S moje tačke gledišta

Predgovor

Zašto ova knjiga?

Verujemo u to da je naučnim radom moguće saznati nešto o re­alnom svetu, čime možemo povećati našu moć i po čemu mo­že­mo urediti naš život,

no ako je ta vera iluzija, u istom smo po­ložaju kao i religiozni ljudi, ali nauka je brojnim i značajnim uspesima pružila dokaze da ona nije iluzija. Iluzorno bi bilo ve­ro­vati da odnekud drugde možemo dobiti ono što nam ona ne mo­že dati.

(Sigmund Frojd)

Serija tekstova koja stoji pred vama, napisana u ovoj našoj zemlji Sr­bi­ji, na prelazu iz 20. u 21. vek, moj je skromni pokušaj da našoj za­sta­re­loj — čak, moglo bi se tvrditi, klinički mrtvoj — kulturi udahnem duh savremene nauke i demokratije, kritičke rasprave i tolerancije u for­­mi članaka koji bi se mogli smatrati, recimo, analitičkim novi­nar­stvom.

Takva vrsta novinarstva već je petnaestak godina potpuno proterana sa ovih prostora — i to nimalo slučajno. Već sama ta činjenica po sebi naj­bolje govori o nameri vladajuće "despotske mašine", kojom u ovom pe­­riodu upravlja Slobodan Milošević, da sasvim iskoreni kritičko miš­lje­nje u Srbiji i to — generalno posmatrano — kroz projekat pre­tva­ra­nja Ti­tove orijentalne despotije (u kojoj se podrazumeva izvestan red u dr­ža­vi) u Miloševićevu mutant-turbo-folk-despotiju (odsustvo bilo ka­kvog re­da). Da bi slika našeg društva na samom kraju 20. veka bila pre­ciz­ni­ja, treba reći da u njemu najmanji problem predstavlja muzička tur­bo-folk-estrada: ono što nam je zaista došlo glave jesu turbo-folk-eksperti koji su se namnožili u svim institucijama i sferama društva, a na­ročito oni iz medija, Akademije nauka, Univerziteta, Crkve, Pravnog fa­kulteta, pra­vosuđa i tsl. Nažalost, ta povelika siva masa turbo-folk-struč­njaka ne pred­stavlja samo trenutnu opasnost, već je to najveća opas­nost i za bu­duć­nost naše zemlje. Svojim otrovnim sivilom ona kon­tinuirano i tako opas­no zagađuje srpsku kulturu, da zapravo one­mo­gućuje istinski kul­tur­ni preporod Srbije.

Jedino u čemu su "eksperti" ove vrste ovde, kod nas, istinski uspešni je­­ste proizvođenje mržnje prema svemu što je zapadno. — Spinoza je, me­­đutim, još tako davno primetio: "mržnja je neproduktivna"! Naša po­­to­­nja praksa najbolje pokazuje dokle nas je dovela ideologija mrž­nje. Stva­ranje antizapadne histerije sasvim prirodno je na tapet dovelo na­u­ku, demokratiju, kritičko mišljenje i toleranciju — znači baš one vred­nosti bez kojih je danas nemoguće postojanje civilizovanog druš­tva i države.

Zato sve članke i studije u ovoj knjizi treba shvatiti kao moj pokušaj od­brane baznih zapadnih vrednosti, dakle kao stvar viđenu iz nekog mog ličnog koordinatnog sistema. Pošto ovi članci praktično nisu do­pr­li do kritične mase čitalaca, nadam se da će ova knjiga makar malo po­pra­viti tu žalosnu činjenicu. A zašto mi je to važno? — Zato što, rekao bih sa jedne strane, jedna lasta, pa čak ni nekoliko njih, ne čine pro­le­će i zato što, s druge strane, pre svega nastojim da ličnim primerom po­ka­žem i onim istinskim stručnjacima iz najrazličitijih oblasti nauke da se na jasan i razumljiv način mogu izložiti i vrlo složeni pojmovi i ide­je, da to treba činiti i da su, štaviše, svi oni dužni da to čine ako u ovim sud­bonosnim vremenima žele da živimo u građanskoj državi, a ne u ne­kakvoj orijentalno-pravoslavnoj džamahiriji.

Umesto samozavaravanja, mi se kao pojedinci moramo suočiti sa jed­nom poražavajućom činjenicom o "stanju sistema" u kome živimo: sa so­ciološkog stanovišta mi već blizu sedam stotina godina, sa bez­na­čaj­no malim prekidima, trajemo u jednom zastarelom društvenom sistemu ko­ji se zove despotija; u kulturološkom, pak, smislu mi živimo u jed­nom, takoreći, prednaučnom društvu. Iz ideoloških i verskih razloga na­­učni duh je u Srbiji oduvek bio na zlu glasu. Nauka se ovde do­živ­lja­va samo kao nešto što daje materijalne proizvode, a ne, naime, kao ne­­što što mora biti naš vodić u svim sferama savremene države — od po­­li­tike i ekonomije do duhovnosti i umetnosti.

Oduvek je za opstanak jedne nacije važnije od materijalnih proizvoda bi­­lo stanje duha. Ali u našem društvu pod duhom se podrazumeva ne­što veoma arhaično, nešto što pripada teolozima, filozofima, knji­žev­ni­ci­ma, na primer, a racionalistički naučnik kod nas je oduvek smatran oso­bom siromašna duha. Isto tako stalno se tvrdi da nauka i ljudi koji se njome bave nisu u stanju da nam govore o smislu života, te da, kada je to u pitanju, kada je u pitanju moral, kada je u pitanju etika, mo­ra­mo da se obratimo teolozima, umetnicima, filozofima, čak ezo­te­ri­ča­ri­ma i tsl. U člancima koji slede ja sam — baš nasuprot onome što nam tvr­de svi naši esencijalistički dogmati — pokušao da pokažem da je u prak­si zapadnih zemalja upravo nauka sa svojom kritičkom me­to­dom omo­gućila ubrzani razvoj čovekovog duha. Bez prisustva naučnog du­ha, bez prisustva kritičkog racionalizma u svim sferama društva, tvr­dim, nemoguć je bilo kakav civilizovan život i danas, a još manje su­tra. Ira­cionalisti svih vrsta (turbo-folk-"stručnjaci", "pesnici" i proroci), ko­ji nas uvek iznova uveravaju da su strasti i emocije pre razuma, skri­va­ju od nas veoma važnu činjenicu da odgovornost za sva nacionalna ne­­pri­ja­teljstva, ratove i stradanja kroz istoriju ne snose naučni duh i kri­tički ra­cionalizam, već upravo njihove zavodljive strasno-emocio­nal­ne mitske kon­strukcije. "Čuvajmo se ovih lažnih proroka! Povratak za­tvo­renom druš­tvu koje oni zastupaju, jeste povratak kavezu i zverima", up­ozorava Karl Poper.

Delim stav ovog uvaženog filozofa da onaj ko "uči da ljubav, a ne ra­zum, mora da vlada, otvara put onima koji vladaju pomoću mržnje". I, po­­put Popera, insistiram na tome da "oni koji veruju u neposrednu vla­da­­vinu ljubavi, moraju shvatiti da ljubav kao takva sigurno ne podstiče ne­pristrasnost. Niti može da otkloni konflikt. Emocije, čak ni ljubav, ne mo­gu zameniti vladavinu institucija koje kontroliše razum". Ukratko, naš oslonac u budućnosti, ono što treba da nam bude vodič i putokaz, ono što će nam pokazati kako da se optimalno adaptiramo na naj­raz­li­či­tija iskušenja i poremećaje kojima ćemo biti izlagani, ne mogu biti, kao do sada, osećanja, već to moraju biti kritički racionalizam (gde ar­gu­menti obavezuju!), nepristrasnost i razumni kompromisi.

zoran stokić 

8. 01. 2018.