Komentar na

"O demokratiji i prirodi vlasti – dva antička pogleda 

"DANIJELA STEFANOVIĆ 

Peščanik.net, 06.07.2019.

Antički pisac Polibije rođen je u uglednoj i politički aktivnoj porodici u Megalopolisu u Arkadiji, oko 200. godine pre n.e. I sam je bio angažovan u javnom i političkom životu zajednice kojoj je pripadao. Godine 167. pre n.e, obreo se u Rimu zajedno sa hiljadu ahajskih talaca. Istoričar se u Rimu sprijateljio sa Scipionom Emilijanom i njegovim bratom Kvintom Fabijem Maksimom, a njihovo druženje je, kako sam navodi, počelo razmenjivanjem knjiga i razgovorom o njima. Kad su taoci raspoređeni po gradovima Italije, Polibije je, upravo zaslugom Scipiona i njegovog brata, ostao u Rimu. Najveći deo svog boravka u tom gradu je posvetio pisanju Istorija. Polibijeve Istorije obuhvataju period od 264. do 144. godine pre n.e. Ovo delo, kako sam navodi, napisao je da bi čitaocima pokazao kako su i zahvaljujući kom uređenju Rimljani za manje od 53 godine osvojili čitav svet. Podelio ga je na 40 knjiga.¹ Polibije je tvorac sintagme pragmatička istorija. Smatrao je da istorija treba da ima pre svega didaktičku ulogu, da podučava one koji je izučavaju. Bio je mišljenja da istorija ne treba da bude trenutna zabava, već nauk o tome kako da čitaoci postanu bolji ljudi i izbegnu ponavaljanje grešaka iz prošlosti. Navodi i da je istorija najvažnija za dobro obrazovanje i formiranje karaktera, te da je izučavanje prošlosti neophodno i kao priprema za političku delatnost.

Poseban značaj Polibijevog dela ogleda se i u uobličavanju ideje o cikličnim smenama državnih uređenja. Prema njegovom mišljenju, postoji šest oblika državnog uređenja: kraljevina, aristokratija i demokratija, i njima srodne monarhija, oligarhija i ohlokratija. Prva nastaje monarhija, „a njenim dorađivanjem i ispravljanjem grešaka rađa se kraljevina“. Kada se kraljevina pretvori u svoj iskvareni oblik, tj. tiraniju nastaje aristokratija. Ona se po svojoj prirodi izrođuje u oligarhiju, a kada se narod u besu osveti vođama države za nepravde nastaje demokratija. Vremenom se iz njene obesti i bezakonja rađa ohlokratija. O prirodi kvarenja demokratije Polibije navodi sledeće:

„Dok su još živi oni koji su iskusili zla prevelike vlasti, zadovoljni su trenutnom situacijom i iznad svega cene jednakost i slobodu govora; kada dođe nova generacija i demokratija se preda deci dece, ona tada, naviknuta na takve uslove, više ne cene mnogo ni jednakost ni slobodu govora, nego teže većoj vlasti od ostalih; u takvu grešku najčešće zapadaju bogatiji građani. Kada, dakle, počnu da teže vlasti, a nisu sposobni da je steknu svojim sposobnostima, troše bogatstva na zavođenje i kvarenje naroda ne birajući sredstva. Učine li, svojom bezumnog glađu za slavom, narod podmitljivim i lakomim, tada i demokratija propada i pretvara se u nasilje i vladavinu silom. Naime, narod se navikne da jede tuđe i živi na tuđ račun, a kada stekne ambicioznog i smelog vođu koji zbog siromaštva nije bio biran na važne položaje u državi, uvodi vladavinu sile.“ (VI 9)

Polibije je preminuo oko 118. godine pre n.e. Hose Ortega i Gaset, španski filozof, navodi da je nesačuvanost Polibijevih Istorija jedan od najvećih gubitaka u korpusu antičkog nasleđa.² Da su sačuvane, možda bismo naučili još nešto.

Gotovo 22 veka ranije, na drugom kraju antičkog sveta, u starom Egiptu, nastala je Pouka za Merikarea, jedan od prvih traktata o prirodi vlasti za koje znamo.³ Reč je o narativnom tekstu napisanom na srednjoegipatskom jeziku, u kome se pretpostavljeni autor Pouke obraća budućem vladaru Egipta, svom sinu Merikareu, i savetuje ga kako da postane dobar i pravedan vladar. Pouka za Merikarea bi se mogla nazvati i vladarskim zaveštanjem, ili traktatom o vladaocu; većina saveta je gotovo makijavelistička i fokusirana je na vladarevu sposobnost da stvori uslove za pravednu vladavinu, te da je održi. U kontekstu vladarske ideologije i prirode vlasti u dinastičkom Egiptu, ali i u širem kontekstu antičkog sveta, tekst je jedinstven budući da se u njemu po prvi put, u odnosu na sačuvane izvore, sreće koncept vladara-pravednika i vladara-mudraca:

„Ako si vešt na rečima, pobedićeš.

Jezik je bodež vladara.

Reči su ubojitije od svakog oružja,

a britak um niko ne može da nadvlada.“⁴

„Znalac postaješ stalnim učenjem.

Strpljenje (ne donosi) zlo već dobro.

Neka tvoji spomenici budu večni zbog

ljubavi prema tebi.“⁵

„Čini ono što je pravedno da bi ostao na Zemlji.

Umiri onoga ko jeca, ne tlači udovicu,

ne teraj čoveka sa poseda svog oca,

ne uskraćuj zvaničnike u njihovoj službi.

Čuvaj se nepravednog kažnjavanja,

ne ubij (jer ti) to ne koristi.“⁶

„Vlast vladara je dobra služba,

ona nema ni sina, ni brata

da učine da spomenici opstanu.

Ali, jedan (čovek) čini za drugog,

čovek čini (u slavu) svog prethodnika,

da bi ono što je on sam učinio

očuvao njegov naslednik.“⁷

Izvesno je da Polibije nije znao, niti je mogao znati, za sadržaj Pouke za Merikarea. Moguće je da bi, da se dogodilo suprotno, bio impresioniran idealizovanom slikom vladara-mudraca, onako kao Merikare danas impresionira svoje čitaoce. Stih reči su ubojitije od svakog oružja i posle četrdest dva veka zvuči gotovo nestvarno, posebno u kontekstu vremena u kome živimo. Savremenom čoveku su poznate i Polibijeve Istorije i Pouka za Merikarea. Da li smo išta u međuvremenu naučili?

Autorka je profesorka na Odseku istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 06.07.2019.

Komentar: 

***

Predaješ u 21 veku u ovakvoj Srbiji na filozofskom fakultetu u Beogradu istoriju i ne razlikuješ DESPOTSKI  SISTEM od monarhije, republike... 

 ***

Kultura se sastoji od tri međusobno isprepletana „DNK lanca“ sociološkog, filozofskog i tehnološkog. Funkcija tog „lanca“ je bila da obezbedi ljudima opstanak uz pomoć „energije“. Kultura se razvijala ukoliko se povećava količina energije po pojedincu jednog društva. Kultura kao mehanizam za zauzdavanje energije morala je negde „naći“ tu energiju. Prvobitne kulture su bile pokretanje energijim samog ljudskog organizma. Veliki energedski skok ostvarila je kultura koja je pripitomila životinje i kreirala poljoprivredu. Višak energije i hrane koje je stvorila zemljoradnička kultura doveo je do povećanja stanovništva. Plemenska kultura koja je bila organizovana na rodbinskim vezama nije bila u stanju da zauzda novonastali sociološki „haos“. To je tek bila u stanju da učini – država (bila je despotska) – ona je bila ta koja je zamenila pleme i klan! U državi je bio izgradjen novi oblik organizacije koji je sproveden uz pomoć podele po zanimanjima – stanovništvo je bilo strukturalno diferenciralo i funkcionalno specijalizovalo. Društva plemana i klana zasnovana na „sredstvima“ zamenila su despotska društva zasnova na svojinskim odnosima. Politički despotije su bile podeljene u klasu vladara i narod. Smatra se da vrhunac te kulture, kada su despoti u sebi objedinjavali 3 funkcije vlasti (političku, vojnu i versku), pada u 1000 godina pre Hrista u Mesopotamiji, Egiptu, Kini, Indiji... Međutim uprkos svim geofrafskim istoriskim i vremenskim razlikama reči – faraona u Egiptu, cara u Vizantiji, sultana u Osmanskom carstvu, sekretara komunističke partije u komunizmu – odzvanjaju svim despotskim državama na isti način. Moć tim rečima daje „despotska mašina“ i ideologija koju prenose sveštenici (komesari) – zato u despotijama – vlast i vera čine jedan začaran krug! I uopšte kao što je primetio Montiskije despotije funkcionišu na strogo deterministički način „poput nekog mehaničkom sata“ koji radi a da pri tome niko ne zna kako, i on radi punom parom, samo ako niko, od despota do podanika, ne zna šta ga pokreće.

To šta ga pokreće ne zna naša kulturna elita ni u 21 veku! Turci su znali pa zato već 100 godina pokušavaju da izgrade građansko društvo i srednju klasu.

Zoran Stokić

7. 07. 2019.