MEĐU NAMA "Politika", 5. IV 2003.

Metamorfoze despotije

Nebojša Popov: "Vreva na brisanom prostoru", 22. 3. 2003.

Da bi se teško bolestan pacijent izlečio, najpre treba postaviti pravu dijagnozu bolesti.

Naša politika, pravo, moral, vera, nauka, umetnost i započete reforme nalaziće se u krizi i biće neefikasni sve dok ne smognemo snage da se suočimo sa činjenicom da je najmanji zajednički sadržalac gotovo svih naših akcija – despotski sociološko-psihološki fluid. Da kažem to jasnije: tvrdim da nam je potrebna svest o takvom našem nasleđu da bismo videli imamo li znanja i moći da mu uteknemo. Prošlosti se ne treba stideti, već je treba prevladati, prevariti, jer ako to ne uradimo mi, ona će prevariti nas kao već toliko puta do sada, pa će i svaka naša budućnost uvek izgledati kao naša prošlost.

"Država nastaje tek ukidanjem divljih monopla na silu (...). Bez zaštite prava na život nema ni minimalne države, a kamo li demokratske". Iako ove reči g. Nebojše Popova zvuče sasvim razumno, ipak ne doprinose razumevanju našeg prošlog, trenutnog i budućeg stanja. Moglo bi se čak tvrditi da one pomalo i zavode. Kao prvo, ko kaže da u našem slučaju postoji "divlji" monopoli? A kao drugo, da li je tačno da bez zaštite prava na život nema ni minimalne države?

Za razliku od monarhija i republika, u despotijama ne postoji pravo na zaštitu života. Gledano u istorijskoj ravni, ali i danas, broj despotskih u mnogome premašuje broj nedespotskih država (a i među ovim nedespotskim – istinskih demokratija veoma je malo). U našem slučaju paradoks je i u tome što živimo u zemlji gde se svi pozivaju na prošlost, istorijsku svest, patriotizam, a da pri tom činjenica da, sa malim prekidima, sedam stotina godina živimo u despotijama – nije u našim analizama postalo opšte mesto.

U svom istorijskom razdoblju, prelazeći na hrišćanstvo, Srbi su svoju predistorijsku "primarnu vezanost" za majku i zemlju (tj. boginju plodnosti, "Veliku Majku") zamenili vezanošću za "Velikog Oca" – boga – despota (vizantijska faza), sultana (otomanska faza), sekretara partije (komunistička faza). Treba uočiti tu večitu emotivnu vezanost za neki nadmoćan autoritet kome se naš narod slepo pokoravao. Snažna osećanja, a u prvom redu strah, hipnotički su Srbe držali u tim sociološki veoma primitivnim despotskim sistemima. Despotija je stara koliko su stare i same civilizacije. Ono po čemu se ona toliko razlikuje od monarhije i republike – koje podrazumevaju porast nivoa organizacije (zakonodavna, izvršna i sudska vlast su odvojene), kulturni humanistički rast, ljudsko udruživanje, uzajamnu pomoć, sociološku domišljatost – jeste "despotska mašina", prisutna i u zakonodavnoj, i u izvršnoj, sudskoj vlasti, mehanička piramidalna organizacija u kojoj je ljudski život nešto što je najjeftinije.

Jednolični, neumorni (da li i neumitni?) pratilac Srba – despotski fluid – sprečio nas je da proživimo spontano vrenje feudalizma, humanizma i renesanse evropskih gradova i univerziteta, liberalnog kapitalizma – i pred tom činjenicom se više ne smeju zatvarati oči. Kod onih koji žele da učestvuju u stvaranju budućnosti Srbije mora da postoji svest o tome da bez tog spontanog vrenja, na žalost, nije moguće stvoriti zdrav sistem vrednosti, a bez tog sistema nemoguće je zamisliti današnje evropske monarhije i republike, pa ni evropsku Srbiju. Ono što bez tog sistema vrednosti može da postoji jeste, kao i do sada, samo jedna od brojnih metamorfoza despotije.

Dr Zoran Stokić,

Beograd
3. 04. 2003.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Epilog: Tipično za naše predstavnike kulturno-političke elite gos Popov nije odgovorio na ove kritike, znači sprečio je da se u DIJALOGU dođe do odgovora na postavljena pitanja. A kao što je kazao Karl Poper "naše ideje su sile koje stvaraju budućnost". Nema "sila" nema budućnosti.