Ni SAD, ni Rusija, ni Kina: Znate li koja država najviše ulaže u razvoj i istraživanja?

Podaci Svetske banke iz 2017. i 2018. godine pokazale su kojih deset država ulaže najviše finansijskih sredstava u istraživanje i razvoj.

IZVOR: KLIX.BA PONEDELJAK, 30.11.2020. | 15:44 -> 18:20

 

Foto: Depositphotos, solarseven

Prvih pet država koje ulažu najviše BDP-a na aktivnosti istraživanja i razvoja su Izrael, Južna Koreja, Švajcarska, Švedska i Japan.

"Što se više budemo oporavljali od pandemije, istraživanje i razvoj će igrati veću ulogu u potpori rastu privatnog sektora i otvaranju novih radnih mjesta", mišljenja je Kristin Lagard, predsednica Evropske centralne banke.

Izrael je 2018. na istraživanje i razvoj potrošio 4,95 posto BDP-a. Jedan od najvažnijih ekonomskih sektora je tehnologija. Njihov tehnološki sektor ima korist od priliva kvalifikovanih i obrazovanih inžinjera i tehničara koji su tamo preselili početkom devedesetih, piše portal Kliks.

Južna Koreja između 1960. i 2019. beleži rast BDP-a u proseku 7,3 posto godišnje. Slično kao i u Izraelu, i u ovoj zemlji je tehnološka industrija u usponu. Osim toga, imaju jedan od najjačih sektora odbrane - njihova granica sa Severnom Korejom je jedno od najjače militarizovanih mesta u svetu. Uz impresivan rast BDP-a, izvoz ove države takođe je vrlo zdrav, raste u proseku za 16 posto godišnje u periodu od 1961. i 2019. godine. Prema podacima Svetske banke, Južna Koreja je u 2018. godini na istraživanje i razvoj potrošila 4,81 posto BDP-a.

Podaci za Švajcarsku odnose se na 2017. godinu, kada je ova evropska zemlja potrošila 3,37 posto BDP-a na istraživanje i razvoj. Daleko najveći ekonomski motor Švajcarske jeste uslužni sektor, koji generiše gotovo tri četvrtine ukupnog BDP-a.

Glavno izvozno tržište ove države je Evropska unija. Iako nije njena članica, Švajcarska je potpisala niz ugovora koji joj omogućavaju slobodnu trgovinu sa državama EU. Među glavnim industrijskim sektorima su farmaceutski proizvodi i satovi, koji drže 9 posto izvoza.

Iza Švajcarske su Švedska, Japan, Austrija, Nemačka, Danska, SAD i Belgija.

Interesantno je da veće države zaostaju - poput SAD-a (2,84 posto) i Kine (2,19 posto). Rangirane su na 9. i 13. mestu na listi Svetske banke, a ove brojke se temelje na podacima iz 2018. godine. Njemačka zauzima 7. mesto sa 3,09 posto, a Velika Britanija je na 21. mestu sa 1,72 posto BDP-a.

 

*

Komentar

*

Kao što je kazao Ortega i Gaset: "Ko ne savlada svoju prošlost ona ga ponovo preradi";  takođe je kazao: " Država je plan življenja, program za rad i ljudsko ponašanje zarad budućnosti". Radite nešto u "sadašnjosti" da bi imali "budućnost". U Despotskoj kulturnoj matrici postoji samo "sadašnjost" u kojoj "prepravljate prošlost". Pupin i Tesla su svoje "patente" (takva su bila vremena) stvorili na Zapadu (drugačije nije moglo biti); ali pitanje za samoproklamovane patrijote "pa gde su vam današnji Pupini i Tesle, koji bi u Srbiji stvorili svoje "patente" od koje bi Srbija stvarala budućnost? Nema ih - zato što se ulaže u kandila i sveće, "zvona i praporce", "turbo-pink-dr" a ne u "knjige" –"braćo knjige...". Ko  stvori u sadašnjosti neko otkriće ranga "mikročip" – novu "silicijumsku dolinu" taj može ima budućnst.

 

 

*

 

(ili evo jednog starijeg "nepročitanog" komentara)

 

*

 

Bolonja kao alibi

 

"Sve se može improvizovati sem nasleđa"

Milan Kašanin

 

 

Misija intelektualaca bi trebalo da bude u funkciji rasvetljavanja stvari. Ali, kada je reč o kulturi, ako ne govorite kritički o njenim primarnim elementima, idejama, načinu zaključivanja, verovanjima, stavovima, pogledu na svet, ako kulturu svodite samo na njene sekundarne elemente ("vrhunsku kulturu": umetnost i tsl.), stvari – umesto da se rasvetljavaju – zamagljuju se. Nigde se u svetu nije dogodilo da se "kultura rata" sama od sebe preokrene u "kulturu mira", te, izvesno, neće ni kod nas! Kultura je kontinuiran, kumulativan, simbolički i progresivan proces, a svaki čovek je "proizvod" izvesnog niza kulturnih podsticaja. Ima kultura koje stimulišu ljude na rat i onih koje ih stimulišu na mir. Ratovi su dezintegratori one kulture koja ljudima omogućuje da prožive život vredan individue. Naši ratovi iz 90-tih nisu imali samo ekonomsku cenu – potpuno razorenu privredu koja sada nije u stanju da puni državni budžet – nego su uništili kulturnu osnovu građanskog društva i moral. Dogodio se diskontinuitet i regres, a taj se poremećaj odmah, 1991. godine, odrazio na sve elemente društva, pa i na obrazovni sistem osnovnih i srednjih škola. Na univerzitetu, kao najinertnijem društvenom sistemu, taj se poremećaj počeo zapažati tek od 1998. Pošto nas je 2000. uskratila za 6. oktobar i lustraciju posle jedne naopake ratne ideologije, dogodio nam se politički proces poricanja odgovornosti za učinjena (ne)dela.

 

Prelazak na sistem obrazovanja nazvan "Bolonja" došao je kao "kec iz rukava" patriJotima, zato što je uspešno prikrio stanje duha i operacionalne sposobnosti većine naših studenata. Da je zadržan stari način fakultetskog obrazovanja, odmah bi izašlo na videlo da oni, zapravo, više nisu u stanju da regularno polažu ispite. Ovako, za glavnog krivca neuspešnih studija proglašen je "bolonjski sistem", tj. nastavnici fakulteta i njihova nesposobnost primene istog... Ali, ta optika je principski pogrešna i zato veoma štetna po budućnost naše zemlje: ako se bolest pravilno ne dijagnostikuje, ona se ne može izlečiti.

 

Kada brucoš dođe da studira, podrazumeva se da je on u prethodnom školovanju stekao neophodna znanja i usvojio određene moralne norme i da tako opremljen stupa u zgradu fakulteta. Poražavajuća cena razorene građanske kulture, međutim, je ta da nam svršeni srednjoškolci sada dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sitezom, da se simbolički izražavaju, apstarahuju itd.  Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i "objašnjavanju" stvarnosti? Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru.

 

Vrednosti se mogu utvrditi samo poređenjem. Kad smo saznali da BU nije na listi 500 najpoželjnijih univerziteta u svetu, patriJoti su nam se jako zabrinuli! Oni se nisu zabrinuli što je, u periodu od 1991. do 2012. godine, trećina profesora i asistenata BU u dijaspori, trećina pomrla u društvenom haosu, a preostala trećina političkim diktatom prisiljena da učestvuje u lažiranju stvarnosti. Kada ste ih čuli da kažu da Harvard, Oksford i ini jesu univerziteti čiji je godišnji budžet veći nego budžet države Srbije? Kada ste njih čuli da o BU govore kao o instituciji koja kasni "svega" 700 godina u odnosu na najpoznatije univerzitete u Evropi? Kada ste ih čuli da govore pod kakvim se neakademskim uslovima razvijao naš Univerzitet od 1905. do 2012? – Nikada. Oni na fakultete i nauku gledaju isto kao i na ratni megdan, ili sportski meč.

 

Kada god neko govori o našem BU, mora imati na umu i činjenicu da se on razvijao paralelno s balkanskim ratovima, s I i II svetskim ratom, komunizmom (kao neprijateljem kritičkog mišljenja) i s ratovima iz 90-tih – znači, on je stasavao ne u akademskim uslovima, nego u društvenim uslovima nalik na vojni logor! A kako su se razvijali drugi fakulteti u Evropi? Radi poređenja citrajmo zapažanje Luisa Manforda: "U prvim nacrtima za koledže u Oksfordu i Kembridžu, srednjovekovno urbanističko planiranje dalo je svoj najoriginalniji doprinos izgledu grada: čitav kompleks zgrada i čitav predeo potpuno je odvojen od mreže puteljaka i ulica. To je bio društveni pronalazak prvoga reda: da nema ničega drugog, srednjovekovni doprinos bi bio izvanredan. Sama nezavisnost univerziteta od normi trga i grada rezultirala je posebnim autoritetom koji on uživa: snaga poverenja istine, potvrđene metodama logike i dijalektike, naučnog metoda."

 

Univerzitet se u početku uspostavljao kao korporacija koja je tražila školski monopol, te je odmah došao u sukob s crkvom, ali ne i s državnom vlašću. Pravnu autonomiju dobija ili od gradova, ili od vladara. Postao je deo opšteg javnog poretka, s delimičnom kontrolom od stane duštva. Državne vlasti su univerzitete uzdizale u red korporacija s posebnim privilegijama: njihovi članovi su oslobađani od noćne straže i vojne službe, a naročito su uživali ekonomske povlastice (slobodni od plaćanja taksi, poreza, trošarina, dobijali olakšice za plaćanje stanarina i namirnica). Iako su imali pravo da naplaćuju studije, ti prihodi univerzitetima nisu bili dovoljni za održavanje nastave, pa zato dobijaju sredstva i od vladara, gradova, pa čak i od crkve...

 

I na kraju, kao što reče Milan Kašanin: "sve se može improvizovati sem nasleđa". Naše je bilo kakvo je bilo i tu se ne može ništa promeniti, ali od onog što mi činimo danas – zavisi kako će naš univerzitet i društvo izgledati sutra. Odgovornost je na nama! Pri donošenju odluka,  međutim, uvek se moramo držati empirijskih činjenica, a ne potrošenih ideologija, gusli, mitova i ratnih doboša.

 

Zoran Stokić

03. 06. 2012.

1.12.2020.