Srbijo — kuda?

"Naše ideje su sile koje utiču na našu istoriju".

Karl Poper

O uzrocima sadašnjeg tragičnog stanja našeg naroda i države može se govoriti samo ukoliko se bar malo poznaje naša istorija. Može se činiti čudnim, ali je činjenica da se prema našem sedamstogodišnjem despotskom duštvenom nasleđu jednako ravnodušno odnose svi koji se pojavljuju na našoj političkoj sceni. A takav odnos prema "duštvenoj genetici" vrhunska je garancija za održvanje status quo-a i u društvu i u politici.

Od svih poznatih društvenih sistema despotija ima najveći sposobnost za samoodržanje. U zemljama u kojima su vekovima — tradicionalno — vladali društveni sistemi tipa monarhije ili republike — kao što su Poljska, Češka, Mađarska, Slovenija — komunistička despotija — budući u neskladu sa tradicijom — nije mogla biti inkorporirana uspešno. Nasuprot pomenutim zemljama, u Rusiji, Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji — znači zemljama koje su vekovima opstajale kao despotije — komunistička despotija je naišla na srodno tle i uspešno se održavala. Turska i Grčka, pak, iako zemlje sa takođe bogatom despotskom tradicijom, sticajem okolnosti (koje su vezane za geostrateške interese zapadnih zemalja) VEĆ PREKO STO GODINA SPROVODE PROCES DRUŠTVENE TRANSFORMACIJE u smeru građanskih demokratija. Naravno da bez stalne i obilate finansijske i naučno-tehnološke pomoći zapadnih zemalja ni ti procesi transformacije društvenog sistema u Turskoj i Grčkoj uopšte ne bi bili mogući. — ILUZORNO JE VEROVATI DA SE OSLANJANJEM NA SOPSTVENE SNAGE, BEZ KONTINUIRANE ZAPADNE POMOĆI KOJA BI SE OGLEDALA U "DRUŠTVENOM INŽENJERINGU POJEDINAČNIH SLUČAJEVA", SRBIJA MOŽE IZ DESPOTIJE PREVESTI U NEDESPOTSKI DRUŠTVENI SISTEM.

Tradicionalno bezuslovno poštovanje despotskog poretka jeste hipoteza pomoću koje možemo razumeti i objasniti gotovo sve vidove političkog morala i duhovnosti koji stotinama godina vladaju ovom zemljom. Ironija je, naravno, u tome što rešenje naših suštinskih problema nije moguće bez kršenja te tradicije, bez sučeljavanja sa tim našim despotskim nasleđem. Na kraju krajeva, onaj ko nije u stanju da uvidi da IZMEĐU SREDNJOVEKOVNE, OTOMANSKE I KOMUNISTIČKE SRBIJE SA STANOVIŠTA POLITIČKE VLASTI I NJENE IDEOLOGIJE NEMA NIKAVE RAZLIKE, taj neće biti u stanju da doprinese procesu onakve zdrave transformacije kakva je potrebna našem društvenom sistemu. Da bismo se i mi konačno počeli uzdizati do političkog građanskog naroda, zapadnoevropskog tipa, nama je, znači, potreban politički i duhovni preporod kakav su, na primer, pristalice Kemal-paše (kasnije prozvanog Ataturkom) počele sprovoditi u Turskoj od 1876. godine. Koliko je to težak i složen poduhvat pokazuje činjenica da je Turcima trebalo preko sto godina da formiraju kakvu-takvu srednju građansku klasu kao protiv-težu stalnim zahtevima tradicionalno vaspitanih podanika za restauracijom despotije. ISTORIJSKI PRIMERI POKAZUJU DA NE POSTOJE NIKAVE PREČICE KOJE IZ DESPOTIJE VODE U GRAĐANSKO DRUŠTVO.

I zato, pošto smo dovedeni u situaciju da preispitamo svoju političku orijentaciju, zapitajmo se: Srbijo — kuda? Da li ovoga puta po volji naroda — uz strmu ravan, gore, ka evropskoj društvenoj praksi, ili po volji utopijskog patriotizma, eshatološkog fatalizma i povampirenog kominternovskog interesa — niza stranu, ponovo dole, u Aziju? Da li ćemo se ovoga puta SUSRESTI sa Zapadom, ili ćemo ponoviti sudbinu Vizantije, koja je, odbijajući taj susret, nestala sa lica zemlje? Zapitajmo se, zato, kako je bilo moguće da je većina i naroda i elite vizantijske "više volela da u (svome) gradu vidi turski turban nego latinsku tijeru"?

Iako se na prvi pogled čini da su posredi verski razlozi, ne bi bilo preterano reći da je baza antilatinskih osećanja bila u razlikama koje su sobom nosila oprečna društvena uređenja. Despotska vizantijska elita (sakralna i svetovna) izabrala je radije ponovo jednu despotiju — OTOMANSKU — nego neku od ZAPADNIH MONARHIJA. Podanički mentalitet radije je izabrao poznate stege zatvorenog društva, nego neizvesnost koju sobom nosi potencijalna sloboda otvorenih društava. Koliko je to bio retrogradni proces najbolje pokazuje sledeći primer, koji je još Herodot naveo u svojoj "Istoriji". On je tu kristalno jasno opisao razliku — u mentalitetu i razmišljanju — jednog roba i jednog slobodnog građanina. Naime, opisujući putovanje dvojice spartanskih poslanika ka Suzi, Herodot stavlja akcenat na njihov susret sa visokim persijskim činovnikom Hidarnom. Persijanac nudi Spartancima da napuste svoju zemlju i da se stave u službu persijskog despota, obećavajući im velike materijalne privilegije; Herodot brižljivo beleži odgovor dvojice Grka (jer, za Grke je istorija bila učiteljica života): "Hidarno", kažu ovi, "jednostran je savet što nam ga daješ. Jedno si iskusio i savetuješ nam, ali drugo ne poznaješ. Sasvim razumeš biti rob, ali slobodu nisi okusio je li slatka ili nije. Oh, da si je okusio, savetovao bi nam da se za nju borimo ne samo mačem nego i ratnom sekirom".

Skrivena iza fasade odnosa koji, naizgled, počivaju isključivo na snažnim osećanjima, despotska mašina u Srbiji već preko sedam vekova, sa beznačajno malim prekidima, nas, žrtve tog sistema, neminovno sprečava da otkrijemo taj mehanizam. Pretvoreni u njene točkiće, mi je, a da toga nismo svesni, pokrećemo i neprestano održavamo u pokretu. Uzrok tome stanju svakako leži u nedostatku kritičkog rasuđivanja. No tome se ne treba čuditi, budući da je negativna selekcija kadrova na svim nivoima jedna od glavnih karakteristika svake, pa i srpske, despotije.

Ritmovi negativne selekcije kadrova za Miloševićeve despotije ubrzali su se do te mere, da su dostigli KATASTROFIČNE RAZMERE. Vlast se nalazila u rukama "skupine lakeja" (citati koji slede uzeti su iz rukopisa evropskih putopisaca po otomanskim despotijama 16-og i 17-og veka), a despot je — nezadovoljan svojim narodom, jer on nije dobrovoljno hteo da ga sledi u njegovim samoubilačim avanturama — odlučio da svesno ubrza "kvarenje naravi čitavog jednog naroda, izopačavajući najplemenitije duše, zatamnjujući ugled što ga visoka zvanja donose, omalovažavajući samu čestitost"; plodovi takve rabote nisu izostali: "mržnja je zamenila ljubav, laž poverenje, osećanja stida i vrlina uzmakli su pred svakojakim gnusnim delima". Milošević je kod nas za samo trinaest godina postigao ono za šta je otomanskim sultanima bilo potrebno na stotine godina: da oko sebe "stvori pustinje tamo gde one po prirodi ne bi trebale biti. Tako vidimo da su Mesopotamija (Šumadija), Anadolija (Vojvodina), Palestina (Kosovo), one čudesne ravnice Antiohije (Pomoravlje) i tolike druge zemlje što su nekada bile tako dobro obrađene, tako plodne i tako naseljene, sada upola puste, neobrađene i napuštene, ili su se pretvorile u kužne močvarne oblasti u kojima se ne može živeti. Čovek gotovo ne može da poveruje koliko tu ima sela u kojima se sada mogu videti još samo gole zidine".

Da se savremena srpska despotija može jednoznačno preslikati u negdašnju otomansku možda najbolje svedoči sledeći citat putopisca Rika, koji na početku svoje "Istorije sadašnjeg stanja Otomanskog carstva" iz 1669. godine kaže: "...i kada uzmem u obzir da se među Turcima vrlina tako slabo nagrađuje, a poroci tako retko kažnjavaju, što vladaru ide naruku, kao i to na koji način u toj zemlji ljudi odjednom, zahvaljujući laskanju, nekoj slučajnosti ili samo sultanovoj blagonaklonosti, bivaju postavljeni na najvažnije i najistaknutije položaje koji donose najveći ugled u Carstvu, iako nisu plemenitog porekla i mada su potpuno ništavni i ne raspolažu nikakvim iskustvom u vođenju svetskih poslova, kada uzmem u obzir koliko malo vremena oni opstaju na tako istaknutim položajima i kako sultan jednim migom naređuje da ih smaknu, kao i to da se Turci grozničavo, više nego pripadnici svih ostalih naroda sveta, trude da se brzo obogate, premda znaju da njihovo bogatstvo predstavlja za njih okove i da naposletku mora da dovede do njihove propasti i pogibije... održavanje takve države moram da pripišem pre natprirodnom uzroku nego mudrosti onih koji njome upravljaju".

U svakom slučaju, možemo zaključiti da je za budućnost Srbije od materijalne bede daleko opasnija duhovna — idejna — jalovost i beda. Naime, velika većina političara i ostalih "javnih ličnosti" kojima je preplavljena naša društvena scena i dalje je evidentno zaražena virusom Hegelove dijalektike. Ta dijalektika očito nije u stanju da naše društvo reanimira iz tekuće kliničke političke smrti. Ono u čemu je ona veoma uspešna jeste tradicionalno despotsko šminkanje političkog mrtvaca!

18. 5. 2001.

dr Zoran Stokić "S moje tačke gledišta"