Biljana Meiske  06/02/2019  

"Zašto dijasporu treba da bude briga"

Peščanik.net, 06.02.2019.

  Odgovor Biljani Meiske (podsećanje na tekst iz 2006.):

"Nacionalizam i despotski moral se međusobno isključuju!"

Zoran Stokić 

("Despotski moral" "Danas" 1. februar 2006.)

U ovom kritičkom osvrtu na tekst "Stranci u noći" (Bebe Kapičić, "Danas"  januar 2006) tvrdim da je naterati podanike da se suoče sa političkom odgovornošću isto što i konstruisati perpetuum mobile!

Mnogi poput gđe Kapičić misle da ono što je Jaspers govorio o "krivičnoj odgovornosti, moralnoj, metafizičkoj i političkoj krivici prevazilazi istorijski kontekst. Njegovo raščlanjivanje krivice na ove komponente vodi ga ključnoj spoznaji da je politička krivica po svojoj prirodi kolektivna". Jeste, ali to važi u građanskim republikama i monarhijama, a uopšte ne važi u despotskim društvenim sistemima. Da građani (u grčkim gradovima-državama) mogu biti pozivani na političku odgovornost a da podanici (u Persiji) ne mogu, znao je još Aristotel! Neverovatna inercija despotske kulture sprečava naše intelektualce da se suoče sa trivijalnom činjenicom da etički aksiomi građanskih država (monarhija i republika) nisu identični sa onima u despotskim.

Spinoza je hteo da postavi neosporne, nužne prirodne etičke aksiome koji bi važili u bilo kom društvenom sistemu. Problem sa Spinozom, ali i našim intelektualcima, sastoji se u tome što ne razumeju da etički aksiomi nisu nužno istiniti, štaviše oni se ni ne mogu klasifikovati prema pojmu istinitosti ili neistinitosti. Istinitost je oznaka koja se pridaje iskazima, a etički jezički iskazi nisu iskazi, već uputstva! Etika u jednom društvu ne mora biti etika i u nekom drugom, jer ne postoji "prirodna etika". Postoje konglomerati raznih etičkih sistema kroz istoriju, koji su često međusobno protivurečni. I činjenica je da nije lako snaći se u zbrci moralnih pravila u današnjim društvima širom planete Zemlje.

Moralnom uputstvu svojstveno je to što ga ljudi smatraju zapovešću autoriteta i što misle da je njihov voljni čin drugostepen. Ali gledano kroz vremensku prizmu zapažamo da su tu u pitanju različiti autoriteti: za jedne su to bili demoni i bogovi, za druge faraoni ili despoti, a za treće je to, pak, bila savest, ili moralni zakon u njima samima i tsl. Nacistička etika, na primer, bila je grupna etika skrojena prema potrebama takozvane "rase gospodara". Judeo-hrišćanska etika bila je konstruisana tako da u praksi izazove slom despotskih mašina u Egiptu i Rimskom carstvu. I mi smo poput drugih preuzimali etička pravila starijih vremena i naroda. Najpre je to bilo kopiranje moralnih matrica Vizantije: kao prvo, despotski poredak ne može biti oboren ni pod kojim uslovima stoga što je odraz "nebeskog poretka" i izvire iz "volje Božje"; drugo, etička pravila je trebalo da očuvaju strogu hijerarhiju u kojoj su svi stupnjevi piramide bespogovorno morali biti podređeni despotu (kosmokratoru i hronokratoru), vrhovnom gospodaru države i društva, ali i sveta, jer je on "Božji zastupnik" na zemlji. Sličnu moralnu matricu naši preci su zatekli i u Osmanskom carstvu. Sultan je sam Alah. Svekolika sultanova vlast prelazi u ruke onoga kome se poverava, vezir je sam sultan, a svaki niži činovnik dobija ovlašćenja vezira. Za slobodnu volju tu nigde nije bilo mesta, Kuran je učio da je u njemu "sve napisano". Tu se verovalo da je sudbina svakog pojedinca sa neba utisnuta u njihova čela i da se nesreća (slično i za sreću) ne može izbeći (steći) nikakvom razboritošću, znanjem, umećem, vrlinama, uopšte bilo kakvim naporom. I tu se krug zatvara. Pošto je podanik u despotiji ubeđen da mu je sudbina unapred određena, njega je bilo lako navesti da bude oruđe despotovog hira!

Slično se događalo u Titovoj "komunističkoj" i Miloševićevoj "turbo-folk" despotiji. Umesto da se prekine nit tradicije despotskog morala, on je konzerviran. Sa takvim moralom u praksi bilo je lako da se u Srbiji dogodi još jedna metamorfoza - te da uđemo u fazu Koštuničine "pravoslavne" despotije. Oni koji su pokušavali da se sa tom tradicijom obračunaju (budući da su u nekim trenucima bili na vrhu te piramide), koji su tražili da se Srbija urgentno prikloni građanskom moralu, izgrađivanom u zapadnim monarhijama i republikama, poput kneza Mihaila, kralja Aleksandra Obrenovića, g. Stambolića ili g. Đinđića, brutalno su uklonjeni. Međutim svaki onaj ko zaista želi da Srbija preživi, mora znati da drugog puta nema - Srbija će se ili osloboditi despotske tradicije (ne samo u sferi zakona nego i u svakodnevnoj praksi), ili je naprosto neće biti. Zašto? Zato što despotski moral ne samo što onemogućuje postojanje građanske države, nego onemogućuje i postojanje nacionalne države. Varaju se svi oni koji u 21. veku (kada se svet pretvorio u globalno selo) misle da nacionalna država i nacionalizam mogu da postoje bez građanskog morala. Nacionalizam i despotski moral se međusobno isključuju. Jedino što podanika - koji, inače, nije subjekt politike - zanima u despotiji jeste kako da on i njegova porodica prežive - drugi za njega ne postoje! Kada se nađe u neprilici, uzima pasoš i odlazi u neku od zapadnih zemalja. Tamo ih ima već preko četiri miliona, a biće ih i sve više, sve dok naši despoti ne shvate misao Ortege i Gaseta - "nacija nikad nije konačno sazdana. Po tom se /nacionalna država/ razlikuje od drugih tipova države. Tertium non datur. Ili pridobija članove ili ih gubi, shodno tome da li država te nacije datog časa zastupa neki živi poduhvat."

6. 02. 2019.