Ruženje intelekta

"Nerazjašnjeni pojmovi samo prave zbrku. Ružno je kad se upetljavaju in­telektualci i samo povećavaju zbrku", kaže nam, između ostalog, g. Me­daković, predsednik SANU, u tekstu "Crkva ne treba da se bavi dnev­­nom politikom", Danas, 29. 09.1999, i "Srbija je postala Alaj-be­go­va slama", Prelom, 6. 10. 1999.

Sadržaj pomenutog članka provocira nas da progovorimo nešto o za­sta­re­losti naše kulturne matrice mišljenja i, shodno tome, nagoni nas da po­kušamo da odgovorimo na pitanje ko se danas, na kraju dvadesetog ve­ka, može smatrati obrazovanim.

Analizirajmo, prvo, gore pomenute rečenice; varirajmo ih. — Intelek­tu­al­ci samo povećavaju zbrku. Oni nisu u stanju da razjasne stvari. — Za­nim­ljivo! To mi liči na iskaz: lekari, umesto da leče, samo uvećavaju bo­lest. "O, ho, ho!" mogao bi da se smeši đavo iz Geteovog "Fausta", i da pevuši:

"prezri samo razum i nauku,

najvišu snagu čovekovu,

...

onda si već i bez ugovora moj." (stihovi:1851–1855).

Paradoksalno i tužno, ako se ima u vidu da to izgovara predsednik SANU! Umesto da brani intelekt — on ga ruži! Izvinjavam vam se una­pred, g. Medakoviću, ali se ovo ne može oćutati. "Boriti se protiv ovog uticaja u svakoj prilici obaveza je svakoga ko je u stanju da ne­za­vis­no sudi. Jer ako mi ćutimo, ko će govoriti?" (Šopenhauer u borbi protiv Hegelovih intelektualnih prevara).

Ne obraćate se našem umu već našim strastima

Ako crkva treba da ima zadatak "da nas osvesti i vrati hrišćanskoj civi­li­za­ciji", kao što umesno primećujete, valjda bi slično trebalo da važi i za SANU. SANU bi trebalo da nas uči samooslobađanju pomoću znanja, trebalo bi da nam pomogne u obuzdavanju ovag neviđenog brutalnog revolta protiv razuma koji vlada ovom zemljom poslednjih desetak go­di­na. Već deset godina u našoj zemlji sistematski je, i s leva i s desna, pot­kopavana vera u razum, te je tako otvoren prostor za vladavinu ira­ci­onalnog. Umesto da, kao presednik SANU, razvijate kod Srba hu­ma­nis­tičke i prosvetiteljske ideje, na primer, o čoveku kao racionalnom biću, vi od njega pravite herojsku životinju. Umesto da se, kao pred­sed­nik SANU, obraćate našem umu, vi se obraćate našim strastima. No, iskreno da vam kažem, ja se tome ni nisam začudio.

Izgleda da se krug prirodno zatvorio, proroci i vođe se uvek nađu; jer: nije li iskra iracionalnog romantizma upaljena baš u SANU? Nije li u SANU smišljena pseudo-filozofija materijalističkog rasizma — Hegel za­činjen materijalizmom devetnaestog veka —  koja tako uspešno prož­di­re srpski intelekt? Nije li SANU porodio nacionalizam u formi isto­ri­ciz­ma? I niste li i vi u tome od početka zdušno učestvovali?

Vama čak nije bilo nedolično ni da se pojavljujete na TV Palmi. To je ona televizija čija je programska šema: red "akademskih" dnevo po­li­tič­kih razgovora, red — "tvrdih pornića". Zanimljivo! Ako tražite od pa­tri­jar­ha da se ne bavi dnevnom politikom jer je partrijarh svih Srba, nije li onda prirodno očekivati i od  predsednika SANU da se ni on ne bavi dnev­nom politikom? — Prirodno je, ali ste vi ipak već samim odlaskom u TV Palmu napravili politički korak.

Već i ovi ovde izneti događaji i stavovi vapiju za odgovorom na jed­no­stav­no, ali veoma važno pitanje, koje u Srbiji nije raščišćeno: ko se da­nas, na kraju ovoga veka, uopšte može smatrati obrazovanim čovekom? U različitim vremenima biti obrazovan značilo je različite stvari. Nekad je to bilo vezano za poznavanje svetih spisa ili književnosti i tsl. — Ali u vremenu u kome ži­vimo obazovanim ne bi trebalo smatrati nikoga ko se ne interesuje za nauku, budući da je nauka najvažniji duhovni pokret našeg vremena. Svidelo se to nama ili ne, tek či­njenica je da su nova, zapadna nauka, i iz nje proizašla tehnika i tehnologija, iz ko­re­na promenile način života na Zemlji. Shodno tome, onaj narod koji nije u stanju da stvori intelektualce sposobne da nose krst savremene ci­vi­li­za­cije — krst čije su pre­ča­ge nauka i demokratija — nema gotovo ni­kak­ve šanse da opstane.

Međutim, teško je imati obrazovane ljude u kulturi koja je vođena jed­nom tako zastarelom matricom mišljenja, kakva je naša. Ona je sta­ro­mod­na i neprestano generiše krize. U toj kulturnoj ma­tri­ci podstiče se vera u mistične sposobnosti čoveka te se na taj način uništava osnov za ra­cionalne argumentovane rasprave. U toj kulturnoj matrici razvija se svo­jevrstan iracionalni i mistični intelektualizam. To je onaj inte­lek­tu­a­lizam koji izbegava praksu i umesto nje stvara mitove. To je onaj in­te­lektualizam koji ne želi da uči na greškama i koji je uvek u pravu. Ali, on nije u pravu u realnom svetu, ne u našoj svakodnevnoj prak­si, već je u pravu samo u virtualnim mitskim konstrukcijama svojih tvo­ra­ca. Ta zastarela kulturna matrica uvodi ljude u duhovni život na stari, esen­cijalistički, ro­man­ti­čarski način: metodama književnosti, kojima se uglavnom razvija etika slave i sud­bi­ne umesto etike altruizma i indi­vi­du­alizma; zatim metodama istorije, i to istorije poli­tič­ke moći, istorije me­đunarodnih zločina i masovnih ubistava, koja je uzdignuta na ni­vo is­torije sveta, na uštrb, na primer, istorije ideja; ili, pak, me­to­da­ma fi­lo­zofije, ali, pre svega, razvijanjem raznih metafizičkih sistema umesto iz­laga­nja različitih filozofija nauke; zatim metodama religije itd. i tsl. Kraj­nja posledica takve kulturne matrice mišljenja jeste pojava dog­mat­ske, esencijalističke, netolerantne sve­sti. Za tu svest postoji "ap­so­lut­na istina" do koje dolaze izabrani "nadljudi" sna­gom svog "apsolutnog uma". I budući da postoji samo jedna apsolutna istina, onda sve one dru­ge, istine koje nude druge kulture, drugi religijski sistemi, druge me­­ta­fi­zi­ke ili po­li­ti­ke, jesu pogrešne i stoga štetne, pa ih shodno tome tre­ba uništiti, ma­kar to moralo da se izvede i u krvi!

Praksa je kriterijum istinitosti

Suprotno zastareloj esencijalističkoj kulturnoj matrici mišljenja i nje­nom intelektualno ne­od­govornom misticizmu koji beži u snove i is­to­ri­ci­zam, praznoslovlje i proročku fi­lo­zo­fiju, instrumentalistička kulturna ma­trica mišljenja zapadnih društava počiva na kri­tičkom racionalizmu. U toj kulturi ljudi se poznaju po svojim plodovima. Stvari se pro­ve­ra­va­ju preko njihovih praktičnih posledica. U toj kulturnoj matrici mišljenja prak­­sa je kriterijum istinitosti. I naučnik i političar su u toj kulturi od­govorni za ono što kažu i urade. I naučnik i političar su naučeni da kri­tički misle, a glavne poluge nji­ho­vog delovanja su argument i is­kus­tvo. Naime, isto kao i u naučnim sporovima, i u političkim debatama se is­kustvo, posmatranje i ekspe­riment uzimaju za nepristrasnog arbitra po­litičkih sporova. U instru­mentalističkoj kulturi, dakle, i naučnici i po­li­tičari se trude da u sporovima sa svojim oponentima izbegnu me­đu­sob­ne nesporazume ta­ko što će sa njima govoriti istim jezikom, tj. po­ku­šavaju da svoje naučne teorije ili političke programe izrade u takvom ob­liku da oni mogu biti provereni, opovrgnuti, jav­nim iskustvom. Prak­sa nije neprijatelj teorijskog znanja i političkog delovanja, ne­go njihov naj­dragoceniji podstrekač. Kao što pomaže zemljoradnicima i in­že­nje­ri­ma, ona isto tako pomaže i empirijskim naučnicima i političarima da stal­no ostanu u do­di­ru sa realnošću.

Samo čistim mišljenjem nikako se ne može steći sa­znanje o stvarnosti. Empirijska nauka i demokratija su otvoreni sistemi i bitno se raz­likuju od zatvorenih sistema kao što su religija, metafizika, matematika ili lo­gika, na primer. Naime, za razliku od empirijske nauke, tj. otvorenih sis­tema, ovi drugi teorijski — zatvoreni — sistemi uglavnom se bave ili ta­utologijama, ili kontra­in­di­ka­ci­ja­ma; te teorijske sisteme možemo sta­viti u rang sa umetničkim delima ili sa baj­ka­ma, na primer. Stavovi ne­ke bajke ne protivureče logici, nego samo iskustvu; oni su pot­pu­no smi­saoni, mada su sa stanovišta iskustva lažni. Dok se u zatvorenim te­o­rijskim esencijalističkim sistemima problemi formulišu u vidu pitanja "šta je materija?", "šta je sila?" ili "šta je pravda?", dotle pitanja otvo­re­nih in­stru­mentalističkih sistema empirijske nauke zadobijaju oblik: "ka­ko se ponaša ovaj deo stvari?" ili "kako se on kreće u prisustvu drugih te­la?". Jer, instru­men­ta­lis­ti sma­traju da se zadatak nauke sastoji samo u opisivanju načina na koji se stvari po­na­ša­ju; oni veruju da se taj za­da­tak može rešiti slobodnim uvođenjem novih termina kad god je to ne­ophodno. Reči su za njih uglavnom instrumenti kojima se koristimo u opisivanju, a ne nekakvi esencijalistički odgovori na esencijalistička pi­ta­nja.

Sama empirijska nauka je važna i zbog svoje forme i zbog bogatih plo­do­va kojima rađa; međutim, ono najvažnije kada je u pitanju po­sto­ja­nje nove zapadne empirijske nauke, ono bez čega nje ne bi ni bilo, jeste njen osobeni metod. Srž tog metoda jeste mogućnost da se bude kri­ti­ko­van, što u krajnjoj instanci znači mogućnost da se po­stojeća teorija za­meni, prevaziđe, boljom.

Podnesite neopozivu ostavku

Osnovna karakteristika empirijskih naučnih iskaza, znači, jeste njihova pod­ložnost re­vi­ziji. Ukrat­ko, empirijsku nauku karakteriše naš od­re­đe­ni način postupanja sa naučnim si­ste­mima: u samoj srži empirijske na­u­ke jeste metod učenja na greškama. U kulturi ogrezloj u esencijalizmu, tj. apsolutizmu, ljudi žele da vide na­uku kao si­gur­no znanje, ali ona to uop­šte nije! Naše celokupno znanje je pogrešivo, pa je isto tako po­gre­šiv i najsigurniji deo tog našeg znanja — naučno znanje. U ranijim sis­te­mima znanja, ma­gij­skim, religijskim, metafizičkim, na primer, ljudi su verovali da poseduju neobo­ri­ve is­ti­ne — esencije kojima otkrivaju skri­venu suštinu stvarnosti. Čovek nove, em­pi­rij­ske nauke, međutim, zna da ne poseduje znanja tipa neoborive istine, on ima svest da je na­u­ka neumorno instumentalističko kritičko traganje za istinom. Em­pi­rij­ska nauka — kao ni bilo koji sistem zanja koji je smislio čovek — ni­je u stanju da otriva skrivenu su­štinu stvarnosti. Za razliku od esen­ci­ja­lis­tičkih pretenzija magije, religije, me­ta­fi­zi­ke, koje su opsednute tra­ga­njem za kamenom mudrosti, za sveznanjem, em­pi­rij­ska na­uka je sebi po­stavila mnogo skromniji — ali zato i dostižan — zahtev da se bavi is­­klju­čivo predviđanjem nekih posledica iz naše prakse. Verujemo u ne­ki iskaz zbog nje­govih konsekvenci. Dakle, istina jednog stava u em­pi­rij­skim nauka­ma, ali i u zapadnim demokratijama, sastoji se u nje­go­vom obistinjavanju ili opovr­ga­vanju. Da­kako da se time sa istine skida veo njene apsolutnosti, večnog karaktera, ona se re­lativizuje — rekli bis­mo, poput Protagore, ona se očovečuje — ali tako pojam is­tine po­sta­je primenljiv. A kakvom cilju može služiti pojam istine koji nije pri­men­­ljiv?

Naučni metod razvija naše kritičko mišljenje tako što nas nagoni da po­vre­me­no stvaramo nove naučne paradigme; na taj način mi, u stvari, kao da povremeno pro­vet­ra­vamo zgradu naučnih teorija. To sme­nji­va­nje starih naučnih paradigmi novim ni­je nikakav hir ili ekstravagancija na­učnika, to je bazna potreba naučnog sveta, zato što nam tek nove pa­ra­digme omogućavaju da uspešno rešimo čitave kla­se problema koje ni­je bilo moguće rešiti putem starih. Slične promene paradigmi događaju se i u otvorenim društvima, u kojima se građani ne plaše da ra­ci­o­nal­nom odlukom, kon­ven­ci­jom, promene norme i normativne zakone. Ono što ljude "uzdiže" iznad životinja jesu konvencije i institucije, koje su pod kontrolom razuma a ne emocija. Upotreba ra­zu­ma pomaže nam da se oslobodimo slepog autoriteta i tabua svih vrsta, pomaže nam da shva­timo da priroda sama po sebi ne zna za norme, te da smo mi — gra­đani — oni koji mogu kreirati nove norme. Odluka da propustimo no­vi sadržaj u jednu na­uč­nu teoriju ili u naš društveni sistem znak je ot­varanja sistema da bi se pokazale no­ve veze, nova rešenja. Odluka da se ukine ropstvo, na primer, ili odluka da se pro­kla­mu­je stav o jed­na­ko­s­ti građana pred zakonom nisu standardi koje je čovek pre­u­zeo od pri­rode ili boga, već ih je sam stvorio. Naravno, da bi ih stvorio, prvo je mo­rao da odraste, tj. razvije svoje kritičko mišljenje, tj. najpre je mo­rala da se dogodi du­hov­na revolucija koja kao svoj krajnji proizvod ra­đa individuu — građanina. Taj i ta­kav građanin uspeo je da sruši tri­ba­lizam, da stvori novu empirijsku nauku i us­po­sta­vi de­mokratiju. Sta­ra matrica mišljenja sa svojim nadempiriskim istinama zamenjena je no­vom, u toj novoj matrici mišljenja pitanje istine u društvenim odnosima po­stavlja se i rešava onako kako se to čini u empirijskim naukama. Ot­vo­rena društva predstavljaju proizvod, nove matrice mišljenja, pred­stavljaju proizvod odraslih, zrelih ljudi, inte­lek­tu­al­no poštenih, koji su u stanju da nose teret svojih odluka. Akademije nauka u evropskim zemljama bile su spiritus movens tog intelktualnog odrastanja. A kod nas... dođosmo, evo, dotle da predsednik SANU ruži intelekt i ot­vo­re­no pokazuje svoje neprijateljstvo prema razumu.

Da ste humanista, kao što se predstavljate, vi se ne biste tako grčevito držali idealističkog istoricizma, već biste se držali racionalnosti, a ako ste intelektualno odgovorni, kao što verovatno o sebi mislite ("Na­ma treba moralni preporod. Taj preporod dolazi od vrha" — kažete u pomenutom tekstu, i ja se sa time u potpunosti slažem), ako ste dakle, intelektualno odgovorni, vi biste morali momentalno da podnete neopozivu ostavku na mesto predsednika SANU.

"Prelom", 3. 11. 1999.