Uz 125. godišnjicu rodjenja Hermana Hesea

Nijedan put ne vodi unazad

"Ne pozdravljaju te danas u celom svetu samo hodočasnici i igrači staklenih perli, Hermane Hese! Tebe vole svuda gde se služi duhu." Martin Buber, 1957. g.

Da se malo i mi, neprofesionalni kritičari, umešamo u tu duhovnu proslavu. U ova presudna vremena u kojima se mnogima čini da ce srpskog naroda nestati nije bilo mudro govoriti samo o metafizici i psihologiji Heseovoj; kao melem na ranu i kao nauk - putokaz za naša buduca delanja - dobro bi došao i pasaž koji bi govorio o Heseu kao čoveku, o njegovom životu i političkim stavovima i delovanju u vrtlozima dva krvava svetska rata.

U vreme prvoga od njih, boreći se protiv hegelovsko-bizmarkovske Nemačke, a na strani geteovske, on ce 1914. god. u dnevnom listu "Noje Ciriher Cajtung" (u članku, "O, prijatelji, ne takvim tonom") primetiti da svi oni "koji imaju dobre namere sa zavičajem" imaju i "zadatak da očuvaju komad mira", tako što će "postavljati mostove", te traziti nove veze i puteve; "mir na zemlji i prijateljstvo medju ljudima dobre volje nikada ne smeju prestati biti nas najveci ideal". Umesto da u ratu koji je počinjao pise ratne pesme i kroz njih slavi Nemačku i hegemonisticku politiku njenih nacionalnih vodja, on se "drznuo" da propoveda "o svetskom miru", o "geteovskom carstvu duha". Taj "sramni podmukli pacifista" - grmelo je na stranicama četrdesetak dnevnih novina - potura nam mondijalistu Getea! - Eh, "taj Gete nam je oduvek bio sumnjiv, on nikada nije bio rodoljub i on je nemački duh okužio onom ovlaznom hladnom internacionalnoscu od koje smo dugo bolovali i koja je našu nemačku svest osetno oslabila"...

Nije hteo da po diktatu piše ratne pesme i nije napisao nijednu. Nije hteo da upucuje "pogrdne reči čitavim narodima", nije hteo da "bojkotuje neprijateljsku umetnost i nauku", ukratko - nikako nije dozvoljavao da se rat "prenese u carstvo duha". Ni preteća pisma, ni stavljanje na crne liste, ni bilo sta tome slično nije ga nateralo da promeni svoja uverenja o toleranciji i kritičkom mišljenju, kada je u pitanju čovek, niti o demokratiji, kada je u pitanju država.

Švaba Hese, budući da se, kako kaze, "nalazio u službi duha" i jer je hteo da "ostane čovek", nikako nije "mogao da usvoji moral rodoljuba, ma koliko voleo Nemačku", pa se posvetio antiratnoj propagandi. Da bi se osujetio dalji "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom, sta da učinimo?", pita se, na primer, on godine 1917. i odgovara: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruza "ravnodušnošću i da pusta da stvari teku kako hoce sićušna gomila bolesnih fanatika i besavesnih žlikovaca".

Heseov karakter osobito se odlikovao uzvišenošću duha. Ne samo u svojim pripovetkama i romanima, vec i svojim esejima, novinskim člancima i pismima Hese je bio i ostao slobodan čovek koji se, poput Sokrata, Djordana Bruna, Voltera, Kanta, neustrašivo služio svojim kritičkim mišljenjem i zdravim razumom u odbrani tolerancije ("poštovanje svakog čoveka i njegovog uverenja") i nove profesionalne etike, zasnovane na "objektivnosti i nesigurnosti znanja", za razliku od stare, koja je bila zasnovana na ideji licnog i sigurnog znanja, a time i ideji autoriteta. Cilj Heseove duhovne misije beše da čoveku pruži ono što mu treba kao čoveku - saznanje da se mora učiti na greškama; zataškavanje grešaka, radi održavanja autoriteta, jeste najveći intelektualni greh.

Zataškavanje grešaka je pomoglo da se nakon Prvog svetskog rata duhovna klima u Nemačkoj uopšte ne promeni, naprotiv: od reformatora se očekivalo da konačno "ostvare neostvarene želje i nade", naročito one koje su se odnosile na proširenje državnih granica.

Da ce Hitler svoje nekrofilsko iskustvo preneti iz lične u političku i društvenu sferu Hese je odmah naslutio, pa je već 1931. istupio iz Pruske akademije umetnosti sa kratkim i jasnim obrazloženjem: "Predosećam da ce prilikom sledećeg rata ova Akademija sa svojim članovima opet biti zastupljena sa onih 90 do 100 uglednih ličnosti koje će, kao sto je to bilo 1914. godine, po nalogu države obmanuti narod u svim životno važnim pitanjima."

Dalji tok dogadjaja je pokazao da ni tada nije pogresio u proceni politickih zbivanja. Iako je na izborima 1932. god. pobedio kandidat demokrata i socijalista Hindeburg, ipak je 1933. Hitler, nošen nezdravom duhovnom klimom, naimenovan za kancelara nemačkog Rajha. Nacionalistički totalitarizam, sto je, u stvari, bio Hitlerov fašizam, obnovio je najvirulentniji oblik rasizma, onaj egzistencijalni, tj. filozofiju "krvi i tla". Konačni cilj umetnosti, nauke, kao i svakog drugog delovanja, sada je morao biti u služenju nemačkom narodu i rasi. Pomoću radija, zvučnika i stampanih medija osamdeset miliona ljudi bilo je lišavano samostalnog misljenja. Dabi se ta nakazna ideologija što uspešnije vezala za čista osećanja i tople emocionalne potrebe gradjana, bila je, naravno, potrebna saradnja i odredjenog broja intelektualaca poput Hajdegera, Filipa Lenarda, Johanesa Štarka i sl.

Ko nije hteo da promeni svoja politička ubedjenja, te da se uključi u propagiranje fasističke ideologije, mogao je računati na najvulgarnije oblike torture. Niz pisaca i novinara fašisti su ili pobili ili naterali na samoubistvo - od Ernsta Tolera do Stefana Cvajga. To je na svojoj kozi osetio čak i nemački nobelovac, pacifista Karl fon Osijecki; nacionalsocijalisti su od njega u konclogoru stvorili živi les, tako da je od posledica torture umro 1938. god.

Od 1933. na lomačama su spaljivane knjige nepozeljnih: Kurta Tuholskog, Eriha Kestnera, Hansa Arpa..., pa i "pape fizike", nobelovca Ajnštajna; i sama Nobelova nagrada smatrana je zaverom protiv nemačkog naroda. "Kada je Nemačka bila dostigla gotovo vrhunac svoje nacionalne groznicave krivulje" seca se Hese, "pisala mi je jedna žena iz Berlina: takve sramne knjige kao moje morale bi da budu spaljene, ona će se za to postarati, a svaka nemačka majka umeće da svoje sinove zastiti od takvih knjiga." Sve to Hesea nije pokolebalo u njegovom misionarskom poduhvatu; on se nije dezorijentisao kao sto se to desilo mnogima, čak i jednom Jaspersu, Planku ili Adornu, na primer. Gledajuci unazad, Hese 1955. pise: "Usled pretnji i opasnosti za fizički i duhovni opstanak jednog pesnika nemačkog govora, latio sam se spasavanja svih umetnika, stvaranja /... , morao sam uprkos zluradoj sadašnjosti, pokazati da carstvo duše i duha postoji i da je ono nesavladivo." Iako ga politika nikada nije istinski zanimala, iako se nije priklanjao strankama, njegovo jasno opredeljenje za kreaciju nove kulturne matrice mišljenja bio je, svakako, politički čin, čin za koji nije potrebno govoriti koliko divljenja izaziva u nama. U vreme najžescih svetskih bojeva izmedju slobode i despotizma, razuma i zablude, u vreme i brojnih ličnih drama, Hese je bio i neumorni, hrabri izdavač i urednik vise časopisa; pisao je literalne recenzije, od kojih je tri hiljade objavljeno; pored sopstvenih dela izdao je gotovo isti broj knjiga "nepravedno zaboravljenih autora", "nezapazenih pisaca savremenika"; stvorio je brojne monografije, antologije...

Moramo završiti. Bila nam je namera da poblize osmotrimo kako je razmišljao i delao preosetljivi čovek Hese, onaj, koji nije dozvolio da bude izmanipulisan i uvučen na kolosek "osvajanja i stvaranja istorije"; gorstak se povukao u brda iznad Lugana, da bi, živeci u skladu sa prirodom, stvorio eliksir za budućnost - duhovnu simfoniju - "Igru staklenih perli" - kojom je želeo da natkrili fugu smrti drugog svetskog rata. Od homo politikusa Hesea ima se, znači, što-šta naučiti, izmedju ostalog i to da "najpre treba biti čovek, a tek onda, polazeci od tog osnova, pripadati svome narodu".

Zatim da se "čovek ne može povući u sebe, da ne može sužavati svoj svet, da ne sme izbegavati komplikovana povezivanja sa drugima; da mora da izadje iz granica uskoga ja, da se duhovno proširi za savladavanje znanja svoga vremena, da se razvije u celini da bi tek tako proširenog duha i duše bio u stanju da obuhvati čitav svet i vasionu." I još, da onaj ko želi da preživi u svetu kakav on zaista jeste mora znati da "nijedan od puteva ne vodi unazad".

Dr Zoran Stokić “Danas”, 12. oktobar 2002.