Gospođa Ajnštajn ( Einstein ‘ s Wife ). 

Pisac Snežana Gnjidić. Po zamisli Milene Trobozić Garfild.

Prvi komad iz Srbije koji će svoju svetsku premijeru doživeti u engleskom prevodu................

Danas 02. 02. 2020

 ***

Komentar:

Mileva i Albert Ajnštajn

Da li je Albert "prepisivao" od Mileve? Kako stvaraju geniji?

"Ono što je Dekart uradio bio je dobar korak...Ako sam video dalje to je zato što sam stajao na ramenima divova"! Isak Njutn

Svaki genije stvara koristeći se metaform "stajanja na ramenima velikih predhodnika". Suprotno onome što se uobičajeno podrazumeva pod pojmom "genija" (romantični, mitološki koncept procesa stvaranja po kome geniju ništa ne prethodi, te da je on iznad i izvan sveta, "božanska strast","sublimirano ludilo") – u stvarnosti "geniji" nisu na početku, nego na kraju dugog evolutivnog razvoja nekog strukovnog lanca! Geniji su ljudi sinteze – sintezom se delovi slažu u nove sadržaje. Odlični poznavaoci svojih struka, oni su do najsitnijih detalja upoznati i sa delima svojih prethodnika. Shvatajući lično usavršavanje kao svoj moralni cilj, oni teže da dela prethodnika učine još boljim… Mi ni danas ne možemo – niti ćemo ikada moći – da rekonstruišemo tu genijalnost; mi ne možemo znati kako su u njihovoj glavi nastala njihova genijalna dela. Trenutak stvaranja u nauci jednak je činu stvaranja u umetnosti, on je neponovljiv, on se ne može naučiti. Međutim, ako je kontekst samog otkrića neuhvatljiv za jezik logike, to ne znači da mi ne možemo već gotova dela podvrgnuti analizi i kritičkom poređenju sa delima njihovih prethodnika. Ta nam analiza kod genija – Njutna koji je u "Principima (1687.)" izveo nauku iz arene crkvene i filozofske rasprave, promenivši tako standarde, način na koji "radi" nauka – pokazuje da je prednjutnovsko naučno saznanje bilo dogmatsko, da ga je on do tančina poznavao, te da je zatim izumeo nedogmatski hipotetičko-deduktivni metod, tj. kritički metod, kojim je započela moderne nauke. Na tom početku stoje, dakle, određeni empirijski problemi i prethodne teorije, te, pokušavajući da reši te probleme, Njutn stvara novu metaparadigmu nauke. Sličnim metodom stvaraju i svi ostali geniji, pa tako i Ajnštajn, i recimo, Mocart u muzici. Ono sa čim se Mocart hvata u koštac jesu kompozicije velikana muzičke scene tadašnje Evrope: Mocart komponuje tako što pokušava da ih prevaziđe. Imao je apsolutni sluh i kada bi čuo neko delo vodećih kompozitora tih vremena, pokušavao je da ih nadmaši – zvezde Pariza (Ševalije de Sen-Žorž, Gluk, Gretri, Gosek, Sakini), zvezda Londona (Johan Bah), Manhajma (Stamic), Drezdena (Joseph Schuster, Johann Gottlieb Naumann), Praga (Benda, Misliveček, Dušek), Beča (Ignaz Holzbauer, Ditersdorf, Salijeri, Vanhal, Mihael Hajdn, Jozef Hajdn, Pavel Wranitzky, Joseph Martin Kraus)… "Genije Mocart" nužno je, znači, iziskivao prethodno postojanje manhajmske, pariske, berlinske, venecijanske, napuljske muzičke škole, bio je tu neophodan otac-kompozitor Leopold Mocart, koji je na Amadeusa preneo postignuća nemačkog, italijanskog i francuskog baroka, bili su neophodni vekovi preplavljeni delima crkvene muzike, tradicija operskih kuća. Tako je Mocartov "Don Žuan" koji je premijerno izveden u Pragu 29. oktobra 1787, a, zapravo, Gacanigin "Don Žuan" (5. februara 1787.) koji je evolucijom – "brušenjem" – postao Mocartov "Don Žuan"! Da novih ideja nema bez evolucije može se pratiti i kod njegove "Figarove ženidbe" (1786) i to njenim poređenjem sa tri opere koje prethode – Gretrijevom bufo operom "Ljubomorni ljubavnik" (iz 1778.), na tekst Bomaršea Paiselov "Seviljski berberin" (1782.), Pičinijevom "Didonom" (1783). Joseph Schuster "Il marito indolente" (Mazzolà), dramma giocoso 1782. Drezden.

Antonio Salieri: "La grotta di Trofonio" (komična opera libreto: Giovanni Battista Casti, 1785.) Лорензо да Понте превео "Cosi fan tutte (А. Мозарт 1790.). Ова Салиеријева опера такође је музички важна (Mozart varira mnoge Salijirijeve ideje iz ove njegove opere) за Моцартове опере Don Giovanni (1787.) Le nozze di Figaro (1789.)

Slično, Albert Ajštajn koji je bio, naviknut da misli teorijski i kauzalno, kaže da teorija relativnosti nije bila "nikakva revolucionarna stvar" već da je bila "nastavak jedne linije kauzalnog mišljenja koja se može pratiti kroz vekove a naročito od matametičko-fizičkih teorija Maksvela, Herca, Poenkarea, Lorenca,..., koje su neizbežno dovele do moje teorije"! Nema empirijskih dokumenata koji potvrđuju da je Mileva Marić-Ajštajn proučavala i analizirala radove "predhodnika" koji su učestvovali u Albertovoj "zlatnoj godini"! Priču o "genijalnosti" možda najbolje sublimira ovo Hercovo zapažanje: "Čovek se ne može oteti utisku da ove matematičke formule imaju nezavisnu egzistenciju i sopstvenu inteligenciju, da su mudrije od nas, mudrije čak i od onih koji su ih stvorili (sic), da od njih dobijamo više nego što smo prvobitno u njih stavili".

Zoran Stokić

2. 02. 2020.