nauka ili varvarstvo
(pedagoška uloga nauke)

"Ko ništa ne zna, ne voli ništa. Ko ne ume ništa, ne razume ništa. Ko ne razume ništa, bezvredan je" – pisao je Paracelzijus, dodajući da "onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi." Mi bismo dodali i: taj i preživljava!

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Nekritički, pošto su svoja metafizička verovanja proglasili za znanje, ljudi su hiljadama godina verovali da planete guraju anđeli (tako što mašu svojim krilima!). Od Njutnovih vremena bliža nam je misao da planete kruže oko sunca zbog sile gravitacije. Zašto? Zato što za tu hipotezu (koja se može izraziti kvantitativno) postoji zadovoljavajuća evidencija. Teorija o anđelima nema nikavu evidencionu podršku, ona nije u stanju da daje pouzdana predviđanja položaja planeta.

Gledano globalno, nauka dva veka upravlja i u Srbiji našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljana u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

Način mišljenja i zaključivanja u Srbiji danas, otprilike, izgleda kao u ovom primeru sa magnetom. Od kako su antički Grci u 4. v. p. n. e. primetili da određeni "kamen", tj. magnet, ima osobinu da privlači opiljke gvožđa, pripisavana su mu najfantastičnija svojstva – od onih da on ima "dušu", do tvrđenja da ako se magnet nađe u blizini dijamanta, ili ako se premaže belim lukom, on "gubi svoju moć privlačenja"! Blizu 1500 godina ta se metafizička tvrđenja nisu proveravala, nikome ni na pamet nije padalo da napravi eksperiment. Doduše, malo je ko posedovao dijamant – ali bar je belog luka bilo na pretek! Sredstvo za eksperiment, dakle, nije nedostajalo, već je nedostajala empirijska metodologija, tj. umno sredstvo pomoću kojeg se dolazi do istine.

Od kneza Miloša, preko vremena Ilariona Ruvarca i, kasnije, Isidore Sekulić i Milana Kašanina, naši su preci pokazali da su bili sposobni da se prilagođavaju promenama, da su bili sposobni da Srbiju izbave od sudbine koja je zadesila, na primer, Indijance (narod koji je iščezao sa istorijske pozornice zato što je bio nesposoban da evoluira). Naši slavni preci su u cilju postavljanja duhovnih temelja Srbije načinili jedan mudar etički izbor, oni su despotsku etiku pokušavali da zamene etikom saznanja zapadnih duštava. Potpuno pogrešna ratna politika 90-tih dovela je i do potpunog poremećaja moralnog ponašanja, do aktivnog neprijateljstva prema svim tekovinama zapadne građanske civilizacije u Srbiji, tekovinama bez kojih naprosto ne bi bilo ni današnje Srbije. Pred našim očima događa se dvostruko negativan proces: ne samo da "ljudi-deca" – novovarvari – postaju paraziti društva, nego oni, stupajući na scenu, još vrše i klasičnu zloupotrebu pojma sloboda, sa ciljem podmetanja svoje prosečosti i prostote kao esencije srpske tradicije.

Beograd, 07. 06. 2010.
dr Zoran Stokić