Srbija neće "NATO-državu", ali hoće sa Rusijom i Belorusijom

Šta se vidi iz bunkera

/Podsećanje:  (“Danas”, 7. septembar 2007.

I dalje je u 

Srbiji 

sve isto kao i 2007./

Nagomilani problemi naše spoljne politike ne mogu biti rešeni dokle god se naši političari budu rukovodili neempirijskim pojmovima. Jezik emocija, kojim se oni, na primer, koriste od Gazimestana 1987. do danas, doveo nas je dotle da se Srbija 2007. godine nalazi, takoreći, u poziciji u kojoj se nalazila Albanija u doba Envera Hodže - sa svojim idejama, sa svojom ekonomijom, sa svojih milion vojnih bunkera, samoizolovana od Evrope, ali zato u savezu prvo sa Rusijom, a onda Kinom!

Ovih dana aktuelne su, na primer, sintagme "demokratski svet" i "NATO-država". Sintagma "demokratski svet" je metafizička kategorija i nema nikakvo empirijsko značenje u domenu spoljne politike! Demokratija može da postoji samo unutar jedne države i ona, naprosto, znači smenljivost vlasti nenasilnim putem (pri tom, da bi ta smena bila moguća, zakonodavna, sudska i izvršna vlast moraju biti odvojene); taj termin gubi svoje značenje izvan granica te određene države. Spoljna politika neke države vođena je uvek određenim unutrašnjim interesima te države. Brojni istorijski primeri nam pokazuju da spoljna politika koju jedna zemlja vodi ne zavisi direktno od toga da li je ona demokratska ili ne. Nije li još atinska demokratija, između ostalog, bez direktne provokacije uništila Delos (svi muškarci na ostrvu bili su pobijeni, a žene i deca prodati u ropstvo), učinivši tako zločin protiv čovečnosti? Taj je zločin bio sasvim u duhu onih koje su - u spoljnoj politici - činili despotska Persija ili Egipat, na primer. Nije li istorijska činjenica da se demokratija i proširenje vojne obaveze na sve pripadnike države rađaju skupa?

Emfatičnu frazu "NATO-država" sklepali su oni koji ne mogu da zamisle Srbiju kao članicu NATO-a, ali mogu da je zamisle kao članicu saveza sa Rusijom i Belorusijom. Dalje, oduvek su smatrali da je pravno i pravedno da, posle raspada Varšavskog pakta, ista sudbina treba da snađe i NATO. Ali, kako u međunarodnim odnosima nema ni pravde ni pravičnosti, šta ćemo sada?! Da li je srpski nacionalni interes isti kao i nacionalni interes Rusije? Ni slučajno! Da bi Srbija preživela, nama je potreban izuzetno stabilan Balkan i Evropa, i to po bilo koju cenu (pogotovu danas, kada smo u sociološkom smislu "klinički mrtva zemlja", te su nam za preživljavanje neophodna i evropska veštačka "pluća", i "srce", i svi ostali vitalni organi). A Rusiji, naprotiv, treba što više kriznih tačaka u Evropi i svetu! Kosovo kao krizna tačka predstavlja pun pogodak za ruske geostrateške interese. Zašto? Zato što na taj način pokušava da ubaci "jabuku razdora" između SAD i EU. Na tu je "jabuku razdora" Rusija igrala i u Rambujeu 1999, pa nam se debelo obilo o glavu! Ako garnitura na vlasti nije u stanju da uči na Miloševićevim greškama, mora znati da Srbiju nastavlja da vodi putem bez povratka.

Pošto je stvar isuviše ozbiljna da bi bila prepuštena samo političarima, svaki stanovnik Srbije treba da se zapita: zašto oni koji vode našu zemlju od pada Berlinskog zida 1989, protivno interesima naše države i naroda, ne dozvoljavaju da budemo članica EU i NATO? Kome nije odgovaralo da Srbija, tj. Jugoslavija 90-ih, uđe u EU i NATO i reši sve svoje najkrupnije strateške i unutrašnje probleme? Kome je smetalo da Srbija danas na Balkanu bude ono što je Nemačka u EU? Meni se čini, na osnovu Aristotelovog jednostavnog logičkog principa isključenja trećeg, da je tu reč ili o osobama koje nisu dorasle istorijskom trenutku u kome se sada nalazimo, ili pak o onima kojima je ruski geostrateški interes važniji od Srbije. Ono što je deprimirajuće za nas obične smrtnike u Srbiji jeste činjenica da ove druge niko ne naziva jedinim mogućim terminom - veleizdajnici!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 7. septembar 2007.)