Nova nauka kao proizvod zapadne nedespotske gradske kulture

Apstrakt:

Nastanak nove nauke[1] nije moguće razumeti ako se u tu sliku ne uključe, po­red epistemoloških, i sociološki elementi vezani za nedespotsku kulturu za­padnih gradova. A liberalnu kulturu zapadnih gradova ne možemo ra­zu­me­ti ako ne uđemo i u istorijski proces njenog nastajanja. Polazeći od tak­vih pretpostavki, u ovom radu se pokazuju neke ključne razlike koje su, u pe­riodu od karolinške renesanse pa sve do pojave Njutnovih "Principa", po­sto­jale u društvenoj i duhovnoj klimi u despotijama, s jedne strane, i u za­pad­nim gradovima, s druge strane.

Ključne reči:

nauka, gradovi, despotija, rad, vreme, pravo, univerzitet

"Čovek je dužan da se suprotstavi svom kralju i njegovom sudu čim on počinje da čini zlo, i tre­ba da ga spreči na sve načine, pa čak i ako mu je on rođak ili gospodar."

Saksonsko ogledalo

"U istočnjačkim despotijama podanici sma­tra­ju da su kraljeva naređenja važnija od pri­rod­nog prava, i da, prema tome, sin treba da po­gubi oca ili otac sina onda kada mu kralj naredi da ga ubije".

Monteskje

Početna tačka ove rasprave biće neosporna činjenica da je moderna na­u­ka, za razliku od antičke, kineske[2] i vizantijske[3], stvorena u zapad­nom svetu. Radna hipoteza će nam ovde biti to da je nedespotska grad­ska kultura, tj. kultura podsticanja politiČkih sloboda u zapad­nim gra­do­vima, ona koja je omogućila pojavu nove duhovnosti sim­bo­liČ­kog miŠ­ljenja, što su osnovne pretpostavke za pojavu nove nauke. Naime, mi smo danas spremni da priznamo kako nauka utiče na pro­mene u druš­tvu, ali uglavnom nemamo svest o tome da i društveni si­stem mo­že presudno uticati na razvoj nauke. Ukratko, smatraćemo ov­de da je po­java nove nauke bila povezana sa slobodnom konku­ren­ci­jom miš­lje­nja, a da je ta sloboda mišljenja nužno bila povezana sa ste­pe­­nom po­li­tič­kih sloboda. PolitiČke neslobode i razvoj nove nauke biće ovde sma­tra­ni "komplementarnim" u Borovom smislu reči.

Evropski gradovi nasuprot despotiji

Zbog specifičnog načina na koji su nastajale evropske države — kao slo­žena sinteza varvarskih, antičkih i hrišćanskih elemenata i kao savez iz­među plemića, crkve i gradova — u njima je, već od srednjeg veka, za­počet jedan otvoreni proces kreiranja politiČkih sloboda, indi­vi­du­al­nih sloboda i kritiČke tradicije koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet, kako u društvu tako ni u samoj nauci, te da je društvu korisno samo ono saznanje koje može da se menja i raste.

Nasuprot evropskim feudalnim gradovima, monarhijama i republikama, despotije su oduvek održavale status quo i u politici i u društvu uop­šte. Drugim rečima, despotska ideologija nikada nije dozvoljavala ni­kak­vo osporavanje, dolazilo ono iznutra ili spolja. U despotskim drža­va­ma caruje dogmatska svest, caruje etika zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine, uka­zivanje na grešku je apsolutno nedopustivo. Dakle, imperativ takve sta­re orijentalne etike mora biti zataškavanje grešaka, greške se ni po ko­ju cenu ne smeju priznati, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, ne­mi­novno vodile ka narušavanju autoriteta. Otuda u despotijama nisu bile moguće nikakve istinske reforme institucija, kao ni bilo kakve is­tin­ske reforme u sferi znanja i verovanja. Više je nego očigledno da je takva duhovna klima nespojiva sa pojavom i razvojem moderne nauke i demokratije.

Reforme i transformacije institucija i verovanja, međutim, jesu glavne odlike koje se  mogu vezati za razvoj evropskih gradova i gradskog stanovniŠtva, čiji su predstavnici racionalnije gledali na svet i imali po­trebu za humanijim svetom. U despotijama, despotska maŠina koja je rukovodila zemljom ni najmanje nije bila zainteresovana da većini sta­nov­nika uČini rad jednostavnijim, slično nije postojala zainteresovanost ni za optimizaciju vremena. Nasuprot despotijama, u zapadnim sred­njo­­ve­kovnim gradovima oformio se potpuno nov odnos prema ljudskom udruŽivanju, radu i vremenu. Taj nov odnos prema udruživanju, radu i vre­menu bitno se, zatim, odrazio na funkcionisanje i struktuiranje za­pad­­nih društava. Gradska kultura, univerzitet, liČnost, svest, pri­rod­no pravo, nacionalizam, revolucija — samo su neki od novih eleme­na­ta zapadne srednjovekovne duhovnosti. Sve je to vodilo ka etici slo­bod­nih gradova. U toj etici zataškavanje grešaka je bio najveći intelek­tu­alni greh. U tim gradovima se i napredovalo baš tako što su ljudi u slobodnim raspravama otkrivali, priznavali i otklanjali greške. Osnova slobodnog mišljenja pojedinca postala je, tako, javna kritiČka rasprava.

Još o despotijama

Još je Monteskje[4] razlikovao tri načina vladavine državama: republiku kao "vladavinu naroda" ili "vladavinu plemstva uz poštovanje zakona", mo­narhiju kao "vlast jednog čoveka koji se pokorava zakonima" i des­po­tiju kao "vladavinu jednog čoveka čija vlast nije ograničena ni­kak­vim za­konima". I dok je za republiku i monarhiju, kako primećuje Mon­­tes­kje, veoma bitno da ljudi koji obavljaju javne funkcije vladaju pomoću ličnih vrlina i časti, dotle despot, koji vlada isključivo strahom, niti ima potrebe za kakvim vrlinama, niti mora biti častan!

Minimalno modifikujući ove Monteskjeove podele, već je iz rečenog oči­to da sam ja ovde društvene sisteme razvrstao samo u dve grupe: mno­gocentriČne i jednocentriČne. Mnogocentrična državna struktura od­likuje se time da u njoj postoji više centara moći koji se stalno me­đu­sobno bore za vlast; najčešće su to bili dvor, plemići i crkva. Izgleda da su iz pragmatičnih razloga ti centri bili zainteresovani da kod sebe i svo­jih podanika razvijaju vrline. I dok mnogocentrični sistemi počivaju na razvijanju vrlina, jednocentrični despotski sistemi počivaju na raz­vi­janju straha i pokornosti.

Gde je sistem jednocentričan imamo, znači, posla sa despotijom, tj. ČinovniČkom drŽavom. Despotijom, naravno, upravlja despot, ali ko je on? "Tiranin je onaj ko se nasuprot zakonima pača u to da vlada po za­ko­nima, dok je despot onaj ko se stavlja iznad zakona"[5] — kaže nam Žan Boden 1576. godine. Krivo misle oni koji smatraju da despotije na­sta­ju tako što postoje neki temperamentni ljudi koji žele da drže vlast u svojim rukama, te tako iz psiholoŠkih razloga zloupo­treb­lja­va­ju vlast. "Vekovno iskustvo uči nas", reči su Monteskjeove, "da je svaki čo­vek koji ima izvesnu vlast sklon tome da je zloupotrebi; u služenju njo­me on ide dotle dok ne naiđe na neka ograničenja"[6]. Istorijski pri­me­ri nam dalje pokazuju da ta ograničenja nikada nisu unutrašnja, ne­go su uvek spoljašnja. Jednu vlast uvek ograniČava neka druga vlast. Ali u despotskim sistemima, budući da su to zatvoreni sistemi, despot ne dozvoljava razvoj drugih centara moći. Kako je to primećeno još u antici, despot vlada tako što svoje potčinjene uniŽava, razjedinjuje i razoruŽava. Zašto on to radi? Iz jedostavnog razloga da ne bi dozvolio razvoj novih, suparničkih centara moći. On će učiniti svoje podanike po­niznim, jer — kako to objašnjavaju antički filozofi — "niske duše ni­su sposobne da kuju zavere", zatim posejaće nepoverenje među poda­ni­ci­ma, jer se despotija ne može srušiti dok god "ne postoje ljudi koji ima­ju poverenja jedni u druge" i razoružaće će ih te će ih tako učiniti nesposobnim da deluju, "jer niko ne preduzima ono što je nemoguće".

U despotijama sve se sluŽbe (na primer pravosuđe, poreske službe itsl.) odlikuju piramidalnom strukturom, u kojoj se naredbe prenose na isti na­čin na koji se u vojsci prenose komande. Naređenja se izvršavaju bes­­po­govorno. Odluke — čak i u, na primer, sudskom procesu — ne do­no­se se tako što se poštuje slovo zakona, već tako da činovnik koji odluku donosi zadovolji činovnika koji se u hijerarhijskoj strukturi nalazi iznad njega. Naravno, da bi despotija bila moguća moraju da postoje pokorni. "Najveća moguća pokornost u despotskom sistemu podrazumeva da onaj koji se pokorava, pa čak i onaj koji zapoveda, ne poznaje njen me­ha­nizam". Zato je, na primer, u Kini, Mesopotamiji, Egiptu, Vizantiji, Os­manlijskom carstvu dobar život u biti značio isto što i poslušnički ži­vot. Ne treba se čuditi ni što je u Konfučijevom idealnom društvu, jed­na­ko kao u starom indijskom, dobar podanik uvek i isključivo poslušan po­danik. Gde je moć paralisana kao u des­pot­skim društvima, tu su i ljud­ski odnosi paralisani. Jer, kao što pro­nic­ljivo primećuje Monteskje, "u despotskoj vladavini podjednako je opas­no dobro ili loše rasuđivati, jer dovoljno je da neko rasuđuje pa da bude povređeno osnovno načelo na kome ona počiva"[7]. Sam po se­bi despotski sistem, sistem otuđene to­talne moći, nije pogodovao jav­noj reči[8], već isključivo totalnoj osam­lje­nosti. Ukratko, u despotijama čovek uopšte nije imao izbora. Oprez pre­življavanja ga opominje da — ukoliko ne želi da bude smrvljen — izbegava svaki nepotreban dodir s despotskom mašinom.

I tako, s jedne strane, despotija se temelji na centralnoj vlasti i slabom privatnom vlasniŠtvu (vlasništvu koje za sobom ne povlači ozbiljnu po­li­tičku moć) i ni najmanje nije bila zainteresovana da kod svojih poda­ni­ka razvija vrline i kritičko mišljenje; s druge strane, mnogocentrični za­padni sistemi su se temeljili na individuama sposobnim za samo­stal­no prosuđivanje. Zanatlije, naučnici, umetnici, da spomenemo samo ne­­ke, bili su podsticani od vladara, aristokratije, bogatih građana ili ve­li­kih društvenih korporacija i opština da budu individue, da razvijaju svo­ja umeća i vrline. Jako privatno vlasniŠtvo (fideikomis), strukovno i civilno organizovanje, konkurencija i takmičenje vodili su ta društva ubr­zano napred. Tako, na primer, čak su i gotske katedrale bile proiz­vod novog, smelog urbanizma, spomenici udruženih opština i pokra­ji­na, koje su se međusobno takmičile koja će podići veću i lepšu crkvu.

Moral i pravo više nisu bili sinonimi

Iako u Srednjem veku feudalne zapadne države ne koriste nikakvo po­seb­no državno pravo, zapadni kraljevi su se, stupajući na presto, ipak, za razliku od vizantijskih careva, zaklinjali pravom. Ipak je trebalo da kraljevi poštuju običaje i da vladaju u skladu sa njima. Ako su oni kr­ši­li zakon, podanici su uČeni da ne treba da trpe nepravdu. Ništa slično nije po­stojalo u Vizantiji, kao, uostalom, ni u drugim despotijama. Odlika sva­ke despotije, pa i Vizantije, bila je ropska zavisnost nižih od viših: piramidalna vertikalna struktura upravljanja. Despotije nisu pozna­va­le feudalni ugovor, princip vazalske vernost ili grupne solidar­no­sti pe­ro­va. I dok su despoti za svoje postupke bili odgovorni samo Bogu, za­pad­ni su kraljevi bili prinuđeni da poštuju prava socijalnih grupa. Tako su prava socijalnih grupa mogla biti ravnopravna sa pravi­ma gospodara. Zna­či, bitna razlika između despotija i zapadnih feudal­nih društava je­ste to što u zapadnim srednjovekovnim državicama ljudi u raznim soci­jal­nim grupama nisu osećali strahopoštovanje pred gospo­da­rem. Za raz­li­ku od despotija, gde je razvijana pasivna posluŠnost, u zapadnim dr­ža­vicama je razvijana ne poslušnost, već — vernost. Ver­nost obeju stra­na bila je njihova vernost pravu. I uopšte, dok je u des­po­tijama i unu­tar raznih socijanih grupa povezanost njenih članova ta­kođe bila ver­tikalno piramidalna, dotle je u zapadnim socijalnim gru­pa­ma, na pri­mer u korporacijskim, cehovskim udruženjima, povezanost bila ho­ri­zon­talna. Razvijano je osećanje bratstva, drugarstva i uza­jam­nog poš­to­vanja. Horizontalno povezivanje socijalnih grupacija, kao i ho­ri­­zon­tal­no povezivanje unutar socijalnih grupa, bitno su doprineli kas­nijem razvoju zapadnog humanizma. Ukratko, dok je srž feudalnog poretka bio ugovorni odnos, u despotijama je, za to vreme, u srži birokratskog sistema bila totalna potčinjenost i onih kojima se vlada, ali i onih koji su vladali u ime despota.

Kod varvara koji su se naselili u Zapadnoj Evropi status čoveka nije za­vi­sio samo od imovnog stanja, nego i od toga kakvim je pravima ras­po­la­gao. Stoga je srednjovekovni zakonodavac, da bi u praksi bio us­pe­šan, morao da računa na običajno pravo, ono je čak bilo obavezujuće za sve, pa i za vladara. Iz dva sistema prava — pisanog i nepisanog, tj. obi­čajnog, — običajno pravo je bilo važnije i više primenjivano u ži­vot­noj praksi. Na gradskim univerzitetima su stoga, pored teoloških, naj­po­pularniji bili — pravni fakulteti. Jer, u Srednjem veku, na zapadu je priznavano samo ono što je imalo pravni status. Bez pravnih sank­cija, društveni odnosi su smatrani nevažećim. Gradovi, cehovi, uni­ver­zi­teti, seoske komune — svi su odmah tražili da steknu određena prava. Naj­zna­čajniji politički i socijalni konflikti na tim prostorima izbijali su u ka­tegorijama prava, kakva je, na primer, bila borba iz­me­đu rimskih pa­pa i germanskih vladara oko investiture, tj. oko pra­va na naimenovanje biskupa, i tsl.

Glorifikacija rada i naučni status zanatskih delatnosti

U doba karolinške renesanse, prvi put od antike, zanatske delatnosti su dobile naučni status. Da li se tome treba čuditi? — Ni najmanje, ako se zna kakvo su mesto zauzimali kovački i kujundžijski zanat u ger­man­skoj mitologiji, ili ako se prate sage o galskom bogu veština i zanata, Mer­kuru. Ako se ta "varvarska tradicija" još ispreplete sa jednom od ide­ja hrišćanskog učenja po kojoj "ako ko neće da radi da i ne jede" (Pav­lova poslanica Solunjanima), pojava naučnog statusa zanatskih de­lat­nosti dođe mu, u takvoj klimi, nekako prirodna. Naučna i inte­lek­tu­al­na promocija rada i tehnike u doba karolinške renesase započela je, zna­či, jednim delom iz običaja varvarskih naroda, koji su tada nasta­nji­va­li Zapadnu Evropu, jednim delom iz hrišćanske "teologije rada", a jed­nim delom iz dostignuća koja su već bila stvorena u antici. Naime, u doba Karla Velikog uveliko se umnožavaju traktati Vegecija o tehnici i teh­ničkim napravama u antičkom svetu. Dalji život novostvorene ideo­lo­gije rada može se pratiti, na primer, na portalima gotskih kate­dra­la, gde se, pored figura likova iz Svetog pisma, pojavljuju i statue, ba­re­lje­fi i vitraži koji prikazuju radnike na najrazličitijim poljo­priv­red­nim i za­natskim poslovima. U katedrali Svete bogorodice u Semiru na vitra­ži­ma uopšte nema scena iz života svetaca, ali je zato na njima, do naj­sit­ni­jih detalja, prikazan proces pravljenja sukna. Na vitražima u Šar­tru, pak, kao da imamo svojevrsno poređenje između svetaca i zanatlija[9].

Zatim, dok je vizantijski svet nastavljao, na primer, da u svojim kalen­da­rima kopira antičku alegorijsku ikonografiju sa više lica, kalendari u doba karolinške renesanse sami za sebe svedoče o novom pogledu na svet. U tim se kalendarima koristi realističko prikazivanje samo jednog lika, koje obavlja samo jednu poljoprivrednu delatnost u skladu sa te­ku­ćim godišnjim dobom. Prilagođavanje racionalizaciji rada bila je slika kulturne prekretnice podstaknute novim društveno-ekonomskim potre­ba­ma. Vođen tim ciljem, Karlo Veliki je čak i mesecima u godini dao no­va imena u funkciji poljskih radova. Ali, osim što je glorifiko­va­la or­ga­nizovan poljoprivredni rad[10], karolinška renesansa je, dakle, prva u istoriji kulture stvorila pojam artes mechanicae. Podaci o tome mogu se naći u Svadbi Merkura i Filologije od Kepela[11] iz 859. godine. Bio je to trenutak kada je stvorena ideja o tome da mehaničke veštine nisu prirodno urođene, nego dolaze od ljudskog razmišljanja, te su stoga naučnog ranga.

Tako u srednjevekovnim zapadnim gradovima mehaničke veštine ne sa­­mo što su imale ekonomski i naučni sadržaj, već su postajale i izvor mo­­ralnog zadovoljstva. "Majstor koji izrađuje remek-dela zanastva, učvrš­ćuje svoje pravo na članstvo u cehu i, istovremeno, učvršćuje i svoj lični ugled, društveni položaj, pripadnost korporaciji."[12]

Aspekt večnosti zamenjen aspektom vremena

U despotijama vreme je uvek opisivano kao ciklično. Tako, na primer, Marko Aurelije smatra da "onaj ko je video sadašnjost, taj je već video sve što je bilo u toku večnosti i sve što će biti u toku beskonačnog vre­mena, jer sve je istorodno i jednoobrazno"[13]. Taj tipičan ciklični kvali­tet vremena u despotijama ne ostavlja, naravno, nimalo mesta ni za is­to­riju ni za pojedinca: u njemu još jedino mogu postojati bogovi. Bez­broj­ni religiozni kultovi i liturgije ponavljaju činove božanstava, pret­po­stavljajući time ponovno uspostavljanje večnosti — večnosti prirode, ali i društvenih tokova.  Bilo je to verovanje u "seljenje duša posle smr­ti", astrologiju[14], ali i društveni poredak. Tako su večno božansko i več­na despotska mašina ušle u obaveznu društvenu etiku. Jer, kako rekoše jednom kineskom caru, ne vlada se mačem nego obredima!

A onda iznenada, kada je Seul iz Tarse zbog gesta "Božijeg bljeska" na pu­tu za Damask postao apostol Pavle — "gestom bez presedana, u vre­me koje je Bog sam odabrao, jedanput zauvek — jednim udarcem je cela mitska građevina zaštite duša od vremena istorije srušena. Reč je o istinskom činu, ne više o inkarnaciji niti epifaniji nekog arhetipa. Ovaj raskid s kosmičkim Krugom izručuje čoveka nepredvidljivom, to jest mi­losti Boga, ali takođe i slobodi; on postaje odgovoran za svoje vreme na Zemlji"[15].

Boreći se protiv ideja antičkih mislilaca "po čijem je mišljenju vreme po­kretna slika večnosti, bez početka i kraja, beskonačno", sv. Avgustin zaključuje da je takva kružna beskonačnost vremena ružna, te da je re­gres jer rađa fatalizam. Ciklično vreme, objašnjava sv. Avgustin, ka­rak­te­riše biće ograničeno i zatvoreno, biće koje, da bi zadovoljilo svoje psi­hološke želje, smatra da je svet bio i da će biti uvek. Kada bi vreme bilo kružno, Hristova žrtva kojom je iskupio ljudske grehe bila bi uza­lud­na, to iskupljenje bi izgubilo smisao.

Da to preciziramo. U doba patristike, pred skepsom antičkog znanja, čovek je mogao da izgubi veru. Da bi se to sprečilo, u učenjima crk­ve­nih otaca svako čisto racionalno rezonovanje dobija sve veću i veću ni­jan­su sumnjičavosti. To ide dotle da se zatvaraju svi preostali antički uni­verziteti. Princip odvajanja "pšenice od pleve" u antičkom nasleđu po­staje princip saglasnosti sa svetim spisima. Propoveda se da je "ra­zum ograničen", te da stoga mora da se oslanja na veru kao na svoj os­nov, da ne bi skrenuo s "pravog mišljenja" — "ortodoksije" — i da ne bi upao u jeres. Vera, pak, označava bezuslovno prihvatanje autori­te­ta Svetog pisma i autoriteta crkve. Bio je to zahtev koji se u vizan­tij­skom svetu zaista sveo na bezuslovno pokoravanje Svetom pismu. Sli­čan dog­mat­ski diskurs — koji, kao svaki dogmatski diskurs, duboko ve­ruje u svoju nepogrešivost — kasnije je ponovljen i kod muhame­da­na­ca, koji su se pokoravali "svetom slovu" — Kurana. Kao što se dobro zna, oni su se pokoravali "slovu" ne zato što su prihvatali njegov smi­sao, nego obr­nuto, muhamedanac se uopšte smatrao pravim vernikom za­to što se bes­pogovorno pokoravao verskom "slovu". I dok je dogmat­sko Orige­no­vo učenje vodilo, na istoku, samokritici i samoodricanju ko­je se is­klju­či­vo završavalo u ortodoksiji vere, Avgustinovo učenje[16], koje će pri­hva­titi zapad, očuvalo je znatnu količinu poverenja prema ra­zumu i ose­ćanju.

Prema tome, sv. Avgustin je mogao i dalje razmišljati: "uvek isto to je več­nost; večno vraćanje na isto to je vreme" — i pitati se kakva je, on­da, korist od takvog koncepta vremena, kad on nije u stanju da nam pru­ži objašnjenje istorijskih zbivanja? Istorija za Avgustina jeste ne­pre­kid­ni progres, kretanje samo napred iz prošlosti, preko sadašnjosti, u bu­dućnost. Sažeto rečeno, njegovo vreme je nepovratno i linearno. Sva­ki događaj linearnog vremena je unikatan. Prema tome, unikatan je či­tav postojeći svet, koji ne može imati presedana ili ponavljanja.

Došli smo do puta na kome je "večnost postepeno prestajala da služi kao mera i žiža ljudskog postupanja".[17] Dobro računanje civilnog vre­me­na počelo je stvarati elemente zapadnog humanizma. "Ništa nije dra­go­cenije od vremena", rekao je sv. Bernar, a tu su ideju preuzeli i širili nje­govi učenici.

Jedno novo vreme spušta se na zapadne gradove, vreme suknara, ku­jun­džija i drugih zanatlija, jer to je vreme vladavine jedne društvene kategorije. To je vreme novih gospodara. U grofoviji Dartanjan godine 1335. kralj Filip VI odobrava upravi grada da podigne zvonik sa po­seb­nim zvonom za potrebe suknarskog ceha, koje će oglašavati dolazak rad­nika na posao i odlazak s posla, kao i vreme za obroke[18]. Tako se sa gradskih zvonika zapadnih gradova više nisu čula samo sakralna ne­go i svetovna zvona.

Univerziteti, golijardi, ličnost

U drugoj polovini XII veka počele su se uveliko razvijati raznovrsne ško­le i evropski su gradovi gotovo u potpunosti zamenili manastire kao glavna središta studiranja. Pariski univerzitet sa svojom čuvenom te­o­loš­kom školom postao je matica svih učilišta. Prvi kolegijum osnovan je 1180. godine.

Dvorovi, feudalci i crkva dobili su u zapadnim gradovima veoma moć­nog protivnika. U toj neprestanoj plimi i oseci beskopromisne borbe za moć Evropljani su sve više i više razvijali svoje kritičko mišljenje. Novi uni­verziteti postali su matrica buduće zapadne duhovnosti i nove nau­ke.

Za razumevanje te velike razlike između despotskih (npr. vizantijskih) i zapadnih univerziteta neophodna je, pre svega, svest o tome Šta je to nauČno saznanje.

Nažalost, kod nas još uvek mnogi, potpuno netačno, smatraju da se do naučnog saznanja i naučne objektivnosti stiže tako što su neki ljudi u stanju da se, jednim ličnim aktom, oslobode od predrasuda; oni naiv­no misle da naučna objektivnost počiva na mentalnom ili psiholoŠkom stavu nauČnika kao pojedinca, na njegovom brižljivom radu, pažnji i na­učnom samoodricanju. Međutim, problem je u tome što ne postoji na­čin ili metod oslobađanja od predrasuda. Naučna objektivnost ne za­vi­si od psihologije naučnika kao pojedinca, ona nije proizvod nepri­stras­nosti pojedinih naučnika, nego je ona rezultat javnog društvenog ka­raktera naučnog metoda! Nauka i njen razvoj bitno su određeni po­sto­janjem institucija u kojima se mogu voditi slobodna misaona nad­me­ta­nja. Jer nauka — slikovito iznosi Karl Poper — "zahteva što više nadmetanja između hipoteza i što više strogih provera. A sukobljene hi­poteze traže zastupnike: branioce, porotu, čak i publiku. Da bi dobro obavljali svoj posao, ti njihovi lični zastupnici moraju da budu orga­ni­zo­vani u ustanove, koje treba da budu zaštićene zakonom. U krajnjoj li­niji, napredak veoma mnogo zavisi od političkih činilaca: od politič­kih ustanova koje obezbeđuju slobodu mišljenja"[19].

Tako je već pomenuti Pariski univerzitet još 1194. godine dobio od pa­pe prve povlastice; a 1200. godine Filip Avgust oslobodio je, na pri­mer, pripadnike univerziteta laičkog pravosuđa. I nema nikakve sum­nje da je za ortodoksnu svest, za svest "svetog neznanja", za svest "sa­mot­ničkog ma­nastirskog Hrista", Pariz tog vremena sve više ličio na "đa­volju jaz­bi­nu". No ipak, za novi urbani otvoreni golijardski duh, koji se stalno pi­ta: "mora li se u sve to verovati?" — te u svojim pes­ma­ma i svojim osli­kanim rukopisima odgovara da "ne mora(!)" — Pariz je sve više po­sta­jao "grad-svetionik". Nemajući svest o potrebama nove društvene evo­lucije, ortodoksni su umesto reformi tražili povratak istočnom mi­sti­ciz­mu. — Nipošto! — odgovaraju golijardi. Zaokupljeni životom i nje­go­vim potrebama, golijardi, siromašni lutajući studenti, ali prva prava ur­bana inteligencija —  a među njima posebno Abelar, prvi moderni pro­fesor — uspeli su da razviju nezapamćenu kritiku tadašnjeg društva i načina života. Kritika nije mimoišla ni crkvu, ni plemiće, ni seljake. Tako su svadljivi golijardi, ti vitezovi dijalektike, koristeći se više­cen­trič­nošću zapadog društva, uspeli da izdejstvuju do tada nezamislivu li­be­ralizaciju organizacije rada na univerzitetu. Takva organizacija rada univerziteta u Vizantiji, ili nekoj drugoj despotiji, bila je nezamisliva.

O novom smeru razmišljanja koji je zavladao u evropskim gradovima i univerzitetima možda najbolje svedoče reči Honorija: "Nema drugog au­toriteta do istine dokazane razumom"! "Danas je neobrazovani sve­šte­nik isto što i plemić koji ne zna ratovati"![20] Štaviše, teologija se po­zi­va na razum, te i ona želi postati nauka.

Ciljevi zapadnog naučnog istraživanja na univeritetima "čine se ume­re­ni­jim od ci­lje­va istočnih religija ili totalitarnih režima koji nude ili na­me­ću neo­spor­ne i sveobuhvatne istine /.../. Robovski sistem je sistem onih druš­ta­va koja zamišljaju da su ovladala istinom i da je pred­stav­ljaju /.../. Za­pad­njak negira postojanje istine po sebi: jednostavno, on ne želi ve­ro­vati da jedan čovek može uistinu do nje doći"[21]. Orto­dok­s­ni intelektualci prestravljeni su sve većim brojem teoloških rasprava, ta­ko se jedan od njih, Stefan iz Svete Genoveve, žali kako se "javno ras­­prav­lja skrnaveći svete konstitucije, tajne božanstva... Nedeljivo troj­stvo je ra­sečeno i u komadiće postavljeno na raskršća. Koliko doktora toliko greŠaka, koliko skupova toliko skandala, koliko javnih mesta toliko huljenja"[22].

Učenje na greškama, intelektualna skromnost, kritičko traganje za is­ti­nom[23], dakle sve ono što je bilo izvan moći razumevanja dogmatskog miš­­ljenja, postalo je novo oruđe "eksperimantalnog metoda" nado­laze­će no­ve nauke.

O odnosu ortodoksne i kritičke svesti ništa tako plastično ne govori ne­go kada se uporede njihovi tekstovi iz istog perioda; tako na primer, u  jednom vizantijskom tekstu čitamo: "Jovan je po­sedo­vao pravu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni poznavanje Ho­merovih brbljarija, niti laži besednika... On se nije služio ni sofizmima, ni si­lo­giz­mi­ma koji su samo paukova mreža. Astronomiju, geometriju, aritmetiku smatrao je ne­postojećim stvarima..."[24] U tekstu sa Pariskog univerziteta čitamo, pak: "Sakupio sam 'mirakule' Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Genoveve u Parizu i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente kako bih im pružio živ pri­mer... Materijalni predmet ove knjige čuda su svete Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fiziku, astronomiju i te­o­lo­gi­ju... Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj veri u Hrista. A ona pret­po­stavlja teologiju, poštovanje fizike i astronomije."[25]

Bog se, znači, nije više tražio neposredno kao u manastirskoj orto­doks­noj duhovnosti, molitvama, izolaciji od sveta i tsl., već kroz čoveka i njegova tehnička i naučna znanja, kroz prirodu i svet.[26] "Poštovanje fizike i astronomije" bio je onaj presudni trenutak koji je uticao na promenu tretiranja pojma iskustva i kriterijuma istine. Naime, pojam iskustva je za ortodoksnu svest, kao i za Aristotela, bio nešto što je ve­zano za Čulno iskustvo; nova kritička svest svrstavala je iskustvo u eks­pe­rimentalnu kategoriju. Slično se dogodilo i sa kriterijumom istini­to­sti. Dok se za staru ortodoksnu svest kriterijum istinitosti temeljio na "lo­gičkim izvodima iz razumljivih principa", za novu kritičku svest kri­te­rijum istinitosti je proisticao iz "kosenkvenci", tj. "verujemo u neki is­kaz ako iz njega možemo izvesti rezultate koji se zatim mogu kontro­li­sa­ti posmatranjem". Bio je to pravac koji je tražio razvoj hipotetičkog i sim­boličkog mišljenja. Ali, da bi kritičko mišljenje stvorilo svoj naj­zna­čaj­niji produkt — novu nauku — moralo je doći do liberalizacije rada na univerzitetu. Ako se prati istorija zapadnih univerziteta, prvo što se mo­že primetiti jeste to osvajanje, korak po korak, autonomije i slobo­de.

Tako je već tokom trinaestog veka moć fakultetskih korporacija poči­va­la na "tri osnovne privilegije: na pravosudnoj autonomiji — u okviru crkve, s nekim lokalnim ograničenjima i ovlašćenjem poziva na papu, na pravu štrajka i otcepljenja, te na monopolu podele fakultetskih zva­nja"[27]. Svaka privilegija dolazila je kao rezultat najrazličitijih sukoba koji su stalno plamteli između crkvenih i svetovnih vlasti. I crkva i sve­tov­na vlast pokušavaju da pre svega preko beneficija pridobiju profe­so­re da rade za njihovu stvar. Profesori se uspešno odupiru smatrajući da je plata koju dobijaju od svojih učenika najbolji način da zaŠtite svoj in­tegritet nezavisnih intelektualaca. Prednost ovog rešenja je očita: ona daje profesorima slobodu u odnosu na crkvu, vladara, uopšte bilo kog mecenu. "Svaki rad", kažu profesori, "ima svoju naknadu, zanatlija pro­daje svoje proizvode, zašto da i profesori ne prodaju svoje umne pro­izvode?"[28] ("kao što postoje žuljevi na rukama, tako postoje i žuljevi u mozgu" i tsl.). Kako, znači, zakon o beneficijama nije pri­hva­ćen, crk­va, u pokušaju da ukine autonomiju univerziteta, pokušava sa novim re­šenjima: sada pokušava da na univezitet proturi svoje verne službe­ni­ke dominikance, koji proklamuju ideju o besplatnoj nastavi. Pro­fe­so­ri se opet uspešno brane insistirajući na tome da je Školski Ži­vot jedan zanat, te da i taj zanat ima svoje ekonomske i tehniČke zah­te­ve, pa su prema tome dominikanci laici, te im se ne može prepustiti držanje na­stave; brane se stavom o nespojivosti dvostrukog pripadanja — jednom manastirskom redu i jednoj univezitetskoj korporaciji. Siger[29] iznosi bezbrojne argumente u kojima dokazuje da je nauka ne­spo­jiva sa do­mi­ni­kanskim siromaštvom i pustinjaštvom[30], te insistira na tome da je po­de­la rada temelj univerzitetske specifiČnosti. Ukratko, u XIII veku vo­di­la se ogorčna borba za autonomiju univerziteta u odnosu na crkvenu vlast; nakon krvavih obračuna koji padaju u godinu 1229, pariski fakulteti dobijaju svoju autonomiju 1231; nju je svečano priznao Luj Sveti, obnovivši i proširivši privilegije koje je univerzitetu 1200. godine bio dao Filip-Avgust. U Oksfordu, na primer, fakulteti dobijaju prve slobode 1214. godine, a sukobi između fakulteta i kralja iz 1232. i 1238. godine završavaju se 1240. kapitulacijom Henrija III. Po nalogu vladara Fridriha II, 1224. godine osnovan je prvi univerzitet u Na­pu­lju[31] — itd. itd.

Stvaranje naučnog metoda

Najveći izum zapadne gradske kulture je izum metode izumevanja. Ta nova metoda iz korena je promenila način života na zemlji. Da bismo razumeli savremeni zapadni svet, možemo zanemariti sve detalje kao što su električna energija, avio-saobraćaj, železnica, telefon, mikročip, internet, krstareće rakete i tsl. i moramo se usredsrediti na samu me­to­du nove nauke; to je zaista ona novina koja je srušila temelje starih des­potskih civilizacija.

Od karolinške renesanse, a naročito od XIII veka, kada knjiga više nije bila luksuz nego je postala instrument, industrijski proizvod i predmet tr­govine, Evropa se hranila najrazličitijim tekstovima iz antike, patri­sti­ke, vizantijskim, kineskim, arapskim i tsl. Različiti oblici liberalizacije ko­ji su zahvatili evropske gradove i najraznovrsnija znanja i verovanja ko­ja su se, zahvaljujući takvoj duhovnoj klimi, našla jedna pored dru­gih, ubrzali su razvoj kritičkog mišljenja i preko humanizma, renesanse i reformacije nagovestili nadolazeću kulturnu revoluciju nove nauke.

Sva ona racionalna tehnička znanja sa Dalekog i Bliskog Istoka, kao i sva ona iracionalna znanja iz sfere astrologije, alhemije itd., pokazivala su koliko su sterilni bili aristotelizam i neoplatonizam u praksi. U su­da­ru tekuće zapadne gradske prakse sa idejama iz tako različitih kul­tu­ra sve je više dolazila do izražaja Platonova intelektualna nadobudnost kao i vidni nedostaci Aristotelovog dogmatskog silogističkog metoda[32]. Sve se počelo tresti iz temelja. Gradski je život zahtevao misaonu i teh­­nič­ku konstrukciju mnogih novih pojmova i zato su svi autoriteti mo­rali bi­ti tretirani u perspektivi — kritički. Nijedan stav, ma ko ga izrekao, ni­je više uziman sa apsolutnom sigurnošću, morao je biti pro­ve­ren u prak­si. Praksa je postala kriterijum istinitosti. Naravno da je sve to zahtevalo promene u odnosu između elemenata iskustva i činje­ni­ca.

Pasivno peripatetičko i sholastičko silogističko registrovanje moralo je biti zamenjeno jednom intelektualnom pragmatiČnom konstrukcijom. Bila je to ideja o tome da se grČka kontemplacija i hriŠ]ansko spasenje za­mene jednom akcijom "naga\anja i pobijanja". Bio je to prvi rudi­men­tarni pokušaj da se uspostavi jedna nauka koja se neće baviti samo pre­­dikatima, samo viđenjem suština vlastitim umom, već prvenstveno jed­­nom akcijom, jednom metodom pokušaja i otklanjanja grešaka. Pod­­se­timo se, za Platona, Aristotela i sholastičare poput Tome Akvin­skog, nije bilo nikakve sumnje da se do prvih principa, definicija suš­ti­na, do­la­zi intuicijom, ali i više od toga, po njima — a to se može sma­tra­ti glav­nom odlikom stare nauke — naš intelekt je taj koji garantuje da su ti principi i definicije tačni. "Intelekt nije u krivu u pogledu suš­ti­na", ka­že Toma Akvinski, "kao što ni čula ne greše u pogledu vlastitog pred­me­ta". Ali sada, krećući se ka novoj nauci, na tragu Roberta Gro­se­tes­tea, Rodžer Bekon traži da prvi principi i definicije, kao i zaključci de­duk­tivnog zaključivanja, moraju biti "potvrđeni" ili "oboreni" uz pomoć eks­perimentalne prakse. Ta se ideja iz XIII veka, preko misli Bred­­vor­daj­na, Svajnsheda i Orema, prenela i u renesansu, a o tome najbolje sve­doče radovi učenjaka poput Regiomontanusa, Kardana i Luke Pa­čo­li­ja.

Odbijajući, znači, da se bavi samo logičkim predikatima, zapadni grad­ski intelektualac samouvereno se prihvatio akcije u nadi da će tako spo­­zna­ti složenost prirodnih pojava. Baveći se raznovrsnim eksperi­men­­tal­nim istraživanjima, on se, međutim, više nije osećao obaveznim da oprav­dava svoje "naučne" metode i svoju veru. "Bog i priroda naj­bo­lje se mogu spoznati ako se ne definišu" — bila je omiljena deviza re­ne­­san­se. Zato je za renesansnog čoveka pojam prirode bio vezan i za sve ono što je on u svojoj laboratoriji mogao proizvesti. Tako je eks­pe­ri­ment sve više postajao sredstvo za ispitivanje prirode; sam, pak, eks­pe­ri­ment proizilazio je iz unapred skicirane teorije. Teorija koju su stva­­ra­li ljudi nije, doduše, mogla da pretenduje na univerzalnost, ali je mo­gla da računa na spoznaju makar isečaka prirode.

Već je Robertu Grosetesteu bilo jasno da Aristotelova silogistička logika i grčka matematika nisu dovoljne za predviđanje pojava u prirodi. Zato je tražio da tačnost principa ili definicija bude proveravana eks­pe­ri­ment­ima. Ali, baš je eksperiment onemogućavao nauci da postigne apo­dik­tiČnost koju je posedovala teologija. Podsetimo se, teološko znanje ne može biti pogrešivo: ono mora biti izvan svake sumnje. Za orto­doks­nu svest je i nauka morala postići ovu sigurnost[33]; uopšte, esen­ci­ja­lis­tič­ki ortodoksni stav nije dopuštao nijednom naučniku vred­nom svog imena bilo kakvo naga\anje: svaka rečenica izgovorena na os­novu či­nje­nica morala je i sama biti doka­zana. To je bio kriterijum nauč­nog po­štenja sve do Njutna.

Ali, dokle god su ortodoksni učenjaci insistirali na tome da njihove te­o­ri­je budu nepogrešivo znanje — nisu uspevali. Kada se izvrši epi­ste­mo­loš­ka analiza[34] prve nove naučne teorije — racionalne mehanike iz­lo­že­ne u Njutovim "Principima"[35] — postaje evidentno je da je svo na­uČ­no zna­nje pogreŠivo, podložno reviziji. Međutim, iako ne postoji si­gu­ran kri­terijum koji bi nam garantovao apsolutnu istinitost naučnih tvrdnji, rast naučnog znanja je ipak moguć. Jer ono što se može postići eks­pe­ri­men­talnom praksom jeste poređenje tvrđenja dveju teorija, s tim što stal­no treba imati na umu da su "teori­je, logiČki pos­mat­rano, isto Što i hipoteze"[36]. Na osnovu eksperimentalne prakse možemo, zna­či, tvrditi ko­ja teorija daje bolje predviđanje određene pojave. To pred­stav­lja sa­mu srž nove nauke. Svo naše saznaje je samo približavanje van­subjek­tiv­noj stvarnosti koju težimo da saznamo.

I na kraju primetimo: od ranog srednjeg veka gradska nedespotska kul­tu­ra zapadnih mnogocentričnih gradova uspevala je da stvara pogodne us­­love za razvoj kritičkog mišljenja i proširenje slobode, kao i za raz­voj ak­tivne individualnosti — one koja učeći na greškama bira. U tak­voj kli­mi — neprestano poboljšavanje kvaliteta života individua, reša­va­nje životnih problema stvaranjem novih formi i modaliteta uz obi­la­to ko­riš­ćenje hipoteza i simbola — pojava nove nauke bila je, takoreći, pri­­rod­na pojava.

U despotskim jedocentričnim sistemima koji su postojali u Kini, Vizan­ti­ji ili Otomanskom carstvu, na primer, stvarana je klima koja je po­go­do­vala razvoju dogmatskog ortodoksnog mišljenja i rigidnom ogra­ni­če­nju sloboda. Umesto pasivnih podanika, izbor je mogao vršiti jedino des­pot. Svuda tamo gde apsolutno vlada filozofija sudbine i gde je su­šti­na bivstvovanja svedena isključivo na opstanak, a on, opet, vezan samo za proces biološke reprodukcije, pojava nove nauke bila bi pravo čudo!

Zato tragikomično zvuči stav kojim svaka despotija "objašnjava" odnos iz­­među nje same i drugih sistema, tj. Zapada: "Naše /tj. despotsko/ ure­­đenje je superiornije, ali Zapad ima bolju vojsku od naše. Što znači da u našem uređenju ne treba ništa promeniti, potrebno je samo /još/ pre­­uzeti njihovu vojsku i vojnu tehniku"[37]. Istorijski primeri, međutim, po­kazuju da je to ostala samo pusta himera.

(Zoran Stokić, Флогистон, бр. 12, (ст. 7-31), часопис за историју науке, Београд, 2002.)

---

[1] Nije liberalni kapitalizam stvorio novu nauku, već je upravo bilo obrnuto. Mora se stalno imati na umu da je novac prvobitno bio sredstvo, a ne cilj. Liberalni ka­pi­ta­li­zam je najviše doprineo tome da se napravi svojevrstan salto mortale tako što će do­ći do zamene mesta ciljeva i sredstava.

[2] U periodu od I do XV veka, kako je to uverljivo pokazao sinolog J. Needham, Science and Civilization in China, Cambridge, 1954, Kinezi su, gledano u tehničkom i tehnološkom smislu, "bili znatno ispred Evropljana. Tek nakon naučne revolucije, u kasnoj renesasi, Evropa je naglo stekla prednost". Zašto se sličan proces nije desilo u Kini? — često se pitao Nidam. Iako je bio svestan da su razlog tome mnogi faktori od "intelektualnih i filozofskih do socijalnih i ekonomskih", ipak su njegove hipoteze ostale polovične i nedorečene, možda i zato što nije imao razumevanja za Vit­fo­ge­lo­ve ideje s početka ovog veka o "hidrauličnom društvu" kao društvu "totalne moći", ko­je je smatrao "u osnovi pogrešnim".  Pogledati: K. A. Wittvogel, Oriental Despotism, New Haven, London, 1957.

[3] Neophodno je potrebno da se sve zemlje koje su izašle iz vizantijskog kruga upo­zna­ju ne samo sa vrlinama vizantijske kulture, već i sa njenim manama. Ideje iz ovo­ga rada čine celinu sa onim idejama koje sam saopštio u radu "Nauka i demo­kra­ti­ja, Vizantija i Zapad", Theoria, br. 2, Beograd, 1997, st. 79-95.

[4] Montesquieu, L'Esprit des Lois, Paris, 1748, knj. III, gl. VI.

[5] J. Bodin, Six Livres de la République, Lyon, Paris, 1576, knj. III, gl. X.

[6] Montesquieu, op. cit. knj. XI, gl. IV.

[7] ibid. knj. XIX, gl. XVII.

[8] "Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno meseca i zvezda" — upo­zo­ravaju nas putopisci po Otomanskom carstvu. Opominju nas da se sa sultanom niti razgovara niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu!

[9] E. Mâle, L'art religieux du XIIIe siècle en France, Paris, 1925, st. 65.

^[10] Ta nova ideologija rada nalazi se i u izvesnom broju pesama koje obrađuju temu ra­dova po mesecima, i to posebno u pesmi De duodecim mensium nominibus, signis, aerisque qualitatibus iz 848. godine od Vandalberta od Prima. Te pesme nam pružaju sliku o životu u Renaniji IX veka, o tehničkim naprecima na selu, o kojima najbolje svedoči — pojava drugog oranja u proleće, od februara od marta.

[11] Ž. Le Gof, Za jedan drugi srednji vek, Novi Sad, 1997, st. 118.

[12] A. Gurevič, Kategorije srednjovekovne kulture, Novi Sad, 1994, st. 305.

[13] F. G. Aleksandrov, Istorija filozofije, Beograd, 1948, knj. I, st. 303.

[14] Tj. astrologiju koja je, sa sociološkog stanovišta gledano, širila astralni fatalizam.

[15] D. de Rougemont, Zapadna pustolovina čoveka Beograd, 1983, st. 96.

[16] Avgustinovo teološko mišljenje stvaralo je prostor za filozofsko razmišljanje, ali ne i za novu nauku budući da je i on smatrao da "čulima stičemo znanje o je­din­ka­ma /tj. pojedinačnom/, a umom poimamo idealno. Idealno jeste realnost, a osobine jedinki su samo slučajnosti". Za pojavu nove nauke zaslužni su nominalisti, koji su zauzimali potpuno suprotan stav. Naglasimo da je za zapadne srednjovekovne te­o­re­ti­čare filo­zo­fi­ja značila svo ono znanje koje nije vezano sa postizanjem spasenja. U carstvu filo­zo­fi­je razum je imao neograničenu vlast. — S. Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd, 1997, st. 494.

[17] L. Mumford, Technics and Civilization, London, 1934, st. 14.

[18] prema Le Gofu, op. cit. (1997), st. 48.

[19] K. Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd, 1993.

[20] R. Lopez, Rođenje Evrope, Zagreb, 1978, st. 169.

[21] D. de Rougemont, op. cit., st. 160, 161, 159.

[22] Ž. Le Gof, Intelektualac u srednjem veku, Zagreb, 1982, st. 72.

[23] Univerzitetskog intelektualca stvorio je "disputatio". "Disputa je bila turnir kle­ri­ka..." — Ž. le Gof, op. cit. (1982), st. 109.

[24] L. Breje, Vizantijska civilizacija, Beograd, 1976.

[25] J. de Garlande, Stella Maris — Ž. Le Gof, op. cit. (1982), st. 99.

[26] Za stare autore, kao, na primer, za Platona i Aristotela, rad je bio nešto što je ma­nu­elno, nešto što priliči robovima, a ne slobodnim građanima. Sholastika je pre­u­ze­la ovo učenje starih, te ni ona nije imala razumevanja za manuelni rad, pa samim tim ni za eksperimentalnu praksu. Međutim, jedan deo zapadnih sholastičara, među go­lijardima i nominalistima koji su se izborili za ideju "dvojne istine", bio je za­in­te­re­sovan za razvoj eksperimentalnih metoda.

[27] Ž. Le Gof, op. cit. (1982), st. 91.

[28] ibid.

[29] ibid. 134.

[30] Siromaštvo proizilazi iz asketizma, koji znači neprihvatanje sveta, pesimizam u od­nosu na čoveka i prirodu. Već samim tim sukobljava se sa humanističkim i natura­lis­tičkim optimizmom većine univerzitetskih nastavnika.

[31] S. Peinter, op. cit. st. 539.

[32] Aristotel je u Topici, I, 5, 101b36 tvrdio: "Definicija je iskaz koji opisuje suštinu stva­ri". Aristotelovo stanovište svodi se na Platonovo "utoliko što za obojicu nije mo­gu­će pozivanje na dokaz. Sve što se može učiniti za određenu definiciju jeste dog­mat­sko tvrđenje da je ona istiniti opis suštine; ako pitamo zašto je ovaj, a ne drugi opis istinit, sve što nam preostaje je pozivanje na 'intuiciju o suštini'". — K. Poper, op. cit. (1993), knj: II, st. 350.

[33] Poput religijskih istina, koje su večne i "nisu od ovog sveta", za ortodoksnu svest se ni naučne istine ne mogu zasnivati na ljudskim čulima i težnjama. Jer celokupno znanje koje ljudi stiču putem pokušaja i pogrešaka, putem svojih čula i eksperi­me­na­ta, ipak ne vodi "večnim istinama", te se stoga mora smatrati nebitnim, prolaznim, te nečim što je lišeno bilo kakve duhovnosti i dubljeg značaja.

[34] Pogledati, na primer, Z. Stokić, Njutn-Dijemova epistemologija, Zadužbina An­dre­je­vić, Beograd, 1998.

^[35] I. Newton, Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, Cambridge, 1687.

[36] Preovlađujuće stanovište — nažalost još i do dan-danas — jeste "da su hipoteze još nedokazane teorije, a da su te­­orije dokazane, odnosno utvrđene hipoteze". — K. Poper, Traganje bez kra­ja, Be­o­grad, 1991, st. 102.

[37] D. Kicikis, Osmanlijsko carstvo, Beograd, 1999, st. 111.