Teorija zavere
i "Edipov efekat"
Najpogodniji da prihvate konspirativnu teoriju i budu
umešani u kontra-konspirativnu protiv nepostojećih konspiratora jesu oni ljudi
koji iskreno veruju da znaju kako da naprave raj na zemlji. Jer jedino objašnjenje njihovog neuspeha da
stvore taj svoj raj jeste zla namera Đavola, čiji je jedini interes pakao.
Karl Poper
U tekstu "Teorija zavere umesto religije"
gospodin Divjak je pokrenuo neka pitanja koja su važna za opstanak našeg
društva, a na koja ovde želimo da se nadovežemo.
Teorija o društvenim procesima
kao posledici zavere je veoma raširena i u sebi sadrži vrlo malo istine. Iako
ne postoje empirijski pokazatelji koji bi svedočili o globalnim zaverama, to ne
znači da ne postoje zaverenici i njihovi pokušaji da "preduprede zavere".
Samo kada teoretičari zavere dođu na vlast, ona (zavera) postaje nešto poput
teorije koja objašnjava stvari koje se zbilja dešavaju. Hitler i Gebels su
verovali u zaveru sionskih mudraca: kada su došli na vlast, rešili su da je
preduprede, da je spreče svojom vlastitom protiv-zaverom. Za razliku od
samog Karla Marksa, "vulgarni marksisti" su verovali u zaveru
kapitalista, pa su njihovu zaveru sprečili sopstvenom protiv-zaverom: Lenjin ju
je započeo pljačkanjem kapitalističkih banaka i ubistvom carske porodice
Romanov. Te su se protiv-zavere završile logorima i gulazima i milonima
ubijenih ljudi.
Naši staljinisti, zarobljenici
teorije zavere, toliko su mrzeli kapitalizam i zapadno građansko društvo, da su
posle Titove smrti 1980. – umesto da nas uvedu u EU (odnosno EZ) – odlučili da nas ograde od
Evrope. Imali su samo jedan problem: 80% javnog mnjenja videlo je budućnost
Srbije (Jugoslavije) u EZ. Zato su se oni od 1980. do skora bavili onim što se
u sociologiji zove "Edipov efekat", tj. samoostvarujuće proročanstvo:
"narode, pomozite nam da se ostvari naše slavenofilsko proročanstvo:
kulturno-politička nezavisnost od Evrope!" Danilevski je 1871. u knjizi "Rusija i Evropa" zaključio da je
započeo sumrak Evrope (njenog kulturno-političkog modela) i uspon ruskog
kulturno-istorijskog načina življenja. Šta se sa Rusijom i Evropom događalo u
periodu 1871-2014. – svi vrlo dobro znamo.
Da bi se ovo proročansvo
ostvarilo, u Srbiji je trebalo iskoreniti kritičko mišljenje i zdrav razum.
Kako to postići? Jednostavno: podsticati kič i šund, podsticati kolektivističke
ideologije marksizma i fašizma, koje su za svog najvećeg neprijatelja smatrale
građansko društvo, individualne slobode i demokratski sistem vladanja,
podsticati čovekove iracionalne, mračne sile – savez između mača i crkve – i,
naravno, sprečavati razvoj naučne teorije saznanja. Kad nauci i školskom
sistemu u nekom društvu oduzmete njihovu istoriju, filozofiju, etiku i teoriju
saznanja, onda nauka i tehnika u tom društvu postaju kuća ni na nebu ni na
zemlji, postaju puka skela, koju svaki, pa i najmanji povetarac lako ruši.
Savremena društva i države, međutim, u životu opstaju zahvaljujući nauci kao
svom nervnom sistemu i krvotoku. U takvoj anticivilizacijskoj klimi počele su
bujati, kao pečurke posle kiše, brojne generacije mladih ljubitelja teorija
zavere.
Ako na osobu koja danas nema
razvijeno analitičko i kritičko mišljenje deluje kakva žetoka emocija (a u
poslednje 24 godine takvih je prilika kod nas bilo na pretek!), na scenu stupa "naše"
arhaično iskonsko mitsko iskustvo naših pra-predaka. I naš savremenik počinje
da deluje u skladu sa tim pra-iskustvom. Stvar je u tome da prava podloga za
mit nije misao, nego osećaj; osim toga, za razliku od kritičkog mišljenja, koje
je analitičko, mitsko mišljenje uvek je sintetičko i mističko. Svet mita je
uvek dramatičan – to je svet akcije, svet uvek sukobljenih sila. U svakoj
pojavi mit otkriva borbu tih sila. Svi su događaji ili prijateljski ili
neprijateljski, dobroćudni ili zloćudni, privlačni ili odbojni! Na ovako
subjektivno izgrađene predstave o konspirativnoj teoriji "svega" u
društvu dolaze potom analogije i pseudoobjašnjenja koja daju privid istinitosti,
koji s jedne strane treba da kompenzuje doživljeni emocijalni naboj, a s druge strane
treba da zadovolji naše psihološke želje za objašnjenjima naših sopstvenih
neuspeha i slabosti. Lako se da zaključiti da je sve to postignuto po cenu
praznoslovlja i opasnog dogmatizma. Konspiracija se projektuje na spoljašnje
grupe, pripadnike drugih nacija, rasa, na kulturne, političke, religijske,
seksualne manjine, na druge starosne grupe...
Ima samo jedan način borbe
protiv ovakvog misaonog virusa (koji zaobilazi empirijska, logička i epistemološka
pravila zaključivanja) a to je put prosvećenja sviju, prenošenje analitičkog
kritičkog metoda mišljenja iz nauke u svakodnevne pore života. Moramo se ponovo
kretati na tragu Volterovog i Hjumovog nauka da se uspešno društvo može
izgraditi samo tamo gde će razum, putem otklanjanja grešaka, učenja na greškama,
odneti pobedu nad glupošću i predrasudama. Glavna karakeristika čoveka nisu ni
njegova metafizika, ni njegova fizička priroda, nego je to pre svega njegovo
delo – rezultati njegovog rada!
Zoran Stokić
17. 04. 2014.
