posledice sociološke inercije

„Vera u sugrađane i respekt prema njima je ono što čini naše doba najboljim od svih o kojima nešto znamo“ – Karl Poper

Kultura je kontinuum, u kom svaki stupanj razvoja izrasta iz neke ranije kulturne situacije. Život u Švacarskoj i život u Srbiji danas se veoma razlikuju jer smo rasli u veoma različitim kulturnim klimama. Dok dominantne faktore despotske kulture čine strah i strast, dotle su to u građanskoj kulturi vrlina i čast. Dok se u despotskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću sudbine (te, pošto je sve „zapisano na nebu“, ne razvija se svest o individualnoj odgovornosti), dotle se u građanskoj kulturi ljudi orijentišu pomoću uzročno-posledičnih veza (pa se razvija i koncept odgovornosti). Kakve su dugoročne posledice ti različiti faktori imali u socijalnoj inteligenciji tih naroda?

Da bi preživeo u kulturi straha i potčinjavanja, naš je predak, u ravni socijalne inteligencije, svakodnevno pribegavao „biološkom manevru“ koji se mora primeniti u kriznim situacijama opstanka i u kom se impulsi u neuronskim kolima mozga kreću od amigdale ka desnoj strani predfrontalnog korteksa, ka nižim regijama u kojima se velikom brzinom obavljaju automatizovane radnje; u tom procesu, više misleće regije mozga izbacivane su iz upotrebe. Cena takvog načina opstanka bila je pojava „kognitivne disfunkcije“: misli teže nadolaze, ljudi teže donose odluke, postaju neodlučni kada treba nešto da kažu, da razmene nove ideje ili da se dobro koordinišu, sadržaje iz dnevne „radne memorije“ nisu u stanju da transponuju u duboke regije kore velikog mozga, u zone trajnog hologramskog pamćenja, a to je pak usporavalo svaki proces učenja. Život u takvom socijalnom okruženju, u kulturi straha, dovodio je do smanjenja brzine stvaranja novih moždanih ćelija i do zakržljavanja mnogih neuronskih kola u mozgu. Kultura padanja ničice pred despotom i strah da se pogleda u oči imala je takođe svoje konkretne propratne pojave: od oko 200 mišića lica, oni oko očiju su veoma glatki i savitljivi i zato odlično govore o našim osećanjima; strah od gledanja u oči vodi ka otežanom čitanju emocija drugih ljudi i, dalje, ka smanjenom pragu empatije.

U građanskim kulturama vrline i časti događalo se upravo sve suprotno: tamo je došlo do optimalnog razvoja neuronskih mreža – sistematizacije, memorije i empatije – tj. izgradila se optimalna socijalna inteligencija. Zato u Švajcarskoj ljudi ne ginu svaki dan na pešačkim prelazima, muževi ne tuku svoje žene, ljudi se ne ubijaju zbog međe, u bolnicama ne dobijaju infekciju, a u obdaništima salmonelu, vršnjačke grupe se ne prebijaju međusobno tojagama, omladina ne banči cele noći po splavovima – ukratko, to su društva visoke socijalne povezanosti, gde postoje uhodane procedure za sve životne situacije. To su društva gde je osnovni etički princip „ako možeš, pomogni drugome – nikome ne naškodi“, građani se međusobno uvažavaju i svačiji život je svetinja, jer imaju svest o tome da samo zajedno, kao celina, mogu uspešno da se nose sa brojnim životnim problemima.

 U doba vizantijskog imperijalizma carevi iz makedonske dinastije od IX-XI veka vodili su ekspanzionističku politiku. Taj napor će vremenom biti krunisan uspehom – sredinom XI veka vizantijske granice će se protezati od Eufrata i Kavkaza do Italije i od Dunava do Palestine. Pokrštavanje (i nametanje svoje duhovnosti, umetnosti i politike) Bugara, Rusa, Srba predstavlja najznačajniji uspeh te politike. Zato cinično zvuče naši tzv. patrioti koji, evo, pune 32 god posle Titove smrti održavaju u Srbiji despotsku kulturu koja nije naša autohtona narodna kultura, nego je plod vizantijsko-osmanskog imperijalizma, tj. uvezena je „sa strane“!

Kako kaže Vitfogel, „obnova orijentalno-despotskih sistema koju je Lenjin želeo i ostvario bila je zastrašujuća tajna revolucije. S gledišta njegove političke moći Lenjin je bio dosledan kad je o toj tajni svoje revolucije govorio indireknim, ezopovskim jezikom. Staljin i njegovi nastavljači su, sa svog gledišta, bili potpuno logični i čak dosledniji od Lenjina kad su prvo cenzurisali Marksova shvatanja o azijatskom društvu te kad su, osobito nakon izlaska [Vitfogelove knjige] 'Orijentalne despotije', nastojali prikrivati važnost tih ideja za Rusiju“.

Kultura igra odlučujuću ulogu u oblikovanju stvarnosti i u opstanku. Despotska kultura nas je dovela u ćorsokak. Elementi zapadne građanske kulture koji su u tragovima već 200 godina prisutni u našoj praksi trebaju da se favorizuju da bi nas u procesu evolucije izveli iz ćorsokaka. Evropska kultura, koja je i sama nastala u sudaru kultura, nije nikakva pretanja našem nacionlnom biću.

Zoran Stokić

28.10.2012.