"među nama" Politika 2003.

Politički i duhovni preporod

"Трагично, трагичније, најтрагичније : о последицама (не)поверења у институције" / Владимир Вулетић. 1. 8. 2003. "Politika"

G. Vuletić, filozof, koji svet posmatra kroz hegelovsko-platonske naočare, pogrešno vidi stvarnost i pogrešno je prikazuje. ("Tragično, tragičnije, najtragičnije", 1. 8.). Tako on uzima u zaštitu "običan svet – koji govori strane jezike; koji ponešto i profesionalno radi; koji poštuje zakone i procedure.."., a koji kvazielita, vlada, optužuje (prikriveno) da teško usvaja evropske vrednosti; a zapravo je obrnuto. Greške u pristupu g. Vuletića, žurim da dodam, bile su neizbežne: one su proizvod duhovne klime u kojoj živimo.

Jer, šta kažu činjenice – da samo u Beogradu, na primer, ima milion bespravno podignutih objekata. Već i ova činjenica dovoljna je da opovrgne tezu o poštovanju zakona i procedure. A da smo, s druge strane, teško usvajali evropske vrednosti ubedljivo svedoči, na primer, naša putna i železnička mreža. Umesto daljeg iznošenja brojnih sličnih podataka, podsetio bih samo na neke sociološke istorijske činjenice.

Funkcija tradicije jeste, između ostalog, da unosi red i da omogućava racionalno predviđanje u socijalnom svetu u kome živimo. Esenciju jedne tradicije čine vrednosti, norme i pogled na svet. Ako uistinu želimo da komunizam (kao formu despotije) zamenimo liberalnim kapitalizmom, to istovremeno znači da se tradicija despotije mora zameniti novom tradicijom – tradicijom liberalne demokratije. Ako stvari tako stoje, onda mi, da bismo uspešno izveli pomenuti poduhvat, moramo savladati – u stvari – štošta iz evropske humanističke tradicije, budući da smo je prespavali kao u kakvoj bajci. Kod nas, na žalost, još nema prave svesti o teškoćama takvog zadatka. Teškoće potiču otuda što mi ne možemo krenuti od početka, od sigurnih temelja - jer takvih u despotiji nema – već bi naši pokušaji najpre ličili na poduhvat mornara koji na otvorenom moru ponovo moraju da izgrade svoj brod, ali da pri tome nikako ne mogu ponovo da počnu od dna.

Pitanje koje se godinama, znači, nameće jeste: kako iz okvira despotske tradicije izgraditi takve političke institucije koje će nas, s jedne strane uspešno štititi i od loših i nepoštenih političara na vlasti i koje će istovremeno, s druge strane, onemogućiti restauraciju despotije? Istorijski primeri pokazuju da ne postoje nikakve prečice koje iz despotije vode u građansko društvo. Na kraju krajeva, onaj ko nije u stanju da uvidi da između vizantijske, otomanske i komunističke Srbije, sa stanovišta političke vlasti i njene ideologije, nema nikakve razlike, taj neće biti u stanju da doprinese našoj tranziciji. Da bismo se i mi konačno počeli uzdizati do građanske demokratije zapadnoevropskog tipa, nama je, znači, potreban politički i duhovni preporod kakav su, na primer, pristalice Kemal-paše (kasnije prozvanog Ataturkom) počele provoditi u Turskoj od 1923. godine. Koliko je to težak i složen poduhvat pokazuje činjenica da je Turcima bilo potrebno osamdeset godina da formiraju kakvu-takvu srednju građansku klasu kao protivtežu stalnim zahtevima tradicionalno vaspitanih podanika za restauracijom despotije.

Na našu žalost, u našim medijima, kada su u pitanju problemi društva i države, empirijskog naučnog duha nema ni u tragovima, a ono čega ima napretek jesu metafizički stavovi i razmišljanja ljudi iz društvenih nauka – znači onih koji su uglavnom obrazovani na marksističko-hegelovskoj dijalektici, ili pak na Bibliji. A među njima najbrojniji su oni koje je praksa, ovih poslednjih petnaestak godina, demantovala ama baš u svemu što su predviđali, i na planu unutrašnje i na planu spoljne politike. Efekti njihovog i Miloševićevog delovanja inače su i doveli Srbiju dotle da na početku 21. veka neodoljivo podseća na Andrićevu "Prokletu avliju".

I na kraju, što se samog g. Vuletića tiče, biće korisno (ne može da škodi!) da se setimo Dekartovih reči: "Nema ničeg tako apsurdnog ili nemogućeg, a da to neki od filozofa nije tvrdio".

Zoran Stokić,
Beograd 5. 08. 2003.