šta su dvojica spartanskih poslanika odgovorila Hidarni, persijskom velikodostojniku, koji ih je savetovao da svoj život nastave da žive u izobilju, pod zaštitom sultana? Rekli su mu: "Hidarno, jednostran je savet što nam ga daješ. Savetuješ nam samo ono što si sam iskusio, ali ti drugo ne poznaješ. Sasvim razumeš šta je biti rob, ali slobodu nisi okusio da li je slatka ili nije!" Eto, još su antički Grci smatrali da je ipak bolje biti čak i siromašan (ali slobodan) građanin u nekom grčkom gradu, nego biti čak i veliki vezir u despotiji!

A opet, da nisu, možda, podanici osmanskog carstva izabrali Ataturka na nekakvim izborima i tako se jednim potezom otarasili svoje vekovne despotije? Ne! Da bi se pojavio Kemal-paša bilo je potrebno stotinu godina "podzemnog rada" jednog dela elite iz porodice Osmana, koja je shvatila da će njihov sultanat, ako se ne uhvati u koštac sa izgradnjom građanskog liberalnog i demokratskog duštva po zapadnom modelu, nestati sa istorijske pozornice.

Srbija neće raskinuti okove zatvorenog duštva dokle god njena istinska kulturna i politička elita, kojoj g. Samardžić nesumnjivo pripada, ne bude u stanju da u punoj meri uvažava naše sociološke empirijske činjenice, da u svojim analizama uvek polazi od tih činjenica te da, potom, nudi adekvatna rešenja za njihovo prevazilaženje. Samo elita "naoružana" takvim činjenicama može da zaustavi neprestano sociološko "šminkanje despotskog mrtvaca"!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 19. april 2007.)

Vozači koji prolaze na crveno
Umesto kritičkog pristupa stvarnosti kod nas preovladava metafizički

Samo u despotskim sistemima je moguće da se 20 godina ne menjaju generalne postavke neke jalove politike. Kreatori i promoteri te politike, čak i posle brojnih izgubljenih bitaka, nisu u stanju da budu "generali" - ali su zato i dalje javne ličnosti! Njihovo neznanje Srbiju je već svelo na, takoreći, Beogradski pašaluk. Podsećaju na vozače autobusa (u kojima smo putnici mi!) koji na raskrsnicama stalno prolaze kroz crveno svetlo, izazivajući sudare za koje uvek okrivljuju druge i ponašaju se kao da uopšte ne mogu ni da shvate da na ulicama važe saobraćajni propisi kojima je saobraćaj strogo regulisan!

To se neće promeniti sve dok, po tipologiji kulture, naš pristup stvarnosti i dalje bude "verski" (prva načela, istine, primaju se nekritički od nekog autoriteta!), za razliku od evropskih zemalja koje stvarnosti pristupaju "empirijski" (tj. kritički, sa sumnjom, a iskustvo je sudija tvrđenjima). Empirijska nauka ni u jednoj drugoj civilizaciji, kao u zapadnoj, nije odigrala konstitutivnu ulogu. Kada smo mi izašli iz senke Otomanskog carstva, gde - kako je zapisao Vuk Karadzić - "u 100 sela nije bilo nijedne škole", naša elita bila je nemoćna da prati razvoj zahuktalih nauka, pa je izlaz našla u nadnaučnim oblicima saznanja. Umesto da se pozabavi naukom, ona se zadovoljila prečicom, tj. metafizikom, koju je videla kao "najvišu sintezu", kao obuhvat celokupnog znanja. U temelje naše kulture tako su ugrađivane samo one cigle za koje se mislilo da su - sui generis - iznad oblika naučnog saznanja, a među sredstvima za sticanje znanja i dokazivanje istina u srpskoj kulturi prvenstvo nad empirijskim davano je metafizici i intuiciji.

Naša elita nikad nije izašla iz sfere tog metafizičkog - "teološkog", "racionalnog" ili "umetničkog" - koje je oduvek bilo suprotstavljeno empirijskom! A kultura i duhovnost u kojoj se iz samog pojma (pojma boga, itd.) dedukcijom izvodi njegova egzistencija - nije bila u stanju da nalazi rešenja za brojne praktične životne probleme pojedinaca i naše zemlje u celini. Društvo i država gde se empirijsko ne uvažava izgleda kao Srbija, a gde se uvažava - izgleda kao Engleska!

Krećući se na tragu matematike i logike, racionalisti su još od Platona pokušavali da celokupno znanje izvedu iz "racija", nezavisno od iskustva. Oni su verovali u neku stvar ako se ona mogla logičkim koracima izvesti iz prvih principa. Naravno, prvi principi su dogmatski smatrani apsolutnim istinama. Mi preko 100 godina znamo sledeće: prvi principi su, zapravo, hipoteze, a iskazi matematike i logike ne govore ništa o svetu, nego su samo uputstva kako nešto, što je već rečeno, reći (unutar upotrebljene simbolike) i na drugi način; takođe znamo da izvor znanja o svetu u kojem živimo, znanja o činjenicama, znanja s praktičnim sadržajem - jeste iskustvo. Sud "tačan" ili "pogrešan" ima bitno drugačije značenje u životu i zapadnoj politici (ne i srpskoj!), kao i u fizici i biologiji, nego što ga ima u matematici, logici, racionalizmu, teologiji - tj. metafizici; to je jedna vanlogička relacija, koja govori o obistinjavanju (ili ne!) u iskustvu!
Od pada Berlinskog zida do danas, sve što nam metafizičari "ruske gubernije" na Balkanu govore jeste njihovo predviđanje (koje je plod njihovih želja, a ne proizvod neke empirije) da će Srbija, ako bi ušla u NATO i EU, načisto propala i nestala! Isto su tvrdili i za Sloveniju i druge bivše jugoslovenske, kao i za zemlje bivšeg Varšavskog pakta. Iskustvene činjenice pokazuju da su te zemlje, baš zahvaljujući ulasku u EU i NATO, krupnim koracima krenule napred. Mi smo i dalje u despotskom blatu, geografski u Evropi, a duhovno i materijalno u Africi. Da bi naša zemlja preživela - da bi načinila politički i duhovni diskontinuitet u odnosu na "prokletu avliju" - moramo se naučiti da u stvari verujemo ne ako su one izvedene iz nekog mita, nečije psihološke želje, Biblije, nečije metafizike, nego ako su u skladu sa iskustvenim činjenicama. Sigurni kriterijumi istinitosti mogu da postoje samo tamo gde se uvažava praksa!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. mart 2008.)