Covid 19   *    pegavi tifus

dr Viljem Hanter - empiričar koji nas je spasao od izumiranja!

„Širenje bolesti sprečiti PREVENTIVNIM merama, koje moraju da budu jednostavne i zgodne, odnosno brzo i lako primenljive“.

*

 „epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila je najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u širenju, najveća u jačini, a najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“.

dr Hanter, šef britanske vojne misije

 *

Umesto da svaki naš čovek, a stručnjake da i ne spominjem, znaju za epidemiologa Hantera, umesto da smo od njega učili koliko je važna PREVENCIJA teško da bi nas zadesile ovolike oscilacije u lečenju covida 19. dr Viljema Hantera - empiričar nas je spasao od izumiranja u doba smrtonosne epidemije pegavog tifusa 1914-1915. koja je pretila da nas zbriše kao narod - falilo je znanje iz epidemiologije, vakcina, lekarske opreme, lekara... Ne poznajući pravu prirodu bolesti, vlast je da bi Valjevo rasteretila tolikog broja bolesnih, lakše obolele puštala kućama. To je i doprinelo da se epidemija munjevito proširi po celoj Srbiji. Obolelo je stoga više od milion ljudi, od čega je umrlo preko 150.000. Misija epidemiologa engleza Hantera (30 lekara) bila je efikasna, utvrdili da je glavni prenosilac bolesti bela vaš i da da se treba usmeriti ka njenom uništavanju tj. ka prevenciji – bila je mometalna, jednostavna i lako primeljiva. Sredinom marta čitava Srbija bila je oblepljena plakatima sa podacima o prirodi bolesti, uputstvima i naredbom šta svaki pojedinac mora da uradi. Čistoća tela bila je osnovni preduslov, ali još važnije bilo je da se bela vaš uništi u odeći, posteljini, jorganima, u svakom delu kuće. U opštem ratu protiv vašaka najdelotvornije se pokazala zabrana poseta civila bolesnoj rodbini, mešanje zdravih i bolesnih, a ponajviše izum doktora Hantera i njegovih lekara. Bilo je to takozvano srpsko bure, neobično sredstvo za dezinfekciju koje se pokazalo kao izuzetno jednostavno, jeftino, uspešno i, najvažnije, moglo je da se napravi u svakom selu... Teoretičari zavere koji održavaju našu nekrofilsku despotsku kulturnu matricu – iz hira ne dozvoljavaju da se zna o tom herojskom poduhvatu samo zato što je Hanter englez – pa im opovrgava mantru o tome kako su nam englezi "oduvek radili o glavi" - Hanter je bio na čelu misije engleske vlade!

***

Pegavi tifus je zarazna bolest koju prate dugotrajna temperatura, glavobolja, osip i poremećaj svesti. Uzročnik oboljenja je bakterija rikecija, koju prenosi bela vaš nastanjujući se mahom u šavovima odeće. Epidemija uglavnom nastaje u pretrpanim naseobinama, u ratnim uslovima, izbegličkim kampovima i svuda gde je higijena loša.

Navršilo se 105 godina od jedne od najgorih pošasti u našoj istoriji. U epidemiji pegavog tifusa za nepunih šest meseci u Srbiji je umrlo više od 150.000 ljudi, znatno više nego u svim prethodnim bitkama i ofanzivama Austrougarske vojske. Žarište bolesti bilo je Valjevo, u kojem je od kraja decembra 1914. do početka maja 1915. godine umrlo gotovo deset hiljada ljudi, dve više nego što je ta varošica na zapadu Srbije imala uoči početka rata. Među žrtvama je bilo 3.500 srpskih vojnika, 4.000 civila i 2.000 austrougarskih zarobljenika, a u jeku epidemije dnevno je umiralo i po stotinak obolelih.

Nakon ulaska austrougarskih trupa u Srbiju, naročito nakon Cerske i Kolubarske bitke, u Valjevo su se sjatile desetine hiljada izbeglica iz Mačve, Podrinja i Pocerine. Gradske ulice bile su pretesne za toliki broj ljudi. Većina je zimu provodila u razrušenim kućama, pod nadstrešnicama ili u šupama, neretko i pod vedrim nebom. U takvim okolnostima, potpomognuta blagom zimom bez snega i bez ikakvih uslova za ličnu higijenu, epidemija se munjevito širila. O prirodi pegavog tifusa tada se veoma malo znalo u svetskoj stručnoj javnosti, a među srpskim lekarima još manje. Nije bilo vakcina, lekova, a ponajmanje iskustva u prevenciji i zaustavljanju bolesti.

Nakon Kolubarske bitke i povratka srpske vojske u Valjevo zatečena je stravična slika – austrougari su razrušili i opljačkali sve što su mogli, a zauzvrat su ostavili nesahranjene leševe, gomile crkotina po gradskim ulicama i gotovo četiri hiljade svojih bolesnika.

Valjevo je tih dana ličilo na ogromnu bolnicu, jer je svaka zgrada, hotel, škola, magacin, kafana ili kasarna u centru grada pretvorena u bolničko odeljenje, a svaka ulica u bolnički hodnik. Broj obolelih se već sredinom decembra 1914. godine popeo na sedam hiljada, da bi u jeku epidemije, tokom januara i februara 1915. godine, bolest dostigla vrhunac. O hiljadama zaraženih brinulo je svega dvadeset šestoro lekara, od kojih je epidemiju preživelo svega petoro. Bolnice su bile krcate, a pacijenti su smeštani gde god se moglo, po hodnicima, tavanima, podrumima... Mnogi od njih ostali su u dvorištu, ispred bolnica, pod šatorima ili na otvorenom.

Istovremeno, grobari su radili danonoćno. Već u februaru na groblju iznad grada, na brdu Vidrak, nije bilo ni stope slobodne zemlje gde bi mogao da se iskopa nov grob. Zbog velikog broja sahrana vlasti su zabranile upotrebu crkvenih zvona, jer bi praktično zvonila bez prestanka, ali su gradske ulice i dalje bile zakrčene pogrebnim povorkama i mrtvačkim sanducima. Dok je posmrtne opreme uopšte bilo. U završnoj fazi bolesti na tek osnovanom groblju u Kuzmanovači mrtvi su sahranjivani u zajedničke grobnice, samo sa onim što su imali na sebi, a zatim polivani krečnim mlekom.

Epidemiju su potpomogle i ishitrene, često i pogubne odluke samih vlasti. Ne poznajući pravu prirodu bolesti, a s ciljem da se varošica rastereti tolikog broja pridošlih, lakše oboleli su puštani kućama, a austrougarski zarobljenici razvrstavani širom zemlje. To je i doprinelo da se bolest munjevito proširi po celoj Srbiji. Najkritičnije je bilo u Valjevu, ali ništa bolje nije bilo ni u drugim gradskim centrima, posebno u Nišu ili Kragujevcu. Bolnice su svuda bile premale da prime veliki broj obolelih, lekara je bilo premalo, a opšti sanitarni uslovi bili su očajni. U krajnjoj oskudici lekova, stručnog osoblja i iskustva smrt je kosila bez predaha.

Brzo je bilo jasno da Srbija ne može sama da se izbori s posledicama epidemije. Već početkom 1915. godine vlada je uputila dramatičan poziv svetskoj javnosti i zatražila pomoć. Istovremeno, u Parizu, Londonu, Njujorku i drugim svetskim gradovima, organizovane su dobrotvorne akcije, priređivane izložbe, prikupljana novčana i medicinska pomoć, a o svemu je revnosno pisala i evropska štampa. Poziv za pomoć naišao je na veliki odjek. Ubrzo su u Srbiju stigle brojne medicinske ekipe, ali i pojedinci, lekari i dobrovoljni bolničari. Među prvima je došao holandski hirurg Arijus van Tinhoven sa svojom lekarskom ekipom, danski tim na čelu s doktorom Vilijamom Teodorom Melgardom, poljski supružnici Hana i Ludvik Hiršveld, francuski pukovnik infektolog doktor Kolet, dobrovoljne bolničarke iz Škotske, Rusije, SAD, Francuske... Mnogi od njih zauvek su ostali u Valjevu i sahranjeni su zajedno sa svojim pacijentima.

Utvrđeno je da je glavni prenosilac bolesti bela vaš i da akciju prvenstveno treba usmeriti ka njenom uništavanju. Srpskoj vladi predočena je potreba da se izmeni dotadašnji način borbe protiv tifusa, odnosno da se umesto lečenja dalje širenje bolesti spreči preventivnim merama, koje moraju da budu jednostavne i zgodne, odnosno brzo i lako primenljive. Mere su odmah usvojene i već sredinom marta čitava Srbija bila je oblepljena plakatima sa osnovnim podacima o prirodi bolesti, uputstvima i naredbom šta svaki pojedinac mora da uradi. Čistoća tela bila je osnovni preduslov, ali još važnije bilo je da se bela vaš uništi u odeći, posteljini, jorganima, u svakom delu kuće.

U opštem ratu protiv vašaka najdelotvornije se pokazala zabrana poseta civila bolesnoj rodbini, mešanje zdravih i bolesnih, a ponajviše izum doktora Hantera i njegovih lekara. Bilo je to takozvano srpsko bure, neobično sredstvo za dezinfekciju koje se pokazalo kao izuzetno jednostavno, jeftino, uspešno i, najvažnije, moglo je da se napravi u svakom selu. Radilo je na principu Kohovog lonca, gde se voda zagrevala na 100 stepeni, a zatim je kroz veš i odeću, složenu u buretu, ispuštana vrela para koja je uništavala vaš i njihova jajašca.

Najznačajniji alat u borbi protiv pegavca bilo je „srpsko bure”. Po naređenju šefa misije pukovnika Vilijama Hantera, napravio ga je sanitetski major Eliot Frenk Stramers, član engleske misije. Improvizovano je na licu mesta, od raspoloživog materijala. Parni aparat činila su dva dela – i to kazan u kome se stvarala para i bure za odeću i druge predmete. Na ognjištu ispod kazana založila bi se vatra, voda u kazanu bi ključala, a para išla nagore, kroz rupe u buretu iznad kazana. U buretu je bila okačena odeća iz koje je valjalo istrebiti vaške. Bure bi se odozgo dobro zatvorilo, pritisnulo nekim kamenom, a ceo postupak trajao je oko 40 minuta.

Neki oblici ove naprave koristili su se još za vreme burskih ratova, krajem 19. veka, kao i u rusko-japanskom ratu, 1904/5. Ipak, izum je masovno upotrebljen tek u Valjevu. Kasnije, pod imenom „partizansko bure”, korišćen je tokom Drugog svetskog rata.

Predsednik vlade Nikola Pašić toliko je bio zadivljen ovim izumom da je odmah naredio da se napravi sto komada i kao model pošalje u svako gradsko naselje. U vojsci je uvedeno po jedno bure na svakih 250 vojnika uz improvizovano pokretno kupatilo, a rezultati su bili preko očekivanja. Broj obolelih, koji je do tada iznosio od 1.000 do 2.500 dnevno, već posle dve nedelje korišćenja „srpskog bureta” znatno je smanjen. Doslednom primenom ovih mera epidemija, koja je tokom marta dostigla vrhunac, već početkom maja počela je da jenjava.

Po rečima doktora Hantera, šefa britanske vojne misije, „epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila je najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u širenju, najveća u jačini, a najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“.

A danas 2020 naši epidemiolozi umesto da se ponašaju poput empiričara Hantera oni se ponašaju iracionalno šireći oko sebe krugove teorije zavere.

Zoran Stokić

18. 07. 2020.