Kuda
vodi ideološka zaslepljenost
"Planeri
/u totalitarnim državama/ previđaju činjenicu da je lako centralizovati moć,
ali da nije moguće centralizovati znanje. Pokušaj da se upravlja ljudskim
mozgovima u krajnjem ishodu mora uništiti znanje; što se više dobija na moći,
više se gubi na znanju".
Karl Poper
U doba buđenja nove vrsta znanja koje će biti
temelj i kičma nove civilizacije, tj. u doba kada se u Vizantiji obnavljaju a u
Evropi počinju da se osnivaju prvi univerziteti, Sveti Sava je — vizionarski
naslućujući da je započela potpuno nova era, era "vladavine idejama"
— izašao pred naš narod sa knjigom u ruci da ga pouči i prosveti. Uvodeći svoj
narod u mediteranski kulturni krug, Sveti Sava se nije plašio da će Srbi biti
"pogrčeni" ili "romanizovani" te da će izgubiti svoje ime i
svoj jezik. Nije se plašio zato što je, s jedne strane, znao da naći se unutar
civilizacijskog kruga znači biti zaštićen, a sa druge strane zato što je
verovao u sposbnosti svoga naroda.
Današnji komunistički režim pred srpski narod ne
samo da ne izlazi sa knjigom u ruci i ne samo da nema nameru da Srbiju uvede u
današnji civilizacijski krug — a to je kruz zapadnih demokratskih i na
savremenoj nauci zasnovanih država — već sa tim državama ratuje; a — kad bi
samo mogao to da sprovede — sve bi naučne knjige na svetu na lomači gorele. Kao sušta
suprotnost Svetom Savi, ovaj režim se osvedočio kao neko ko nije u stanju da
bilo šta uspešno predvidi. Zašto je to tako? Pre svega zato što režimski ljudi
nisu uspeli da u veku "vladavine naučnim idejama" odmaknu u
obrazovanju dalje od crne i bele magije, od alhemije, astrologije i istoricističkog
proricanja uz svesrdnu pomoć marksističke dijalektike. A svaka ideološka
zaslepljenost nužno vodi osipanju znanja. Za razliku od stabilnih temelja na
kojima počivaju nova nauka i otvorena liberalna društva, marksistička
dijalektika i komunistička društva počivaju na sveopštoj zbrci kategorija
vrednosti i saznanja. Da li se tome treba čuditi? Ne, ni najmanje, ako se zna
da su i naši komunisti, umesto da se bave naukama, oberučke prihvatili prečice
— surogate nauke — populističke metafizičke metode Hegela, Marksa i Engelsa.
Puko dijalektičko umnožavanje reči pretvaralo se kako zna sve o svemu! Ali,
kakva je predviđanja davao taj "moćni metafizički metod", koji je
trebalo da bude vodič i matrica iz koje će moći da se izvedu sva znanja, uključujući
tu i sva naučna znanja?
U svojoj disertaciji "O putanji
planeta" majstor logike Hegel nije imao nimalo problema da pomoću svog moćnog
dijalektičkog metoda 114 godina posle Njutnovih "Principa" dokaže da
se planete moraju kretati saglasno Keplerovim zakonima. On je čak izveo
dedukciju o stvarnom položaju planeta, ali bez Urana. Promakla mu je, na
njegovu žalost, činjenica da je Heršel 1781. godine. bio otkrio planetu Uran.
Ali, to nije sve; pomoću svog moćnog metoda Hegel u svojoj disertaciji nije
uspeo da predvidi ni postojanje Neptuna. Za razliku od njega, Leverije, koji se
držao Njutnove teorije — a ne populističke metafizike — uspeo je da predvidi
postojanje nove planete i ona je 1846. godine i otkrivena i dobila je ime
Neptun. Po Njutnovoj teoriji, za razliku od Hegelove, planete se ne kreću prema
Keplerovim zakonima; planete bi se kretale po Keplerovim elipsama jedino
ukoliko jedna drugu ne bi ometale u tom kretanju. A ometaju se. Stoga je Njutn
morao da smisli teoriju perturbacije, iz koje proizilazi da se nijedna planeta
ne kreće po elipsi.
Nauku od metafizike i pseudonauke najbolje možemo
da razgraničimo po uspešnosti predviđanja, a naročito po uspešnosti smelih, neočekivanih
predviđanja novih činjenica, koje se ili nisu ni naslućivale, ili su bivale
opovrgavane u prethodnim ili rivalskim teorijama. Ilustrujmo ovo još jednim
primerom. Kada je 1687. godine Njutn objavio svoju teoriju racionalne
mehanike, postojale su, na primer, dve tekuće teorije u vezi sa kometama. Ona
popularnija — metafizička — smatrala je komete znakom Božijeg gneva. Manje
poznata, Keplerova teorija, smatrala je da su komete nebeska tela koja se kreću
po pravim linijama. A sada, prema Njutnovoj teoriji, neke komete se kreću po
hiperbolama ili parabolama i nikada se ne vraćaju, dok se druge kreću po
elipsama. Halej, koji je radio po Njutnovoj teoriji, izračunao je na osnovu
posmatranja delića putanje jedne komete da će se ona vratiti za sedamdeset i
dve godine; u minut je izračunao kada će se ponovo ugledati u precizno određenoj
tački na nebu. To je bilo neverovatno, zadivljujuće predviđanje! I
sedamdeset dve godine kasnije, kada su i Njutn i Halej već odavno bili mrtvi,
Halejeva kometa se vratila tačno onako kako je on to bio izračunao.
Prema tome, možemo zaključiti sledeće. Hegelova
metafizička teorija kretanja planeta ne samo da nije mogla da pruži nova, neočekivana
predviđanja, nego nije bila u stanju ni da se uklopi sa do tada doboro poznatim
činjenicama. Njutnova teorija, Ajnštajnova teorija ili, na primer, teorija
kvantne mehanike — vodile su ka novim činjenicama; Hegelova dijalektika, kao
i potonja Marksova, pokazale su se kao teorije potpuno nesposobne da daju
pouzdana predviđanja novih činjenica, kako u prirodnim tako i u duštvenim
naukama; štaviše, neprestano su kaskale iza činjenica i pokušavale da uhvate
korak sa njima.
Maksisti i lenjinisti koji su se kretali na tragu
Hegelove ideje — "sve što je umno stvarno je" — projektovali su svoje
psihološke želje o sveznanju u činjenicu da je njihova "dijalektička
teorija saznanja" apsolutno istinita, pa da je, samim tim, jedini kamen
mudrosti koji je čovečanstvu potreban. Sve druge konkurentske teorije
saznanja, a naročito one koje su dolazile iz fizičkih, hemijskih i bioloških
nauka, i to od samih njihovih tvoraca, budući da su protivurečile
"dijalektičkoj teoriji saznanja", odmah bi bile okvalifikovane kao
"idealističke" i "kantovske". Naime, da bi se u nauci
mogli rešiti brojni novi problemi, bilo je potrebno vratiti se samim izvorima
saznanja, tako da je kraj devetnaestog i ceo dvadeseti vek obeležen činjenicom
da su se sami prirodnjaci — ukoliko su želeli da stvaraju nove naučne teorije —
morali hvatati u koštac sa problemima teorije saznanja. Ponudili su niz novih
teorija saznanja shodno problemima koje su rešavali. Sve te brojne kritičke
teorije nauke iz ideoloških razloga nisu smele biti izučavane u komunističkim
zemljama. Ideologija se stavila iznad nauke. Kave je posledice izazvalo takvo
primitivno ponašanje? U komunističkim zemljama, budući nasilno odvojena od
svoje filozofije i istorije, nauka je nužno morala kopniti. Slično se događalo
i u Hitlerovoj Nemačkoj. Glupave ideologije koje uporno žele da nameću granice
ljudskom razumu kad-tad upadnu u zamke koje su same stvorile. Znanje i
totalitarna moć stoje u obrnutoj srazmeri — što više totalitarme moći to manje
znanja, i obrnuto! Totalitarne države su stoga tehnološki i tehnički sve više
zaostajale u odnosu na liberalna društva.
Ta ere trivijalizacije i stagnacije, čija je
glavna odlika intelektualno nepoštenje, mogla se odmah, znači, uočiti i kod
njenih začetnika. Tako je Engels — kakve li arogancije! — ni manje ni više
nego drugi zakon termodinamike i teoriju evolucije, budući da nije mogao da
ih izvede pomoću dijalektičkih metafizičkih načela, smatro pogrešnim.
Prirodno, takva duhovna klima — intelektualno nepoštenje udruženo sa brkanjem
svih mogućih kategorija i vrednosti — u komunističkim zemljama je nastavila da
vlada, jer je bila ugrađena u same temelje države. Tako se, na primer, Lenjin —
pošto svojim oskudnim i zastarelim konceptualnim aparatom uopšte nije mogao da
shvati Mahov radikalni epirizam u fizičkim naukama — ipak nije nimalo ustručavao
da ga proglasi štetnim te da zabrani njegovo izučavanje u Rusiji. Samo u
totalitarnim državama postoji takva mogućnost da jedan laik odlučuje o
stvarima profesije. Mah, koji je držao katedru matematike u Gracu, fizike u
Pragu i filozofije nauke u Beču, koji je zagovarao ideju o tome da su naučne
teorije instrumenti za predviđanje, našao se na meti Lenjinovih dogmatskih pamfleta.
Ljudska glupost često nema granice; sasvim netačno zaključivši da je Anštajnova
teorija specijalne relativnosti prirodan nastavak na Mahovu idealističku
filozofiju, Lenjin ni nju nije smatrao poželjnom u SSSR-u. Glupost, zatim, poput lavine melje
sve pred sobom — ako ste podozrivi prema teoriji relativnosti, automatski
postaju sumnjive i sve teorije koje su uključene u njeno formulisanje. Tako je
totalna diferencijalna geometrija, tj. tenzorski račun, takođe bio nepoželjan
i tsl. "Teoriju relativnosti okruživala je idealistička atmosfera i još je
danas okružuje", pisao je, na primer, Maksimov 1928. godine u Rusiji;
" zbog toga je sasvim prirodno što su Ajnštajnova objašnjenja opšte
teorije relativnosti buržoaski elemti primili s oduševljenjem. Nesposobnost
naučnika da se oslobodi tih uticaja unutar buržoaskog društva dovela je do
rezultata da princip relativnosti služi isključivo religioznom i metafizičkom
mišljenju." Istorijske činjenice nam, pak, pokazuju da su totalitarne
ideologije u sudaru sa liberalizmom i naukom uvek gubile bitku; dodajmo tom
uočenom trendu i ovaj primer. Ajnštajn je, posredstvom Silarda, rekao
predsedniku SAD 1939. godine da on i njegove kolege imaju dokaz da se može
napraviti atomska bomba. Rečeno — učinjeno. Pet godina kasnije Klaus Fuks
ruskom agentu čije je tajno ime bilo Rajmond prenosi poverljivu informaciju o
tome kako se pravi ta bomba. Dalje istorijske činjenice, međutim, pokazuju da
se ne može stalno živeti od krađa tuđih ideja.
Sudar totalitarne i liberalne svesti može se
videti i u sledećoj epizodi iz Ajnštajnovog života. Uvidevši da su prirodne
nauke u Rusiji počele služiti dijalektičkom materijalizmu, koji je već
uveliko bio počeo da koči razvoj novih fizičkih teorija u toj zemlji, Ajnštajn
je uredništvu centralne sovjetske komisije, koja se spremala da izda sabrana
dela Marksa i Engelsa, sasvim dobronamerno preporučio da ne objave Engelsovu
"Dijalektiku prirode" budući da je potpuno anahrona u odnosu na
stare i nove fizičke teorije. Dobronamerni gest je, međutim, izazvao suprotan
efekat; Anštajn je i na sebe lično sada navukao gnev sovjetske partijske inteligencije.
Da ironija bude veća, treba znati da je u Nemačkoj Ajnštajnova relativnost
uglavnom bila prikazivana kao "boljševizam u fizici". Nešto
kasnije, u svojoj ideološkoj zaslepljenosti, smatrajući modernu fiziku
"jevrejskim mahinacijama", Hitler i nacionalsocijalističke vođe nisu
pridavali nikakav značaj nemačkom projektu urana.
Lenjinova knjiga "Materijalizam i
empiriokriticizam", neka vrsta simbioze između Engelsove
"Dijalektike prirode" i jednog
dela Bolcmanove teorije odraza, postala je naročito u Staljinovoj epohi svetom
knjigom marksističke dijalektike. Posmatrano na društvenoj ravni, takva je teorija
potpuno izbrisala pojam ljudske slobode. Zato, kada su Borovi i Hajzenbergovi
radovi iz kvantne fizike srušili osnovne postavke teorije odraza i kada je Ždanov
naredio ruskim fizičarima da se obračunaju sa "kantovskim mahinacijama
Kopenhagenske škole kvantne mehanike" — oni su to i uradili. Tako su dve
najvažnije teorije u fizici dvadesetog veka iz ideoloških razloga bile
zapostavljene u zemljama komunizma, a na sličan način su prolazile i druge
nauke. Partijski zadatak da se obračunava sa savremenim zapadnim teorijama
genetike dobio je Lisenko (biolog čiji su lični prijatelji bili Staljin i Hruščov).
Sve one koji nisu priznavali tačnost njegove dijalektičke teorije genetike on
je slao u Sibir na prevaspitavanje. Podsećam vas na ove tragične događaje
unutar SSSR-a zato da biste uvideli šta glupave ideologije mogu da načine od
jedne države! I nije zapadni blok učinio da Rusija danas više ne bude super-sila,
nego su sami Rusi, koji nisu bili u stanju da stvore uslove za liberalizaciju
svoje države, odgovorni za njenu stagnaciju. Zato, kada je 1989. godine hladni
rat završen, njegov završetak je označio poraz Rusije. I zato, kada je Gorbačov
potpisao kapitulaciju, to nije učinio zato što je bio zapadni špijun, nego zato
što je prosečna mesečna plata u njegovoj Rusiji u tom trenutku bila dvadeset
maraka.
"Prelom", 23.
2. 2000.
Svaka cast, Zorane!
ОдговориИзбриши