Crkve proizašle iz VIZANTISKOG šinjela

Vizantijski carevi, kao i, kasnije, osmanski sultani (sociološka mustra vladanja u ta dva carstva je ista), bili su apsolutni gospodari života i svih dobara svojih podanika, a carski poredak politički nije mogao biti oboren stoga što je „odraz nebeskog poretka“ i „izvire iz same božije volje“. Najveća vrlina koja se kod podanika u carstvu očekuje (a čiji učinak treba da bude učvršćenje „nebesko-zemaljskog poretka“) nije ništa drugo do „disciplina“ (peitharchia) - „poslušnost pred vlašću“! Da bi čitava stvar bila dobro utemeljena i sa ideološkog stanovišta, bio je neophodan ipak jedan međukorak - neko je caru (sultanu) morao staviti „božiju krunu“ na glavu. Car (sultan) ju je dobijao od patrijarha (tj. muftije). Car (sultan) je kao hrišćanin (musliman) podređen patrijarhu (muftiji), a patrijarh (muftija) je kao kao podanik države podređen caru (sultanu)! - Na papiru patrijarhova (muftijina) vlast je naizgled najveća u zemlji, jer je on pontifex maximus zakona i vrhovni sudija. Despot (sultan) se, naizgled, strogo drži verskih zakona i poštuje svog verskog poglavara, a u praksi verski poglavari su potpuno zavisili od despota (sultana) i, zapravo, nisu posedovali nikavu stvarnu vlast.

Zašto je despotima bila potrebna ova „verska maskarada“ o dvojnoj vlasti? Vizantijski car Jovan Cimiskin slikovito iskazuje to „sadejstvo“ crkve i države rečima: „Znam za dve vlasti na zemlji i u ovom životu, sveštenu i carsku. Prvoj je Tvorac poverio brigu o dušama, drugoj vlast nad telima. Kada nijedna strana ne trpi nikavu štetu - dobrobit (ekonomija) vlada svetom.“

Iako je u praksi despot (sultan) bio iznad zakona, iz čisto propagandno-ideoloških razloga on se pravio da se pokorava verskim zakonima - ali samo zato što je na taj način svoju moć još više uvećavao! Za uzvrat, crkva je morala da vodi računa da tako „usmeri“ vernike da oni bespogovorno priznaju despotovu (sultanovu) apsolutnu vlast. Zato i vizantijska pravoslavno-hrišćanska i muhamedanska vera vrlo dobro odgovaraju despotskom poretku, jer uče svoje podanike da se pokoravaju „verskom slovu“ ne tražeći od njih da to slovo i razumeju, već zahtevajući jedino da se tom slovu bezupitno klanjaju. I jedna i druga su religije „spoljnih kultova“, koje, namećući bezbrojne obrede i propise, danonoćno zaokupljaju svoje podanike manje važnim stvarima i svode ih na masu čiji su život lako mogle da kontrolišu i da njime manipulišu.

Crkva je, znači, bila glavni oslonac despotskog poretka. Za uzvrat, despoti su crkvi garantovali svaki vid zaštite (oko imovine, poslova i tsl), uključujući i vojnu.

Zoran Stokić

05. 01. 2020.