Da li se sve dešava sa razlogom ili je naš život prepušten slučajnostima

Autor:

RTS

18. maj. 2025. 23:12

LIFESTYLE

Facebook

X

 

Razmišljanje, ideje,Shutterstock/Billion Photos

Shutterstock/Billion Photos

 

Tokom života nam se stalno govori da kontrolišemo svoj životni put i sve dok donosimo mudre odluke, sve će ispasti kako treba. A kada stvari ne ispadu kako treba, izreka koju uvek čujemo je da se sve dešava sa razlogom. Brajan Klas, profesor globalne politike na Univerzitetskom koledžu u Londonu i autor knjige „Slučajnost: Šanse, haos i zašto je bitno sve što činimo“ (Fluke: Chance, Chaos, and Why Everything We Do Matters), tvrdi da ništa od ovoga nije tačno.

 

 

Nije istina da kontrolišemo svoj životni put, tvrd profesor Brajan Klas, ali utičemo na sve. Istovremeno, iluzija kontrole koju imamo i spajanje sa narativom da sve dešava sa razlogom dovodi do toga da pogrešno razumemo svet i pravimo greške, prenosi rts.rs.

 

Mnogo stvari se jednostavno dešava. A kada pogledamo uzročni lanac događaja koji proizvode ishode, on nije uredan i jasan. Neuredan je. Govore nam da ignorišemo buku i fokusiramo se na signal, ali to je greška jer buka je mesto gde se dešavaju mnogi od najvažnijih i najznačajnijih događaja u životu.

 

Jedna od ključnih ideja profesora Klasa je da kada verujemo da imamo uticaj na zbivanja, ali veoma ograničenu kontrolu, počinjmo da vidimo svet drugačijim očima, počinjemo da se ponašamo drugačije i prihvatamo ograničenja onoga što možemo, a šta ne možemo da uradimo.

 

Kada zamišljamo da se sve dešava sa razlogom, to nas dovodi do kognitivnih grešaka. Takođe nas tera da iza događaja u našim životima upisujemo ideje koje su fundamentalno pogrešne. Naučni dokazi pokazuju da se sve ne dešava sa razlogom i stoga je potrebna filozofska promena u načinu na koji razmišljamo o svetu ako se neke stvari dešavaju proizvoljno, nasumično ili kao nusproizvod teorije haosa koja stvara lutke kakve smo svi mi od slučajnih događaja.

 

Želja da uredimo svet

Istorija ideja u svetu, po mišljenju prof. Klasa, u osnovi je istorija pokušaja da se složenost i nered sveta uguraju u zaista urednu i sređenu priču o tome zašto se stvari dešavaju. A ovo je delimično izvedeno iz religije gde su ljudi želeli da imaju uređen svet dat od boga. Ideja da postoji ova vrsta slučajne prirode stvarnosti potpuno je u suprotnosti sa idejom da je sve planirano od strane višeg bića.

 

Kako se nauka razvijala i naučna revolucija, dolazi do još jedne promene. Nije nužno da je sve u vezi sa bogom, već se sve vrti oko mehaničkih modela fizike. I u tom slučaju se mora eliminisati buka i slučajnost da bi se dobila jasna jednačina. Bilo da je to Adam Smit koji govori o ruci koja vodi našu ekonomiju ili načinima na koje je Isak Njutn predstavio promene i dao neverovatno moćne jednačine da objasni svet, uvek smo pokušavali da pronađemo objašnjenje koje deluje uređeno i racionalno.

 

Svi smo povezani, a pretvaramo se da nije tako – priča iz života

Na letovanju u Grčkoj, izvesni Ivan, koji nije baš najbolji plivač, ulazi u more, a plima ga praktično usisava i odvlači na pučinu. Njegovi prijatelji su prilično uznemireni zbog toga jer nestaje iz vidokruga i ne mogu da ga pronađu. I posle 24 sata Ivana nema, što ih navodi na zaključak da se udavio. Međutim, baš u trenutku kada će Ivan potonuti pod talase i udaviti se, on ugleda fudbalsku loptu kako se njiše na površini vode. On se dokopa lopte i na kraju biva spasen.

 

Ali neobičniji deo priče je kada je ova vest dospela na grčku televiziju. Jedna žena koja je gledala vesti i kada je videla fudbalsku loptu na ekranu, prepoznaje je i shvata da su njena deca tu loptu slučajno šutnula sa litice 100 kilometara dalje od mesta gde ju je Ivan pronašao 10 dana kasnije.

 

Ispostavilo se da je taj udarac spasao život drugoj osobi koja je bila na ivici da se udavi. Kada tako razmišljamo, očigledno je da postoji međusobna veza između tih života. Ivan nije spasen zahvaljujući nekoj magiji, već se stvari odvijaju tako da smo stalno pogođeni postupcima ljudi koje možda nikada nećemo videti i nikada nećemo sresti.

 

I tu se pojavljuje izreka na koju se profesor Brajan Klas vraća kroz celu knjigu: Ne kontrolišemo ništa, ali utičemo na sve.

 

Na kraju kada se pogleda intelektualna istorija sveta, slučajnost je sistematski uređena. Kada pokušavamo da razumemo zašto su nam se neke stvari dogodile u životima, naš mozak je evoluirao da bi imao smisla u obrascima, zato što je prednost preživljavanja u otkrivanju obrazaca.

 

Obrasci nam pomažu da preživimo

Ako zamislimo da smo praistorijski lovac-sakupljač koji vidi poleglu travu ili čuje zvuk, pomislićemo ili da tamo nema ničega ili da je možda u blizini sabljasti tigar koji čeka da nas pojede. Ako pretpostavimo da tamo nema ničega, a ispostavi se da je sabljasti tigar, umrećemo. Ali ako kažemo: „U redu, mislim da je to nešto na šta treba da obratim pažnju“, čak i ako tamo nema ničega, onda ćemo preživeti. Tako su kroz preživljavanje najsposobnijih i evolutivne obrasce, naši mozgovi hiper-usklađeni na otkrivanje obrazaca.

 

To znači da kada nam se dešavaju slučajne ili naizgled slučajne stvari, alergični smo na objašnjenje da je to bilo samo proizvoljnost. I tako smo sklopili urednu i čistu priču od A do B. To je problem jer kada nam se dešavaju stvari nad kojima nemamamo kontrolu i pripisujemo im ovu vrstu namernosti, pogrešno smo naučili lekciju, tvrdi prof. Klas.

 

Prošlost razumemo, a sadašnjost ne

Zanimljivo je i to što ovo razumemo kada razmišljamo o prošlosti, ali ne razumemo kada razmišljamo o sadašnjosti. Dakle, kada gledamo naučnofantastične filmove, na primer, koji zamišljaju putovanje kroz vreme, upozorenje koje se uvek izdaje, a koje ljudi u osnovi prihvataju, jeste da ne smeju ništa da menjaju jer će tako izbrisati sebe iz budućnosti ili fundamentalno promenite obrasce kojima će se zatim vratiti kada se vrate u svoje sadašnje vreme.

 

Problem je što kada razmišljamo u sadašnjosti, nikada ne razmišljamo na taj način. Nikada ne zamišljamo da ako zgnječimo bubu ili ako razgovaramo sa nekim, da tako menjamo budućnost. Ali, naravno, obrasci uzroka i posledice se ne menjaju bez obzira da li su u prošlosti ili sadašnjosti. Oni funkcionišu isto sve vreme.

 

Zato je mentalitet koji imamo prema prošlosti ispravan – da stalno menjamo budućnost, da je ono što radimo važno – ali smo istovremeno na to pomalo alergični, jer nam je zastrašujuća pomisao da svaki naš čin ima nepredviđene efekte talasa koji će promeniti svet i preoblikovati našu budućnost, što je zbunjujuće, ali je takođe istinito, naglašava Klas.

 

Kada pažljivo pogledamo prirodu uzročnosti, stvarnosti i postojanja jeste da se stvari koje su zbunjujuće dešavaju sve vreme, a mi ih jednostavno ignorišemo. A kada zavirimo u njih, počinjemo da vidimo jedan sasvim drugačiji svet i onaj koji može biti ispunjavajući ako zaista prihvatimo da se neke stvari ne dešavaju sa razlogom i da zapravo imamo život i društvo koje je zaokupljeno teorijom haosa.

 

***

Komentar

***

 

Da slučajni događaji mogu da promene naše individualne živote - putanju po kojoj smo se do tada kretali – u neku drugu putanju - sam preko 40 godina testirao u istoriji nauke i umetnosti (biografije poznatih naučnika i umetnika) kao i u našoj akademskoj zajednici (redovni profesori, naučnici u penziji i tsl), svaki učesnik ima bar jedan takav događaj... 

Inače ovaj autor je privukao moju pažnju "slučajno" jer je jedan od veoma retkih koji u SAD koristi termin "despot" (Tramp kao despot).

 

*

 

Nauka je jedan od dva osnovna načina posmatarnja i postupanja sa iskustvom; druga je umetnost, umetnost kao glagol – umetnost se može upražnjavati isto kao i nauka. I nauka i umetnst imaju isti cilj – da iskustvo učine inteligibilnim – da pomognu Homo sapijensu da se prilagodi svojoj okolini da pi preživeo. Teže istom cilju ali tom problemu pristupaju sa suprotnih strana. Nauka se bavi partikularnim, služeći se opštostima. Umetnost se bavi opštošću služeći se partikularnim. Zahvataju zajedničko iskustvo i stvarnost samo sa suprotnih polova. Kako na ovakve teme gledaju umetnici? Preporučujem dramu Toma Stoparda (Tom Stoppard) iz 1993.,"Arkadija" ("Arcadia") koja istražuje odnos između prošlosti i sadašnjosti, reda i nereda, izvesnosti i neizvesnosti. Na primer, junakinja drame pokušava bezuspešno da umeša dzem u puding od pirinča a to je dovodi do teme determinizma i do teorije o haotičnim oblicima u prirodi... Kraj drame spaja sve ovakve dihotomne teme, pokazujući da, iako stvari mogu izgledati kao da su u suprotnosti – romantizam i klasicizam, intuicija i logika, misao i osećanje – one mogu postojati, paradoksalno, u istom vremenu i prostoru. Red se nalazi usred haosa. Na kraju predstave, na stolu se nakupilo mnoštvo predmeta koji bi, ako bi ih neko video a da nije video predstavu, izgledali potpuno nasumični i neuređeni. Entropija je velika. Ali ako je neko video predstavu, ima punu informacije o objektima i skrivenom 'redosledu' njihovog rasporeda, Entropija je mala.

 

Zoran Stokić

19.05.2025.