Sa puta u Boston, ili zašto su oni uspešniji od nas u svemu sem u zaglupljivanju i laganju

Broj jedan odavno zagovara okrutnost prema nižima

Proteklih nekoliko dana proveo sam službeno u Bostonu, SAD i stalno razmišljao: šta je to što kvalifikuje ovu zemlju kao jako uspešnu, najuspešniju, odnosno šta ih to razlikuje od nas, naglašeno neuspešnih u svemu, osim u zaglupljivanju i laganju svog naroda?

"Danas" Piše: Saša R. Živić 07. novembra 2019. 15.30 Izmenjeno: 15.31

  

 ***

"N1" 07.11.2019. |16.24 >16.35| "Trifunović poručio članovima SNS: Vučić vas opet laže"........................................

***

(Ne treba ni da kažem, da se radi o neobjavljenim komentarima. Pokazuju "sve" o Srbiji 2019., čak ni "Danas" koji je ovakve ideje (autora) štampao u prošlim vremenima, više to ne sme da radi čak ni na tako sporednom mestu kao što su komentari čitaoca....). N1 "bez komentara"...
Možda nekom slučajnošću ovaj kometar nekako stigne do Živića i Trifunovića.

***

Pored biološkog gena postoji i sociološki "gen"! Gospodine Živiću (Trifunoviću) društvo vode "elite" kakva je elita takva je i država obrazlagao je tako davno Aristotel. Pitanje za sve nas (dobronamerne!)  kako je moguće da elita u Srbiji (zemlji koja je oko 700 g živela u despotskom kulturnom obrascu – vizantisko, osmanska, komunistička – faza a koje je sušta suprotnost građanskim obrascima ponašanja u monarhijama i repubikama!) znači kako je moguće da naša elita odbija (ne želi) da vidi svoju prošlos kakva je ona zaista bila ne samo 1990, nego čak ni danas 2019 kada već svi vide da smo u fazi "nestajanja"? Svih tih vekova Srbi su izloženi veoma opasnom, smrtonosnom "društvenom virusu", koji neprestano kruni i poništava svaki civilizovan život. "Društveni virus" despotije zarazio je duh gotovo svakog našeg čoveka i potpuno deformisao sve kategorije vrednosti, rada i političkih akcija. Zaraženi tim virusom, koji nam je, izgleda, prodro i u samu koštanu srž, uprkos ljubavi koju naši ljudi osećaju prema slobodi, uprkos njihovoj mržnji prema nasilju, oni se ipak i dalje "prirodno" pokoravaju despotskoj vlasti i stoga nisu sposobni da učestvuju u stvaranju građanske  Srbije. Da bismo se izlečili od bolesti despotizma, oni koji žele da se bave politikom u ovoj zemlji ne smeju — ni u ovim vremenima pukog preživljavanja — smatrati nepotrebnim i dalekim znanja iz opšte kulture. Naprotiv, širenje baš tih znanja mora se podsticati u svim sferama srpskog društva. Tragično je za našu državu i društvo to što svi relevantni mislioci na Zapadu uviđaju da u Srbiji vlada despotizam, a naši filozofi, sociolozi i politikolozi o tome ćute. Možda će naše brojne neverne Tome, tj. one koji i dalje drže glavu, poput noja, u pesku, ne želeći da prepoznaju društveni sistem u kome žive, urazumiti, na kraju, ove Moteskjeove reči: "Onda kada vladar, svodeći sve na sebe, poistovećuje državu sa svojom prestonicom, prestonicu sa svojim dvorom, a ovaj isključivo sa svojom ličnošću, on se tada zacelo pretvorio u despota".

Zoran Stokić

7. 11. 2019.