Kritički empirizam i dodole

“Prema neurosimboličkom tropizmu zvanom folklorna misao, kao što bogovi mišlju stvaraju svoje svetove, tako i ljudi oblikuju svoje. Vračanjem i molitvama, koncentracijom duha i volje, oni mogu izavati kiše, promeniti hod sunca na nabu, izlečiti bolesnog, potući svog neprijatelja, učiniti da žito raste...”

Džems Henri Brestid

Naše su dodole upotrebile suviše svoje magijske moći: zbog njihovog beskonačnog širenja iracionalnih teorija zavere i ratovanja, kompletna infrastruktura je u Srbiji oko tri decenije bila potpuno zapostavljena. To sve onda – naravno – vodi ka "biblijskim poplavama" i sličnim događanjima. Pogledajmo neke brojeve i uporedimo stvari. Onomad nam je iz šina iskočio teretni voz. Zašto? Železnički pragovi istrulili, lokomotiva se prevrnula! Pošto za poređenje ima smisla uzimati samo dva slična skupa, uzmimo Srbiju i Austriju, na primer. Da bi austrijska železnica funkcionisala na civilizovan način, za nju se izdvaja 4 milijarde evra svake godine za tekuće održavanje, investicije u nove sisteme itd. Naše su, pak, dodole svoje milijarde stavile na ratnu kartu. I koja je cena tako nerazumne politike? – Osim za ratnu mašinu i birokratske džepove, novca nije bilo dovoljno za bilo kakve državne sisteme poput železnice, vodoprivrede, zdravstva, prosvete... Tako smo mi – umesto 4 milijarde evra – godišnje ulagali u našu železnicu 200-300 milona, što nije dovoljno ni za njen puki opstanak, akamoli normalno funcionisanje. Slično stanje već tri decenije vlada u svim sistemima! Dokle će se to trajati? – Sve dok se ne izvrši "tranzicija"!

Šta je uopšte trebalo da bude tranzicija? Trebalo je da to bude ispravljanje epohalne zablude komunista da je moguća alternativa građanskom društvu i proizvodnji zasnovanoj na privatnim interesima jedinke! U Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj tranzicija je bila sinonim za sinhronu restauraciju građanskog društva i mreže propisa na svim nivoima koji su komunističku privredu prevodili u kapitalističku. U SSSR, u Srbiji "asinhrona tranzicija" je društvo i državu odvela u privredni, moralni i politički glib, u pustoš. Zašto se to dogodilo? Pre svega zato što se naša političko-birokratska elita prepustila inerciji despotske tradicije negativne selekcije kadrova. Ti sega-mega-kadrovi nisu u stanju da se nose sa baznim elementima bilo čega, pa ni sa sinhronom tranzicijom real-socijalizma u kapitalizam. Kapitalistički sistem, koji je kao celina pokazao svoje pozitivne efekte u praksi, uspešno funkcioniše samo pod pretpostavkom sinhronog sadejstva čitave mreže institucija – kulturnih, prosvetnih, pravnih, privrednih i političkih. U protivnom, ako se dopusti razvoj samo jednog segmenta, a zanemare drugi, proizvod je nužno haos, potpuna neravnoteža u moći, što je u Rusiji i Srbiji dovelo čak do pogoršanja položaja života većine stanovništva. Zbog svoje dugovečnosti Karl Poper je bio svedok urušavanja real-socijalima (jer ono što je principski pogrešno postavljeno nužno mora propasti), te je kroz svoju epistemološku prizmu pokušao da objasni i te fenomene. Odmah je kritikovao elemente "instant tranzicije" u SSSR-u: "Zamislite pokušaj da se uspostavi ono što se zove kapitalizam bez pravnog sistema, to nužno završava u korupciji i pljački... Mislim da će proći godine i godine pre nego što se u bivšem Sovjetskom Savezu uspostavi pravni sistem i nešto poput slobodnog tržišta. Mora postojati razlika između kupovine/prodaje i pljačke. To može uspostaviti samo država uz pomoć pravnog sistema. Bez građanskog pravnog sistema može se razviti samo haos – to je moja glavna teza!" Bez sinhrone restauracije građanskog društva, građanskog morala i kapitalizma ne mogu postojati ni bilo kakvi moralni standarda u pogledu toga šta je dopušteno, a šta ne.

Kritički empirizam nas uči da se oslobađamo tabua tradicija koja nije u stanju da se prilagođava stvarnosti i promenama. Ljudska vrsta, poput ostalih vrsta, nastoji da, uz pomoć oskudnih resursa kojima raspolaže, obezbedi i poboljša svoje izglede za opstanak. S obzirom da svako društvo nužno dolazi u položaj da bude suočeno i sa prirodnim katastrofama, postvlja se pitanje: pomoću kakvih normi i pravila adekvatno prilagoditi delovanje članova zajednice tako da se uveća šansa za njen opstanak? Izbor društvenih normi i pravila može se u izvenoj meri, kako je to predložio Poper, porediti sa biološkom selekcijom među vrstama: opstaju samo ona pravila postupanja koja u datom trenutku omogućavaju grupi da se na bolji način prilagodi novonastalim okolnostima. Kao što u prirodi opstaju samo one vrste koje su se bolje genetski opremile da se suoče sa novonastalim okolnostima, tako u socijalnoj evoluciji opstaju one norme, pravila i tradicije koje uspešno prolaze kroz empirijske provere. Ovi Poperovi zaključci "učenja na greškama" važe za čitav živi svet, od amebe do čovečijeg čulnog sistema, i za funkcionisanje liberalne demokratije, međutim primetimo jedino ne važe u despotskim sistemima, kao i u hibridnim sistemima koji se oslanjaju na despotsku tradiciju. Tu ne postoji evolucija sistema, nego je sve podređeno autoritetu i on – autoritet – se štiti po bilo koju cenu, pa makar to bila i cena opstanka zajednice! Tu antievolutivnu sociološku ideju najjasnije su izrekli vizantijski sveštenici: "Ako se dozvoli priznanje bilo čije greške u despotskoj mašini, to je isto kao kada bismo iz državne zgrade izvukli makar jedan kamen, ona – država – će se urušiti." Znači, greške ne treba popravljati, važnije od popravljanja grešaka i opstanka zajednice jeste očuvanje autoriteta vlasti!

Zoran Stokić

13. 06. 2014.