HANS RAJHENBAH

"FILOZOFIJA NAUKE O PROSTORU I VREMENU"

Predgovor

Dr Zoran Stokić

Od Hamburga, Berlina i Minhena

do Istambula, Pariza i Los Anđelesa

Neopozitivista Hans Rajhenbah, filozof nauke i teorije verovatnoće, član Berlinskog kruga, ro­dio se 26. 9. 1891. g. u Hamburgu, u Nemačkoj. Studirao je fiziku, matematiku i fi­lo­zofiju u Ber­linu, Erlangenu, Getingenu i Minhenu. Njegovi profesori su bili i neo­kan­tovac Ernst Ka­si­rer, matematičar David Hilbert, fizičari Maks Plank, Maks Born i Albert Ajn­štajn. Doktorirao je filozofiju na Univerzitetu u Erlangenu 1915; njegova disertacija iz te­o­rije verovatnoće pub­li­kovana je 1916. Budući da je u Berlinu 1917-1920 posećivao Ajn­štaj­no­va predavanja iz te­o­ri­je relativnosti, nije neobično što je baš nju izabrao i za prvi predmet svo­jih filozofskih is­tra­ži­vanja. Godine 1920. bio je izabran za profesora na štutgartskoj Po­li­teh­nici, a zatim je, na preporuku Planka i Ajnštajna, 1926. po­stao profesor filozofije fizike na univerzitetu u Berlinu. Njegova otvorenost za pitanja i za ras­prave sa studentima tokom samih predavanja bila je no­vina za nemačke univerzitete.

Već 1920. publikuje svoju prvu knjigu o filozofskim implikacijama teorije relativnosti pod na­­slovom Teorija relativnosti i znanje a priori, u kojoj kritikuje Kantovu teoriju sintetičkog a pri­­ori. Narednih godina objavljuje još tri knjige o filozofiji teorije relativnosti: Aksio­ma­ti­za­ci­ja teorije relativnosti (1924), Od Kopernika do Ajnštajna (1927) i Filozofija nauke o prostoru i vre­me­nu (1928). Ova poslednja se, najkraće rečeno, može smatrati njegovim preispitivanjem te­orije relativnosti pretežno kroz prizmu logičkog pozitivizma. Ali već i tu Rajhenbahova po­zi­cija je drugačija od one koju Karnap te iste, 1928. godine, izlaže u svojoj Logičkoj izgradnji sve­ta. Na naučnom kongresu u Erlangenu 1923. Rajhenbah se lično upozanje sa neo­po­zi­ti­vis­tom Kar­napom, čija je epistemologija u tom trenutku ostavila dubok utisak na njega. Štaviše, Raj­­hen­bah je 1928. bio jedan od osnivača Berlinskog kruga ("Društvo za empirijsku fi­lo­zo­fi­ju") — koji je nastao po ugledu na Bečki krug koji su 1924. osnovali Moris Šlik, Rudolf Kar­nap, Oto Nojrajt i Viktor Kraft. Članovi Berlinskog kruga bili su još i Karl Gustav Hempel, Ri­hard fon Mi­zes, David Hilbert i Kurt Greling. Rajhenbah i Karnap su 1930. postali urednici pres­tižnog časopisa Erkenntnis, u kome će izjaviti i to da se "pod uticajem Maha, Poenkarea, Fre­gea, Rasela, Vitgenštajna i dugih, misaoni svet Bečkog kruga bori protiv svih oblika me­ta­fi­zike".

Kada je 1933. god. za nemačkog kancelara ustoličen Hitler, Rajhenbah emigrira u Tursku na me­sto šefa katedere na Odeljenju za filozofiju nauke Univeziteta u Istambulu. Iako je tu držao in­­terdisciplinarne kurseve, 1935. ipak publikuje originalnu knjigu Teorija verovatnoće. Pro­fe­sor na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu postao je 1938. i te godine objavljuje Is­kus­­tvo i predviđanje. Filozofske osnove kvantne mehanike izašle su mu 1944, a potom dolaze dve populane knjige: Elementi simboličke logike iz 1947. i Rađanje naučne filozofije iz 1951. (ko­­ju su na srpski jezik preveli S. Đorđević i A. Spasić i objavili u ediciji "Sazvežđe", knj. 6, Be­ograd, 1964. god. sa predgovorom M. Životića). Godine 1952. održao je seriju predavanja na pariskoj Sorboni, na Poenkareovom institutu. Rajhenbah umire u Los Anđelesu 9. 4. 1953, ne­umorno radeći na temama iz filozofije vremena. Posthumno su mu izašle znamenite knji­ge Smer vremena (1956) i Moderna filozofija nauke (1958).

Epistemologija — ona nedostižna i ona dostižna

Otkako su Grci izumeli teorijsku geometriju i logiku, Zapadom je počela da dominira ideja da sveukupno rasuđivanje može da se svede na neku vrstu računanja — tako da svi argumenti mo­gu da se postave odjednom i zauvek. Prvi je Sokrat u Eutifronu tražio "niz pravila koja nam govore iz trenutka u trenutak kako da se ponašamo". Ovaj zahtev iz sfere morala Platon je transponovao u epistemologiju. Krećući se i na tragu Heraklita i Pitagore, Platon je smatrao da postoje dva izvora saznanja pomoću kojih shvatamo "svet": iskustvo i mišljenje; znanje ko­je stičemo čulima, tj. svet iskustva, neka je vrsta iluzije, te tu ne možemo tražiti pravo znanje; na­­suprot tom nesigurnom "mnjenju" stoji svet "nepromenljivih ideja" i u njemu je moguće do­ći do istinskog znanja. Možemo da napravimo sliku kruga crtajući ga u pesku, ali sama "kruž­nost" je po Platonu idealan pojam, koji samo naš um može da stvori. Tako matematičko sa­zna­­nje ne samo što je bilo shvaćeno kao saznanje same objektivne, empijriske stvarnosti, već je bilo i mustra za epistemologiju.  U Menonu i Teetetu Platon je postavio temelje klasične te­o­rije saznanja — znanje je opravdano istinito verovanje — a skup istina koji bi takvo vred­no­va­­nje omogućio morao je biti nezavistan od naučnih znanja, tj. morao je biti izvan i iznad na­u­ka. To racionalističko-deduktivno učenje po kome je mišljenje nadređeno iskustvu i posma­tra­nju bilo je u modi preko 2000 godina. Tako su još bili pisali i Dekart i Lajbnic — Dekart u Raz­matranjima o osnovama filozofije ("sada znam da predmete u stvari ne shavatamo čulima ili sposobnošću predstave, već razumom, i ne onda kada ih dodirujemo ili gledamo, već onda ka­da ih mislimo"), a Lajbnic u Novim esejima ("osnova naše sigurnosti s obzirom na uni­ver­zal­ne i večne istine počiva na samim idejama, nezavisno od čula, na primer, ideja Bića, Jed­nog, ideja Sebe itd. Ali ideja čulnih kvaliteta, recimo boje, mirisa itd. (koje su u suštinio samo pri­vid) dolaze od čula, što će reći od naših zbrkanih opažanja"). Tako je sveukupno znanje sve do Kantovog sintetičko-apriornog saznanja bilo građeno po uzoru na euklidsku geometriju. Jed­na teorema ili zakon u fizičkim naukama, na primer, bile bi tretirane u duhu euklidske epi­ste­mologije, bile bi dokazane iz "istinitih aksioma" jednom za svagda. Bio je to neuspešan po­ku­šaj da se izgradi jedna sigurna logika otkrića eksplicitnih definicija u kojima bi bilo sa­dr­ža­no apsolutno istinito znanje.

Opozicija racionalistima, koja je, počev od antike, oličena u skepticima i empiristima, po­sto­ja­la je, ali je bila na društvenoj margini. Empirizam je ponovo počeo da buja tek posle uspeha ko­ji je u praksi doživela prva moderna naučna teorija — Njutnova racionalna mehanika. Me­đu­tim, i empiristi su se držali za pogrešan kraj metodološkog štapa: pokušavali su da i sami ko­ketiraju sa Platonovom epistemologijom tragajući za načinom izgradnje jedne logike ot­kri­ća. Od Loka pa sve do Mila oni su pokušavali da dokažu da su "sve deduktivne nauke in­duk­tiv­ne", da "stavovi algebre nisu samo doslovni sudovi, nego generalizacije iz iskustva" i tsl.

Međutim, što su se prirodne nauke više razvijale, to je bivalo sve jasnije da je Platonova epi­ste­mologija tek jedan idol, jedna himera. Grupa fizičara kojoj su pripadali Helmholc, Mah, Di­jem, Poenkare, ... Rajhenbah — jeste ona koja je prestala da razmišlja u kategorijama kla­sič­ne epistemologije i koja je, umesto pokušaja izgradnje racionalne logike otkrića, sebi po­sta­vi­la skromniji, ali zato dostižan zadatak, zadatak formulisanja logike vred­no­va­nja teorija post hoc, ocenjivanja gotovih, artikulisanih teorija. Iskaz "normativno" više nije označavao pra­vila za dolaženje do rešenja, nego samo pravce za ocenu već ponuđenih rešenja. Me­to­do­lo­gi­ja je na taj način odvojena od heuristike. — Kako je došlo do ove dramatične promene? Za­što je epi­stemologija utemeljenja napuštena u korist jedne deskriptivne epistemologije?

Tradicionalna epistemologija utemeljenja, kojom su se uglavnom bavili filozofi, i koja je od­la­gala ontologiju dok ne budu rešena sva važna epistemološka pitanja, u praksi je otkazivala. S druge strane, u drugoj polovini XIX veka nauka se našla u svojevrsnom raskoraku budući da je mehanicistički naučni metod počeo zakazivati u brojnim novim empirijskim teorijama. Na­uč­na praksa je dovela do toga da su se sada i sami fizičari, biolozi i hemičari počeli zanimati za brojne epistemološke probleme svojih nauka. Rezultati nisu izostali. Tako su, na primer, Helm­holc, Poenkare i Rajhenbah konstruisali situacije u kojima su se opažene činjenice mo­gle opisati neeuklidskim geometrijama, što je za direktnu posledicu imalo neodrživost Kan­to­vih metodoloških stanovišta. "Biti a priori" nije identično sa "biti objektivno istinit". Ako po­sto­je različiti geometrijski sistemi koji se međusobno logički isključuju, a podjednako su ko­rekt­no logički zasnovani, postaje jasno, kaže Rajhenbah, da matematički iskazi nisu opisi ob­jek­tivne stvarnosti. Koja će od tih geometrija biti upotrebljena kao instrument za objašnjenje stvar­nosti — nije više pitanje logike, već je empirijsko pitanje, zaključuje on. Nasuprot kla­sič­noj esencijalističkoj epistemologiji, piše Rajhenbah u Aksiomatici relativističke nauke o pro­sto­ru i vremenu, "vrednost aksiomatskog prikaza sastoji se u tome što on sadržaj naučne te­o­ri­je sažima u nekoliko stavova; tako se svaki sud o teorijskim iskazima sme ograničiti na sud o ak­siomima, jer u njima je već implicitno sadržan svaki teorijski stav. Aksiomatska metoda je na­šla široku primenu u matematici; stoga je opšti običaj postao da se rasprava o logičkom me­stu matematike svodi na raspravu o logičkom mestu aksioma. Međutim, danas je razjašnjeno da matematički aksiomi predstavljaju definicije, tj. proizvoljne tvrdnje, za koje ne važi is­ti­ni­tost ili pogrešivost, te da predmet kritike mogu biti jedino logička svojstva sistema, ne­pro­ti­vu­reč­nost, nezavisnost, jednoznačnost, potpunost. [...] Fizika se, međutim, razlikuje od ma­te­ma­ti­ke u jednom bitnom pogledu. Njeni stavovi hoće da budu nešto više od konsekventnih po­sle­di­ca proizvoljnih postavki; oni pretenduju na to da važe za realitet. A to u krajnjem slučaju go­vori da se na osnou njih mogu izračunati pojave koje su predmet direktnog opažanja; te sto­ga vrhovni kriterijum validnosti neke fizičke teorije jeste uvek pitanje da li se jedno takvo opa­žanje realizuje ili ne. Stoga sud "tačan" ili "pogrešan" znači u fizici nešto bitno drugačije ne­go u matematici: to je jedna vanlogička relacija koja govori o obistinjavanju ili neobis­ti­nja­va­nju opažajnog iskustva." Zbog svega toga, preporučuje Rajhenbah, esencijalistička epi­ste­mo­logija utemeljenja mora biti zamenjena empirističkom epistemologijom koja neće "opšte prin­cipe saznanja izvoditi iz strukture razuma (tj. bića) već iz analize metoda i činjenica koje pro­izilaze iz same empirijske nauke".

Konvencionalizam (Le Roa, Milo, Dijem, Poenkare), neopozitivizam (Rajhenbah, Karnap), fal­sifikacionizam (Poper), pragmatizam, evolucijske i genetske metodologije, bez obzira ko­li­ko se međusobno razlikovale, predstavljale su značajan napredak u epistemologiji u odnosu na njenu dogmatsku varijantu. One su bile te koje su i prirodne nauke uključile u rešavanje pro­blema znanja, što je, inače, u ortodoksnoj epistemologiji bilo strogo zabranjeno zbog cir­ku­larnog načina zaključivanja. Međutim, treba naglasiti da su u početku i neopozitivisti, poput dog­matskih epistemologa, gajili nadu da će naći način izgradnje sigurnog — apsolutno is­ti­ni­tog — znanja. Vođeni time, pokušavali su da daju jednu racionalnu rekonstrukciju nauke po­mo­ću činjenica iskustva i logike. Istinitost matematike bi dokazali, smatrali su oni, ako budu u mogućnosti da je redukuju na logiku, a istinost fizike bi dokazali ukoliko bi bili u stanju da sve njene iskaze prevedu u iskaze posmatanja, a zatim, polazeći od tih iskaza posmatanja uz ko­rišćenje logike, ako budu u stanju da dedukuju i same aksiome fizičkih teorija. Time bi po nji­ma fizika bila dedukovana iz iskustva, što bi istovremeno povlačilo za sobom i njeno epi­ste­mološko opravdanje. Kretanje stazom koju je utabao Mah navelo je, znači, neopozitiviste da smatraju da sve što znamo o svetu činjenica mora da bude takvo da može biti izraženo u ob­liku iskaza o našem iskustvu; međutim, to se nije pokazalo mogućim čak ni kada su termin "is­kustvo" zamenili "protokol-rečenicama". Redukcionizam neopozitivista koji je propao na pro­blemu indukcije i univezalija bio je povod za definitivno napuštanje dogmatske epi­ste­mo­lo­gije i podstrek za deskriptivne epistemologe suparničkih škola da nastave sa sopstvenim po­ku­šajima. I samom Rajhenbahu teorija značenja logičkih empirista bečkog kruga činila se ne­a­de­kvatna, te je on izlaz video u preformulaciji termina proverljivost. "Treba izgraditi takvu te­o­riju značenja", piše Rajhenbah, "koja ne bi zahtevala potporu nikakvih van-naučnih, čisto logičkih, analitičkih kriterijuma značenja, a koja bi istovremeno bila sasvim prikladna za ob­jaš­njenje naučnog iskustva". — Za Rajhenbaha se i inače može reći da je bio nestandardni ne­o­pozitivista, jer kad god bi se našao pred problemom koji treba rešiti, on se nije ustručavao da napusti bilo koju dogmu neopozitivističke škole ako bi time dati problem uspešno rešio. Tako, ume­sto da se bavi akademskim redukcionizmom logičkih empirista koji je u praksi otkazivao, on se bavio onim što mu se činilo dostižnim, ostvarljivim: proučavao je odnose verovatnoće iz­među različitih nivoa naučnih teorija. Šta više, da bi bio u stanju da obuhvati svu raz­no­vrs­nost mogućih iskustava koju je sobom nosila kvantna mehanika, počeo je izgrađivati modele po­livalentnih logika. Pošto je dvovrednosna logika ("tačno", "netačno") zakazivala, nadao se da će pomoću trovalentne logike (po ovoj logici iskazi su ili "tačni", ili "netačni", ili "ne­od­re­đe­ni") konačno opisati kvantnu mehaniku jednim "neutralnim jezikom koji se neće baviti ni ta­lasima ni česticama, već slučajnostima, to jest sudarima i koji neće određivati šta se dešava iz­među tih sudara". Isto tako, umesto da se bavi pitanjima istine ili ve­ro­vat­noće induktivnih zaključaka, on je razvijao metode kako koristiti indukciju u fizičkim te­o­ri­jama. Po njemu, ia­ko indukcija ne može da obezbedi apsolutno sigurno znanje, ona je u od­no­su na druga me­to­do­loška oruđa najbolja za predviđanje budućih događaja.

Da bi neko danas bio u stanju da prati zbivanja u savremenoj epistemologiji, najpre bi morao da savlada njen prvobitni jezik koji su izgrađivali ljudi poput Rajhenbaha. Sa tim već kla­sič­nim "ortodoksnim" gledanjem na naučne teorije najbolje se možemo upoznati u Raj­hen­ba­ho­voj knjizi Iskustvo i predviđanje, a naročito u njenom čuvenom poglavlju "Tri zadatka epi­ste­mo­logije", u kom on objašnjava zašto je važno razlikovanje "konteksta otkrića" od "konteksta oprav­danja". Da bi se shvatio cilj ovog novog epistemološkog pristupa nauci, tj. njenim te­o­ri­ja­ma, treba ga dobro omeđiti ne samo u odnosu na antičku mustru epistemologije, već i u od­no­su na sociološki, istorijski i psihološki način tretiranja iste problematike. Jedna je stvar tra­ga­ti za istorijskim izvorima, psihološkim poreklom i razvojem, društveno-političkim i eko­nom­skim uslovima za prihvatanje ili odbacivanje naučnih teorija, a sasvim je druga stvar obez­be­di­ti logičku rekonstrukciju pojmovnih struktura i proveravanja naučnih teorija.

Epistemologija, onako kako je vidi Rajhenbah, treba da nam, s jedne strane, pomogne u raz­jaš­njenju logičko-matematičke strukture naučnih teorija, a sa druge strane da nam osvetli pro­ces empirijskog potvrđivanja i opovrgavanja unutar i između naučnih teorija. I to je sve. Ona nije u stanju da nam dâ recepte za konstruisanje nove naučne teorije i baš zbog toga ona i ne tre­ba da se bavi misaonim procesima onako kako se oni stvarno dešavaju.

"Epistemologija ne posmatra procese mišljenja u njihovim stvarnim javljanjima; ovaj zadatak je u potpunosti prepušten psihologiji. Epistemologija namerava da konstruiše misaone procese na način na koji će oni morati da se javljaju ako bi trebalo da budu razmešteni u konzistentan si­stem; ili ako bi trebalo konstruisati skup operacija koji se može opravdati i koji može biti uba­čen između polazne tačke i predmeta misaonih procesa, zamenjujući prave posredne veze. Epi­stemologija stoga pre razmatra logičke zamene nego realne procese. Za ove logičke za­me­ne uveden je termin racionalna rekonstrukcija.."

Filozofija nauke o prostoru i vremenu, koja je pred našim čitaocima u prevodu g. Miloša Đur­đe­vića, kri­tički analizira ulogu iskustva i konvencija u fizičkom tretiranju pojmova "prostor", "vre­me" i "kretanje"; istovremeno, ona u velikoj meri u Ajnštajnovom duhu interpretira fi­zič­ku os­no­vu relativističke teorije prostornih i vremenskih rastojanja, istovremenosti i tsl. U njoj Raj­henbah dosledno gradi jednu kauzalnu teoriju vremena, polazeći od pretpostavke da je ka­u­zalna relacija između fizičkih događaja objektivna i da se vremenski redosled može svesti na ka­uzalni poredak; pored toga, ova Raj­hen­ba­ho­va knjiga može takođe biti veoma dobar primer za praktičnu primenu epistemologije u empirijskim naukama.

Bibliografija

Hans Reichenbach,

1916,   Der Begriff der Wahrscheinlichkeit fuer die mathematische Darstellung der Wirklichkeit, (disertacija, 1915), Erlangen

1920,   Relativitaetstheorie und Erkenntnis a priori (prevod na engleski: The theory of relativity and a priori knowledge, Berkeley : University of California Press, 1965)

1921,   "Bericht uber eine Axiomatik der Einsteinschen Raum-Zeit-Lehre" u: Phys. Zeitschr. 22

1922,   "Der gegenwartige Stand der Relativitaetsdiskussion" u: Logos, X (prevod na engleski: "The present state of the discussion on relativity" u: Modern philosophy of science : selected essays by Hans Reichenbach, London : Routledge & Kegan Paul; New York : Humanities press, 1959)

1924,   Axiomatik der relativistischen Raum-Zeit-Lehre (prevod na engleski: Axiomatization of the theory of relativity, Berkeley : University of California Press, 1969)

1924,   "Die Bewegungslehre bei Newton, Leibniz und Huyghens" u: Kantstudien 29 (prevod na engleski: "The theory of motion according to Newton, Leibniz, and Huyghens" u: Modern philosophy of science : selected essays by Hans Reichenbach, London : Routledge & Kegan Paul; New York : Humanities press, 1959)

1925,   "Die Kausal-Strukture der Welt und der Unterschied von Vergangenheit und Zukunft" u: Sitzungsber d. Bayer. Akad. d. Wiss., Math.-Naturwiss.

1927,   Von Kopernikus bis Einstein. Der Wandel unseres Weltbildes (prevod na engleski: From Copernicus to Einstein, New York : Alliance book corp., 1942)

1928,   Philosophie der Raum-Zeit-Lehre (prevod na engleski: The philosophy of space and time, New York : Dover Publications, 1958)

1929,   "Stetige Wahrscheinlichkeitsfolgen" u: Zeitschr. f. Physik, 53

1929,   "Ziele und Wege der physikalischen Erkenntnis" u: Handbuch der Physik, izd. Hans Geiger i Karl Scheel, Knj. IV, Berlin : Julius Springer

1930,   Atom und Kosmos. Das physikalische Weltbild der Gegenwart (prevod na engleski: Atom and cosmos; the world of modern physics, London : G. Allen & Unwin, ltd., 1932)

1931,   Ziele und Wege der heutigen Naturphilosophie (prevod na engleski: "Aims and methods of modern philosophy of nature" u: Modern philosophy of science : selected essays, Westport : Greenwood Press, 1959)

1933,   "Kant und die Naturwissenschaft", Die Naturwissenschaften, 33-34

1935,   Wahrscheinlichkeitslehre : eine Untersuchung ueber die logischen und mathematischen Grundlagen der Wahrscheinlichkeitsrechnung (prevod na engleski: The theory of probability, an inquiry into the logical and mathematical foundations of the calculus of probability, Berkeley : University of California Press, 1948)

1938,   Experience and prediction : an analysis of the foundations and the structure of knowledge, Chicago : University of Chicago Press

1944,   Philosophic foundations of quantum mechanics, Berkeley and Los Angeles : University of California press

1947,   Elements of symbolic logic, New York, Macmillan Co.

1948,   Philosophy and physics (Faculty research lectures, 1946), Berkeley, Univ. of California Press

1949,   "The philosophical significance of the theory of relativity" u: Albert Einstein: philosopher-scientist, ed. P. A. Schillp, Evanston : The Library of Living Philosophers

1951,   The rise of scientific philosophy, Berkeley : University of California Press

1953,   "Les fondements logiques de la méchanique des quanta' u: Annales de l'Institut Henri Poincare', Tom XIII, Fasc. II

1954,   Nomological statements and admissible operations, Amsterdam : North Holland Publishing Company

1956,   The direction of time, Berkeley : University of California Press

*

1959,   Modern philosophy of science : selected essays by Hans Reichenbach, London : Routledge & Kegan Paul; New York : Humanities press

1959,   Modern philosophy of science : selected essays by Hans Reichenbach, West­port, Conn. : Greenwood Press

1978,   Selected writings, 1909-1953 : with a selection of biographical and auto­bio­graphical sketches ("Vienna circle collection"), Dordrecht; Boston : D. Reidel Pub.

1979,   Hans Reichenbach, logical empiricist ("Synthese library"), Dordrecht; Boston : D. Reidel Pub.

1991,   Erkenntnis orientated : a centennial volume for Rudolf Carnap and Hans Rei­chen­bach, Dordrecht; Boston : Kluwer Academic Publishers

1991,   Logic, language, and the structure of scientific theories : proceedings of the Car­nap-Reichenbach centennial, University of Konstanz, 21-24 May 1991, Pitts­burgh : University of Pittsburgh Press; Universitaetsverlag Konstanz

*

Gesammelte Werke, Hans Reichenbach, u 9 knjiga, priredili: Andreas Kamlah i Maria Reichenbach, Wiesbaden : Vieweg

1977 - knj. 1: Der Aufstieg der wissenschaftlichen Philosophie

1977 - knj. 2: Philosophie der Raum-Zeit-Lehre

1979 - knj. 3: Die philosophische Bedeutung der Relativitaetstheorie

1983 - knj. 4: Erfahrung und Prognose : eine Analyse der Grundlagen und der Struk­tur der Erkenntnis

1989 - knj. 5: Philosophische Grundlagen der Quantenmechanik und Wahr­schein­lich­keit

1994 - knj. 7: Wahrscheinlichkeitslehre : eine Untersuchung ueber die logischen und ma­thematischen Grundlagen der Wahrscheinlichkeitsrechnung

*

Aqvist, L., "Formal Semantics for Verb Tenses as Analyzed by Reichenbach." Ur, Teun van Dijk , Pragmatics of Language and Literature, Amsterdam, North-Holland, 1976, 229-36

Aqvist, L., "A Conjectured Axiomatization of Two-Dimensional Reichenbachian Tense Log­ic." Journal of Philosophical Logic 1979, 8.1-45

Blackwell, R, "In Defense of the Context of Discovery," Revue Internationale de Philosophie 34, 1980, 90-108

Curd, M.V., "The Logic of Discovery: An Analysis of Three Approaches", u: T. Nickles, 1980, 201-19

Gruenbaum, A., Philosophical Problems of Space and Time, New York, 1963, Por 3.

Feigl, H., "The 'Orthodox' View of Theories: Remarks in Defense as well as Critique", Minne­sota Studies in the Philosophy of Science, knj. IV, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1970

Hanson, N. R., "The Logic of Discovery", Journal of Philosophy 55, 1958,1073-1089

Hempel, C. G., "Hans Reichenbach remembered", Erkenntnis 35 (1-3), 1991, 5-10

Hoyningen-Huene P., "Context of Discovery and Context of Justification," Studies in the His­to­ry and Philosophy of Science 18, 1987, 501-15

Kamp, H., "Deixis in Discourse: Reichenbach on temporal reference", Reichenbach Lecture at the University of California at Los Angeles Department of Philosophy, 1999

McLaughlin, R., "Invention and Induction, Laudan, Simon and the Logic of Discovery", Phi­los­ophy of Science 49, 1982, 198-211

McMahon, W., "Hans Reichenbach's Philosophy of Grammar", JanuaLinguarum, Series Mi­nor, 90,The Hague: Mouton, 1976

Nickles, T., Scientific Discovery, Logic, and Rationality, Dordrecht, 1980

Popper, K. R., The Logic of Scientific Discovery, London: Hutchison, 1959

Salmon, W. C., "The philosophy of Hans Reichenbach; Hans Reichenbach, logical empiricist I", Synthese 34 (1),1977, 5-88

Salmon, W. C., "Hans Reichenbach's vindication of induction", Erkenntnis 35 (1-3) 1991, 99-122

Siegel, H., "Justification, Discovery and the Naturalizing of the Epistemology," Philosophy of Sci­ence 47, 1980, 297-321

Zahar, E., "Logic of Discovery or Psychology of Invention," British Journal for the Phi­los­o­phy of Science 34, 1983, 243-61