I estetika je bitna – slučaj "Galilej"

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od nemoralnih, neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda! – Mi smo iz takvih i sličnih civilizacijskih krugova bili odsutni vekovima, te smo, kako reče Dvorniković, pod Osmanskim carstvom ostali “ne samo konzervirani u svom srednjovekovnom kulturnom stadijumu nego smo još u naročitom procesu ‘regresije’ velikim delom vraćeni u još starije doba epske patrijarhalosti”. I premda smo, s jedne strane gledano, zahvaljujući tom “epsko-patrijarhalnom tipu očuvali naš narodni kontinuitet”, ta sociološka paradigma je, s druge strane, izrodila određene vrste ljudskih odnosa u kojima su na prvo mesto izbili anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Problem sa egocentričnim modelom – usađivanim u nas još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – je taj što je on u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu. Depresivne osobe koje veruju u teorije zavere i koje misle da ih niko ne voli i ne poštuje imaju veoma negativne mentalne slike (“setove”), koje ih onesposobljavaju za racionalno procenjivanje.

Ljudski život se u svakom trenutku može shvatiti kao jedna jednačina između prošlosti i budućnosti. Da bi se neki čovek ili društvo istinski shvatili, po preporuci Ortege i Gaseta, treba ih postaviti u tu jednačinu, odn. precizirati kakav je njihov stav prema budućnosti i prema prošlosti. Svi oni koji na prošlost gledaju nekritički vide društvene reforme i budućnost samo unutar staroga modela političkog vladanja. Oni, pak, koji su u stanju da na prošlost gledaju kritički, koji su vaspitani humanistički i koji uviđaju da se evolucija kreće u smeru sve veće integracije, u stanju su da izgrade nove društvene paradigme, te da nas iz skupa u kome nema rešenja izvedu u širi skup, u kome se to rešenje nalazi. Kao ilustracija rečenom može da nam posluži jedna manje poznata strana Galilejeve ličnosti, koja ga je sprečila da stvori novu fizičku paradigmu.

Ervin Panofski, znameniti istoričar umetnosti, razvijao je ideju o istoriji umetnosti (“ikonologiji”) kao humanističkoj disciplini koja je komplementarna sa prirodnim naukama i da samo ta komplementarnost vodi uspešnom opisivanju realnosti. On 1955. pokazuje da se estetsko i naučno kod Galijeja savršeno slažu i da su njegovi estetski stavovi uticali na njegova naučna ubeđenja. Kao sin poznatog teoretičara muzike i muzičara, Galilej je odrastao u sredini više umetničkoj i humanističkoj nego naučnoj. Zato ne čudi što je pisao pesme, pamflete i sarkazme i što je znao napamet dela mnogih latinskih klasika. Više godina posvetio je tumačenju Ariosta, kome se divio. Njegovo sučeljavanje Ariostovog “Besnog Orlanda” sa manirizmom Tasovog “Oslobođenog Jerusalima” otkriva nam njegove klasične umetničke ideje, njegov ukus koji je bio u duhu pobune protiv manirizma i sav okrenut ranoj renesansi, te Panofski kaže: “Mladić se u borbi protiv oca okreće idejama dede”! I u drugim umetnostima (muzici i slikarstvu) vidljiv je njegov klasičan pristup. Slikarstvo pretpostavlja vajarstvu (koristeći se Leonardovim argumentima), a u samom slikarstvu brani “svetlost”, hvali “kompozicije rane renesanse”, a kudi i mrzi “preterivanja, alegoričnost, pretrpanost i kontorziju” u radovima manirista; Rafaela i Ticijana pretpostavlja Bronzinu i Salvijatiju. Analize i sinteze koje je izveo o klasičnom i manirističkom slikarstvu Galilej će iskoristiti u napadima na Tasovu liriku: “on (Taso) primorava čitaoce da sve tumače preko neke daleke aluzije na nešto drugo”, zato takvo pesništvo liči na “trikove prespektive koje vidimo na nekim modernim slikama”, poznatim pod imenom anamorfoza (“ana”=vraćanje, “morphe”=forma, deformisana slika oblika koja se iz određene tačke posmataranja vidi kao oblik bez deformacije). Zato ne čudi što je on, kao jedan od pionira moderne fizike, tvorac misaonih eksperimenata i kinematskog principa relativnosti kretanja, čovek koji je stvorio "novo nebo" i "novu Zemlju" i koji je sa Keplerom delio prezir prema sholastičkim školskim programima i zajedničku veru u istinitost Kopernikove revolucije, ipak osećao “prezir” prema Keplerovim elipsama i što je za njega Keplerova astronomija, sa svim svojim simbolima i kosmološko-teološkim dokazima, ličila na slikarske manirističke trikove, na svojevrsne “astronomske anamorfoze”.

Do nove paradigme, dakako, niste mogli stići ako ste elipsama pretpostavljali aristotelovske savršene krugove, te ako ste fizici naturali matematičku epistemologiju. Njutn je, pak, novu paradigmu izgradio povezujući keplerovsku astronomiju i dekartovsko-galilejevsku fiziku, stvarajući novu sintezu i novu epistemologiju.

Klasična estetika, zakasnelo i nedovoljno matematičko obrazovanje, egoistička psihologija, samoljublje – sve je to “vezalo” Galilejeve misaone slike i ograničilo domete njegove želje za istinskim reformama. A možete zamisli domete naših reformatora, čiji estetski doživljaji nisu čak ni klasični, nego su zasnovani na kiču – jer, da se podsetimo, osećanje zadovoljstva kod kiča je do te mere brutalizovano, da je oslobođeno odnosa sa bilo kakvim idejama i umnim sferama!

Zoran Stokić

26. 12. 2012.