Srpska varijanta orijentalne despotije

Razgovor vodila Milena M. Popović

Gospodine Stokiću, naše društvo se očigledno nalazi u poodmakloj fazi bo­les­ti. Možete li vi postaviti dijagnozu?

— Dijagnoza glasi: orijentalna despotija! Proučavanje evropske kulture i istorije dovodi nas do zaključka da je, zahvaljujući pri­vatnom vlas­niŠ­tvu i decentralizaciji moći — vladar, plemstvo, crkva — te uvažavanju Av­­gustinovog borbe­nog religioznog učenja, Evropljanin, u toku neko­li­ko stotina godina, najpre na slobodnim univerzitetima, prvo — pre mo­der­­ne nauke — stvorio modernu filozofiju, onu filozofiju koja je pra­vi­la veliku razliku između ja i ti, i ja i nešto drugo, filozofiju koja je uči­la o individualizaciji subjekta i objekta, o jedinstvu vrlo razno­vrs­nog, filozofiju koja je zahtevala od subjekta da traži, ispituje, upoznaje objekat. Prirodni nastavak tog misaonog puta bilo je stvaranje naučnog metoda, spiritus-movens-a današnje Evrope. naučni metod se prvi put po­javio 1687. godine u Njutnovim Principima. Ono što je iz temelja sru­šilo stare civilizacije nije neki konkretan proizvod tog metoda — že­leznica, električna struja, avion, mikro-čip i tsl. — već je to sam taj me­tod. Slučajni, amaterski metodi u tehničkim izumima starih civilizacija zamenjeni su novim, profesionalnim i naučnim. Taj novi na­uč­ni metod us­peva da apstraktno naučno znanje veoma lako i brzo po­ve­že sa teh­no­logijom i tehnikom. Evropa — to je moć profesinalizma na svim područjima znanja i najbolje se može pratiti u načinu stvaranja no­vih naučnika. Ali i više od toga, Evropa nije samo stvorila novu nauku, već je od nauke preuzela i njen demokratski duh, koji je ušao i u politiku i svakodnevni život.

Kakav je odnos naše orijentalne despotije prema nauci?

— Mi — budući da smo bili i ostali orijentalna despotija — želimo sa­mo telo nauke, bez njenog duha. Međutim, ta želja je jedan utopistički san. Njena posledica jeste da smo mi zemlja koju ne vodi naučna etika ni naučna elita; shodno tome, ne vode nas ni profesionalni političari, pravnici i slični, već nas, kao u svakoj orijentalnoj despotiji, vode po­dobni drugovi — čitaj: amateri — iz birokratsko-administrativnog apa­ra­ta to­talitarne države. Ukratko, oni, Evropa — to je demokratija i pro­fe­si­o­na­lizam; mi, Srbija — to je orijentalna despotija i amaterizam, pred­vo­đen plemenskim vračevima i njihovom crnom i belom magijom.

Šta su koreni naše orijentalne despotije?

— Orijenatalna despotija u Srbiji je, izgleda, logična i nužna posledica našeg viševekovnog vizantijskog, turskog i komunističkog nasleđa. I dok se za otoma­nsku Tursku zna, i to niko ne spori, da je bila orijen­tal­na despotija, većina nas spremna je da se spori oko toga da li to važi i za Vizantiju i komunističke države. Iz psiholoških razloga, budući da smo naučeni da živimo u mitskoj prošlosti a ne u realnoj sadašnjosti, ne želimo da vidimo Vizantiju kao orijentalnu despotiju, premda je ona to bila par excellence. Što se tiče činjenice da komunizam uglavnom ne do­življavamo kao orijentalnu despotiju, posredi je uglavnom neznanje ko­je je posledica dugogodišnje ideološke indoktrinacije. — Nikakvo ču­do, budući da je to i bila najveća tajna sovjetske, tj. Lenjinove re­vo­lu­cije, koja se i nadalje brižljivo čuvala.

Velika tajna Lenjinove revolucije jeste činjenica da ona, u stvari, nije odvela rusko društvo u obećavani komunizam — čudite se? — nadam se da se ne čudite, jer ne može se stići u bajku i u mit! — već ga je vra­ti­la u period azijatske orijentalne despotije. U odnosu na stare ori­jen­tal­ne des­potije — u Mesopotamiji, Indiji, Kini, Egiptu, Rimu, Vi­zan­ti­ji — koje su bile poljoprivredne despotije, sovjetska država je postala in­dus­trijska despotija, a slično se ponovilo u Hitlerovoj Nemačkoj. Ta­ko je teror starih orijentalnih despotija uz pomoć novih idustrijskih teh­nič­kih naprava bio usavršen do neviđenih razmera. I dok je Hitlerov et­nički totalitarizam proizvodio Aušvice, Staljinov socijalni totalitari­zam je proizvodio Gulage: milioni ubijenih robova — sve u ime "do­bro­biti na­roda i države".

Šta je karakteristično za vladavinu u našoj aktuelnoj orijentalnoj despotiji?

— Sama matrica upravljanja u industrijskim despotijama ostala je, na­rav­no, ista kao i u onim poljoprivrednim. Kao prvo, despot ne veruje ni­kome! Shodno tome, despota nisu obavezivali nikavi zakoni. Kao dru­go, u sferi fiskalnog postupka, menadžerskog postupka, sudskog po­stup­ka i tsl. — despot je sistemom zakona, koji je mogao menjati po lič­nom nahođenju, svoje potencijalne konkurente stalno držao u stanju političke rascepkanosti. Vojska, policija i obaveštajna služba bili su mu fizička sredstva za sprovođenje totalne kontrole i mogao je uvek da se posluži terorom da bi postigao svoje ciljeve. Moć orijentalnih despotija direktno je proizilazila iz psihologije straha i apsolutne nesigurnosti, koja je sistematski razvijana kod svih podanika. Neslobodni podanici ima­li su samo jednu brigu, a to je bilo svakodnevno preživljavanje. Bu­du­ći da podanici žive u stalnom stanju straha od udruživanja, orijen­tal­ne despotije ne poznaju pojam pobune; jedino što postoji jeste apso­lut­no pokoravanje. Socijalna mobilnost, naravno, bila je određivana odoz­go, pa, za razliku od Zapada, gde je ona bila aktivna — prema po­li­tič­kim ili privrednim zaslugama — ovde je bila pasivna: na važna mesta u bi­ro­kratskom upravljačkom aparatu dovođeni su ljudi sa najopskurnijim zna­njima, bivši robovi ili evnusi, ne, dakle, zbog njihovih sposobnosti, već zbog bespogovorne odanosti.

Kako se uklapa marksizam u vašu teoriju o orijentalnim despotijama?

— Osnivači takozvanog naučnog socijalizma (Marks, Engels, Lenjin), ko­ji su sva zla u prethodnim društvima videli u činjenici postojanja pri­vat­nog vlasništva — odakle i "antičko ropstvo", "feudalno kmetstvo" i "ka­pi­talistički najamni rad" — rešili su da naprave društvo bez privat­nog vlas­ništva i klasa. Njihova analiza prethodnih stanja društvenih za­jed­ni­ca nije, međutim, bila naučna — već nenaučna — i njihovo isto­rij­sko pro­ročanstvo se nije ostvarilo. A šta je to naučni metod? Jedna od bit­nih karakteristika naučnog metoda jeste da se hvata u koštac sa či­nje­ni­ca­ma, tj. primerima koji opovrgavaju naše teorije! Jer, ako smo ne­kri­tič­ni, uvek ćemo naći ono što nam odgovara, uvek ćemo isticati sa­mo one pri­mere koji potvrđuju našu teoriju, a skrenućemo pogled sa onih pri­me­ra koji je opovrgavaju. Pitanje od naučnog značaja nije pi­ta­nje "koji primeri potvrđuju vašu teoriju?", već: "kako ste proverili vašu te­oriju"? Jer ukoliko se nađu činjenice koje ne mogu da se uspešno uklo­pe u va­šu teoriju, onda vi nju morate napustiti, zameniti je dru­gom, uspeš­ni­jom. Ljudi koji stvaraju kvazi-naučne teorije, kao što su marksizam, psi­ho­analiza ili astrologija, na primer, uopšte ne žele da se bakću sa činje­ni­cama koje opovrgavaju njihove teorije. Oni svoje teorije doživljavaju kao apsolutno istinite, što pokazuje da ne poznaju suštinu naučnog me­to­da. Naime, nauka nije — kako su oni smatrali — skup ot­kri­ća, album či­njenica i teorija koje su uspostavljene jednom za svagda. Na­učne te­o­ri­je su samo one koje su opovgljive! Ukoliko su neo­po­vrg­lji­ve, nisu na­uč­ne! I umesto da se ponašaju poput naučnika, i uhvate u koš­tac sa či­nje­nicom "orijentalne despotije", tvorci marksizma su je gur­nu­li pod te­pih, ne uključivši je u svoju šemu civilizacija. Samim tim, ume­sto na­uč­ne teorije načinili su jednu opasnu ideologiju. Klasici mark­sizma nisu že­leli da uvide da su ropstvo u antici, kmetstvo u feu­da­lizmu i najamni rad u kapitalizmu — uvek bili lokalnog tj. pri­vat­nog karaktera, za raz­liku od društava tipa orijentalne despotije, u ko­ji­ma je ropstvo uvek bilo totalno budući da je bilo državnog karaktera. Ne treba se, dakle, ču­diti što Marks, na primer, nikada nije javno od­go­vo­rio na Baku­nji­no­ve opravdane prigovore u knjizi iz 1873. godine pod naslovom "Dr­žav­nost i anarhija". Bakunjin tu primećuje, i pokazuje, da će "državni so­ci­ja­li­zam nužno dovesti do /orijentalno-/despotske vla­da­vi­ne povlašćene ma­­njine nad ostatkom stanovnika, ne isključujući ni rad­nike", da će dr­ža­­va koju Marks misli da ostvari, zapravo, stvoriti "s jedne strane /ori­jen­talnu/ despotiju, a s druge /državno/ ropstvo", te da je marksistička teorija "laž iza koje se krije despotizam manjine koja upravlja, toliko opasniji despotizam jer izražava tobože narodnu volju". Naravno da bor­­ci za Oktobarsku revoluciju većinom nisu znali šta pokreću, a ostali narod je naprosto bio zaveden svojim neznanjem i svo­jim strastima. Lenjin je o velikoj tajni revolucije govorio indi­rekt­no, ezopovskim je­zi­kom — pa ko treba da razume, razumeće! — jer da je govorio otvoreno, ko bi svoj život dao za obnavljanje azijatske ori­jen­talne despotije osim, naravno, onih povlašćenih, kojima ona donosi ko­rist?

Kakav je odnos savremenih zagovornika marksističke teorije prema opštem razvoju naučne misli?

— Nauka ne raste, kao što naivno misle marksistički sociolozi, tako što je pla­ni­ra i kontroliše neki viši nadmoćni razum, svezanje velikog vo­đe. Naprotiv, razum, kao i nauka, rastu putem obostrane kritike; je­di­ni mogući način planiranja njihovog rasta jeste razvoj institucija koje obezbeđuju slobodu ove kritike tj. slobodu miŠljenja. Naime, dok su za­padna otvorena društva bila vođena naukom, zatvorena istočna druš­tva, kao i naše, bila su uglavnom vođena marksizmom, a to znači nena­ukom. I dok se nauka odlikuje preciznim predviđanjem budućih ne­po­zna­tih događaja, nenauka nema nikakav metod koji bi obezbedio po­uz­da­na predviđanja. Kad god su marksisti pokušali da predvide neku ne­po­znatu činjenicu, njihova se predviđanja nisu ostvarila. Tako, na pri­mer, marksisti su predvideli apsolutno osiromašenje radniče klase, za­tim da će do prve socijalističe revolucije doći u idustrijski naj­raz­vi­je­ni­joj zemlji, zatim da između socijalističkih zemalja neće biti konflikata itsl. Ništa od toga se nije ostvarilo. Marksisti, po­put plemenskih vra­če­va, vidovnjaka, astrologa, uvek kasne za činje­ni­ca­ma, pa stoga i jesu ta­ko loši vodiči u budućnost. Najveća šteta koju su na­neli svojim teo­krat­skim državama jeste to da su im svojom ne­spo­sob­noš­ću da shvate suš­ti­nu nove nauke i njenog metoda upropastili mo­guć­nosti za razvoj nau­ke, tehnologije i tehnike. Jer, onaj ko hoće is­tin­sku nauku, ne može je imati ako ne prihvati i njen demokratski duh!

Marksitički sociolozi, na primer, gledaju na nauku, tj. saznanje, kao na proces u mišljenju ili svesti pojedinih ljudi. Oni smatraju da se do naučne objektivnosti stiže tako što su neki ljudi u stanju da se jednim lič­nim aktom oslobode od predrasuda; oni naivno misle da naučna ob­jek­tivnost počiva na mentalnom ili psihološkom stavu naučnika kao po­je­din­ca, na njegovom brižljivom radu, pažnji i naučnom samoodricanju. Međutim, problem je u tome što ne postoji način ili metod oslobađanja od predrasuda. Naučna objektivnost ne zavisi primarno od psihologije na­učnika kao pojedinca, ona nije proizvod nepristrasnosti pojedinih na­uč­nika, nego je rezultat javnog druŠtvenog karaktera nauČnog me­to­da! Nauka i njen razvoj predstavljaju rezultat ne samo usamljenih na­po­ra pojedinaca, već još i više rezultat slobodnog misaonog nad­me­ta­nja. Jer nauka, kako to slikovito kaže Karl Poper, "zahteva što više nad­metanja između hipoteza i što više strogih provera. A sukobljene hipo­te­ze traže zastupnike: branioce, porotu, čak i publiku. Da bi dobro obav­­ljali svoj posao, ti njihovi lični zastupnici moraju da budu or­ga­ni­zo­vani u ustanove, koje treba da budu zaštićene zakonom. U krajnjoj li­niji, napredak veoma mnogo zavisi od političkih činilaca: od političkih us­tanova koje obezbeđuju slobodu mišljenja, od demokratije".

Šta se javlja kao posledica državne ili partijske kontrole nad naučnim stva­ra­laštvom?

— Aktivnost naučnih radnika sastoji se u slobodnom, ničim neome­ta­nom usklađivanju rezultata svakog pojedinog naučnika sa postignutim re­zultatima drugih naučnika. Ako se ta veza između naučnika ogra­ni­ča­va, sputava i kontroliše, u takvim sredinama veoma brzo dolazi do za­us­tavljanja naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja. Ukidanje, na pri­mer, autonomije univerziteta, dovodi do ubrzane negativne selekcije kad­rova, do kontrole u izdavaštvu, sputavanja naučnih rasprava, kon­tro­le istraživanja u laboratorijama itd. A u takvim okolnostima naučni napredak je nezamisliv; jedino što u takvim sredinama uspeva jesu ljudi tipa Lisenka — genetičar, kome je državni sistem omogućio da ko­le­ge koji se nisu slagali s njegovim metodima neometano može poslati u lo­gor!.

Činjenica da svako može kritikovati i biti kritikovan, činjenica da svaka pretpostavka, u načelu, može biti kritikovana, činjenica da nije važno ko govori nego šta se govori — čini kostur javnog karaktera naučnog metoda i naučne objektivnosti zapadnih, otvorenih univerziteta. Ne­pri­strasni sudija u svim tim naučnim sporovima jeste javna praksa, tj. po­smatranje i eksperiment.

Nije li Srbija danas jedina evropska država, i jedna od retkih u svetu, koja se ne odriče orijentalne de­spo­tije?

— I dok Rusija i Kina, Poljska i Češka, Mađarska, Rumunija, Bugarska ili Turska pokušavaju danas da urede svoje države tako da orijentalni način organizacije države zamene demokratskim, ne bi li uhvatile ka­kav-takav korak sa razvijenim zapadnim zemljama, srpski režim i dalje is­trajava na putu Marksovog socijalizma, tj. na kursu organizacije dr­ža­ve po modelu orijentalne despotije, a sve putem nazovi-demokratije. Sto­ga se ni ne treba čuditi podsmehu, pomešanom sa žaljenjem i gnu­ša­njem, koji našoj zemlji, gledajući na nju kao na neki anahronizam ili kao na neku mentalno zaostalu osobu, upućuje Zapad. Jer, proizvolj­nost kojom vlada orijentalni despot — na Zapadu je nezamisliva. Pod­se­timo se: čak i u doba najvećih apsolutizama, evropsko plemstvo, crk­va i gradovi, čiju je autonomiju vladar mogao smanjivati, ali je nikada nije mogao ukinuti, ograničavali su bitno vladarevu samovolju i čuvali su, i sačuvali, instituciju privatnog vlasništva. Zahvaljući tom privat­nom vlasništvu, zapadna društva su uspela da stvore nezavisne insti­tu­ci­je moći koje su u stanju da jedna drugu kontrolišu.

"Beogradske novine", 9. 10. 1998.