Godine koje su pojeli Hegelovi skakavci

"U nauci puštamo da NAŠE HIPOTEZE UMIRU UMESTO NAS".

K. Poper

Po Hegelovoj i marksističkoj dijalektici — suprotno od naučne metodologije — MI UMIREMO SA NAŠIM DOGMATSKIM TEORIJAMA I POLITIKAMA. Istorijski primeri i praksa u komunističkim i nacističkim zemljama pokazali su svu bedu i pogubnost držanja slatkorečivih dijalektičkih ideologija. Da bi Srbija stala na sopstvene noge moramo našu duhovnost što pre osloboditi štaka Hegelove i marskističke dijalektike, moramo se u rešavanju svojih problema što pre vratiti naučnoj metodologiji. To, bez sumnje, mora biti državni program broj jedan. Zašto?

Na to je, još tako davno, odgovor dao Hegelov savremnik Šopenhauer: "Ako ikad nameravate da otupite čula mladog čoveka i da onesposobite njegov mozak za bilo kakvu vrstu misli, onda ne možete uraditi ništa bolje nego da mu date da čita Hegela. Jer ovo čudovišno gomilanje reči koje poništavaju i protivureče jedna drugoj, primoravaju duh na samomučenje u uzaludnim pokušajima da misli bilo šta što je u vezi s njima dok se, konačno, ne sruši od jednostavne iscrpljenosti. Tako će bilo koja sposobnost mišljenja biti tako temeljno uništena da će mlad čovek, konačno, prazno i  šuplje brbljanje uzeti za stvarno mišljenje". Najkraće rečeno, i Hegelova i marksistička dijalektika predstavljaju svojevrsnu DUHOVNU SAMOKASTRACIJU. To je tipičan primer PREDNAUČNOG — čak i PREDLOGIČKOG — NAČINA MIŠLJENJA. To je kao kada bismo avion ili računar pokušavali da napravimo ne na osnovu znanja prirodnih nauka i metoda savremene tehnike, već uz pomoć znanja iz astrologije i alhemije. — Dakle, jedan SMRTONOSNI ANAHRONIZAM.

U Srbiji je, međutim, teško očekivati da će oni koji su sami vaspitani na tradicijama Hegelove i marksističke dijalektike — a to su, bezmalo, svi naši društvenjaci — seći granu na kojoj sede. Posledica je, nažalost, to da će se — i pored njihovog najboljeg rada i truda, i pored njihovih najboljih namera — regres u našoj zemlji nastaviti.

Dijalektika počiva na neodređenom i nejasnom načinu govora. Zakoni mišljenja, kao i zakoni fizičkog sveta, kao, uostalom, i zakoni bilo čega što pomislite — tvrde ove nove dogmate — moraju se odvijati po dijalektičkoj trijadi teza-antiteza-sinteza. Umesto složenih i komplikovanih naučnih metoda fizičkih, hemijskih, bioloških, matematičkih, društvenih nauka, Hegel, Marks i Engels su smislili ni manje ni više doli jedinstvenu MAĐIONIČARSKU metodu, kamen mudrosti, SVEZNANJE kojim rešavaju ama baš sve probleme. Poput magova i sveštenika, i oni su čovečanstvu ponudili apsolutnu istinu svega! Tako oni, posle šest vekova tradicije evropskih univerziteta i posle nove naučne tradicije, vraćaju točak istorije (u zemljama u kojima su se nametnuli kao vladajuća ideologija) unazad — ka magiji i mitu!

Nauka i znanje su BIOLOŠKI FENOMENI i njihova je osnovna funkcija da omoguće onome ko ga poseduje da se DOBRO ADAPTIRA NA SVE PROMENE. Onaj ko nije u stanju da se adaptira na promene — umire i nestaje. To je neumoljivi zakon života i smrti. Za razliku od biljnog i životinjskog sveta, za razliku od znanja koje su nam nudili mit, magija, religija, filozofija te nova dijalektika, nauka je ponudila novu vrstu rešenja starog problema adaptacije. U čemu leži posebnost zapadne nove nauke? Po čemu se ona toliko razlikuje od stare kineske i grčke nauke? Šta je odlučujuća razlika između magova, vračeva, teologa, dijalektičara i velikih naučnika poput Njutna, Darvina i Ajnštajna? Odgovor na ovo pitanje jeste: POSEBNOST LEŽI U SVESNOJ PRIMENI KRITIČKOG METODA — OBJEKTIVNOJ ELIMINACIJI NAŠIH GREŠAKA.

Svo prednaučno saznanje, bilo životinjskog ili ljudskog porekla, jeste dogmatsko, a izumevanjem nedogmatskog metoda, tj. kritičkog metoda, počinje nova zapadna nauka. Pomoću naučnog metoda svesno kritički idemo napred. Upravo sam kritički metod objašnjava izvanredno brz rast naučnog oblika znanja.

U kompletnom prednaučnom periodu znanja, od biljnog i životinjskog sveta pa sve do mita, magije, religije, metafizike — ali i do dogmatskih ideologija koje vladaju u despotijama — ELIMINACIJA je ono što karakteriše naše bivstvovanje. OKOLINA (u despotijama okolinu predstavlja despot ili despotska mašina) JE TA KOJA ELIMINIŠE NAŠE POKUŠAJE REŠENJA, POKUŠAJE ADAPTACIJE, A U TOM PROCESU ELIMINACIJE MI NE UČESTVUJEMO AKTIVNO, NEGO TEK PASIVNO. Neuspele pokušaje adaptacije plaćamo svojim životom.

Međutim sada, u nauci, AKTIVNO UČESTVUJEMO U ELIMINACIJI GREŠAKA. Naše pokušaje rešenja podvrgavamo najstrožoj objektivnoj kritici. Umesto da čekamo da okolina pobije neke naše pokušaje, neka naša rešenja, teoriju, politiku, to činimo mi, okupljeni u razna naučna udruženja i ustanove u kojima možemo voditi slobodne i argumentovane rasprave. "U nauci /kao i u politici/ puštamo da hipoteze umiru umesto nas."

Za Hegela i marksističke dijalektičare — greške i protivurečnosti ne treba otklanjati! Naučna teorija ili politika jedne zemlje vodi se, po tom principu, tako što se UOČENE GREŠKE NE POPRAVLJAJU, već se ostavljaju da u budućnosti, zajedno sa svojim suprotnostima — SAME OD SEBE — dovedu do SINTEZE i time do rešenja problema. Dijalektičari vide protivurečnosti i greške kao plodonosne fenomene — potpuno suprotno od onoga što važi u nauci: nauka imperativno traži da se GREŠKE STALNO OTKRIVAJU I UKLANJAJU, ona se kloni protivurečnosti. Zaista, ako se greškama i protivurečnostima zadovoljavamo i ne otklanjamo ih (kako se to čini u dijalektici), naše teorije i naše politike će upravo izgubiti svaku plodnost. Na taj način ćemo ugušiti svaki intelektualni i drugi progres. Naprosto, dijalektika sama po sebi zaustavlja svaki napredak.

Ne sumnjam da bi despoti starog Egipta, Rima, Vizantije ili Otomanskog carstva kao svoje ideologe rado videli Hegela i Marksa. Jer, gde ćete naći bolji "OPIJUM ZA NAROD" nego u Hegelovom tvrđenju da "ONO ŠTO JE UMNO JESTE STVARNO, A ONO ŠTO JE STARNO JESTE UMNO" (što će reći da su um i stvarnost identični)? — Čarobno za svakog despota, jer ova filozofija dozvoljava da se na osnovu čistog rasuđivanja (ne poštujući empirijske činjenice) izgradi teorija stvarnog sveta!

A kako izgleda politika kada se ne poštuju empirijske činjenice najbolje smo u ovih poslednjih desetak godina osetili na sopstvenoj koži. Samo neko ko je mnogo čitao Hegela i Marksa mogao je, posle našeg suludog konflikta sa NATO-om, uskliknuti kako smo pobedili trenutno najjaču vojnu silu na planeti. U lavirintima Hegelove metafizike sve je moguće. Podjednako uspešno možete braniti i tezu i njenu antitezu. Uostalom, kao i u svakoj metafizici. Hegelova dijalektika je baš tako i nastala: falsifikujući Kantove stavove iz njegove znamenite "Kritike čistog uma", gde je pokazana jalovost svake metafizike. Naime, Kant je pokazao da odgovor na pitanje o istinitosti ili neistinitosti neke teorija može da nam pruži jedino ISKUSTVO. On je dokazao da ako pokušamo da znanje gradimo iz čistog uma, npr. ako tvrdimo da je svet u kome živimo beskonačan, ili ako tvrdimo da bog postoji, onda možemo učiniti i obrnuto: uz pomoć analoških zaključaka možemo tvrditi i da je svet ograničen i da bog ne postoji. Drugim rečima, kada je data jedna metafizička teza, uvek možemo izgraditi i braniti (isto toliko uspešno) i njenu antitezu.

Najveći izum zapadne građanske kulture je izum NAUČNE METODE. Ta nova metoda iz korena je promenila način života na zemlji. Da bismo razumeli savremeni zapadni svet i da bismo se uklopili u njega, moramo zanemariti sva materijalna dobra kao što su električna energija, aviosaobraćaj, železnica, telefon, mikro-čip, internet, krstareće rakete i tsl. I MORAMO SE USREDSREDITI NA ZAPADNU DUHOVNOST: ona je stvorila metodu nove nauke, ona je srušila temelje starih despotskih civilizacija. Zahvaljujući dijalektici i komunizmu, naša je zemlja, nažalost, ponovo bila vraćena u despotiju, u mučenje i ropstvo. Moramo znati da nam se to dogodilo zato što nismo imali kritičnu masu građanski vaspitanih ljudi. — Ne zato što smo bili materijalno, već zato što smo bili duhovno poraženi!

14. 4. 2001.

dr Zoran Stokić "S moje tačke gledišta"