politički narodi i oni drugi

"Politička vlast tiče se slobodnih građana a despotska (gospodarska) robova".

Aristotel

Raznorodni društveni sistemi mogu se grubo svrstati u dve grupe: mnogocentrične i jednocentrične. Mnogocentričnu strukturu su imala, na primer, zapadna feudalna društva; budući da su to bili otvoreni sistemi, oni su mogli da evoluiraju preko klasične republike i monarhije do današnjih savremenih demokratskih društava (u tim su društvima međusobno razdvojene zakonodavna, izvršna i sudska vlast - te je na taj način moguća smena vlasti nenasilnim putem). Budući da je još u feudalnim društvima postojalo nekoliko centara moći (dvor, plemići, crkva), koji su se stalno međusobno borili za vlast, izgleda da su iz pragmatičnih razloga ti centri bili zainteresovani da kod svojih podanika razvijaju vrline. I dok mnogocentrični sistemi počivaju na razvijanju vrlina, jednocentrični počivaju na razvijanju pokornosti.

Gde je sistem jednocentričan imamo posla sa despotijom, tj. činovničkom državom. Despotijom, naravno, upravlja despot, ali ko je on? "Tiranin je onaj ko se nasuprot zakonima pača u to da vlada po zakonima, dok je despot onaj ko se stavlja iznad zakona" - kaže nam Žan Boden 1576. godine. Krivo misle oni koji smatraju da  despotije nastaju tako što postoje neki temperamentni ljudi koji žele da drže vlast u svojim rukama, te tako iz psiholoških razloga zloupotrebljavaju vlast. "Vekovno iskustvo uči nas", reči su Monteskjeove, "da je svaki čovek koji ima izvesnu vlast sklon tome da je zloupotrebi; u služenju njome on ide dotle dok ne naiđe na neka ograničenja". Istorijski primeri nam dalje pokazuju da ta ograničenja nikada nisu unutrašnja, nego su uvek spoljašnja. Jednu vlast uvek ograničava neka druga vlast. Ali u despotskim sistemima, budući da su to zatvoreni sistemi, despot ne dozvoljava razvoj drugih centara moći. Kako je to primećeno još u antici, despot vlada tako što svoje potčinjene unižava, razjedinjuje i razoružava. Zašto on to radi? Iz jedostavnog razloga da ne bi dozvolio razvoj novih, suparničkih centara moći. On će učiniti svoje podanike poniznim, jer - kako to objašnjavaju antički filozofi - "niske duše nisu sposobne da kuju zavere", zatim posejaće nepoverenje među podanicima, jer se despotija ne može srušiti dok god "ne postoje ljudi koji imaju poverenja jedni u druge" i razoružaće će ih te će ih tako učinti nesposobnim da deluju, "jer niko ne preduzima ono što je nemoguće".

U despotijama sve se službe (na primer pravosuđe, poreske službe, itsl.) odlikuju piramidalnom strukturom, u kojoj se naredbe prenose na isti način na koji se u vojsci prenose komande. Naređenja se izvršavaju bespogovorno. Odluke - čak i u, na primer, sudskom procesu - ne donose se tako tako što se poštuje slovo zakona, već tako da činovnik koji odluku donosi zadovolji činovnika koji se u hijerarhijskoj strukturi nalazi iznad njega. Naravno, da bi despotija bila moguća moraju da postoje pokorni. Zato je centralni zadatak svake despotske vlasti razvijanje straha i pokornosti. Tako je, na primer, u Mesopotamiji dobar život u biti značio isto što i poslušan život. Ukratko, u despotijama običan čovek uopšte nije imao izbora. Ne treba se čuditi ni što je u Konfučijevom idealnom društvu, jednako kao u starom indijskom i bliskoistočnom, dobar podanik uvek i isključivo poslušan podanik. Gde je moć paralisana kao u despotskim društvima, tu su i ljudski odnosi paralisani. Tu nema ni najmanje mogućnosti da se utiče na centralu vlast; pojedinac se s pravom boji da će u konfliktu sa svojim gospodarem biti smrvljen. Oprez preživljavanja ga opominje da izbegava svaki nepotreban dodir s režimom. Prirodna posledica takvog stanja stvari jeste ta da podanici nikada ne prelaze granice svojih uskih privatnih i profesionalnih poslova.

I tako, s jedne strane, despotija se temelji na centralnoj vlasti i slabom privatnom vlasništvu (vlasništvu koje za sobom ne povlači ozbiljnu političku moć) i ni najmanje nije bila zainteresovana da kod svojih podanika razvija vrline i kritičko mišljenje; s druge strane, mnogocentrični zapadni sistemi su se temeljili na individuama sposobnim za samostalno prosuđivanje. Zanatlije, naučnici, umetnici, da spomenemo samo neke, bili su podsticani od vladara, aristokratije, bogatih građana ili velikih društvenih korporacija i opština da budu individue, da razvijaju svoja umeća i vrline. Jako privatno vlasništvo (fideikomis), konkurencija i takmičenje vodili su ta društva ubrzano napred. Tako, na primer, čak su i gotske katedrale bile proizvod novog, smelog urbanizma, spomenici udruženih opština i pokrajina, koje su se međusobno takmičile koja će podići veću i lepšu crkvu.

Puškin je nesumnjivo imao pravo kad se žalio na negativne društvene i kulturne posledice koje je za sobom ostavilo tatarsko osvajanje Rusije; dvesta pedeset godina nalazila se Rusija u sastavu jedne despotije; isto možemo da kažemo i mi povodom otomanskog osvajanja srpskih zemalja. "Tatari /kao ni Turci Osmanlije/ nisu imali ništa zajedničko sa Mavrima /osvajačima Španije/. Kad su osvojili Rusiju /Srbiju/, nisu zemlji doneli ni algebru ni Aristotela". A ko je preskočio fazu algebre i Aristotela, završavao je uglavnom u komunističkoj despotiji, te samim tim i nije bio u prilici da na vreme shvatiti da nisu svi narodi sposobni da se uzdignu do političkog naroda. "Postoje", kaže Aristotel, "azijatski narodi, koji su po svojoj prirodi pokorniji od Helena, i koji podnose despotsku vlast ne osećajući pri tome nikavu mučninu nelagodnosti; to su narodi koji se nisu uzdigli do političkog poretka već su u njihovim zemljama odnosi kao u kući - gde robove mora da vodi gospodar".

Zoran Stokić

9.11.2016.